My dreams

Fotografije

Dragi prijatelji, jednim klikom dajte svoj glas za sledece fotografije

Venecija
http://www.superodmor.rs/fotokonkurs/fotografije/fotografija/1549/izazovi-venecije

Nica
http://www.superodmor.rs/fotokonkurs/fotografije/fotografija/1551/ponorama-nice

Nece vam oduzeti puno vremena, jer ne morate da se registrujete, samo kliknite na linkove i tamo na ono srculence.
Muchas gracias! :-)

Butterfly

Đorđe Balašević - Poluuspavanka

Ej, otkaci slepove,
Nanisani jutro i pusti tu stvar neka klizi
Postoje kod amera reci za to,
Take it easy, lutko lepa
Zrela se breskva nebom cepa.

U kosu me zadeni,
Ko malenu sedefnu snalu me skrij iza temena
Svi satovi svemira zure
Mi imamo vremena, puna kapa
Noc i nas dvoje, stara klapa.

Nije ovo uspavanka, pesma gnjavanka
Buenas noches chicita
To smo smislili vrag i ja, to ja magija
Tajni prolaz kroz noc.
Bas polaze galije do vina i maslina
Hajmo malo na jug italije
Zatvori oci.

U tajnoj sam misiji,
Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj pucini
A ja sam na ovoj planeti da sretnom te ucinim
Spavaj samo,
Ne znaju oni sta mi znamo.

Nije ovo sweet baby dream, glupi evergreen
Nema ljutnje sinatra
Ova pesma te voli sva, to je molitva
Za jos jedan lep san.
O, ne boj se granica i naslovnih stranica
Ma nema ti glupih stanica
Na putu do jutra.

Nije ovo uspavanka, pesma gnjavanka
Buenas noches chicita
To smo smislili vrag i ja, to ja magija
Tajni prolaz kroz noc.
Bas polaze galije do vina i maslina
Hajmo malo na jug italije
Zatvori oci.

Za poluuspavanku. Uzivaj. :-)

Đorđe Balašević - Provincijalka

Rekli su mi da je dosla iz provincije
strpavsi u kofer snove i ambicije
drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja
shvatih, boze, ovo je sazvezdje za nju - provincija

Srce stade k'o dete da se otima
trazili smo se po prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet, zablude, promasaje koji tiste
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste

O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim vecnog decaka
i opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
usamljeni galeb iznad mora osrednjih
reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla

O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bi samo nju, nijednu drugu

Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti. Reci
jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima
kad zazmurim ali postoje u nama neke neprevodive dubine.
Postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je. I nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako a tako sam tesko to znao da pokazem a
onda odjednom raspored mladeza na njenim ledjima kao tajna
mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i
tako, eto ti pesma, ludo jedna...

Čuvar sećanja

Inspirisana knjigom koju sam nedavno pročitala, istraživala sam malo o istoriji dnevnika i odlučila da napišem ovaj tekst.

Reč dnevnik potiče iz latinskog jezika diarium što znači dnevni. Iako su i mnogo pre toga u nekim zapisima primećene odlike dnevnika, prvi dnevnik nalik današnjem napisan je u 11. veku. Međutim, sve do početka 20. veka pisanje dnevnika je bila privilegija ljudi iz srednje i više klase. Danas je to postala navika mnogih od nas.

U prilog popularnosti dnevnika govori sve veći broj knjiga pisanih upravo u ovoj formi. Jedna od najpopularnijih takvih knjiga je svakako Dnevnik Ane Frank koji je ujedno jedan od mojih omiljenih. Ana Frank ga je vodila tokom drugog svetskog rata, a objavio ga je Oto Frank nakon njene smrti. Zatim je usledio niz knjiga – dnevnika koji svi liče jedan na drugi i govore o životima modernih devojaka u potrazi za slavom i uspehom. Posle njih pravo osveženje je donela knjiga Lili Kopel, Dnevnik od crvene kože koju sam nedavno pročitala.

U želji da saznam što više o dnevnicima ukucala sam na google-u diary i pojavilo se bezbroj programa i internet stranica za pravljenje sopstvenog elektronskog dnevnik. Oni pružaju mnogo brojne mogućnosti, ubacivanje slika, linkova. Ipak mislim da ništa ne može zameniti onaj prijatni osećaj žvrljanja po papiru koji uvek deluje smirujuće.

Neke sigurno mrzi da pišu o svemu, neki pak godinama vode detaljne zapise u dnevnicima. Međutim, nekada je sasvim je dovoljno napisati i dva-tri reda o proteklom danu. Jer, dnevnik je ipak taj koji čuva naša sećanja od zaborava i nikada ne odaje tajne.

Hemija ljubavi

Volim te kao hemijsko jedinjenje od dve komponente.
Ti si organska materija mog zivota.
Od mene si udaljen kao vodonik od gvozdja u periodnom sistemu.
Po celi dan pokusavam da shvatim uzrok reakcije, ali nikako ne mogu da u tvoje srce adiram sebe.
Kada bi mi poklonio svoje srce osecala bih se kao plemeniti metal.
Nemoj dozvoliti da me zbog tebe rastave na hemijske elemente.

Rudnik i Mokra Gora

Meri Cetinić - Potraži me u predgrađu

Potraži me u predgrađu,
na ulici, na raskršću.
Gde mi je jorgovan rasuo perle,
gde nam je proleće dotaklo usne
i pobeglo...

Potraži me u predgrađu,
kraj vozova što prolaze.
Bićemo sami u svitanju dana,
bićemo sami u pesmama ptica
ko nekada....

Dremaju jedra od rublja i cveća,
čekaju vetar da nekuda plove.
Čuješ li naše nas predgarđe zove,
traze te kuće i ulice stare.

Potraži me u predgrađu,
poljubi me u sećanju.
Par onih sati kad ostaneš sam,
ako me sad jos imalo voliš
potraži me...

Ti nemaš prsten sa našeg venčanja,
al' pamtiš strehu na kraju grada.
Bez mnogo cve-a, bez vela i zlata
bila sam s`tobom sretna k'o nikad.

Potraži me...

Ruševine jednog života

Koračala je po ruševinama toga zamka. Ruševinama svoga života. Vetar joj je duvao u lice. Mrsio joj je dugu crnu kosu. U krupnim ocima boje lana nazirale su se suze. Sklapala je oci, a suze su klizile niz njene blede obraze. Nikoga nije bilo u blizini kao što već dugo nikoga nema da joj pomogne. I već se pomirila s tim. Zapinjala je i spoticala se o ruševine, ali nije marila za to. Uporno je koračala dalje iako su sa svakim korakom navirale bolne uspomene. Taj zamak od koga su sada ostale samo ruševine nekada je bio njeno utočište. U njemu je provela bezbrižne dane detinjstva. Nikada nije ni sanjala da bi se nešto ovako moglo desiti.
Sklapala je oci i želela je opet isto, da se seti tih bezbrižnih trenutaka. Još uvek je znala gde se nalazila svaka prostorija, svaki zid, svaki predmet, iako vise nicega nije bilo sem ruževina. I evo. Opet joj se činilo da čuje melodičan zvuk klavira na kome je svirala majka u dugim popodnevnim satima. A iz dvorista su dopirali dečja graja i kikot. I činilo joj se kao da opet čuje svoj smeh. Smeh koji vec dugo niko nije čuo. I smeh svog brata. O, tu su i rođaci. Klara i Edvard. Suze su joj ponovo klizile niz obraze. Kao kapi kiše kada se slivaju niz prozorska okna. Vratila se do kuhinje. Kao da ju je ponovo mamio onaj jedinstveni miris naninih kolača sa cimetom. A na stolu uvek puna časa soka od zove. Često je sedela tu, pijuckala sok i grickala kolače posmatrajući nanu koja je uvek imala puno posla. Ipak, najviše vremena je provodila u svom carstvu. Carstvu snova i mastarija. U svojoj sobi koja se nalazila na uglu istočnog dela zamka i podsećala je na toranj sa koga se mogla videti cela okolina. Nepregledne ravnice i sa druge strane obronci planina u daljini. A na njima vinogradi iz kojih je ponekad mogla čuti veselu pesmu seljaka. Volela je da mašta i piše. Pisala je o izmišljenim predlima i junacima. Njene priče nisu uvek imale srecne zavrpetke, ali je ipak verovala u to da sve na kraju dođe na svoje mesto. Sve do tog dana kada je začula odlučan i oštar očev glas koji je dopirao iz predvorja. Osećala je očev strah i zabrinutost koju je on pokušavao da prikrije. Uprkos ubeđivanjima i obećanjima da će sve biti u redu znala je da samo pokusavaju da prikriju surovu realnost od nje. Znala je da nikada više ništa neće biti kao pre. Događaja koji su usledili posle toga, nije zelela da se seća. Godinama se borila sa tim uspomenama. Činilo se da je napokon uspela da ih potisne ili zaključa u neki nepristupačan deo svoje duše. Međutim, nikada se nije pomirila sa sudbinom. Pokušavala je da joj prkosi, mada najčešće neuspešno. I dalje je nosila crnu haljinu, ali jos uvek je verovala i nadala se. Znala je da nikada nece moći da vrati vreme unazad i izmeni prošlost, ali obećala je sebi da se zbog sećanja na drage ljude neće predati.
Vetar je od jednom prestao i počela je da pada sitna kiša. Osvrnula se jos jednom oko sebe. Iz torbe je izvukla cveće i polozila ga na ruševine. Na trenutak je zatvorila oči, obrisala suze i gordo podigla glavu. Prošaputala je: “Tako. I to je gotovo.” Reši su joj zastale u grlu pre nego što je uspela da ih izgovori. “Zbogom.” Polako se okrenula i počela da se udaljava od tog mesta na koje se nikada više neće vratiti. Naterala je sebe da se ne osvrće i da krupnim koracima nastavi dalje.