Palamuđenje
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg
bnjorg2026-05-16T10:16:34ZStojim i gledam se kako postojim (5 godina kasnije)
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2014/12/08/stojim-i-gledam-se-kako-postojim-5-godina-kasnije
<p><span style="font-family: verdana, geneva">Nedavno se u meni javila neverovatna želja da ponovo pročitam ovo što sam na ovom blogu pisao kada sam se doselio u Beograd iz Palanke.</span></p><p><a href="http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2009/10/14/stojim-i-gledam-se-kako-postojim" target="_blank">Evo linka za prvi tekst.</a></p><p><a href="http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2009/11/22/stojim-i-gledam-se-kako-postojim-2">A evo i linka za drugi tekst istog naslova. </a></p><p><span style="font-family: verdana, geneva">Želeo sam, valjda, da otputujem kroz vreme i pogledam starog sebe. Dok sam čitao stare tekstove, ponovo sam video komentar koji mi se urezao u sećanje istog trenutka kada sam ga prvi put pročitao. </span></p><p><span style="font-family: verdana, geneva">Izvesni "mandrak72" je na onaj tekst kojim sam izrazio šok koji sam doživeo kada sam se preselio napisao: "<strong>pa sve se mijenja sem stijena i kamenja</strong>". Ovo je toliko tačno da padam u iskušenje da skliznem u kliše</span> i kažem da je ovaj komentar "kao u Njegoša". A opet, možda je to samo zbog ijekavice. Ne znam.</p><p>Elem, pošto se sve sem stijena i kamenja menja, a poslednji put kada sam se pogledao u ogledalo nisam video ni jedno ni drugo, moram da priznam da sam se i ja promenio. I to prilično.</p><p>Ako bi se neko od vas usudio da se otisne na putovanje kroz pisane tragove moje logoreje, da ne kažem mentalne dijareje, verovatno bi primetio veliku količinu ogorčenosti. Dobro, to se i nije toliko promenilo, samo sam vremenom verovatno naučio da je drugačije kanališem. He, he, ovde ide neka seksualna aluzija, he, he.</p><p><strong>Dosta stvari se promenilo.</strong></p><p>Pre svega, u oktobru 2009. sam na fakultetu <strong>upoznao svoju srodnu dušu</strong>, koliko god se to vama koji ovo čitate činilo kao pesma Vlade Georgijeva ili nekog drugog Željka Vasića. Sama činjenica da je u moj život ušetala žena je sa sobom donela velike potrese u moj, do tog trenutka, užasno egocentrični mikrokosmos.</p><p>Još jedan ogroman potres u tom mikrokosmosu se desio kada je <strong>iz njega otišla žena koja je taj mikrokosmos i stvorila. </strong></p><p>Teško je rečima objasniti kakav je osećaj kada izgubite majku, ali mislim da postoji neka prećutna veza između svih nas kojima se to desilo. Negde u dubini sebe osećam kako se i dalje nisam pomirio sa njenom smrti i čini mi se kao da nikada neću ni moći, ali mislim da je i ovo što sam do sada napisao previše otvaranja duše preko interneta. Suština je da me je i to promenilo i uticalo da danas budem takav kakav jesam.</p><p>Kada pišem o smrti na svom blogu, ne mogu a da ne pomenem smrt još jedne osobe.</p><p>Ono što je dobro kod ovog bloga je činjenica da su sačuvani ostali svi komentari, pa tako mogu ponovo da pročitam sve te stare komentare koje je M. pisao. Na Fejsbuku to nije slučaj, pa tako kada uđem na svoje stare statuse vidim gomilu svojih komentara koji su zapravo bili odgovori na njegove komentare kojih više nema.</p><p>M. i ja nismo bili toliko bliski, ali smatram da smo bili dobri prijatelji. Bio je izuzetno inteligentan, duhovit i veseo momak kom se smešila lepa budućnost. I onda se desio taj udes. Ne mogu sebi da oprostim činjenicu da sam bio u Beogradu za njegovu sahranu, kao ni to da nikada nisam posetio njegov grob. Bez obzira na to, često pomislim na njega i poželim mu sve najbolje gde god bio uz karakteristično "db" na koje znam da ću dobiti isti odgovor.</p><p>Idemo dalje. Promenilo se i to da <strong>živim već pet godina u Beogradu</strong>. Prvu školsku, da ne kažem studijsku godinu sam proveo u <strong>Višnjičkoj Banji</strong>. Leto nakon te prve godine sam proveo u vozu na relaciji Beograd - Palanka, a onda sam se preselio na <strong>Voždovac</strong>.</p><p>I dalje živim u istom stanu, samo se cimer promenio. Sa mnom više ne živi moja no-homo muška srodna duša, već je sa mnom u njemu moja ženska srodna duša.</p><p>Završio sam fakultet<strong> </strong>i nisam bio nešto posebno ponosan na sebe zbog toga. Valjda je to i logično, s obzirom na to da nisam osećao neki entuzijazam ni dok sam studirao.</p><p><strong>Nisam želeo da upišem master</strong>, zato što nisam želeo da toj instituciji dam nešto konkretno (gomila para) za nešto sasvim apstraktno bez neke velike tržišne vrednosti (zvanje master profesora španskog jezika).</p><p>Rešio sam da pronađem neki posao. <strong>Bilo kakav</strong>. Prijavljivao sam se na svakakve konkurse i slao mejlove na milion različitih adresa. Niko me nije udostojio ni odgovora.</p><p><strong>Nisam odustao</strong>, pošto sam želeo da ostanem u Beogradu i da pokušam da zajedno sa svojom srodnom dušom stvorim nekakvu budućnost.</p><p>Rešio sam da pokušam sa privatnim časovima. Osmislio sam oglas, odštampao više desetina primeraka i počeo da ih lepim po Voždovcu. Nisam razmišljao o tome da su se tada održavali opštinski izbori. Stranački aktivisti raznih partija su se <strong>pokenjali</strong> po mom trudu. Na svom mini primeru sam osetio šta je problem u Srbiji - <strong>politika guši sve drugo</strong>.</p><p><strong>I onda se desilo</strong>. 22. novembar 2013. godine, četvrta godišnjica sa T. i javljanje na četu koje mi je promenilo život.</p><p>Da bi priča bila potpuna, morate da znate i detalj vezan za <strong>"Ne budi govedo"</strong>. U dokolici prouzrokovanom studiranjem koje nije iziskivalo previše truda, pa zato nisam ni bio nešto posebno zainteresovan za njega, rešio sam da pokrenem stranicu na Fejsbuku.</p><p><em>Ne budi govedo, ne piši statuse o snegu.</em></p><p>To je prva rečenica napisana ćirilicom na beloj pozadini nakon koje je usledilo na stotine sličnih. Od decembra 2012. je stranicu lajkovalo 90.000 ljudi, a najpopularnija je bila u februaru 2013. godine. Tada mi se i javila D. i predstavila kao <strong>novinarka</strong> jednog portala koja bi želela da uradi priču sa mnom. Međutim, <strong>do te saradnje nikad nije došlo</strong>. Nismo uspeli da se uskladimo i na kraju je sve to propalo.</p><p>Bio sam vrlo razočaran zbog toga što se ništa nije desilo. Više puta sam razmišljao da obrišem D. sa Fejsbuka, pošto sam mislio da se nikada nećemo sresti u životu i da, realno gledano, nemam razloga da je imam u "prijateljima". <strong>Nešto mi ipak nije dalo da to uradim</strong>.</p><p>Dok sam aktivno tražio posao i slao mejlove na sve adrese, progutao sam ponos koji mi je govorio "nemoj da je smaraš, seti se da te je iskulirala za priču, ispaliće te opet" i ponovo se javio D. Zamolio sam je da mi javi ako se bude pojavila neka slobodna pozicija u njenoj firmi, pa makar to bilo i volontersko prevođenje.</p><p>I <strong>stvarno mi se javila</strong> tog 22. novembra 2013. Pitala me je da li sam i dalje zainteresovan za to prevođenje, a onda mi ponudila drugi posao. Rekla je kako posao nije baš najkreativniji, kao i da je plata prilično mala, ali pošto sam bio u situaciji da ne mogu da biram, to mi je došlo kao ponuda iz snova.</p><p>Počeo sam da dolazim na obuku i probni rad iste nedelje, a zvanično sam počeo da radim 1. decembra 2013. <strong>Moj prvi posao</strong>. Moja prva plata je stigla već krajem decembra, iako je trebalo da stigne 10. januara.</p><p>Mislim da sam dobro radio svoj posao tih godinu dana. Davao sam sve od sebe, pronašao sistem rada koji mi odgovara i maštao o danu kada ću početi da radim nešto kreativnije i kada ću dobiti priliku da pročitam svoje reči na tom sajtu. Prilika je došla u novembru ove godine.</p><p> Dobio sam unapređenje, mada je zapravo reč o <strong>"unapređenju"</strong>.</p><p>Dobio sam znatno više posla i znatno više odgovornosti za neznatno veći honorar. Trudim se da ne razmišljam o tome i da gledam pozitivne strane. Na kraju krajeva, <strong>o tome sam i maštao</strong>.</p><p> Imam priliku da pišem/prevodim i da ljudi to čitaju. </p><p>E, sad, to što osim toga imam i gomilu drugih zaduženja koje me toliko iscrpljuju da nakon što završim sa poslom nemam snage ni za šta, manje je važno, <strong>zar ne</strong>?</p><p>Ili to što sa svojom platom jedva preživim od 10. do 10. u mesecu i što svoj deo kirije plaćam kirijom za svoj stan u Ćupriji... Ni to nije <strong>toliko</strong> bitno?</p><p>Jesam li već napisao da se trudim da gledam pozitivne strane? Pa dobro, trudim se, ne znači da mi to uvek pođe za rukom...</p><p>Kada sam došao u Beograd, smetalo mi je to što sam imao previše slobodnog vremena. Sada smatram kako ga nemam dovoljno. I dalje sam podjednako lenj kao što sam nekada bio, s tim što je mnogo lakše biti lenj uz ogromne količine slobodnog vremena.</p><p>Prolaze meseci, a ja ne uspevam da se vidim sa ljudima sa kojima sam se nekada stalno viđao.</p><p> Prolaze meseci, a ja ne uspevam da odvojim dva slobodna dana i odem do te proklete Palanke iz koje sam došao.</p><p>Vreme prolazi, a ja sedim za stolom na poslu, gledam u dva monitora i pokušavam da pronađem nešto što bi bilo zanimljivo masi, a da to nešto pritom iole zainteresuje i mene. </p><p>Smišljam naslove i piskaram prateće tekstove za klipove koji će firmi doneti klikove = pare od oglasa. </p><p>Prevodim sa engleskog i trudim se da mi rečenice budu što jasnije i što pitkije, a znam da isti posao može da se radi i uz Gugl Translejt i more slovnih i pravopisnih grešaka. I da bude <strong>podjednako</strong> vrednovan. </p><p>I onda, nakon što odsedim svojih 8 sati, krenem kući i trudim se da iskoristim ono što je ostalo od dana. <em><strong>Carpe diem</strong></em>, beše? U praksi je to više <strong><em>carpe</em> vreme od 6 do dok se ne onesvestiš od umora.</strong></p><p>A onda se ujutru <strong>probudi rano i nastavi</strong> gde si juče stao.</p><p>Mrzeo sam sistem, onako naivno i klinački, i dok nisam bio deo njega, a ne možete ni da zamislite koliki <em>rejdžagenstdmašin</em> svira svakog dana u mom mozgu sada kada sam postao deo njega.</p><p>Mislim da nisam aktivnije pisao ovde dok sam studirao baš zato što sam imao dosta slobodnog vremena i što sam ga koristio da se družim sa dragim ljudima, a kao što napisah, sada tog slobodnog vremena i nema baš puno, a ja ponovo osećam potrebu da na ovaj virtuelni papir istresem sve to što mi smeta.</p><p>Možda sledeći tekst neće obuhvatati period od pet godina, pa ne bude ovoliko dugačak. </p><p>Stej tjund, beše?</p>Generalna2014-12-08T20:30:22ZbnjorgZašto je vožnja vozom bolja od vožnje autobusom?
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2013/08/16/zasto-je-voznja-vozom-bolja-od-voznje-autobusom
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span>Pre svega, da se ogradim, Železnice Srbije nisu naručile ovaj tekst i onaj
novac koji je legao na moj račun je tamo prebačen greškom. Dakle, pođimo od
toga da je premisa iz naslova tačna i da je putovanje vozom bolja opcija od
putovanja autobusom. Šta to tačno znači? U kom smislu bolja? Kome? Zašto
lupetaš gluposti? Sve su to pitanja koja bi mi verovatno postavio, čitaoče, i
budi uveren da ću se potruditi da ti pružim odgovor na bar neko od njih.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span>Zamislimo sledeću situaciju: nalaziš se u Beogradu i treba nekako da
stigneš do nekog drugog mesta. Možda se vraćaš kući posle napornih
nedelju/mesec/koliko god dana na fakultetu sa torbom punom prljavog veša. Možda
si bio na nekom koncertu, prespavao kod drugara i sada se vraćaš kući. Možda te
seksualno uzbuđuje čin putovanja pa si rešio da daš sebi malo oduška, otkud
znam... (A možda si ti, čitaoče, u stvari čitateljka i nervira te što ti se
obraćam u muškom rodu. Izvini ako je to slučaj.) Koji god bio razlog tvog
odlaska na put, tu si. Imaš određenu svotu novca, dovoljnu za obe varijante.
Dolazimo do prvog razloga zašto je voz bolji od autobusa - cena karte. Makar je
tako u najvećem broju slučajeva. Razliku možeš da potrošiš na pivo, sok,
grickalice, nov šrafciger ili šta god ti drugo padne na pamet. Preporučujem pivo,
pošto će ti ono kasnije poslužiti kao ulaznica u paralelni univerzum kupea, tj.
pomoći će ti da se lakše uklopiš u priču.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span>Lepo se osećaš. Uštedeo si nešto novca. Nalaziš svoj voz, penješ se uz
stepenice, osećaš „miris“ WC-a. Tu dolazimo do drugog razloga zašto je voz
bolji od autobusa. Iako na prvi pogled... Dobro, iako ni na drugi-treći pogled
nema nikakvog smisla da smrad može da predstavlja nešto pozitivno, objasniću ti
o čemu se radi. Sigurno znaš za makar jedan citat sa fejsbuka koji govori o usponima
i padovima u životu ili o suncu koje dolazi posle kiše. E pa, o nečemu sličnom
se radi i ovde. Znaš onaj osećaj kad pored tebe prođe neko čiji parfem baš lepo
miriše? Nakon iskustva sa vagonskim WC-om, taj parfem će ti mirisati bar još
deset puta lepše, veruj mi.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span>Preživeo si taj prvi, naizgled neprijatni momenat i nastavio dalje.
Pažljivo izaberi kupe. To je jedino što mogu da ti kažem jer ne znam kakav je
tvoj ukus. Jedno je sigurno, u vozu svako može da pronađe kupe za sebe. Ako ti
se posreći, možeš da odigraš i vagonsku verziju ruskog ruleta - ulazak u prazan
kupe u koji će posle ući ko zna ko. Ako si stidljiv, ili ti se jednostavno ne
priča sa ljudima, odaberi neki u kom sedi neko mlađi sa slušalicama. Ili ti
stavi slušalice. U većini slučajeva će tvoji saputnici razumeti da time na fin
način pokušavaš da izbegneš razgovor sa njima, pa će te ostaviti na miru.
Međutim, u vozu si. U cenu karte je uračunata i nekoliko priča iz voza. Ako se
kojim slučajem nađeš sa pripovedačem iz voza u istom kupeu, slušalice ti ništa
neće značiti. Pripovedače iz voza uglavnom nije teško prepoznati. Najčešće su
to stariji ljudi koji već na tvoje „Dobar dan, je l’ slobodno?“ kreću da ti
pričaju svoju životnu priču. Širok je spektar tema koje se mogu pokrenuti u
vozu. Društveno-politička situacija u zemlji i svetu, sport, filozofija,
ekonomija, religija, porodični odnosi... Šta god pripovedaču padne na pamet. A
ti ćeš, u početku iz ljubaznosti, a kasnije iz čistog mazohizma učestvovati u
tom razgovoru. Zato ti je ono pivo sa početka potrebno, opustiće te i podariti
ti moć da pronikneš u samu suštinu života, koju će ti objasniti tvoj
saputnik-pripovedač. Toga nema u autobusu. U autobusu sediš mirno i glupo ti je
i da pogledaš onoga ko sedi pored tebe.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span>Ako si osoba koja ne voli neizvesnost, pomislićeš kako putovanje vozom nije
za tebe. Sa našim vozovima se nikad ne zna koliko će da zakasne. Kada sedneš u
autobus, znaš da ćeš stići u određeno vreme. Ako bude gužve u saobraćaju, stići
ćeš malo kasnije nego što si planirao. Kod vozova nije tako, svako putovanje
vozom je poput avanture. Krenuo si, a nemaš predstavu kad ćeš stići. Možda se
neke zvezde poklope pa stigneš na vreme. Možda zakasniš sat, dva ili tri. Možda
stigneš na svoje odredište deset sati kasnije. Ništa nije sigurno, pa ako si
avanturističkog duha, možda ti i ta neizvesnost bude još jedan razlog zašto je
putovanje vozom bolje od putovanja autobusom.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span>Ima tu još dobrih strana. Zašto bi se mučio na čistom sedištu u klimatizovanom
autobusu kada možeš da uživaš na prljavom u rasklimovanom vagonu? Zašto bi sedeo
i trpeo da ti trnu noge i zadnjica kada možeš da putuješ vozom? U vozu u svakom
trenutku možeš da ustaneš, protegneš noge, zapališ cigaretu ili baciš đubre
kroz prozor. (koga briga za ekologiju, he he) Ako putuješ leti, možda ti se
ukoči vrat od promaje. A možda naletiš na neke saputnike koji se plaše promaje,
pa se kupe pretvori u saunu. Ako putuješ zimi može ti se desiti da naletiš na
vagon u kom ne radi grejanje, pa dobiješ upalu pluća. Što je super. Takođe,
može ti se desiti da naletiš na vagon u kom previše greju, pa te situacija
podseti na onu letnju sauna-kupe varijantu.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span>Bilo kako bilo, nakon putovanja vozom ćeš biti drugačiji. Bogatiji za
iskustvo, rekli bi neki. Možda i za neku bolest, ko zna. Ako ništa drugo,
upoznaćeš malo bolje svoju zemlju. Što zbog toga što voz ide sporo, pa ćeš
uživati u prirodnim lepotama, što zbog toga što ćeš kroz razgovor sa nekim
pripovedačem iz voza upoznati dušu našeg naroda. Vožnja autobusom to ne nudi.</span></p>Generalna2013-08-16T03:18:03Zbnjorgbezizlaznost
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2013/05/31/bezizlaznost2
<p>šta sam to ja?</p><p>pisac koji želi da napiše nešto, a ne piše</p><p>student koji završava fakultet, a ne uči</p><p>buntovnik kome sve smeta, a ne buni se</p><p> </p><p>možda problem ne postoji</p><p>možda je sve to normalno</p><p>ili samo faza</p><p>koja predugo traje</p><p> </p><p>na životnim raskrsnicama sam uvek nastavljao pravo</p><p>neodlučnost?</p><p>taj sam</p><p> </p><p>tražim izlaz iz ove situacije</p><p>mada ni sam ne verujem u to</p><p>bezizlaznost - prelepa reč </p>Generalna2013-05-31T21:39:18ZbnjorgШта ако вам кажем да бисте можда били бољи Срби ако не бисте славили Нову годину по јулијанском календару?
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2013/01/16/sta-ako-vam-kazem-da-biste-mozda-bili-bolji-srbi-ako-ne-biste-slavili-novu-godinu-po-julijanskom-kalendaru
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Пре свега, желим
да разјаснимо једну ствар. Ћирилица се у последње време доводи у негативан
контекст. Када би неко прелетео преко овог текста, ни не потрудивши се да
погледа о чему се ради, претпостављам да би на прву лопту помислио како је ово
један од „оних“, „патријотских“ текстова и да иза њега стоји неки образовац,
неонациста, клерофашиста или у најмању руку радикал. И ту би се гадно преварио.
Нисам члан никаквог покрета, друштва, удружења или странке, штавише нисам ни
уписан у бирачки списак. Невидљив сам. Можда баш отуд и потреба да искажем
своје мишљење.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Елем,
патриотизам. Шта је то, у ствари? Чиме неко показује да је патриота у време
мира? Све време ми се чини као да се у данашњој Србији „патриотом“ сматра онај
који заговара нове сукобе, како би, ваљда, у том будућем рату показао колико
воли Србију и погинуо за њу. Надам се да знате за ону: „</span><span style="font-family: 'Arial'">Има ли шта лепше него
да се гине за отаџбину? Има, да се за њу живи!</span><span style="font-family: 'Arial'">“. То јесте суштина патриотизма у
послератним, а неки би се можда усудили и рекли - међуратним временима. Живети,
волети, стварати. Патриотизам, по мом мишљењу, није махање заставама.
Патриотизам није ни клицање јефтиних, излизаних парола. Патриотизам не треба да
буде усмерен на прошлост, већ на будућност. На крају крајева, патриотизам није
мржња, него љубав. Но добро, свестан сам да је то тешко и замислити у земљи где
постоје људи који више мрзе онај други клуб него што воле свој и где постоје
људи који се радују туђој несрећи. У земљи у којој је немогуће избећи поделе. Поделе
на провинцијалце и Београђане, на Делије и Гробаре, на „праве“ Србе и оне
друге...</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Него, доста о
томе, није ми била намера да понављам већ добро познате ствари. Прича о
патриотизму ми је само послужила као оквир за један „проблем“ о ком мало ко
размишља, вођен управо малопре споменутим „патриотизмом“. Мислим да смо сви
врло свесни колику улогу Српска православна црква игра у нашем друштву, свидело
се то нама или не. Предмет приче овде нису афере везане за Цркву. Мислим да је
Србији, као друштву, потребно да се мало одмори од афера, јер мислим да је
степен неповерења међу људима дошао до крајње тачке, а приче о аферама само
потпирују машту просечног Србина, ком мало треба да умисли како су се сви
уротили против њега.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Питање које
желим да поставим гласи: <strong>Зашто Срби
користе јулијански календар? </strong>Још једном се ограђујем, ја сам потпуни лаик и
знам само оно што сам прочитао, али је то било довољно да покрене моју машту.
Изгледа да сам просечнији Србин него што сам сматрао. </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Да ли је у
питању поштовање традиције, што у преводу на српски значи патриотизам? Да ли је
баш то што користимо Јулијански календар оно што нас чини Србима? Какве везе
Јулије Цезар има са нама? </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Ако сте издржали
довде, ево кључног детаља, детаља који ме је заинтригирао, а за који сам убеђен
да многи од вас нису чули, као што ни сам нисам до пре само пар дана. Знате ли
да не користе сви православци Јулијански календар, тј. да постоје цркве које
користе тзв. новојулијански календар? Ако сте то знали, која црква је
предложила увођење новојулијанског календара на Свеправославном конгресу 1923?
Српска православна црква. Српска православна црква, тј. тадашњи министар вера
Љуба Јовановић је, на иницијативу васељенског патријарха Мелетија IV, ангажовао
чувеног Милутина Миланковића (да, оног са новчанице од 2000 динара) да састави
нов календар који би се користио уместо јулијанског. Миланковић се обратио
извесном професору математике, Максиму Трпковићу, (да, као она пекара) који је
аутор прорачуна предлога, па је тај предлог изнет на већ поменутом конгресу,
где је једногласно усвојен.</span><span style="font-family: 'Arial'">
Иначе, ако нисте знали, Миланковићев (тј. Трпковић-Миланковићев) календар је
тренутно најтачнији календа</span><span style="font-family: 'Arial'">р</span><span style="font-family: 'Arial'"> са</span><span style="font-family: 'Arial'"> </span><span style="font-family: 'Arial'">одступањем од само</span><span style="font-family: 'Arial'"> 2,75 секунди у односу на
астрономску годину. Примера ради, код јулијанског календара се јавља одступање
од чак 11 минута и 14,75 секунди, док је код грегоријанског то одступање 26,75
секунди. Не бих се даље бавио календаром, зато што то није тема овог текста.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Е сад, питате се
можда ви, у чему је проблем ако је предлог једногласно усвојен? Зашто СПЦ није
прешла на новојулијански, тј. Миланковићев календар? Данас Миланковићев
календар користе Грчка, Кипарска, Бугарска, Румунска и Александријска
православна црква, као и Цариградска патријаршија. Стари, јулијански календар,
осим Српске, користе Руска, Грузијска, Јерусалимска, Јапанска и Антиохијска
православна црква, као и тзв. неканонске цркве, попут Македонске православне
цркве итд. Званично, СПЦ је прихватила овај календар за употребу, али је одлуку
о почетку примене одложила за касније. Деведесет година касније, одлука и даље
није донета. У неком образложењу на које можете налетети ако се заинтересујете
за тему стоји да је спровођење одложено за време „<em>када реформисани календар прихвате и примене и све остале православне
цркве</em>“.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Типична српска
посла, рекао би неко. Да ли је патриотизам то када не примените одлуку коју сте
предложили, ма који био разлог? Усуђујем се да питам шта је прави узрок овога? Страх
од унутарнационалних сукоба између конзервативних и либералних? У Србији, оној
истој Србији са почетка текста? Лењост? Не, немогуће, није ово Црна Гора, они
су лењи, хе-хе. На крају се усуђујем да питам, зашто се српским патриотизмом
подразумева и љубав према „мајци Русији“? Управо та, како би многи рекли,
неузвраћена љубав, врло лако би могла да буде један од кључних разлога зашто СПЦ
није прешла на Миланковићев календар, као и један од кључних узрока оклевања у
свим каснијим ситуацијама када је Србија оклевала да донесе неку одлуку.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'">Искрено се надам
да текст неће бити погрешно протумачен, мада сам више него свестан колико је
простора остављено за то. Ово треба схватити као питање упућено надлежнима,
питање једног просечног грађанина Србије, једног посматрача који је пожелео да
избрише онај епитет „неми“. Још једном, сматрам да су највеће патриоте поштени
људи који раде свој посао најбоље што умеју, који воле своје породице, који
воле своје суграђане, који поштују своју, али и све друге државе, без обзира на
ствари које нас чине различитим, укључујући ту и веру, јер верујем да је могуће
бити добар Србин или добра Српкиња, без обзира на то у шта верујете и да ли
уопште верујете.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'"> </span></p>
<p align="right" class="MsoNormal" style="text-align: right; text-indent: 36.0pt"><span style="font-family: 'Arial'"><br /></span></p>Generalna2013-01-16T00:06:53ZbnjorgPsovke na televiziji
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/za-fakultet/2012/11/07/psovke-na-televiziji
<p align="justify" class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt; line-height: 150%"><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Iako smo već polako prešli iz ere televizije u eru
interneta, i dalje možemo reći da živimo u dobu u kom televizija i jezik koji
se na njoj koristi u velikoj meri utiču na jezik kojim govorimo. Primetio sam
da termin „uticaj televizije“ gotovo u svim kontekstima ima negativnu
konotaciju, a jedna od meni najzanimljivijih tema je upotreba psovki na
televiziji. Listajući nedeljni TV program pre par nedelja, pažnju mi je
privukla činjenica da će RTS pustiti snimak koncerta jednog od, sudeći po tome što
je njihovu muziku gotovo nemoguće čuti na televiziji, najkontraverznijih
muzičkih sastava na našim prostorima - „Beogradskog sindikata“, pa sam se
zainteresovao hoće li neki delovi tekstova biti cenzurisani ili će koncert biti
prikazan u celini. </span></span></p><div align="justify"><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span></div><p align="justify" class="MsoNormal" style="text-align: justify; line-height: 150%"><span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Poznati američki glumac i komičar
Džordž Karlin je još davne 1972. u svom monologu </span><em><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Seven Words You Can Never Say on Television </span></em><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">ironično govorio o
cenzuri prisutnoj na tlu Sjedinjenih Država, ukazavši na licemernost zakona
kojim se predviđaju visoke novčane kazne za upotrebu tih reči na televiziji, a
ne preduzima se ništa ako se samo aludira na neku od dotičnih reči. </span></span></p><div align="justify"><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span></div><p align="justify" class="MsoNormal" style="text-align: justify; line-height: 150%"><span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Jedna od osnovnih ideja zagovornika
cenzure na televiziji je da deca u najranijem periodu upijaju poput sunđera sve
što čuju, pa treba izbegavati psovanje na televiziji, kako deca slučajno ne bi
čula neku psovku, koju bi kasnije danima ponavljali. U našem društvu je,
međutim, kultura psovanja prilično zastupljena od najranijeg detinjstva, pa je
tako čest slučaj da sami roditelji uče decu psovkama i teraju ih da te psovke
ponavljaju u nekom većem društvu, npr. na porodičnim okupljanjima, na šta se
gleda blagonaklono i sa odobravanjem. Moje lično mišljenje je da su psovke
jednog jezika vrlo značajne i da su ogledalo njegovog bogatstva, ali se slažem
da treba da postoje neka ograničenja u vezi sa njihovom upotrebom na
televiziji. U teoriji, televizijske stanice su obavezne da se staraju o
„gramatičkoj ispravnosti i čistoti jezika“ u emitovanim programima i
zabranjeno</span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">je koristiti „psovke, pogrdne
izraze i druge vrste vulgarnosti i žargonski govor“ u programu, izuzev u
odgovarajućem edukativnom ili umetničkom kontekstu. Međutim, kao što je slučaj
i sa štampanim medijima, realnost u Srbiji je da vlasnici televizijskih stanica
ne biraju sredstva kako bi povećali gledanost, pa se povlađuje ukusu prosečnog
TV gledaoca, onog istog koji uči svoje dete psovkama kako bi se zabavio, tako
da je teže naići na emisiju u kojoj nema psovki, nego na onu u kojoj ih ima, a
to se opravdava navodno umetničkim kontekstom.</span></span></p><div align="justify"><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span></div><p align="justify" class="MsoNormal" style="text-align: justify; line-height: 150%"><span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Ovo je česta tema emisija debatnog
tipa, pa se u jednoj takvoj emisiji diskutovalo o pesmi sa poslednjeg albuma već
spomenutog „Beogradskog sindikata“ kod koje je, sem naziva „Za*ebi“, sporno i
to što je ideja da se u spotu pojavljuje veliki broj dece koja „repuju“ tekst
pesme, kojim se, na jeziku mlađih generacija, autori pesme obraćaju upravo
mlađim generacijama sa porukom da treba da se klone loših uticaja i da rade na
svom obrazovanju. Spot nikada nije pušten ni na jednoj televiziji, sa
obrazloženjem da je „previše slobodan“, dok se, sa druge strane, ne dovodi u
pitanje umetnička sloboda humorističkih emisija baziranih na nacionalističkim
stereotipovima.</span></span></p><div align="justify"><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span></div><p align="justify" class="MsoNormal" style="text-align: justify; line-height: 150%"><span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Smatram da je, zbog uloge koju
televizija ima u srpskom društvu, kao i zbog značajne uloge psovki u
svakodnevnom govoru, ova tema vrlo inspirativna i da je ovo dobar uvod za dalju
diskusiju.</span></span></p>za fakultet2012-11-07T23:09:19Zbnjorgdijalog
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2012/09/28/dijalog
<p class="MsoNormal"><span>- Imam ozbiljan problem.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Kakav
ti problem imaš, keve ti? </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Ne
znam šta da radim sa sobom. Po čitav dan samo blenem u televizor, u kompjuter,
u mobilni. Osećam kao da mi fali nešto.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>-
Normalno da osećaš da ti fali nešto kad ne radiš ništa. Izađi iz kuće malo,
prošetaj gradom. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>-
Gradom? Kojim crnim gradom, ovo je selendra. Svuda iste face, sve je isto,
dosadno. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- A ti
si pa mnogo zanimljiv! Ustani iz jebenog kreveta, isključi televizor. Ne znam
kako te televizor ne smara?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Smara
me. Gledam kroz njega. Samo vrtim kanale u nedogled. Ajde da je u nedogled,
nego na ovu antenu hvatam samo desetak kanala. Mrtva Srbija!</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>-
Mrtva, nego šta. Kako i ne bi bila mrtva kad su svi mrtvi kao ti. Matorci
gledaju televiziju, klinci su na fejsbuku. A ti si negde između, mator čovek
koji se još uvek nije pomirio sa tim da više ne ide u srednju školu. I, ima li
nešto na fejsbuku? </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Gde
ima, mrtvilo. Znači, evo vidiš ovu kretenku – hiljaditi put se već taguje na
ovoj slici! </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>-
Stvarno, kakva kretenka! A ti nisi kreten što si propratio svako njeno
tagovanje? </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Ne
smaraj, što sam ja kreten? Pogledaj, skrolujem ovde kao budala i sve je nekako
isto. Ovaj okačio pesmu Prljavog Kazališta, četrdeset lajkova na keca. Ova
okačila sliku svojih sisa, hiljadu lajkova. Vidi, molim te, napiše joj lik
komentar: «Najlepše oči!» Jel moguće ovo? </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>-
Očigledno jeste. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- I šta
kao sad ona stvarno misli da se njemu sviđaju njene oči? Ćero, pa on hoće da te
jebe! Što je najgore, možda je ona stvarno toliko glupa, pa se primi na
priču...</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- A ti
je kao ne bi jebo, šta?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Ne
bih je jebo, razvalio bih je!</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Pa
što je ne jebeš? Što ti ne napišeš neki komentar, pa počneš da se dopisuješ sa
njom, malo ovo-ono...</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Gde
bre, si lud? Da napišem komentar, pa da ispadnem klošar?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- A ti
onda, ako nećeš da ispadneš klošar, nemoj preko fejsbuka. Devojka je odavde,
ide u tvoju bivšu školu, srećete se stalno u gradu... Dobro, sretali ste se u
gradu dok nisi postao gmazina koja ne izlazi iz kuće.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Šta
kenjaš, izlazim ja iz kuće... Da, do prodavnice ili kladionice. Nebitno, izađeš
ti tako do kladionice, sretneš nju, javiš joj se, počnete neki razgovor i ko
zna... Svakako bolje to nego da blejiš kod kuće. Kukaš kako ne znaš šta da radiš
sa sobom, eto ti ideje, nađi neku devojku...</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Ma
super si, nađi ti devojku kad si tako kurčevit. Sve su bre one iste. Traže
pare. Odakle meni pare?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Pa
kad bi potražio neki posao, možda bi i imao pare.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Čuj
ti njega, potraži neki posao! Jesi ti svestan gde živiš, sine? Ovo je Srbija.
Znaš ti koliko ljudi čeka posao?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Pa
da, čeka posao. Posao se traži! Kapiram ja matorce koji su radili po državnim
firmama koje su se ugasile, oni su sa pravom nezadovoljni, ali tebe, konjinu od
dvaespet godina, ne kapiram uopšte. Oni su bre radili u drugom sistemu, sad je
drugo vreme, pola njih koji su ostali bez posla ne znaju ni da upale
kompjuter... A ti? Ti kompjuter koristiš za igrice, za fejsbuk. Sve ti kao
znaš, pa što se ne prijaviš na neki konkurs za posao?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Kakav
crni konkurs za posao, to je sve namešteno. Moraš da imaš opasnu vezu da bi se
zaposlio.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Pa
imaš i ti vezu, jel ti našao ćale posao? Mogao si lepo da radiš u menjačnici,
isto presediš ceo dan kao što bi kod kuće, mali je grad pa je mali i promet,
nikakvo cimanje, a solidna plata.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>-
Solidna plata? Dvaes iljada tebi solidna plata? Radi se svaki dan, dve smene,
radiš sa parama, ko zna kad će nekoj budali da sine da opljačka menjačnicu,
treba još da poginem za dvadeset jebenih hiljada. Neću bre da me izrabljuju.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Pa
dobro, šta bi ti da radiš onda?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>-
Iskreno, ne bih da radim ništa. Uživam ovako, nema stresa, nema nerviranja.
Nisam mojima neki veliki trošak, jedem minimalno, tu i tamo uplatim neki
tiketić, koja pakla cigara i fino mi je.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Pa
šta onda kenjaš da imaš problem?</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>- Ko
bre kenja?</span></p>Generalna2012-09-28T20:07:48Zbnjorguvodno poglavlje
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/sunovrat/2012/08/14/uvodno-poglavlje
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Priča se da čoveku, pre nego što umre, prođe ceo
život pred očima. Ne znam da li je to tačno, ali ću uskoro saznati. Doduše,
nije mi jasno kako je tu priču čulo toliko ljudi. Da li je ovaj svet, lažan
kakav jeste, pun i lažnih samoubica – patetičnih slabića željnih pažnje, koji u
poslednjem trenutku odluče da se ne ubiju? Znate, kao, </span><em><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">rešio sam da se ubijem zato što je moja devojka rekla da više ne želi
da bude sa ovakvim jadnikom, pa ću je pozvati i reći joj šta nameravam da
uradim, pa će me onda ona spasti u poslednjem trenutku, sažaliće se na mene i
jebaćemo se te večeri. «Uuuuf, kako je bilo dooobro. Jesi i ti svršila? Znaš,
zanimljivo je kako mi je u onom trenutku dok mi je žilet bio u ruci ceo život
prošao pred očima. Detinjstvo, prva vožnja bicikla, polazak u školu... A
najduže si mi u mislima bila ti. Shvatio sam da moj život nema smisla bez tebe
i da, ako ne mogu da budem sa tobom, nema svrhe ni da nastavim da živim. A onda
si se pojavila ti i znao sam da je to znak od Boga, da moram da nastavim da živim
i da se borim za tvoju ljubav</span></em><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">...» Bla bla bla, ona pada na tu ljigavštinu,
odlučuje da prestane da pije pilulu za kontracepciju, počinje da razmišlja da
li je boja kajsije bolja za dečju sobu od svetlozelene i da razmišlja da li je
bolje da se ćerkica zove Ivona ili Maša, dok on razmišlja o tome kako je možda
bolje da ga sledeći put izdrka pre seksa da bi duže izdržao. O njegovom bednom
pokušaju samoubistva ni reči. Da li je to sreća? Ne znam, ja upravo ležim na
pruzi i čekam da naiđe voz, šta ja znam o sreći? Mislim da, u stvari, nema
toliko samoubica u pokušaju koji su doživeli da im život prođe pred očima, već
da je prava istina da je ovaj svet pun ljudi koji celoga života izgovaraju
ustaljene fraze, i da je mnogo lakše reći: «Jebote, sinoć zamalo da se sudarimo
sa nekim likom, ceo život mi je prošao pred očima!» nego «Ja sam neodgovorno
govedo koje nije dobijalo dovoljno pažnje od roditelja, pa to nadoknađujem time
što vozim brzo i svojom prividnom hladnokrvnošću pokušavam da impresioniram
svoju devojku i njene dve drugarice, koje su se odsekle od straha i vrište na
mene da usporim.» Bilo kako bilo, ne očekuj da ćeš od mene čuti šta je prava
istina, tj. da li zaista čoveku prođe čitav život pred očima u deliću sekunde.
Ako se uplašim i ustanem, ne verujem da ću puno pričati o tome šta se zapravo
desilo i šta sam želeo da uradim. Ionako niko ne zna da sam ovde i šta
nameravam. A ako ne ustanem, voz će preći preko mene i neće biti nikoga da
ispriča kako je izgledao sam trenutak neposredno pred smrt. Uostalom, ako te
toliko interesuje, pokušaj sam.</span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Jednog zimskog popodneva sam se vraćao iz Beograda
vozom i u kupeu sa mnom je bio jedan gospodin srednjih godina, koji je izgledao
prilično normalno, čak toliko normalno da svojom normalnošću odudara od prosečnog
putnika koji se opredeljuje da putuje srpskim železnicama. Dok smo bili u
tunelu, voz kao da je malo poskočio, što je mog bezimenog saputnika podsetilo
na nešto. </span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">«Ne znam da li znaš kakav je osećaj kad voz pređe
preko čoveka?», pitao je kao da pričamo o vremenu.</span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">«Pa, nikad nisam bio u prilici da doživim tako
nešto...», odgovorio sam nespretno, misleći da bi bilo suvišno da dodam «A
vi?». </span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">«Nisi doživeo još uvek, ali dešava se, i to često.
Isto sam ovako sedeo, kad smo osetili kako mašinovođa koči i osetili smo isto
ovako, kao da je voz poskočio. Sve vreme se čulo škripanje kočnica i, nakon
nekih desetak sekundi smo stali. Možda je bilo i duže, ne sećam se, nebitno.
Svi smo se gledali uplašeno i onda smo čuli ženski vrisak. Izašao sam iz voza i
video da je napolju već gomila ljudi. Svi su bili u šoku. Otišao sam do
mašinovođe, koji je zapalio cigaru i gledao u lokomotivu, ali kao da je gledao
kroz nju. Znaš li ti da kad voz pređe preko čoveka, iseče ga na tri dela, a ono
što ostane se spakuje između dve šine. A šine su masne i krvave tridesetak
metara, od mesta gde je mašinovođa počeo da koči, pa do tamo gde se zaustavio.
Prišao sam mašinovođi i pitao ga da li je dobro, a on je rekao da jeste i rekao
da mu se to već desilo tri puta i kako mu je ovo četvrti slučaj gaženja i kako
se već nekako i navikao na sve ovo. Jedino mi je rekao da mu je jednom bilo baš
teško, kad je video ženu sa detetom koja stoji ispred voza, a dete pokušava da
se otrgne i da pobegne. Zajebana stvar.»</span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Nisam znao kako da odgovorim na ovo, pa sam samo
vrteo glavom i složio se sa njim da je to, kako je on rekao, «zajebana stvar»,
nakon čega nisam više želeo da nastavim razgovor sa gospodinom Normalnim.</span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Koji ću ja slučaj gaženja
biti nekom mašinovođi? Ne znam da li sam u situaciji u kojoj bih mogao da od
Boga tražim bilo šta, ali, iskreno, i da sam u mogućnosti nešto da tražim, ne
znam šta bi bilo prihvatljivije - da li da me pregazi neki mladi mašinovođa,
koji se tek zaposlio i da mu budem trauma za čitav život, pa možda i odluči da
promeni zanimanje i da se ne pretvori u gospodina
Većsamsenavikaoovomiječetvrtogaženje, ili da na mene naleti baš neki takav,
iskusan mašinovođa, koji će u trenutku kad me ugleda na pruzi već prebirati po
džepovima i tražiti blokče u koje upisuje recke i posegnuti za cigaretom.</span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Zajebana stvar, što bi
rekao gospodin Normalni.</span></span></p><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">
</span><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span><span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'"> </span></span><span style="font-family: 'georgia', 'palatino'">Ako si se zapitao šta je
mene navelo na ovakav korak, a verujem da te kopka, saznaćeš uskoro. Dakle, da
počnemo...</span></span></p>sunovrat2012-08-14T00:26:22ZbnjorgDa li je očigledna metafora uopšte metafora?
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2011/12/28/da-li-je-ocigledna-metafora-uopste-metafora
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span>Od
svih prostorija u stanu, najviše sam voleo onaj sobičak u kom je čukundeda
dobio batine. Slušao sam razne priče o njemu, izgleda da je bio hrabar čovek.
Međutim, kako kaže otac, "pretukli su ga dušmani" zato što nije želeo
da proda stan, pa je morao da ustupi stan tim nasilnicima koji su kasnije
uzurpirali čitavu zgradu. Međutim, čukundeda je nastavio da živi u zgradi, krio
se po podrumima, u potkrovlju, čak je odgajio i porodicu u tom mraku. Njegov
sin, a moj pradeda je skupio hrabrost i zajedno sa ljudima iz susedstva,
naravno i uz priličnu pomoć bogatih i uglednih građana našeg grada oterao
nasilnike iz zgrade, a što je za nas bitnije, i iz našeg stana. Nego, neću sad
da pričam o pradedi, hoću da se vratim na temu. Dakle, čukundedin sobičak.
Mnogo sam ga voleo. Tamo smo čuvali zlato i ostali nakit, kao i ikone koje su
generacijama u porodici. Međutim, morali smo da izdamo tu sobu pošto su nam
trebale pare. Izdali smo tu sobu mladom bračnom paru stranaca. Delovali su kao
fini ljudi, pomalo stidljivi i povučeni, barem tako kaže moj otac. Ja se ne
sećam, nisam bio još ni rođen kada su se oni doselili. Kako to obično biva,
devojka je zatrudnela. Sledeće godine je ponovo zatrudnela. Moji roditelji su
se uplašili da će nam stan postati pretesan, pa su pokušali da ih najure. Onda
su došli neki ljudi sa vlasti i rekli nam da to tako ne ide. Toga se sećam,
iako sam i tada bio isuviše mlad da shvatim šta nam se dešava i zašto. Pretili
su da će nas ubiti ako ne prestanemo da vršimo pritisak na naše stanare da se isele.
Pominjali su neka ljudska prava, šta ti ja znam. Znam samo da smo bili
prinuđeni da živimo sa njima u istom stanu, iako je postalo savršeno jasno da
nam odnosi nisu baš najbolji. A ona kao da je stalno bila trudna i stalno
rađala novu decu. Počeo sam da pričam o sobičku, zato što mi otac kaže da treba
i dalje da volim taj sobičak, iako on više uopšte ne podseća na onaj sobičak,
za koji su njemu stariji i mudriji od njega rekli da treba da ga voli. Prodali
smo sobičak porodici stranaca, nismo imali kud. Kada smo zatražili naše zlato,
ikone i ostale vredne stvari koje smo nasledili od prethodnih generacija, ljudi
sa vlasti su nam rekli da nemamo prava na to. Kao da smo mi krivi što su nam
stariji govorili da ta soba predstavlja centralno mesto u našem stanu. Stub
nosač. </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span>Nisam
siguran da li i dalje treba da osećam nešto kada mi neko spomene pradedu,
čukundedu i ostale pretke. A nisam siguran ni da li treba da volim nekada naš
sobičak u našem stanu, uprkos tome što je porodica koja živi tamo zazidala
vrata i napravila poseban ulaz u svoj sobičak, koji, kako čujem, nazivaju
stanom. Bude mi katkad krivo kada čujem kako neko priča o prošlosti naše
porodice, mada sam ubeđen da preteruju u svojim pričama o tome kako smo nekada
bili najcenjeniji u zgradi i kako smo bili bogati. Sad živimo veoma bedno, tako
bar kažu otac i deda. Još kažu da ja to još uvek ne mogu da osetim na svojoj
koži, zato što sam i dalje klinac, a oni se polomiše da mi isfinansiraju
studije da bih, kako oni kažu, "opravdao prezime" i "vratio našu
porodicu na mesto koje joj pripada u ovom našem gradu". A meni sve to
deluje nebitno, hoću samo da živim, da volim, da stvaram, a ne da rušim. Jedino
što bih možda srušio je taj zid između našeg i njihovog stana. Ne mora to
ponovo da bude naš sobičak, ali hajde barem da dobijemo nazad ono što je naše.
Želim da verujem da i oni sa druge strane zida žele da ga sruše. Makar neko od
njih. Najviše bih voleo kada bi nas neko kolektivno preselio, sve stanare naše
zgrade. Zašto stati tu, voleo bih da neko preseli ceo grad na neko drugo mesto
gde ljudi ne bi morali da izbegavaju pojedine ulice, zato što su navodno
opasne. Ali znam da to ne ide tako. Rekli su mi to odavno.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify; text-indent: 36.0pt"><span>Ipak,
mislim da se promena može desiti u našim glavama. Ako svi odaberemo da
prestanemo da ugrađujemo kamere pred vrata, da kupujemo alarme, da kupujemo
duple brave i ako svi u svojim glavama prestanemo da se delimo na stanare tog i
tog stana, te i te zgrade, te i te ulice, tog i tog dela grada, ako prestanemo
da kupujemo oružje da bismo se odbranili od komšija, moći ćemo da se zajednički
posvetimo traženju odgovora na ona pitanja koja nam diktira naša podsvest.
Problem je samo to što smo mi prezauzeti drugim stvarima i ne možemo da se
fokusiramo da je saslušamo i čujemo šta to ona ima da nam kaže, pa, kao na
nekom dosadnom predavanju na kom rešavamo ukrštene reči, čujemo samo ponešto,
pa nikako ne možemo da shvatimo o čemu to taj profesor, u stvari, priča.</span></p>Generalna2011-12-28T19:27:14ZbnjorgSneg
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2011/02/22/sneg
<p><span style="font-family: georgia,palatino"> Jabuke ne mogu dugo da stoje nepojedene na stolu. Posle par dana, počnu da menjaju boju i čovek izgubi i najmanju želju da ih pojede, koja, u stvari, nikada nije ni postojala, samo je u vazduhu lebdela misao o tome kako bi možda bilo zdravo pojesti poneku jabuku s vremena na vreme. Eventualno bi tu misao o svim blagodetima koje bi moj organizam uživao ako bih ja slučajno stavio komad te proklete voćke u usta zamenila iskonska "šteta-je-da-se-baci" misao, koja se javlja, u manje ili više izraženom obliku, kod svih ljudi.</span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> Odoleo sam toj pošasti. Niti sam ih pojeo, niti sam ih bacio. Nek stoje tu još neko vreme.<br /><br /> Jednom prilikom, otvorivši vrata od terase, koja, u stvari i nije terasa, nego lođa (šta god to bilo) bejah toliko iziritiran demonskim pogledima nekoliko mačaka, koje su se trgle čuvši zvuk otvaranja vrata, da sam rešio da pribegnem ekstremnim merama. Da li su očekivale da ću im baciti hranu? Verovatno. </span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> Razgnevljen mačjim pogledima u kombinaciji sa nataloženim nezadovoljstvom zbog nepojedenih jabuka, činjenice da studiram to što studiram, povećanja cene karte za gradski prevoz, prebacih se u nindža-mod i pokušah da nanišanim mačku trulom jabukom istovremeno se trudeći da ona ne posumnja ništa.</span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> Posumnjala je, pa se sklonila, a ja sam, svejedno, bacio jabuku.</span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> Par meseci kasnije, jabuka je i dalje tu, raspada se, i kada je lepo vreme i krov nije prekriven snegom, podseća me na činjenicu da se nezdravo hranim i da ja, u stvari, ne mrzim mačke. </span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> Međutim, sada je krov od šupe mojih komšija prekriven snegom i uopšte nije važno da li je štrokav, da li na njemu stoji štipaljka koja je nekada davno pala komšinici odozgo i tako započelo svoje višemilenijumsko razlaganje, pošto je u pitanju plastika. Nije bitno ništa, zato što sneg prekriva sve i sve deluje idilično kada se nalazi ispod par centimetara te padavine.</span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> I ostaće idilično, dok ne otopli, promeni agregatno stanje i postane voda koja će ponovo pogledu dozvoliti da vidi svu nakaznost onoga ispod.</span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> Koliko god želeli da zauvek ostanemo zavejani, beli, sigurni, u našim životima se uvek pojavi dan kada Sunce otopi sav sneg sa nas, kojim smo se (uludo?) zatrpavali celoga života i na kraju postanu očigledne sve trule jabuke koje su ostale na našoj duši. Možda od neke od tih jabuka izraste i novo drvo, ali je to potpuno nebitno, jer će i to drvo dati plodove kojima će neki naši naslednici istim žarom gađati neke druge mačke i time ostaviti tragove na krovu za buduće generacije. I tako u nedogled.</span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> Uživajte u jabukama, mačkama i snegu dok još uvek možete. </span></p><p><span style="font-family: georgia,palatino"> </span></p>Generalna2011-02-22T23:59:40ZbnjorgValedikcija
http://bnjorg.blog.rs/blog/bnjorg/generalna/2009/12/06/valedikcija
<p> "E, je l' ima neka nova tema za blog?"</p><p> "Evo ti jedna tema za palamuđenje, piši o ..."</p><p> "E, kad ćeš ponovo da napišeš nešto?" </p><p> Čemu to?</p><p> Rizikujem da budem proglašen licimurom ili čime već, jer bih lagao ako bih rekao da mi ne godi to što postoje ljudi koji čitaju ovo proseravanje. Međutim, ključna stvar, kad me vidiš na ulici, nema potrebe da mi kažeš kako ti se ne sviđa/sviđa ono što ja pišem. Jebem mu mater, postoje komentari ispod bloga, postoji fejsbuk.</p><p> Znam da ovo gomilu ljudi neće sprečiti da to i dalje radi, ali meni će to ići na kurac i verovatno ću tim ljudima psovati oca/babu/mlađusestru/jetrvu. Skafander, jebi ga.</p><p> Jedna gospodžica me je zamolila da pišem o pravljenju planova za Novu godinu. Generalno, postoje dve stvari koje o tome mogu da se kažu. Prvo, jako je glupo praviti neke planove koji uključuju više osoba, jer to uvek ispadne đoka. Drugo, zabole me isti taj đoka gde će ko da dočeka Novu godinu, pošto ja na slavu te ljude zvati neću. Patlidžan.</p><p> Nova godina je veče kao bilo koja druga subota, samo što ljudi potroše mnogo više para za odeću i plaćaju pića skuplje nego inače. (Da, jako sam dosledan, rekao sam da me boli kurac za Novu godinu, a opet pišem o tome.) Vrhunac nemaštovitosti je kad neko plati doček i za te pare dobije par besplatnih pića i gura se u gužvi sa istim ljudima sa kojima se gura svakog vikenda u potpuno istom prostoru kao i svakog vikenda. Kao i svakog vikenda. Otvorio sam Vujakliju onako totalno nasumično i rešio da je izraz kojim želim da završim ovaj pasus <em>komenzalizam. </em>Ne, vrsta parazitizma kod koga životinje, živeći u zajednici sa životinjama druge vrste, uzimaju njihovu neprerađenu hranu nema nikakve veze za ovim pasusom, ali ja sam prosvetitelj, hoću da svi vi naučite nešto novo. U ovom slučaju sam i samoprosvetitelj, jer zaista nisam čuo za komenzalizam do pre 47 sekundi.</p><p> Prošle godine, silom prilika, bio sam govno koje je sačekalo trenutak u kom se ulaz u hram zabave u mom gradu ne plaća. Samo zbog toga što je napolju bilo sedam hiljada stepeni ispod nule, ne zato da bih se "provodio". Prvo sam sramežljivo stajao u onom međuprostoru nekih par minuta, da bih, posle nekoliko hiljada otvarozatvaranja vrata od strane nekih zlih klinki u dopičnjakošorcevima, shvatio da se neću ugrejati na tom glupom mestu. Ušao sam u taj zli prostor i video sedamsto pedeset milijardi isto obučenih ljudi, koji su krajnje pijani, znojavi, raspali, raspojasani, nadrkani jer moraju da se guraju, ali u isti mah i jako lepo raspoloženi. Svejekul, svejekul. <em>Pulverizacija. </em>Pretvaranje u prah, ako te neko bude pitao u nekom idiotskom kvizu koji vodi neki Dekipantelić/Ivanzeljković/Ivanivanović/Olivermlakar, ili ako budeš imao to na delu prijemnog ispita koji se zove "poznavanje opšte kulture".</p><p> Hoću da malo prostora posvetim upravo tome, "poznavanju opšte kulture". (Zahvaljujem se gospodinu sa kojim sam putovao vozom danas, što je spomenuo to.) Totalno je glupo da se aktivno spremate za takav prijemni, jer to ne može da se nabavi za tri meseca. Ne može ni za šest meseci. Ako si kretensko govedo koje je plitko kao lavor, ne postoji način da se spremiš za taj prijemni. Kenjam, postoji, možeš da učiš kao idiot. Ali to sutra neće promeniti činjenicu da ti te stvari nisi znao i da ćeš sve te stvari koje si tako sistematski učio, zaboraviti posle nekog minimalnog vremenskog perioda. Bićeš to isto kretensko govedo, samo što ćeš upisati fakultet. Jaka muda, svako može da upiše fakultet. A ti ćeš i dalje pričati kako te ne interesuje politika, kako te boli đoka za književnost, kako se ljudi oko tebe foliraju da slušaju neku drugu vrstu muzike, a svi oni u stvari znaju sve narodnjake.</p><p> I to je isto značajna stvar, koju je teško objasniti debilskim facama. Ako znam neku pesmu, ne mora da znači da slušam to govno i da uživam u toj "muzici". To što je tebi teško da shvatiš da postoji muzika i pored one koju ti slušaš, i da bi možda bilo dobro da znaš ponešto i od tih pesama koje se ne puštaju petkom/subotom na mestu gde ti izlaziš, ne znači da sam ja isto kretensko govedo (ah, kakva predivna sintagma) kao i ti. </p><p> Dotakao sam se različitih tema, iako sam samo želeo da objavim kako mi ide na kurac to što ljudi u rillajf razgovorima imaju potrebu da mi kažu nešto povodom mog sajber postojanja. Ide mi na penis do te mere da sam, kao, rešio da više ne pišem. S obzirom na to koliko sam ja dosledna ličnost, verovatno ću posle nekog vremena početi ponovo. </p><p> A opet, možda i neću.</p><p> <em>Valedikcija. </em>Reč iz novolatinskog koja označava oproštajni govor. </p><p> </p><p> </p><p> </p>Generalna2009-12-06T22:21:13Zbnjorg