Dido

Petak

Najlepši deo nedelje je kada moja dva momka odu na spavanjem tj. tata krene da uspava sina, pa zaspi vrlo često i pre njega, a onda je stan moj. Sve je rastureno, ali po nekoj svojoj tradiciji petkom ne sređujem kuću, pustim neki od svojih omiljenih CD-ova, isključim TV koji je u našoj kući uključen non-stop, svejedno da li se gledaju crtaći ili sport, i uživam u svojim mislima. Zaposlenoj mami i ženi je ponekad vrlo potrebno da bude sama sa svojim mislima i da ne odgovara stalno na pitanja. Dovoljna su pitanja koja sama sebi postavljam stalno. Nekada je petak veče značio obavezan izlazak u grad, gužva i ludilo i volela sam to. Sada uživam u tišini.

Pa sta ako sam debela!?

Imam vec dovoljno godina da bi naucila da prestanem da se nerviram oko gluposti. Smatram da sam svoju sujetu stavila pod kontrolu, ali ocigledno da nisam. Ne mogu da verujem sta ljudi sebi dozvoljavaju. Nikada me generalno nije zanimalo da li je neko debeo ili mrsav, ruzan ili lep,sta je ko obukao i koliko je to platio. Da me pitate sta je moja koleginica danas obukla ne znam da vam kazem, jer ne gledam svet iskljucivo kroz materijalne stvari. Vrlo retko, skoro nikada ne komentarisem izgled drugog coveka, jedino mogu u pozitivnom smislu da dam komentar.

A ljudi definitivno sebi puno dozvoljavaju. U velikoj firmi sve se gleda i sve se komentarise. Kako oguglati na takve stvari?

Sebicnost kao jako losa ljudska osobina

Ovoga leta desila mi se situacija da se zadesim na odmoru sa osobom koju poznajem ceo svoj zivot, ali ocigledno ne dovoljno. Zbog ekonomske krize i ustede nasli smo se svi zajedno na istom mestu. Potpuno sam bila u soku. Toliku kolicinu sitnicarenja i merenja svakog potrosenog centa i odredjivanje koliko ce ko da pojede nisam u zivotu videla. Ne smeta to meni dok god se odnosi na nas odrasle, ljudi su razliciti, pa prosto pokusavam da se prilagodim, ali kada i deci krene da se meri koliko su pojeli to ne mogu da podnesem. Najgora stvar koju verovatno dugo necu moci da izbacim iz glave je kada je drugar moga sina dosao po casu vode, posto mu je bila blize nasa terasa nego da odlazii uzbrdo do svoje kuce, i kada je doticna osoba detetu od sest godina odgovorila da ne moze da mu da vode i da ode svojoj kuci. Decko je samo zeleo da se sto brze vrati svojoj igri.

Da li mozete da zamislite da jos postoje takvi ljudi? Da li je poenta zivota skupljati kao krtica novac i stavljati ga na gomilu ili uzivati u zivotu? Ono sto mi je narocito smetalo u celoj prici jeste to sto takve osobe smatraju da su uvek u pravu, pa cak i meni koja ceo zivot imam jasno izgradjen stav, pokusavaju da nametnu svoju zelju i vode monolog sve vreme smatrajuci da je ono sto oni rade jedino ispravno.

Covek se uci dok je ziv i ovo je zaista jedno iskustvo koje tesko da cu zaboraviti. Nisam ja neko ko zivi u iluzijama i misli da su svi ljudi dobri i da je svet jedno divno mesto. Vrlo sam svesna svega, ali ovakva narav je potpuno iznenadjujuca.

Prvi put

Za sve postoji prvi put, pa i za mene na blogu. Za sada samo istrazujem da li mi je ovo uoptee dopadai i da li zelim da budem deo ove price. Zanimljiva je pomisao da pises o svojim zapazanjima, a da niko ne zna ko si ti. Videcemo sta ce biti. Pozelite mi srecu.

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.