Милфилм

Рапунцела

milfilm — Sat, 10 Mar 2012 14:15:57 +0100

<<Три међусобно зависна јарета снебљивца

Рапунцела

Некада давно живљаше један котлокрпа. Био је веома неповољног материјалног стања. Његов мањак материјалног постигнућа не подразумева да су све котлокрпе економски маргинализоване, или да - ако јесу, заслужују да тако и буде. И, док архетипски котлокрпа у класичним причама за децу увек на крају буде ишибан, ова конкретна особа, била је котлокрпа по занату и само је игром случаја била у неповољном економском положају.

Котлокрпа и његова жена живели су у колибици одмах до скромног имања локалне вештице. Са свог прозора могли су да виде вештицину, беспрекорно одржавану башту, тај беспрекорни пример покушаја да се природи наметне људска замисао о реду, који тера на повраћање.

Котлокрпина жена је била трудна, и док је тако гледала на вештицину башту, приједе јој се зелена салата коју је видела тамо да расте. Преклињала је котлокрпу да прескочи ограду и да јој донесе мало салате. Котлокрпа се коначно повинова и једне ноћи прескочи ограду и ослободи неколико главица салате. Али пре него што је успео да се врати, вештица га ухвати.

Е, па, ова вештица је била веома лишене доброте. (Овим се не подразумева да су све, чак ни да су неке, вештице такве, нити се овим овој конкретној вештици ускраћује право да се влада по оном нахођењу које јој природно дође. Далеко од тога, њено је нахођење без сумње узроковано многим факторима њеног одрастања и социјализације, чије навођење, на жалост, у интересу сажетости, овде морамо да изоставимо).

Као што је раније речено, вештица је била лишена доброте, а котлокрпа је био изузетно уплашен. Држала га је за оковратник и питала: "Где си пошао са мојом салатом?"

Котлокрпа је могао да с њом започне расправу око концепта власништва и да устврди да салата по праву "припада" свакоме, ко је гладан и довољно куражан, да је узбере. Уместо тога, чинећи крајње понижавајући призор, преклињао језа милост. "За све је крива моја жена," узвикнуо је, што је карактеристично за мушкарце. "Она је трудна и пријела јој се твоја дивна салата. Молим те, да ме поштедиш. Иако је домаћинство са једним родитељем свакако прихватљиво, молим те да ме не убијеш и да тако не лишиш моје дете стабилне породичне структуре са два родитеља."

Вештица је тренутак размишљала, онда се остави котлокрпиног врата и без речи нестаде. Захвалан, котлокрпа оде кућиса салатом. Неколико месеци касније, и после агоније бола, које мушкарци никада неће научити да поштују, котлокрпина жена роди лепу, здраву пред-жену. Наденули су беби име Рапунцела, по врсти салате. Недуго после овог, вештица им се појави на вратима, тражећи да јој дају дете и тако јој узврате за поштеду котлокрпиног живота у башти. Шта су могли да раде? Њихов беспомоћни положај у животу, увек их је остављао отвореним за експлоатацију, па су и овога пута осећали да немају алтернативу. Дадоше Рапунцелу вештици, а ова одјури одатле.

Вештица одведе дете дубоко у шуму и затвори га у високу кулу, чија би симболика морала да буде на први поглед јасна. Ту се Рапунцела задевојчи. Кула није имала врата, нити степеница, ал' је зато могла да се подичи једним прозором, на врху. Једини начин да се било ко успне до прозора био је да му Рапунцела спусти своју дугу, бујну косу, како би се уз њу попео до врха, симболика чега би такође морала да буде на први поглед јасна.

Вештица је Рапунцели била једино друштво. Стала би на дно куле и повикала:

"Рапунцела, Рапунцела, пусти своје локнице,

Како бих се успела уз твоје златне степенице."

Рапунцела би послушно учинила што би јој било казано. Тако је годинама дозвољавала да њено тело буде експлоатисано ради транспортационих потреба једног другог тела. Вештица је волела музику и научила је Рапунцелу да пева. Много дугих сати провеле су певајући заједно у кули.

Једног дана, неки млади принц јахао је у близини куле и чуо Рапунцелу како пева. Али, кад је дојахао ближе да нађе извор предивнога тога звука, он угледа вештицу и сакри себе и свог коњоликог компањона међу дрвеће. Гледао је како вештица позива Рапунцелу, како коса пада и како се вештица пење. И, поново је чуо оно красно певање. Касније, кад је вештица коначно напустила кулу и отишла у непознатом правцу, принц изађе из шуме и повика:

"Рапунцела, Рапунцела, пусти своје локнице,

Како бих се успео уз твоје златне степенице."

Коса јој се у каскадама расу са прозора и он се успе уз њу.

Кад је принц угледао Рапунцелу, њена, већа-од-просечне физичка привлачност и њена дуга, бујна коса наведоше га да помисли, како то само зналачко око уме, да је и њен карактер исто тако диван. (Овим нисам хтео да кажем да сви принчеви закључују о карактеру људи само на основу изгледа, нити да одузимам право овом конкретном принцу да чини такве претпоставке. Молим, погледајте оповргавања наведена у претходним пасусима).

Принц јој каза: "О, прелепа госпо, чух те како певаш док сам јахао овуда на свом коњу. Молим те, да ми опет нешто отпеваш."

Рапунцела није знала шта да мисли о овој особи, јер никада раније није видела мушкарца, овако изблиза. Изгледао је заиста чудно - голем, длакав по лицу, одисао је неким јаким, тешким мирисом. Из разлога, које није могла да објасни, Рапунцела нађе да јој је ова комбинација унеколико привлачна, те отвори уста да запева.

"Да си одмах стала!", врисну глас са прозора. Вештица се била вратила!

"Како .... како си се попела овамо?", питала је Рапунцела.

"Направила сам додатни комплет косе, за хитне случајеве", рече вештица, хладно износећи чињенице. "А ово, много личи баш на такав случај. Слушај ме, принче! Ја сам саградила ову кулу, да бих држала Рапунцелу даље од мушкараца, какав си ти. Учила сам је певању, вежбајући њен глас годинама. Она ће да остане овде и неће да пева ником осим мени, јер ја сам једина која је истински воли."

"О проблему ваше међусобне зависности можемо касније да разговарамо", рече принц, "Али прво ми дозволи да чујем... Рапунцелу, је л' тако беше?... да чујем Рапунцелу како пева."

"НЕ!", врисну вештица, "Бацићу те са куле, доле у оно трновито жбуње, тако да ће очи да ти испадну па ћеш остатак свог живота да луташ около, проклињући своју злу срећу".

"Можда би ипак желела да размислиш о томе", рече принц, "Знаш, познајем неке људе у једној дискографској кући. Они би веома радо чули... Рапунцела, је л' тако беше? Необично, брзо се памти, претпостављам..."

"Знала сам! Хоћеш да ми је узмеш!"

"Не, не, хоћу да наставиш да је школујеш, да је негујеш... како њен менаџер", рече принц. "Онда, када дође време, рецимо, за недељу-две, можеш да одрешиш њен таленат и пустиш га у свет, а ми сви можемо да пограбуљамо готовину."

Вештица застаде за тренутак, да о овоме размисли, и њен се став видно смекша. Она и принц стадоше да разговарају о уговорима за плочу и видеоспотове, као и о могућим начинима промовисања, укључујући и као-да-су-живе лутке Рапунцела™, са властитим минијатурним стерео Тон-кулама™.

Док је Рапунцела све то гледала, њена се сумња претвори у одвратност. Годинама је њена коса експлоатисана ради транспортационих циљева других људи. Сада хоће да експлоатишу и њен глас. "Дакле, нагон за силовањем не зависи само од пола", схватила је са уздахом.

Рапунцела се искра ка прозору а да је не видеше. Искорачи напоље и сиђе низ други комплет своје косе до принчевог коња који га је чекао. Онда скиде косу и понесе је са собом, одјахавши одатле. Тако остави принца и вештицу да се расправљају о приходима и процентима у својој кули фалусног облика.

Рапунцела одјаха до града и изнајми собу у згради са правим степеницама, Касније је основала непрофитну организацију за слободан развој музике и одсекла косу да би је продала на аукцији у добротворне сврхе. Све дане до краја свог живота, провела је певајући по кафаницама и галеријама слика, увек одбијајући да за новац експлоатише жељу других људи да је чују како пева.

(наставиће се ...)

Три међусобно зависна јарета снебљивца

milfilm — Sat, 06 Dec 2008 03:28:49 +0100

<< Румпелштилцкин

Три међусобно зависна јарета снебљивца

Некада давно, на предивном обронку једне планине, живела су три јарета, сва три од исте мајке. Презивали су се Снебљивац, и били су врло везани једно за друго. Током зимских месеци, живели су у бујној, зеленој долини, а њихови еколошки отисци су задржавали најнижи могући ниво.

Да би стигли до овог пашњака, јарићи су морали да пређу мост над једном широком провалијом. Кад су дошли први летњи дани , једно јаре се реши да пређе мост. Ово јаре је било хронолошки најзаосталије у породици, па је постигло најмању супериорност у величини. Дошавши до моста, привеза заштитну кацигу и грчевито се прихвати ограде. Али, кад поче да прелази, однекуд испод моста зачу се претеће режање.

Преко ограде, па на мост, скочи један космати патуљак завидног нивоа прљавштине и наглашених телесних мириса. "Грррррр!", загрме патуљак. "Ја сам чувар овог моста и, премда козе имају право преласка, појешћу сваку која проба."

"Али, зашто, господине Патуљче?", заблеја јаре.

"Јер, ја сам патуљак, и тиме се дичим. А патуљци имају одређене потребе у које спада и храњење јарићима. Биће боље да их уважите - иначе ..."

Јаре се препаде. "Наравно, господине," промуца, "Уколико би вас чињеница да сте ме појели учинила савршенијим патуљком, био бих пресрећан да вам изађем у сусрет. Међутим, ништа не могу да вам обећам, док се не посаветујем са својима. Молим вас да ме извините!" И јаре отрча назад у долину.

Онда се средње јаре попе до моста. Ово јаре је било хронолошки напредније од првог, тако да је уживало и предност у величини (иако га то није учинило бољим нити заслужнијим припадником козје врсте). Управо је хтело да пређе мост, кад га патуљак заустави.

"Природа ме је учини патуљком," рече, "и ја негујем обичаје свог рода. Зар би ми ускратио право да живим свој живот патуљка, најпреданије и најплодније што могу?"

"Ја? Никада!" узвикну јаре гордо.

"Онда остани мирно, ту где си, док не дођем и не поједем те. И немој ни да пробаш да утекнеш; то бих схватио као личну увреду." Он крете да угрожава коитарски простор јарета.

"Међутим," брзо ће јаре, "ја имам веома блиске рођаке. Било би веома себично, с моје стране, да дозволим да будем поједен, а да их не питам за мишљење. Морам и њихова осећања да отпоштујем. Заиста би ми била мрска помисао да им својим одсуством проузрокујем емоционалну напетост, јер их нисам прво ..."

"Иди онда!" узвикну патуљак.

"Дојурићу назад, чим постигнемо консензус", рече јаре. "Не би било у реду, да те држимо у неизвесности."

"Сувише сте љубазни," уздахну патуљак, а јаре отрча назад у долину. Што је бивао гладнији, патуљак се више срдио на јариће. Уколико му не успе да поједе макар једног, жалиће се надлежнима.

Кад треће јаре дође на мост, патуљак виде да је оно готово дупло веће од њега, и да уз то има велике, оштре рогове и тврда, тешка копита. Патуљак осети да убрзано хлапи његова привилегија физичког застрашивања. Док му је страх претварао утробу у пихтије, патуљак паде на колена и поча да преклиње: "О, молим те, молим те да ми опростиш! Користио сам тебе и твоју браћу за постизање сопствених себичних циљева. Не знам шта ме је на то натерало, али увиђам погрешност својих поступака."

Јаре се, такође,, спусти на оно, што би код коза могло да прође за колена и рече, "Хајде, хајде, не можеш сад сву кривицу да преузмеш на себе. Наше присуство и изванредна јестивост су те довели у ову ситуацију. Ја и моја браћа страшно жалимо због тога. Ми тебе треба да молимо да нам опростиш."

Патуљак крете да јеца: "Не, не, све је то моја грешка. Ја сам вам свима претио и малтретирао вас, само сопственог опстанка ради. Стварно сам био себичан!"

Али јаре то просто није хтело да прихвати. "Ми смо били себични. Ми смо се само бринули за сопствену кожу, док смо твоје потребе потпуно занемарили. Молим те, поједи ме сад!"

"Не," рече патуљак, "ти мораш да ме ритнеш са овог моста, због моје неосетљивости и себичности."

"На памет ми не пада да тако нешто урадим," рече јаре, "па, пре свега, ми смо те довели у искушење. Хајде, узми који гриз. Само напред."

"Опет ти кажем," инсистирао је патуљак, устајући, "Овде сам само ја крив. Дај, шутни ме са моста, и уради то брзо."

"Слушај," рече јаре, дижући се до своје пуне висине, "не дам да ико преузме моју кривицу, чак ни ти, поједи ме, да те не распалим по носу."

"Немој ти са мном да се играш за-све-сам-ја-крив, Рогати!"

"Рогати? Ти смрдљива длакава масо! Показаћу ти ја ко је крив!" Пошто изрекоше све то, почеше да се рву и гризу и ударају и шутирају, сваки у настојању да се заогрне плаштом кривице.

Доскакутавши до моста, друга два јарета су одмеравала борбу. Осећајући се кривим, што нису на себе прихватили довољан део кривице, они се придружише оној двојици у вртлогу длака, копита, рогова и зуба. Али, мали мост није био грађен да издржи толики терет. Тресао се и љуљао и на крају се проломио, а патуљак и три међусобно зависна јарета, по презимену Снебљивац, се стрмоглавише у провалију. На путу наниже, сваки од њих осети олакшање, што коначно добија оно што је заслужио, плус, као награду, мало додатне кривице за судбину других.

Рапунцела>>

Румпелштилцкин

milfilm — Sat, 27 Oct 2007 00:03:26 +0200

<<Три мала прасета

Румпелштилцкин

Једном давно у једном далеком краљевству живљаше млинар који је био у веома неповољном економском положају. Овај млинар делио је скромно станиште са ћерком јединицом, једном самосталном младом женом по имену Есмералда. Е сад, млинар се више стидео свог сиромаштва, него што се љутио на економски систем који га је ставио на маргине догађања, па је стално био у потрази за начином да се брзо обогати.

"Кад бих само могао да удам ћерку за неког богаташа", размишљао је, на свој мушки шовинистички и застарели начин, "њен живот би био испуњен, а ја не бих морао више ни дана да радим до краја свог живота." И дође му надахнуће како да оствари овај отрцани циљ. Пустише глас да његова ћерка може да упреде обичну шталску сламу у чисто злато. Са овом неистином, привућиће пажњу многих богаташа и удати Есмералду.

Глас се рашири по краљевству брзином шумског пожара и ускоро стиже до принца. Будући халапљив и приглуп, попут већине људи његовог друштвеног положаја, он поверова гласинама и позва Есмералду да првомајске празнике проведе у његовом двору. Али кад она стиже, нареди да се стрпа у тамницу препуну сламе и да јој се наложи да је упреде у злато.

Закључана у тамници, страхујући за свој живот, Есмералда седе на под и заплака. Никад јој се раније пред очима јасније не указа експлоатативност патријархата. Док је тако плакала, некакав мајушни човек у чудном шеширу се појави у тамници.

"Зашто плачеш, драга моја?", упитао је.

Есмералда се престрави, али му ипак одговори: "Принц ми је наредио да сву ову сламу испредем у злато."

"Али зашто плачеш?", опет ће он.

"Јер то не може да се уради. Шта је теби, ометен си и у интелектуалном развоју, или шта?"

Различито обликован човек се насмеја и рече: "Лепотице, сувише размишљаш левом страном свог мозга, тачно то. Али имаш среће. Ја ћу да ти покажем како да испуниш тај задатак. О, да. Али прво мораш да ми обећаш да ћеш учинити штагод да затражим заузврат."

Како није имала избора, Есмералда даде пристанак. Да би претворили сламу у злато, они је однеше у оближњу пољопривредну задругу, где је употребише да прекрију један стари кров. Са сувљим кућама, сељаци постадоше здравији и продуктивнији, па постигоше рекордну жетву пшенице за локалну употребу. Деца у том краљевству постадоше јака и висока, завршише задружну школу, и постепено преобратише краљевство у узорну демократију, без економске или полне неједнакости и са ниском стопом смртности новорођенчади. Што се принца тиче, њега је разбеснела гомила ухватила ван палате, па га насмрт избола вилама. Новац за нова и нова улагања сливао се са свих страна света, па се сељаци сетише Есмералдиног великодушног поклона у сену и наградише је многим шкрињама злата.

Кад све ово би учињено, мајушни човек у чудном шеширу се насмеја и рече:"Ето, тако се слама претвара у злато." Онда његово лице поприми претећи израз. "Сад, кад сам ја обавио свој посао, ти мораш испунитисвој део нагодбе. Даћеш ми своје прворођено дете!"

Есмералда му оштро узврати: "Не морам ја да преговарам нисаким, ко би хтео да се меша у моје репродуктивно право!"

Вертикално ускраћен човек устуче пред убеђењем које јој се осећало у гласу. Одлучивши се да промени тактику, рече лукаво: "У реду, лепотице. Ослободићу те нагодбе ако погодиш моје име."

"У реду", рече Есмералда. Застала је на тренутак, куцнула прстом по бради, и рекла: "Да л' би твоје име могло да буде..., ух, не знам, можда... Румпелштилцкин?"

"ААААААККККК!!", завришта човек нестандардне висине. "Али... али... како си погодила?"

Она је одговорила: "Још увек носиш значку са својим именом, са Семинара за јачање малих људи."

Румпелштилцкин врисну бесно и удари ногом о под. Утом се земља отвори и прогута га у облику дима и сумпора. Са својим златом, Есмералда се пресели у Калифорнију и отвори клинику за контролу рађања у којој је подучавала друге жене како да не постану робови својих репродуктивних органа. И живљаше тако до краја живота као испуњена, посвећена, невенчана особа.

Три међусобно зависна јарета снебљивца >>

Повратак

milfilm — Wed, 24 Oct 2007 23:13:30 +0200

Ево најзад и мене! После више покушаја измене изгледа овог мог малог блога......враћам се писању истог . Дакле, ко се овде шетао некада , пртиметиће да је сада мало богатији што се тиче занимљивих "виџета". На пример, сада можете овде проводити сате и сате играјући судоку, моју омиљену игру на папиру . Сатић је тачан, верујте, иако ће можда изгледати чудно када буде било више од 15 минута до пуног сата, али битно је да он служи сврси.

Што се писања тиче, а што сви, верујем, једва чекате, настављам са писањем "Политички исправних бајки за лаку ноћ". Ако постоји неко ко још није прочитао "Црвенкапицу", топло бих је препоручио, јер је поучнија и забавнија него оригинал.

Планирам и да вам представим још неколико мојих кратких филмских пројеката, што би и требало да је тема целог овог блога, јер, сетићете се, ово је ипак "Милфилм" блог.

Али, како не би дошло до забуне, овај блог је јако популаран међу страним "сурферима", много више него међу домаћим. А одговор на питање зашто је то тако добићете једноставном претрагом речи "milfilm" преко добро нам познатог Гугла. Објашњење целог проблема, видећете у опису првог линка . Међутим, када тако овај наш "сурфер" дође до овог блога, у некој нади, и угледа море чудних му знакова и ни трага од толико жељних му слика, једноставно нестане без трага и гласа. Постоје и они који се упорно враћају, па не знам да ли је то до тога како би учили ћирилицу, или мисле да сам се предомислио. Ко ће га сада знати? Наравно, моји филмови се не баве овом темом, колико год то ви прижељкивали.

Дакле, изволите, уђите, не морате се изувати, али је пожељно обрисати ципеле, прошетајте се, упознајте се са блогом и понегде оставите коментар, како бих могао и ја вас да видим.

Три мала прасета

milfilm — Sat, 26 May 2007 21:26:13 +0200

<<Царево ново одело
Три мала прасета

Била једном три прасета која су живела заједно, у међусобном поштовању и хармонији са својим окружењем. Користећи материјал који је пристајао том околишу, сваки себи сагради лепу кућу. Једно прасе изгради кућу од сламе, друго од прућа, а треће од балеге, глине и лозе које је обликовало у опеке и испекло у маленој циглани. Кад то завршише, задовољна урађеним послом, прасад одахнуше, намеравајући да наставе живот у миру и самопрегалаштву.

Али, њихова идила брзо је разбијена. Једног дана, наиђе велики, зао вук са експанизионистичким идејама. Он угледа прасад и веома огладне, и у физичком и у идеолошком смислу. Кад прасад угледаше вука, отрчаше у кућу од сламе. Вук дојури до куће и стаде да лупа на врата вичући:"Прасићи, прасићи, пустите ме унутра!"

Прасад одвратише:"Твоја тактика претње силом не може да застраши свиње које бране своје домове и културу."

Али, вуку се није могло ускратити оно за шта је сматрао да му судбински следује. Стога крете да дува и грува, док им не сруши кућу од сламе. Преплашени прасићи потрчаше ка кући од прућа, а вуков врео дах им је жарио табане. На месту где некада стајаше кућа од сламе, други вукови дигоше плантажу банана.

Пред кућом од прућа, вук поново залупа на врата и повика:"Прасићи, прасићи, пустите ме унутра!"

Прасићи му одвратише:"Носи се бестрага, ти месождерни, империјалистички завојевачу!"

На ово се вук исцери са ниподоштавањем. Мислио је:"Наивни су као деца. Штета што морају бити збрисани са лица земље. Али, ништа не сме да стоји на путу напретка."

Тако је вук дувао и грувао и срушио им кућу од прућа. Прасад похиташе ка кући од цигала, с вуком за петама. На месту где некада стајаше кућа од прућа, други вукови себи саградише time-share одмаралиште у коме је сваки бунгалов био пластична реплика куће од прућа, препуно продавница са домородачким рукотворинама, курсева подводног риболова и шоу- програма са делфинима.

Пред кућом од цигала, вук поново залупа на врата и повика:"Прасићи, прасићи, пустите ме унутра!"

Овога пута као одговор прасад запеваше песме солидарности и написаше протестно писмо Уједињеним нацијама.

Сад се већ вук расрди што прасад одбијају да сагледају ситуацију са месождерске тачке гледишта. Зато крете да дува и да грува, да грува и да дува, онда се ухвати за груди и паде мртав од тешког срчаног удара, проузрокованог прекомерним уношењем масне хране.

Ликујући што је правда тријумфовала, три прасета заиграше око вучјег леша. Следећи корак био им је ослобађање домовине. Окупише и другу прасад протерану са својих огњишта, па је ова нова свињска бригада митраљирала и ракетирала летовалиште и масакрирала окрутне вучје завојеваче, пославши тако јасну поруку остатку хемисфере да се не меша у њихове унутрашње послове. А онда, прасићи засноваше узорну социјалистичку демократију са бесплатним школовањем, свеобухватном здравственом заштитом и свим приступачним, ценама станова.

Напомена: Вук је у овој причи само метафоричка конструкција. Писање ове приче није наудило ниједном правом вуку.

Румпелштилцкин>>

Царево ново одело

milfilm — Sun, 06 May 2007 15:20:49 +0200

<<Црвенкапица

Царево ново одело

Негде далеко, у давно прошло време, живљаше један путујући кројач који се нађе у непознатој му земљи. Е сад, кројачи који лутају, од једног места до другог, се обично држе по страни и пазе да не прекораче границе локалне пристојности. Овај кројач, међутим, био је преко мере дружељубив и није знао шта где доликује, па се убрзо обрео у месној кафани, упражњавајући алкохол, угрожавајући лични простор тамо запослених жена, и причајући приче без наравоученија, о котлокрпама, скупљачима ђубрива и другим трговцима.

Кафанџија се пожали полицији, па ова дочепа кројача и одвуче га пред цара. К'о што се могло и очекивати, цео живот, проведен с вером у апсолутну легитимност монархије и урођену супериорност мушкарца, начинио је од цара таштог и не баш мудрог тиранина. Кројач уочи ове црте и одлучи да их искористи у сопствену корист.

Цар упита: "Имаш ли какву посладњу жељу, пре него што те занавек истерам из свог домена утицаја?"

Кројач одговори: "Тек то, да ми његово величанство дозволи част да му сачиним нову краљевску гардеробу. Наиме, донесох са собом специјалну тканину која је тако ретка и фина да само одређени људи могу да је виде - она врста људи какву бисте само пожелети могли у свом краљевству - људи који су политички подобни, морално исправни, интелектуално превејани, културолошки толерантни, и који не пуше, не пију, не смеју се на мушке шовинистичке вицеве,не гледају превише телевизију, не слушају народну музику, и не распаљују често роштиљ."

Пошто је један тренутак размишљао, цар му услиши молбу. Ласкала му је ова фашистичка и тестостероном крцата идеја да царство и његови становници постоје само да би допринели његовом добром изглледу. То ти је исто као да ти је жена победница избора за мис, па помножиш тај осећај са 100.000.

Наравно, никаква толико проређена тканина није постојал. Године проведене у животу изван граница нормалног друштва натерале су кројача да развије сопствени морални кодекс који га је обавезивао да, у име независних занатлија свих земаља, превари и осрамоти цара. Тако, пошто је вредно радио, успео је да увери цара да сече и спаја делове тканине која, у најстрожем објективном смислу стварности, није постојала.

Када је кројач објавио да је завршио, цар се погледа у свом новом оделу у огледалу. Док је стајао тамо, го к'о на дан рођења, јасно се видело како су дуге године експлоатације сељаштва, претвориле његово тело у ружну масу набреклог, белог меса. И цар, наравно, виде све то, али се претвараше да види дивну, политички подобну, одору. Да се подичи својим новим сјајем, наредио је да се следећег дана одржи парада.

Следећег јутра, његови поданици оивичише улице дуж којих ће проћи царева поворка. Прочуло се о царевом новом оделу, које су могли да виде само просветљени људи, који воде рачуна о свом здрављу, и сви су били решени да се покажу већим правомишљеником од комшије.

Парада је кренула уз велики жамор. Док је цар промарширавао своју бледу, надувену, патријаршку телесину низ улицу, сви су гласно о-ох-овали и у-ух-овали пред његовим новим оделом. Сви, осим једног дечака који повика: "Цар је го!"

Поворка се заустави. Цар направи предах. Мук се прели по гомили. А онда, један брзоумни сељак повика:

"Ма, не. Цар само промовише животни стил који негира неопходност облачења!"

Весели узвици се дигоше из гужве и гомила поскида одећу, па заигра на сунцу, к'о што је природа и била предвидела. Та је замља, од тог дана, баштинила слободу кретања без одеће, те кројач, лишен било каквог извора прихода, спакова иглу и конац, и никада се више ту не појави.

Три мала прасета>>

Живот у слици

milfilm — Sun, 06 May 2007 00:27:00 +0200

Погледајте како је могуће испричати цео живот у само четири сличице. Колико мало детаља, а колико много речи. И још једном: Слика говори више од хиљаду речи:

Црвенкапица

milfilm — Sat, 05 May 2007 21:57:26 +0200

Из књиге "Политички исправне бајке за лаку ноћ" Џејмс Фин Гарнера

Црвенкапица

Била једном једнам млада особа коју су звали Црвенкапа. Живела је са мајком на ивици шуме. Једног дана мајка ју је замолила да однесе котарицу са свежим воћем и минералном водом до бакине куће - и то, да напоменем, не зато што је то женски посао, већ зато што је то једно добро дело којим се младима усађује осећање заједништва. Поред тога, бака није била болесна, пре би се могло рећи да ју је и физичко и ментално здравље одлично служило и да је била потпуно способна да се брине о себи као сваки одрастао човек.

Тако Црвенкапица крете са својом котарицом кроз шуму. Многи људи верују да је шума злослутно и опасно место и никада тамо нису крочили. Међутим, Црвенкапица је у својој, тек пропупелој полности, имала довољно самопоуздања те је та, тако очигледно Фројдовска, поставка није ни најмање застрашила.

На путу ка бакиној кући, Црвенкапицу пресрете вук и упита је шта носи у котарици. Она је одговорила: "Неколико здравих залогаја за моју баку, која је свакако способна да се брине о себи као сваки одрастао човек."

Вук је рекао: "Знаш ли ти, драга моја, колико може бити опасно за такву једну девојчицу да сама иде кроз шуму."

А Црвенкапица ће на то: "Налазим да је ваша, мушки шовинистичка опаска, изузетно увредљива, али само ћу да је игноришем, с обзиром да већ традиционално имате статус отпадника из друштва, па сте били приморани да развијете свој сопствени, иако подједнако вредан, поглед на свет. Е сад, извините, мораћу да наставим свој пут."

Црвенкапа продужи главном стазом. Али, како га је његов извандруштвени статус ослободио ропског праћења линеарног, западњачког начина размишљања, вук је знао краћи пут до бакине куће. Он упаде у кућу и поједе баку, што је сасвим исправан поступак за једног месождера, какав је он. Онда, неоптерећен крутим, традиционалистичким примислима о томе шта је мужевно, а шта женствено, он навуче бакину спаваћицу и успуза се у кревет.

Црвенкапица је ушла у колибицу и рекла: "Бако, донела сам ти да презалогајиш нешто што је без масти и соли, како бих те поздравила у твојој улози мудрог и брижног матријарха."

Из кревета, вук тихо рече: "Приђи ми ближе, дете, да могу да те видим."

Црвенкапица рече: "О, ја сам заборавила да на оптичке надражаје реагујеш као слепи миш. Бако, како су ти само велике очи!"

"Много су тога виделе, и много тога опростиле, драга моја!"

"Бако, како ти је само велики нос - што је, наравно, релативна ствар, а и леп је, на неки свој начин."

"Много је тога намирисао, и много тога опростио, драга моја!"

"Бако, како су ти само велики зуби!"

А Вук ће: "Сасвим сам задовољан овим ко сам и овим што сам," и искочи из кревета. Зграби Црвенкапицу у своје канџе, спреман да је прождере. Црвенкапица поче да вришти, и то, не узбуњена пред вуковим очигледним транвеститским тенденцијама, већ због његовог свесног залажења у њен лични простор.

Њено је вриштање чула дрвосекач-особа (или техничар за балванска горива, како више воли да га зову). Упао је у кућицу и, угледавши метеж, покушао да интервенише. Али, кад је подигао секиру, и Црвенкапица и вук се зауставише.

"А шта ли си ти то смислио да урадиш?" упитала га је Црвенкапица.

Дрвосекач-особа трепну и покуша да одговори, али му ни једна реч не паде на памет.

"Упадаш овамо као неандерталац, препушташ оружју да мисли за тебе!" Она поче да виче: "Мушки шовинисто! Понижаватељу других врста! Како само можеш да помислиш да жене и вукови не могу да реше сопствене проблеме без помоћи неког мушкарца!"

Кад је чула овај Црвенкапицин страствени говор, бака искочи из вукових уста, зграби секиру дрвосекач-особе, и одсече му главу. После свих ових напора, Црвенкапица, бака и вук схватише да имају известан заједнички циљ. Одлучише да оснују једно алтернативно домаћинство које ће се темељити на међусобном поштовању и сарадњи. И тако живљаше срећно у шуми дуги низ година.

Царево ново одело>>>

Музика

milfilm — Wed, 21 Mar 2007 23:51:16 +0100

Ево једног мени омиљеног сајта. Јако је симпатичан и динамичан. Изаберите један од 18 музичких праваца и ритам а он ће вам по свом избору пустити неку песму.

Уживајте....

musicovery.com

Деца...

milfilm — Wed, 21 Mar 2007 23:49:45 +0100

Данас сам се враћао пешице са факса. И тако обично пролазим поред једног малог обданишта. Овога пута у дворишту обданишта била је једна групица мале деце са својим мајкама. Мало даље од њих једна девојчица се спушта низ неку металну конструкцију онако како не би требало, то јест онако како нико осим ње није пробао. Када је стигла до земље окреће се осталима и виче:

- "Људи, људи, видите како сам се спустила!"

Одговара јој девојчица из групице:

-"Нисмо ми људи, ми смо деца."