nasumične škrabotine

o ljubavi i smrti

Dugo nisam pisao, a desilo se zaista mnogo toga, u principu pozitivnog, ali ipak teško. Ljubav se nekako pokrenula iz apsolutnog mrtvila za koje sam pomislio da će mi biti večni saputnik. Nekako sam se već i pomirio sa činjenicom da me verovatno čeka večiti celibat, kada su nastupili izvesni događaju razuveravajuće prirode. Između ostalog, to veče sa S. Podrum vina, dobro društvo i crveno vino koje tako lako ide, a brzo udara. S. koja je bila raspoložena, i bezobrazni flert sa njom. Onda priča, pijana priča o ljubavi, o ludilu, o emocijama, i njene suze. Odlazimo u noć, sedimo ispred njene zgrade, i pričamo o svim mogućim glupostima, grejani vinom. Debisijev ''Clair de lune'' i nakon toga ono pravo, jedino, istinsko, poljubac, taj divni, meki poljubac, moje usne koje se taru o njene, mekota njenih usana od koje se topim i koju sanjam, njen nestašni jezik. Njeni zagrljaji, poljupci u vrat, i upinjanje u moja prsa, kao da želi da me udahne celog. Nežnost, nežnost, njene obline koje sam napipavao kroz njen tanki džemper, njena mirisna koža koju sam ljubio želeći da deo nje zauvek ostane na mojim usnama. Njene oči tako duboke i tople, njena kosa koja miriše na divlje ruže. S. ti si jedina žena na ovome svetu. Ti si gadna, zla i surova. Ti si žena drugog sistema, ti si lijepa i ja te volim. Ali to je bio samo hir, od koga se braniš amnezijom. Kakav cliche, ''ne sećam se šta sam radila''. O moja S. niko se kraj tebe usrećiti neće, ali će mnogi izgubiti razum u nadi da će te promeniti. I onda onaj ponedeljak, i tvoje suptilno ignorisanje mene, moj bes i pokušaj da do poljupca dođem ovako ili onako. Tvoja izbezumljenost i šamar, i moj pogled upućen tebi pun gneva. Ne mogu više, želim te isuviše. Previše mi duguješ, a dala si mi premalo, da okrenem Olivera Dragojevića naopačke. I sahrana naše profesorke Š. Tiho si mi tutnula buket u ruke, solemnitarna povorka koja se u tišini približava neumitnosti pokopa, praćena tvojim uzdasima. Tu si, kraj mene, na svega metar-dva, ali se pretvaram da nisi tu. Ne gledam u tebe, jer te vidim u svemu drugome. Nalazim tvoje ime na nadgrobnim spomenicima, osećam te u vazduhu, u venama, osećam kako tvoje usne i dalje gore na mojima. Ali ovo je sahrana, i pijetet pokojnika je iznad svega, pa i iznad mojih (niskih) strasti. Posmrtni govor, i neminovne suze najbližih ožalošćenih. Teško mi je da gledam kako grobari brzo zatrpavaju raku lopatama, kako divljački nabacuju zemlju na ono šta je nekada bilo čovek. Boli me što nekoga koga sam znao više nema. Boli me i što je ona tu, a ja ne mogu da je zagrlim, iako bih to najviše od svega želeo. Gledam je iz prikrajka, i držim podalje od nje. Udaram joj na emocije, pravim se hladan, jer znam da ona uvek reaguje na to. Sklanjam se na drugi kraj, pričam sa nekim beznačajnim ljudima i uvlačim dim cigarete. Kao da ona nije tu. Njen nekadažnji dečko je tu, i nije mi svejedno, ali se kontrolišem. Pravim se da me nije briga. ''Hell hath no fury like a woman scorned.'' Odlazim sa svojim prijateljima, prijatna vožnja automobilom. Raspravljamo o svemu i svačemu, da odagnamo misli od prizora koji su se odigrali pred našim očima. Povratak kući, i misli koje lete njoj. ''Ne volim te'' od Hladnog Piva na repeat ad nauseam, ne bih li poverovao u tu laž, ali ne ide. Dve stvar je nemoguće sakriti, ljubav i jektiku.

Magnovenje na Povetarcu

SMS 1:

Ciljevi su daleko i u magli. Poraz je čudna stvar kada ti pređe u naviku. Vindikacija je jedina nada, negde u odsjaju krvavog zalazećeg sunca. Putevi vode u nečiju krv, u osvetu. Karma je neizbežna, meni je račun čist, a mnogi imaju moju krv na svojoj listi za otplatu. Ne ti, ne brini. Alkohol je čudo.

SMS 2:

Priseban i pod alkoholom. Osobina svih veterana psihičkih ratova. Iskusni u primanju rana, u stiskanju zuba. Nepokolebljivi u svom ličnom porazu, spremni da se nasmeju sopstvenoj truleži u lice. Mi živimo jer smo prokleti, mi moramo da gledamo tuđu sreću i da ostanemo hladni. Mi smo administratori ljudske dekadencije. Mi smo poslednji ratio u vrtlogu apsurda. Mi smo pokisli psi. Naš život prolazi dok mi radimo nešto drugo.

SMS 3:

Dvostruka krinka na mom licu čini izlišnom svaku neodlučnost o neizbežnosti sudbine. To je igra za mene i gnev, ali sve ostaje zatomljeno. Zaboravljeno, osuđeno da izađe na videlo u lucidnim trenucima intoksikacije.

Sve sam ovo jedne večeri poslao devojci koja mi je nekada bila sve.

Neke stvari i ostalo

Koja patetika. Kradem od Prevera naziv za svoj prvi unos. Ali šta mogu, nakon divljeg rakijanja cele noći, nisam u stanju da smislim ništa iole suvislo. ‚‚Sinoć sam pola kafane popio'', pevao je Bebek. Nisam bio u kafani, ali privatne žurke kod Đ. su uvek žestoke. Naši gosti iz Španije su oduševljeni mojom domaćom šljivovicom. Sinoć je tu bila i S. Bez grudnjaka, a majca bi joj povremeno spala i ukazao bi se vrh njene bradavice. Uvek je znala kako da izaziva. Rasprava o tome da li je Lady Gaga hermafrodit dok sa zvučnika trešti ,,Just Dance''. Do 1 ujutru već je bila pijana kao zemlja, pa sam je otpratio do trga. Uporedila je glatkoću moje ćelave glave sa glatkoćom svoje đane. Bio sam isuviše smoren da je pitam da li bi mi dozvolila da se uverim u to i empirijski. Nazad na žurku. Još rakije, smešni klipovi sa youtube-a, i ne znam kako i zašto, životinjska pornografija. Više nikada neću gledati ponije istim očima. I onda smo već svi počeli da posustajemo. Odlazimo na počinak, četiri mlada čoveka u jednoj sobi. J. i ja zovemo S. i postavljamo joj niz izazovnih pitanja o njenim seksualnim preferencijama. Da stvar bude još gora, tako smo jebeno kompatibilni, ali se ona ne da. San. Čudni snovi, ,,White Album'' od Beatlesa i George Harrison koji je na neki čudan način povezan sa S. Dođavola, moj mozak je opterećen njome. Buđenje, mamurluk. Đ, J. i ja odlazimo sa našim gostima na autobusku stanicu. Putuju u Sarajevo. Zakrvavljenih očiju se spuštamo niz Nemanjinu ulicu dok nežno septembarsko sunce miluje beogradske krošnje koje polako ostaju bez lišća. Rastanak, ko zna kada ćemo ih ponovo videti. Ima nečega tako magičnog u susretima sa ljudima za koje znate da će izaći iz vašeg života isto onako kao što su u njega i ušli, naglo i nenadano. Takvi susreti su prožeti iskrenošću, nema foliranja, jer nema budućnosti. Carpe diem u svom najčistijem obliku. Samo je bitno popiti što više i dobro se provesti. Glad počinje da se oglašava. Nakon što smo otpratili naše goste i J, Đ. i ja odlazimo do Slavije. Ubijamo vreme pričama o Margaret Mid i Rut Benedikt. Navodno su imale lezbejsku vezu. Bogati anali sociologije. Hvatam svoj verni 29, negde u bunilu između pijanstva i mamurluka, jave i sna. Dolazak kući, miris ajvara u komšiluku. Nekako se dokopavam 5. sprata. Umor. Mučnina. Aspirin. Zoloft. Voda. Hrana. Još jedna preterana noć. Sa nečijih zvučnika je verovatno odjekivala ,,Sunday Morning'' Velvet Undergrounda. Tada toga nisam bio svestan, ali sada uviđam koliko je ta pesma uhvatila zeitgeist ovog nedeljnog jutra. ,,I've got a feeling I don't want to know.'' Ne želim da spavam, ali nemam alternative. Polusatna dremka se otegla na dobra četiri sata. Snovi o markerima, rolerima i flomasterima, moja opsesivna potraga za idealnim rolerom. Ja sam lud. Ova nedelja me pritiska kao pegla, a S. dodaje vergl nekom drugom, ne meni.Čudo moje, šta li je to u njoj što vidim samo ja, i niko drugi? Ponovo počinjem da buncam o njoj. Da me sada čuje moj ortak Ca, opalio bi mi šamar. Dosta, nema više smisla. Ovaj dan je izgubljen. Organizam će tek sutra biti upotrebljiv. Do tada, uživajte u ovim histrioničnim škrabotinama.

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.