Shin Shin Toitsu Aikido

Nastanak Ki aikidoa

sangen — Sun, 07 Feb 2010 21:30:33 +0100

U periodu posle Drugog svetskog rata, veština O – senseja Uješibe (Morihei Ueshiba) je sazrela. Međutim njegovi učenici nikako nisu mogli da shvate zbog čega je on mogao izvoditi zahvate tako glatko, dok oni to nisu mogli. Radeći iste zahvate, oni su pružali otpor jedan drugome.

Nekako u to vrijeme Koići Tohej sensej (Koichi Tohei) je čuo vest o majstoru Tenpu Nakamuri koji je podučavao sjedinjavanje uma i tela u Gokokuđi hramu u Tokiju. Ovaj je u rusko-japanskom ratu bio špijun, a zatim je otišao na Himalaje i tamo se bavio jogom. Nakon što se vratio u Japan, počeo je po ulicama da propoveda o velikoj moći koju ljudi poseduju. Sensej Tohej se odmah pridružio grupi njegovih učenika. Bilo je pravo otkriće čuti ga kako na prvom času koji je posetio kaže: "UM POKREĆE TELO." Ovo je bila osnovna činjenica koju su Uješibini učenici prevideli. Učitelj Uješiba prvo je vodio protivnikov um, a zatim bacao njegovo telo, tako da se ovaj nije mogao ni imao čemu odupreti. Često aikidoke pokušavaju da pokrenu telo a zaboravljaju na um.

„…Ali kako se upravlja umom nekog drugog? Morate biti sposobni upravljati svojim umom da biste uspevali da upravljate umom drugog. Kako možete upravljati tuđim umom, ako ne možete svojim? Da, sjedinjavanje uma i tijela je osnova Aikidoa. Aikido je u osnovi put sjedinjavanja sa Kijem Univerzuma. Da bi smo postali jedno s Kijem Univerzuma, prvo moramo uskladiti um i telo. Ako su nam um i telo razdvojeni, kako možemo postati jedno s Univerzumom? Izvorni Aikido nužno ima osnovu u sjedinjavanju uma i tela…“

„…Većina ljudi vežba samo Aikido zahvate i zaboravlja na razvijanje Kija. Tako zahvati postaju nepravilni i slabiji učenik ne može pomeriti jačeg. Mladi ljudi su posebno zainteresovani samo za Aikido zahvate, jer su pokreti uočljivi. Tako zanemaruju nevidljive pokrete svesti. Trebali bi, međutim, izučavati kako ujediniti um i tijelo, načela uma i tela i kako se kretati usklađujući um i telo. Naravno, ovo mogu proučavati i bolesni i stariji, pa i bez izučavanja zahvata borbe...“

Pošto je sve ovo promislio, učitelj Tohej je ponovo ispitao sve zahvate Aikidoa u svetlu pravila za ujedinjenje uma i tela. Shvatio je da ih je do tada izvodio samo korišćenjem snage, ali čim je naučio kako da vodi protivnikov Ki, mogao je lako bacati veće ljude bez upotrebe sile.

Osnivanje Ki društva

Od 1953. godine O – sensej angažuje učitelja Toheja da širi veštinu po Americi koju je ovaj posetio 17 puta. Iako nizak podučavao je Aikidou ljude gotovo dvostruko više od njega. Često je dopuštao da ga četvoro ili petoro ljudi napada istovremeno. Ovo ne bi mogao da izvede da je koristio samo telesnu snagu. Uvek se držao shvatanja da um pokreće telo. Zato, pre nego što naučimo ispravno da izvodimo Aikido tehnike, moramo naučiti kako da ujedinimo um i telo.

Za života O - sensej Uješiba je uvek govorio o Kiju pa su tako i svi drugi govorili o Kiju. Posle njegove smrti ljudi ne samo da su uglavnom postali nesposobni da razumeju Ki, već su smanjili i upotrebu te reči. Tehnike i zahvati su postali nepravilni i slabiji - učenik ne može pomeriti jačeg. Stoga je učitelj Tohej (kao šef svih instruktora) predložio uspostavljanje posebnih Ki treninga.

„Lakše je podučavati tehnike bacanja ljudi“, govorio je, „jer su pokreti tijela vidljivi. Mladi ljudi su posebno zainteresovani samo za Aikido zahvate, jer su pokreti uočljivi. Tako zanemaruju nevidljive pokrete uma. Trebalo bi, međutim, izučavati kako ujediniti um i telo, načela uma i tela i kako se kretati usklađujući um i telo. Naravno, ovo mogu proučavati i stariji, pa i bez izučavanja zahvata borbe. I oni mogu u većem broju povećati svoju snagu. A mlađi mogu brže napredovati u tehnikama ako budu učili kako da ujedine um i tijelo.“

Zbog toga je učitelj Tohej mislio da bi trebalo uvesti Ki treninge u Aikido školu. Njegov zahtev nije prihvaćen, ali je dobio dozvolu da započne časove Ki-ja izvan Aiki Hombu Dojo (i danas, glavni štab Aikikai organizacije). Započeo je Ki treninge tri puta nedeljno u Memorijalnom olimpijskom centru mladih. Kako bi dobio dozvolu za to morao je da prihvati određene uslove, da se na časovima Ki-ja:

1. neće podučavati aikido tehnike,

2. neće upotrebljavati pojmovi vezani za aikido,

3. neće koristiti oprema Aiki Hombu Dojo-a,

4. neće koristiti sredstva Aiki Hombu Dojo-a, i na kraju

5. na časove Ki-ja se neće pozivati učenici aikidoa.

Ideja je verovatno bila ta, da se učitelju Toheju što je više moguće, oteža rad u okviru nove organizacije, koju je on nazvao Ki društvo (Ki Society). Kako je vreme prolazilo, a broj učenika i dođo-a u kojima se učilo ujedinjenje uma i tela rastao, iz glavnog štaba su počeli da rastu i pritisci na Toheja. Tako je u martu 1974. godine svim instruktorima i studentima u Americi upućena poruka da učitelj Tohej „nije više dobro došao u njihovim salama“, a zatim je i zatraženo da se sa zidova uklone sve njegove slike. Nakon razgovora sa Kišomaru Uješiba došu-om, koji se obavio 30. aprila 1974. godine, učitelj Tohej je nakon trideset godina predanog vežbanja i rada, napustio organizaciju u kojoj danas, više o njemu ne postoji nikakav zapis, kao da u nju nikada nije kročio.

Shin shin toitsu aikido i organizacija Ki No Kenkyukai, osnovani su 1. maja 1974. godine. U novooformljenim dojoima započelo se sa učenjem Aikidoa na principima ujedinjenja uma i tela. Učitelja Toheja su od samog početka bez oklevanja pratili Koretoshi Maruyama, 7. dan, Shizuo Imaizumi, 6. dan, Iwao Tamura, 6. dan, Minoru Kurita, 6. dan i Fumio Toyoda, 5. dan.

Tekst je priređen u potpunosti na osnovu Knjige o Ki-ju, koju je napisao učitelj Tohej (Book of Ki – Koichi Tohei)

Ki disanje

sangen — Sun, 07 Feb 2010 21:23:20 +0100

Bez hrane čovek može izdržati više od mesec dana, bez vode oko nedelju dana, ali bez kiseonika mozak trpi trajna oštećenja već posle 3 minuta. Zbog čega onda tako malo značaja pridajemo disanju?

U proseku čovek udahne oko 16 do 18 puta u minuti, koristeći svega 20 – 25 % kapaciteta pluća. Na taj način krv se nedovoljno opskrbljuje kiseonikom, a znatan deo toksičnih materija zadržavamo u plućima. Jedan od načina za obogaćivanje organizma energijom, kao i pročišćavanje od štetnih produkata ćelijskog metabolizma je i vežba "ki disanja". Ki disanje je metod disanja koji ima korene u japanskim vežbama pročišćenja (misogi), a osmislio ga je učitelj Koići Tohej (Koichi Tohei) osnivač ki aikidoa.Sama vežba je bazirana na principu da se udahne što više vazduha (kiseonika) a da se izdahne što više štetnih gasovitih proizvoda metabolizma iz organizma. Za njeno izvođenje nisu neophodni neki specijalni uslovi – ona se (uz nešto slabiji efekat), može izvoditi čak i u hodu.

Ki disanje, kako ga je opisao učitelj Tohej, izvodi se na sledeći način:

1. zauzmemo tradicionalni japanski položaj za sedenje (seiza) – sa potkolenicama savijenim ispod butina, pri čemu sedimo na petama, ispruženih stopala, kolena su razdvojena za otprilike širinu dve šake; podloga na kojoj sedimo bi trebala da bude udobna – ni previše tvrda, da nam ne ometa koncentraciju, a ni previše mekana da nem ne remeti ravnotežu;

2. nekoliko minuta pažnju usmerimo ka tački seika no itten (seika – donji stomak, itten – tačka), koja se nalazi otprilike četiri prsta ispod pupka;

3. vežbu počinjemo izdisajem na usta koja se oblikuju tako kao da ćemo izgovoriti glas HA; izuzetno je važno da nam leđa budu prava (ne ukočena!), i da stvorimo predstavu kako nam vazduh struji iz tačke seika no itten, preko leđa uz kičmu, pa iz usta u beskonačnost; grlo treba da bude opušteno, izdisaj lagan, neisprekidan, ravnomeran; u trenutku kada osetimo da ne možemo izbaciti više vazduha iz pluća, nagnemo se, bez naprezanja, blago unapred, pri čemu će iz pluća izaći još vazduha (što je i cilj vežbe);

4. u ovom položaju se zadržimo nekoliko trenutaka i pokušamo da se dodatno opustimo, nakon čega ne menjajući položaj započinjemo udisaj;

5. udisaj započinjemo na nos uz osećaj da nam vazduh dolazi iz beskonačnosti i klizi uz kičmu ka tački seika no itten; u trenutku kada osetimo da u plućima više „nema mesta“, ispravljamo leđa, pri čemu će u pluća ući još jedna količina vazduha (što je i cilj);

6. u ovom položaju se zadržimo nekoliko trenutka, dodatno se opustimo stvarajući sebi utisak kako je „sve leglo na svoje mesto“, a zatim nastavimo sa izdisajem i započinjemo novi ciklus.

Ovde bih dodao nekoliko praktičnih napomena. Položaj seiza je optimalan, između ostalog i zbog toga što nas „primorava“ da nam leđa budu prava. Međutim mnogima, naročito početnicima, može biti neudoban, jer dok se ne naviknu, imaju osećaj ukočenosti, nažuljanosti ili bolove u nogama, pa je zbog toga vežbu moguće izvoditi i sedeći sa prekrštenim nogama (turski sed), na stolici bez naslona, ležeći , stojeći, pa čak i hodajući.

Često se mogu čuti pitanja: koliko traju udisaj i izdisaj? - kolike su pauze među njima? i sl. Naravno, nije neophodno meriti vreme dok vežbamo, mnogo je važnije da se ono izvodi opušteno. Kod onih koji ovu vežbu izvode redovno (svakodnevno – najmanje 15 minuta, a idealno barem 45 minuta), udisaj i izdisaj može potrajati preko jednog minuta, što je višestruko duže nego kod „uobičajenog“ načina disanja. Pauze između udisaja i izdisaja treba da nastanu spontano, bez svesne namere, kao rezultat prirodnog toka disanja. U suprotnom disanje postaje isprekidano a telo napeto. Ukoliko se vežba izvodi pravilno i redovno ona, stvaranjem ravnoteže (sklada) između uma i tela, ima dalekosežne pozitivne uticaje na zdravlje, te je stoga najtoplije preporučujem.

Izazovi takmičarskog duha

sangen — Thu, 17 Sep 2009 18:05:13 +0200

Koliko puta smo čuli priču: „ Moj sin je rođeni džudista (karatista, plivač…, u krajnjem slučaju nije bitno koji sport je u pitanju), ima pet godina, trenira tek pola godine i sa takmičenja je doneo zlatnu medalju…“

Može li dete u tom uzrastu biti psihički sposobno za takmičenja, i kakve negativne posledice ona mogu imati po njega?

Takmičenje je jedan od oblika ponašanja karakterističan za sva živa bića i ima značajnu ulogu u procesima koji su bitni za opstanak i produžetak vrste. To znači da će jedinka koja se, kroz razne vrste nadmetanja pokaže kao najsposobnija, najsnažnija, najotpornija … , dobiti najveće šanse za reprodukciju – odnosno za prenošenje gena koji su omogućili, pod određenim okolnostima, da ona bude dominantna, čime će se vrsti u celini, omogućiti evolutivni napredak.

Međutim, moramo biti svesni činjenice da je u poslednjih nekoliko decenija komercijalizacija sporta dostigla visok nivo, te da se vrlo često ne biraju sredstva, metodi, pa čak ni objekti (čitaj: sportisti) kako bi se stekao ogroman profit. Na žalost iz ovog procesa nisu isključeni ni oni najmlađi, koji naravno, svega ovoga o čemu ću dalje izneti svoje mišljenje, nisu svesni. Roditelji, često u najboljoj nameri, guraju decu u jedan kovitlac iz kojeg se ona kasnije teško mogu izvući, te je ovaj članak namenjen u prvoj meri njima - roditeljima.

Ovom prilikom, baziraću se na transformaciji borilačkih veština u borilačke sportove i njihovom uticaju na formiranje ljudske (dečije) psihe; ujedno molim da osobe koje se bave borilačkim sportovima, ovaj članak ne shvate isuviše lično. Namera mi nije da bilo koga na ovaj način uvredim, već da pokušam da na skroman način utičem, da se vežbanje borilačkih sportova vrati u okvire osnovne ideje, odnosno da se prestane sa njihovom zloupotrebom u svrhe bogaćenja pojedinaca.

Početkom XVII veka dolaskom na vlast šoguna iz klana Tokugava, Japan je bio pošteđen ratova koji su ga potresali u prethodnom periodu. Svi sukobi su se mogli svesti na lične, lokalnog karaktera, te više nije bilo potrebe za razvojem ratničkih veština i oružja koja bi ih pratila (što nije bio slučaj u ratobornoj Evropi u tom periodu). U periodu od oko 250 godina, razvila se ideja o borilačkim veštinama kao (filozofskom) putu za postizanje duhovnog napretka, pri čemu je sukob morao biti sveden na najmanju moguću meru, a bio je opravdan jedino u cilju sprečavanja zlih pobuda. Ove veštine nisu podrazumevale međusobna takmičenja, a jedina prava pobeda je pobeda nad samim sobom, nad lošim mislima i delima koje smo kao ljudi sposobni da izvedemo.

U drugoj polovini XIX veka (u periodu Meiđi reforme), značajno mesto u životima Japanaca, počinju da dobijaju stvari i ideje koje su sa Zapada doneli stručnjaci iz raznih oblasti, čiji je zadatak bio reforma srednjevekovnog japanskog uređenja. U tom periodu samurajima je oduzeta privilegija da nose mačeve, a tradicionalne veštine počinju da potiskuju razni sportovi. Samuraji nezadovoljni takvom situacijom pokušali su da održe tradicionalni način vežbanja. Jednim putem kreću se veštine kao što su đudo (džudo nije ispravan način izgovora), kendo i karate koje poprimaju karakter sporta. Majstori koji nisu želeli da slede takmičarski (čitaj: sportski) duh, razvijaju čitavu grupu veština pod nazivom kobudo ili đuđucu, koje u najvećoj meri slede ideje začete u prethodnom periodu. Od jedne takve veštine poreklo vodi i aikido, koji ima visoko izražen filozofski karakter.

Šta se, u najkraćem, dešava u ljudskom umu prilikom nadmetanja sa drugom osobom? Želja za postizanjem što zapaženijeg socijalnog statusa nastala iz razloga koje sam naveo na početku teksta, stvara želju za „pobedom po svaku cenu“. Jasno je da ukoliko želimo da postignemo ili dokažemo nadmoć nad nekim (pogotovo fizičkim putem – što je najčešći slučaj u sportu), dolazimo u priliku da zanemarimo osnovna moralna načela, koja i sam sport, barem deklarativno, propagira. „Plemenito“ i „viteško“ tada nestaje pred „životinjskim“ i mnoga sportska borilišta bivaju poprišta krvavih i nemilih događaja.

Ukoliko dete koje još uvek nema jasno izgrađene moralne stavove, i koje svet oko sebe gradi na modelu ponašanja odraslih, bacimo u šake beskrupulozne sportske mašinerije, možemo doći u situaciju da se pitamo – gde smo pogrešili ?, kada simpatični mališan sa zlatnom medaljom preraste u nasilnika koji „gazi“ sve redom – samo da bi postigao što bolji rezultat (bez obzira da li se radi o sportskom takmičenju, uspehu u školi ili bezazlenoj igri sa vršnjacima.

Borilački sportovi danas ne zaostaju u trendu, da je pobednik samo onaj koji ima najsnažnije i najbolje građene mišiće, onaj ko je najbrži i sl., dok se duhovna i intelektualna strana, kao i moralna načela koja su ih iznedrila, skoro u potpunosti zanemaruju. Usmeravana na takav način, deca u velikoj meri zapostavljaju intelektualne vrednosti, a svoju ličnost ubogaljuju stavovima da je dovoljno biti fizički jači od ostalih.

Bez obzira na moju naklonost ka borilačkim veštinama, smatram da je bavljenje borilačkim sportovima mnogo bolje rešenje nego sedenje uz kompjuter i televizor ili pak besciljno lutanje ulicama, što je danas svojstveno deci i omladini. Međutim, treba dobro obratiti pažnju da, nešto što je kreirano da pod određenim okolnostima onesposobi ili povredi drugog čoveka, ne bude zloupotrebljeno i ne postane svakodnevna praksa u agresivnom rešavanju životnih problema. Jedan od preduslova za takvo ponašanje je, svakako, učešće na takmičenjima u uzrastu u kojem dete nije ni psihički a često ni fizički spremno za izazove koji mu se tim putem nameću.

Još jednom, na kraju, ovim tekstom nisam imao nameru da kritikujem ideje i vrednosti borilačkih sportova, kao ni one koji se njima bave, već sam želeo da ukažem na greške, koje smo kao roditelji, u najboljoj nameri, sposobni da učinimo. Stoga savetujem „kolege“ roditelje – obratite pažnju na to da li i sam trener koji vam obučava dete, možda poseduje neki od obrazaca agresivnog ponašanja, posećujte treninge što češće i menjajte stvari dok ne bude kasno.

Deca i Aikido

sangen — Wed, 16 Sep 2009 23:35:43 +0200

Zbog čega bi deca trebala da vežbaju aikido

Na slici su Miljan i Vuk, sinovi autora bloga

Odrasli mogu da vežbaju aikido zbog postizanja unutrašnjeg mira, relaksacije ili zbog „samoodbrane“. Ovo su sve koncepti o kojima deca ne razmišljaju. Zbog čega je onda aikido dobra ideja za decu, i kako on utiče na njihov razvoj ?

1. Aikido je neagresivna borilačka veština.

Šta to zaista znači? U osnovi to znači da vi ne možete započeti borbu koristeći aikido – koristeći aikido vi je možete okončati. Aikido neće kod dece stvarati sindrom moćnih rendžera, kada ona idu unaokolo i udaraju sve na šta naiđu – drugu decu, domaće životinje i sl. Tehnika aikidoa počinje samo onda kada nas neko napadne.

2. Aikido uči decu da budu opuštena.

Naravno, deca ne mogu sve vreme da budu opuštena. Ali aikido im pruža tu mogućnost u slučajevima kada treba mirno da sede na časovima u školi, kada rade domaće zadatke i sl. Aikido tehnike i Ki testovi koje radimo, uče ih kako da postignu korektnu opuštenost.

3. Aikido uči decu praktičnoj „samoodbrani“.

Čak i malo dete uz pravilnu primenu aikido tehnike može se odbraniti od starijeg i jačeg napadača.

4. Aikido daje deci pozitivan pogled na svet.

On ih uči tome da ukoliko žele da učine nešto zaista delotvorno, to treba da izvedu na način putem kojeg će biti u harmoniji sa okolinom. Aikido ih uči tome da će sigurno izgubiti ukoliko prave nevolje.

5. Aikido uči decu lakšem pristupu životu.

Preozbiljan pristup ne čini im se previše dobar i obično ne donosi najbolje moguće rezultate. Ki aikido se najbolje izvodi kada se osećate opušteno i lagano. Uvežbavajući ovaj princip deca to prihvataju kao životni stav.

6. Aikido pomaže deci u školi.

Vežbajući aikido, deca razvijaju otvoren, opušten um, što kao rezultat dovodi do lakšeg upijanja znanja. Aikido razvija pune potencijale čoveka, a škola je jedno od najvažnijih mesta na kojima se ti potencijali realizuju.

7. Svako može biti dobar u aikidou.

Aikido ne zahteva atletski građeno telo. Ključ napretka u aikidou je stvaranje i održavanje pozitivnog stava. Postoji li bolja lekcija koju možemo pružiti našoj deci.

8. Aikido mogu praktikovati mali ljudi.

Obzirom na to da aikido ne zavisi od snage, brzine, veličine ili težine, deca ga mogu primeniti na odraslima. Mogli bi ste se iznenaditi koliku snagu deca mogu razviti prilikom bacanja odraslih.

NASILNIČKO PONAŠANJE I MOGUĆNOSTI ZA NJEGOVO PREVAZILAŽENJE

sangen — Thu, 10 Sep 2009 23:09:31 +0200

Nasilništvo je veoma čest oblik ponašanja, te je zbog toga poznavanje postupka za rešavanje konflikta, veoma važno životno umeće, što najčešće nije nimalo jednostavno. Tokom razvoja ljudskog roda, nasilnici su stvorili veoma efektivne strategije, kako bi došli do onoga što žele. Jedna od karakteristika njihovog psihološkog profila je usiljeni nagon za pobedom. Nasilnici svet doživljavaju kao mesto za nadmetanje i zbog toga svoje „mete“ vide kao one protiv kojih bi se trebalo takmičiti. Strategija nasilnika se svodi na primoravanje drugih da igraju „igru nasilja“ po njihovim sopstvenim pravilima. Pokušaj da se nasilnik pobedi u njegovoj igri, obično nije, ni mudar a ni efikasan. Najbolji način za prevenciju nasilja ili njegovo suzbijanje ako je ono u toku, je promena prirode odnosa između nasilnika i žrtve.
Sagledavanje i shvatanje mehanizma nasilja je osnova za preuzimanje koraka kako ne bismo bili privlačna meta, čime bismo sprečili čitav niz nasilničkih nasrtaja.

PSIHOLOŠKA OSNOVA AGRESIVNOG PONAŠANJA

Nasilje se može definisati kao ponašanje, kojim jedan ili više izvršilaca pokušava da dokaže sopstvenu superiornost, demonstrirajući silu i dominaciju nad žrtvom nasilja. To je model agresije koji podrazumeva namerno nanošenje psihičkih i/ili fizičkih povreda.
Nagon da se demonstrira superiornost je normalna ljudska (životinjska) potreba koju svako u određenoj meri poseduje. Pri tome nema ničeg lošeg u težnji da se ova potreba zadovolji, osim, ukoliko je način za njeno zadovoljenje onakav, kakvim ga vide nasilnici.
Zdrave osobe svoju vrednost teže da dokažu kreativnim načinima, dok su kod nasilnika načini za dokazivanjem sasvim suprotni i mogu se svrstati u sledeće kategorije:

narušavanje samopoštovanja: radnje kojima se žrtvi narušava slikao o samoj sebi – kontrolisanje, ponižavanje, osramoćivanje, dominacija, davanje pogrdnih imena, ismevanje, vređanje;

narušavanje društvenog poštovanja: radnje koje su usmerene ka narušavanju društvene pozicije žrtve – isključivanje, odbacivanje, izolacija, javno poniženje, širenje glasina;

kršenje bezbednosti: radnje koje se odnose prema žrtvinoj bezbednosti: fizičko zastrašivanje, pretnje, guranje, saplitanje, pljuvanje, uništavanje imovine, krađa, udaranje, šutiranje, nanošenje teških telesnih povreda, seksualno maltretiranje, napad oružjem.

Kako bi smo shvatili proces nasilja, neophodno je da uočimo da se u nasilničkoj situaciji mogu opisati najmanje tri subjekta:

 nasilnik
 žrtva
 šira zajednica.

Bez obzira na oblik, nasilje uvek prati nekoliko izvanredno doslednih modela ponašanja. Nasilnik je u stvari u potrazi za metama nad kojima će lako demonstrirati superiornost. Na žalost, najčešće u potragu ne mora da ide daleko. Način na koji nasilnik bira žrtvu, često podseća na razgovor koji se obavlja na konkursu za posao. Razlika je u tome što ovde kandidat ne želi da prođe na konkursu.
U procesu konkurisanja, nasilnik prikriveno proverava kandidate, prema kriterijumima koji odgovaraju za posao.
Razumevajući ovo, postaje jasno da je najbolji način za izbegavanje nasilja preduzimanje radnji koje će obezbediti da ne prođete na konkursu.

Kako da budemo sigurni da ćemo pasti na konkursu?

Nasilnik postavlja kandidatu dva pitanja:

1. da li ta osoba ima volje i mogućnosti da se odupre ?, i

2. da li će ta osoba dobro odraditi „posao“, zadovoljavajući osnovne potrebe koje nasilnik želi da zadovolji ?

Da bi ste bili sigurni da nećete biti predmet nasilja neophodno je da nasilnik, nedvosmisleno, na prvo pitanje dobije odgovor DA, a na drugo NE. Retko će se desiti da nasilnik izabere protivnika sebi ravnog. Zbog čega da preuzme rizik konfrontacije sa osobom koja je spremna i sposobna da se brani, kad postoje mnogi ljudi koji to nisu. Nasilnik želi lake mete, što znači osobe koje on proceni da su slabije. Značajna razlika u snazi je dosledan model nasilne situacije.
Shvatanje toga čemu se nasilnik nada da će postići svojim ponašanjem, pomoći će da budemo sigurni kako će nas označiti kao metu koja mu neće doneti nagradu.
Da bi ovo objasnili potrebno je da razumemo tri suštinska elementa svih konfliktnih „pregovora“:

 pozicije (stavovi),

 predmeti pregovora

 koristi (interesi)

Stavovi su strategije putem kojih želimo da rešimo predmet pregovora. Pokretačka snaga koja se nalazi iza predmeta pregovora i stavova su interesi. Interesi su motivišuće zašto?, koji prevazilaze (nadmašuju) sve odnose i akcije. U najosnovnijem, interesi su osnovne ljudske potrebe i mogu se klasifikovati kao:

fiziološki: voda, vazduh, sklonište, hrana;

bezbednosni: sigurnost, stabilnost, zaštita, sloboda od straha, red, ograničenja, pravda,

pripadnost: prijateljstvo, socijalna udruženja, naklonost, drugarstvo, zajednica;

poštovanje: samopoštovanje, socijalno priznanje, socijalni status, ponos, poštenje;

aktualizacija: potreba neke osobe da ostvari svoje najviše potencijale, intelektualno, estetski i duhovno.

Kad zagrebete ispod površine, svi konfliktni pregovori se vode oko zadovoljavanja interesa. Interesi se zadovoljavaju putem stavova, koji rešavaju predmete pregovora. Prvi interes koji nasilnik želi da zadovolji je samopoštovanje – želja da ponovo podstakne osećaj vlastite vrednosti. Nasilnici, načelno, nisu dobri povučeni ljudi koji nose agresivnu masku. U većini slučajeva oni iskreno veruju u svoju superiornost i spremni su da agresivno brane to svoje uverenje. Nasilničko ponašanje daje ponovni podsticaj onome u šta oni veruju.
Druga primarna potreba koju nasilnik pokušava da zadovolji, je potreba za podizanjem statusa unutar društvene grupe. Želeli mi ljudi to da priznamo ili ne, kao i naši životinjski rođaci, mi posedujemo unutrašnji nagon za socijalnim statusom.
Motivacije koje stoje iz nasilja, potpuno se uklapaju u model koji pokušavamo da predstavimo. Nasilnik pokušava da postigne porast socijalnog statusa demonstrirajući dominaciju nad drugom osobom. Ono šta time postiže je pažnja pripadnika grupe koja je svedok njegovog nasilničkog ponašanja, i strah da bi se to moglo desiti i nekom drugom. Na taj način nasilnik stiče poštovanje grupe čime zadovoljava svoj nagon za kontrolom. Čini se da je veoma malo važno to što je ovo uvažavanje stečeno strahom, umesto divljenjem i drugarstvom.
U svim pregovorima interesi se svrstavaju u dve kategorije: suština i odnos. Suština je sadržina onoga oko čega se pregovara i može da obuhvata stvari kao – ko šta dobija, ko šta radi i sl. Zbog toga su nasilnikove suštinske potrebe ponekad stvarne, najčešće su to opravdanja stvorena da opravdaju nasilnikovu poziciju. Čest slučaj je da nasilnik izmisli razlog. U slučajevima dečijeg nasilja, nasilnik svoje ponašanje može pravdati plačem deteta. Zapravo nasilnik može izmisliti razlog u bilo čemu što se može shvatiti kao izazov – stvaran ili izmišljen.
Zbog ovoga je obično uzaludno pokušavati sa otklanjanjem nasilnikovih suštinskih razloga, pa čak i njihovo ignorisanje će mu dati podlogu za intenziviranje konflikta. Najčešće, najbolja strategija je, prihvatanje njegovih suštinskih potreba uz prikriveno shvatanje da će njihovo rešavanje retko kad rešiti sukob.
Ispod nasilnikovih suštinskih razloga leži stvaran problem, koji on pokušava da reši. Nasilnikova stvarna potreba je odnos. Drugim rečima, ono što nasilnik zaista mora da ostvari kako bi zadovoljio svoj nagon, je odnos sa metom. Nasilnikovo stanovište je takvo da će njegovi interesi biti zadovoljeni ukoliko meta prihvati da uđe u odnos nasilnik – žrtva. Ovo shvatanje je zasnovano na nasilnikovom takmičarskom verovanju, da za njega pobeda, znači to da meta nasilja mora da izgubi.
Zbog čega nasilnik koristi nasilničku strategiju da bi zadovoljio svoje interese. Ranijih godina je bivalo malo konsenzusa koji se odnose na korene agresije. Postojale su dve škole mišljenja – prirodna, koja je smatrala da je nasilje deo ljudske biološke naravi, i druga – vaspitna (odgojna), koja smatra da je nasilje deo stečenog modela ponašanja. Sadašnje mišljenje sadrži oba ova shvatanja.
Niko ne može da opovrgne to da su ljudi sposobni za užasno nasilje. Ove radnje su rangirane od najprostijeg nasilja, do ubistva, mučenja, genocida i ropstva. Sposobnost da se ostvari ovakvo ponašanje je izgleda programirana ljudskim genima. Verovatno je za istoriju naše vrste, ovakav način ponašanja ispunio značajnu ulogu koja je dovela do velikog evolutivnog uspeha, onih individua, koje su bile sposobne za njega. Zbog toga što je sposobnost za nasilje ugrađena u gene, faktori sredine, uključujući i vaspitanje (odgoj), su ti koji određuju kada, gde i na koji način će se ona manifestovati. Drugim rečima, za zdravu osobu, sposobnost za nasilje je nasledna osobina, koja se drži pod kontrolom drugim naslednim svojstvima, koja su dizajnirana da je spreče da se ispolji u neprikladnom vremenu, mestu ili slučaju. Za ove osobe je potrebna mešavina uslova sredine koja će iznedriti agresiju. U suprotnom, psihološke barijere kod nasilnih osoba ili nedostaju ili su poremećene. Ovo čini da te osobe deluju sa agresijom, što bi većina nas smatrala neprikladnim.
Jedna od najznačajnijih barijera agresiji je sposobnost da se uživimo sa drugima. Uživljavanje (empatija) je normalna i značajna socijalna sposobnost, koja se obično u potpunosti razvija između 8. i 9. godine života. Pre toga deca imaju malo sposobnosti da se stave u tuđu situaciju, što se često može ispoljiti takvim ponašanjem kojim se drugoj deci nadevaju razna imena, na primer.
Nasilnici iz nekog razloga nisu razvili ovu sposobnost (empatije). Ovo ih ostavlja neuznemirenima na bol i patnju koju nanose svojim žrtvama. Ovaj nedostatak empatije verovatno ima veze sa nedostatkom krivice koju nasilnici ne osećaju za svoja dela. U stvari, suprotno sa osećanjem krivice, nasilnici su sposobni da u potpunosti opravdaju svoja dela, a u velikom broju slučajeva, po nekoj svojoj pravdi, okrivljuju svoje žrtve za izazivanje nasilja. Ovo nasilje čini opasnim problemom koji se jako teško rešava.
Stanovište nasilnika je takmičarska strategija. Za nasilnika, život je igra koju treba igrati. Odnosi su takmičenja, u kojima treba učestvovati zbog žudnje za pobedom. Ostali su viđeni kao pripadnici sopstvenog ili protivničkog tima ili kao gledaoci na tribinama. Oni sebe opažaju kao pobednike a svoje mete kao gubitnike. Njihov cilj je da dominiraju nad protivnicima i ne vole situacije u kojima ovi nisu pod kontrolom.
U pregovorima, nasilnik će koristiti čitav niz „pobediti po svaku cenu“ pravila. Za njih, ostvariti svoju želju opravdava korišćenje bilo kakve pakosti. Laganje, prevara, obmana, sve je to prihvatljivo. Ova spremnost da se iskoriste sve podlosti kako bi se pobedilo ima izvesne prednosti, pogotovo ukoliko nasilnik ubedi metu da igra po njegovim pravilima. Zbog toga oni pokušavaju da traže uloge i takmičara i sudije.
Siledžijsko ponašanje među decom pruža dobar primer za ovo. Jedno od pravila siledžije, je to da „govori“ da autoritet nije prihvatljiv. Drugim rečima, nasilnikovo etičko stanovište je to da je za njegovu metu pogrešno da traži pomoć od višeg autoriteta. Na žalost, većina dece prihvata to pravilo, plašeći se da će biti obeležena kao tužibabe ili plačljivci ukoliko potraže pomoć od nekoga ko je u mogućnosti da im je pruži.
Ko je stvorio ovo pravilo? Siledžija naravno. Proučavanja govore da je jedan od najsigurnijih načina da zaustavite maltretiranje, taj da stvorite savez sa autoritetom koji ima volje i mogućnosti da interveniše u nasilničkoj situaciji. Siledžije znaju da ukoliko meta nasilja neće tražiti pomoć iz straha od narušavanja siledžijske etike, njihova sposobnost da izbegnu nasilje, će biti ozbiljno umanjena.
Mnoge siledžije žive uz moto da je napad najbolja odbrana, što je primetno u njihovom agresivnom ponašanju. Nasilnici poseduju ono što se u psihologiji naziva „predrasuda koja se pripisuje neprijateljstvu“. To znači da oni dela drugih ljudi shvataju kao izazivanje. Recimo da im neko tokom vožnje preseče put. Oni ovo ne vide kao „slučajno“, već kao „poziv na oružje“. Sledeća osobina mnogih nasilnika, je želja da „postignu poen“. Za njih pobeđivanje ima veliku vrednost i ne vole poraz.
Ovu strategiju nasilnici primenjuju zato što im odgovara. Model ponašanja se često prenosi sa generacije na generaciju. Deca od nasilnog roditelja uče da je takvo ponašanje prihvatljivo za dobijanje onoga što žele, kako bi ostvarila svoje potrebe. Dalje ona taj model primenjuju na druga područja života, gde to uspeva zbog toga što će se u mnogim socijalnim sferama moći usredsrediti barem na jednu metu sa kojom će igrati svoju igru.
Meta nasilja ima vrlo slične interese kao i nasilnik uz dva izuzetka. Prvo, pored samopotvrđivanja i socijalnog statusa, metu nasilja takođe interesuju bezbednosne potrebe. Druga stvar po kojoj se nasilnik i njegova žrtva razlikuju je ta da nasilnik traži način da zadovolji svoje interese (potrebe), a žrtva traži način da ne dođe do narušavanja njenih potreba. Ovo su veoma različite perspektive.

Meta nasilja

Važan korak ka učenju kako da postupamo sa nasilnim ljudima, je taj da uočimo da je nasilje jedan odnos. Svaka akcija koju nasilnik izvrši je usmerena ka tom cilju da kontroliše odnos sa metom nasilja. Za žrtvu je uobičajeno da za sve nevolje krivi nasilnika. Iako u tome sigurno ima dosta istine, ovo nije pravi pristup rešavanju problema. U odnosu sa nasilnikom žrtva ima direktan uticaj jedino nad samom sobom i naivno je verovati da posedujete moć da promenite nasilnika. Ono što vam vlastita moć pruža je mogućnost da utičete na prirodu odnosa koji imate sa nasilnikom.
Nasilnik se veoma trudi da uspostavi odnos nasilnik – žrtva. Da bi ovo uradio on je spreman da ide veoma daleko pronašao pravu osobu koja će igrati ulogu žrtve.

Iako ste žrtva spleta nesrećnih okolnosti, nikad ne dozvolite sebi da igrate ulogu žrtve.

Metastrategije

Strategija za rešavanje konflikta je specifični plan akcije zadovoljenja interesa. Metastrategija je strategija svih strategija zajedno. Za nasilnika, takmičenje je njegova dominantna metastrategija. To ne znači da su svi ljudi koji se takmiče i nasilnici. Postoje mnogi koji životu prilaze sa takmičarske pozicije, ali takmičarski nagon ispoljavaju na mnogo zdraviji način.
Za metu nasilja, postavlja se pitanje: šta je najbolja metastrategija za ponašanje prema nasilniku? Svaka od tih strategija može u odgovarajućem trenutku biti prikladna, i svaka sadrži svoj sopstveni skup koristi i problema.

Izbegavanje
Izbegavanje podrazumeva preduzimanje takvih radnji koje nam omogućavaju da ne učestvujemo u pregovorima (savladamo konflikt). Izbegavanje je dobra strategija u slučajevima kad nam uslovi i vreme ne idu na ruku i kada znamo da nećemo uspeti. Izbegavanje je u suštini slaba životna strategija. Problem je u tome što kod izbegavanja ne postoji situacija u kojoj ne dolazimo do pobede, čak iako niko ne gubi. Ovde ne postoji mogućnost uspeha. U životu uspeh zahteva odnos. Pošto je sukob neizbežan deo odnosa, ukoliko je izbegavanje dominantna strategija kada se suočimo sa njim, uspeh u životu će biti nemoguć. Zbog izbegavanja, odnos će nestati istog trenutka kad konflikt nastane a onaj ko izbegava rešavanje konflikta će na kraju ostati sam i neuspešan.
Drugi problem koji se javlja, je taj što u životu nije uvek moguće primeniti strategiju izbegavanja. Dete koje šikanira neki siledžija, će teško izbeći kontakt ukoliko je nasilnik neko ko je iz istog razreda. Izbegavanje može biti dobra kratkoročna strategija ali na duži rok moramo pronaći nešto efikasnije.

Prilagođavanje

Prilagođavanje je strategija kad jedna osoba odustane od svojih interesa na račun zadovoljenja interesa nekog drugog. Ovo je veoma česta strategija i koristi se obično u situacijama, kada je održavanje odnosa mnogo važnije nego suština onog oko čega se pregovara. Zapravo, prilagođavanje je neophodan uslov sa stvaranje i održavanje odnosa, jer svaka zdrava veza zahteva uzimanje i davanje. Nekada ćete se vi prilagoditi nečijim interesima, drugi put taj neko vašim i na taj način se stvara elastičnost koja održava odnos. Prilagođavanje predstavlja dovođenje sebe u najbolju poziciju iz koje se kasnije može delovati u pravcu rešavanja konflikta.
U ekstremnim situacijama, prilagođavanje može biti strategija koja će vam sačuvati život. Ukoliko nam neko uperi pištolj u glavu i zatraži novčanik, svakako je bolje da mu ga damo i ostanemo živi, što će nam kasnije omogućiti da kasnije preduzmemo pogodne korake za rešavanje problema.
Kao i izbegavanje, prilagođavanje je dobra privremena strategija, koja može poslužiti u specifičnoj situaciji, ali je istovremeno i slaba životna strategija. Ona savršeno funkcioniše samo u slučaju da ste u odnosu sa drugom osobom koja takođe ima volju da se prilagođava. Ukoliko onaj ko se prilagođava dođe u odnos sa onim koji ima želju za nadmetanjem, tu nastaje konflikt, jer će mu ispunjavati svaku želju na račun zadovoljenja svojih interesa, što je klasičan nasilnički scenario.
U životu nema mesta za patološko prilagođavanje. Nikad ne dozvolite drugoj osobi da vas maltretira. Mahatma Gandi je veoma poznat kao neko ko se vatreno pridržavao nenasilja, pa ipak je rekao da bi radije voleo da vidi osobu koja će se suprotstaviti nasilju, nego da se iz straha prilagodi nepravdi.
Na sreću postoji bolji izbor, ali pre nego što dođemo do njega, razmotrimo prvo situaciju kad na nasilnikovu takmičarsku strategiju, odgovorimo istom.

Takmičenje i kompromis

Takmičenje je najčešća strategija i ne može se poreći da može biti veoma efikasna za zadovoljenje interesa. Ono nastaje onda, kada neka osoba pokuša da zadovolji sopstvene interese po cenu tuđih. To je strategija koja je najviše usmerena ka postizanju rezultata i ima najmanju vrednost u odnosu sa drugom stranom.
Ono što se dešava u borilištu borilačkih sportova (takmičarskih borilačkih veština), daje dobar primer tome šta se dešava kada se sretnu dva takmičara približno istih sposobnosti. Kada se označi početak borbe, svaki takmičar se kreće prema drugom tražeći mu slabu tačku. Obično se testiraju pozicije protivnika, dok se ne otkriju stvarne slabosti, kada će se krenuti u napad kako bi se ostvario poen. Pobednikom se smatra onaj koji ostvari najviše poena. Bitno je primetiti da ukoliko vam je protivnik dostojan, bez obzira na to što pobedite, modrice lečite mnogo nedelja nakon meča.
Ovo je fizička predstava onoga što pojedini psiholozi nazivaju pozicionim pregovorima. Ovde strane obično započinju iznošenjem (označavanjem) svojih zahteva, ali kako se održavaju na svojim pozicijama, usmerenje se menja u pravcu dokazivanja superiornosti. Na ovoj tački, pregovor postaje takmičenje bazirano na egu, koje se na kraju obično završava kompromisom, pri čemu su interesi obe strane slabo zadovoljeni.
Ovo je prirodan rezultat kada su pregovarači usredsređeni pre na pobedu nego na uspeh. Uspeh znači postizanje visokog stepena zadovoljenja svojih interesa. Za pobedu, sve što je neophodno da uradite, je da savladate drugu stranu. Ovo znači da vrlo lako može da se desi da pobedite na takmičenju, ali da ne budete uspešni. Ovo je odgovarajući način da igrate takmičarsku igru, ali kada se primeni na međuljudske odnose, može biti bespotrebno destruktivno. Proces napada na protivničku poziciju je veoma težak u trenutku kada se branite, i veoma je težak u međusobnim odnosima. Na ovaj način se može ići dugim putem ka objašnjenju zašto je nasilnik često poštovan ali skoro nikad voljen od strane svojih kompanjona.
Kompromis leži između takmičenja i prilagođavanja, pri čemu obe strane od nekih interesa odustaju a druge stiču. Kompromis je obično rezultat pregovora dve konkurentske strane. Problem sa kompromisom je u tome, što u mnogim slučajevima niko ne doživi optimalnu satisfakciju. Ovo je možda razlog zbog kojeg mnogi ljudi ne vole konflikt. Kompromis je verovatno najuobičajeniji rezultat koflikta među jednakima. Ukoliko postoji značajna razlika u snazi, onaj koji je snažniji osvaja nagradu. Problem sa osobom koja trpi nasilje ukoliko pokuša da se koristi takmičarskom strategijom, je u činjenici da nasilnik nikad za žrtvu ne bira nekog ravnog sebi.

Sarađivačka strategija aikidoa

Aikido je odgovor kojim odbijamo da u pregovorima učestvujemo na takmičarski način. Kad zauzmete višu perspektivu, brzo možete videti da pregovor u kojem bi osvojili poene ili dokazali svoje pozicije, nije najuspešniji način za zadovoljenje interesa. Najefikasnija životna strategija za rešavanje konflikta je saradnja.
Saradnja je strategija gde ljudi rade zajedno na rešavanju konflikta, na način pri kojem su interesi podjednako zadovoljeni, a odnos osnažen. Saradnja ujedinjuje takmičarske pozicije istaknute stvarnim rezultatima, sa pozicijama prilagođavanja koje se ističu u odnosu.
Saradnja je najmoćnija strategija zbog mogućnosti da se izađe iz ograničene igre takmičenja, kompromisa i prilagođavanja. Prilikom bilo kojih pregovora, saradnik prvo određeno vreme koristi da bi shvatio interese koje obe strane žele da zadovolje. Nakon toga traži kreativno rešenje za probleme koji se nalaze na putu zadovoljenja interesa. Uobičajeno je da se prilikom saradnje otkriju nova rešenja, koja ne bi bila ostvariva kada bi ih rešavao svako ponaosob. Sledeća stvar koja se često dešava, je ta da dve osobe shvate da im se potrebe u mnogome poklapaju. Ova nova rešenja imaju za ishod sinergističko uvećavanje „parčeta kolača“.
U najgorem slučaju, saradnja se može završiti tako da ni jedna strana ne dobije više nego što je očekivala ili da dođe do preklapanja interesa. U ovom slučaju završavaju sa uspehom koji bi imale kao prilikom takmičenja koje se završava kompromisom, sa jednom velikom razlikom. U saradnji, odnos se unapređuje a prilikom takmičenja se oštećuje. Ako posmatramo sa kratke vremenske distance, to i nije tako važno, ali dugoročno ovo čini veliku razliku. Kao životna strategija, saradnja izbija na prvo mesto, jer sposobnost da se unapredi odnos, na duge staze dovodi do sjajnih mogućnosti.
Primenjujući sarađivačku strategiju stičemo izvanrednu mogućnost, da nam se druga strana radije pridruži, nego da se bori protiv nas. Kada se pruži izbor sticanja najmanje moguće koristi koju prati upropaštavanje odnosa ili sticanje maksimalne koristi uz unapređenje odnosa, svako izuzev krajnje nepopustljivih takmičara, bira drugu mogućnost saradnje.
Istraživanja koja su se bavila nasilnicima od dečjeg uzrasta pa do zrelog doba, pokazuju da su ti ljudi retko kad uspešni u životu. Zaključci pokazuju da su njihova akademska, socijalna, profesionalna i druga dostignuća, znatno manja nego kod neagresivnih vršnjaka. Sklanjanje nasilnika od nasilja je pomoć da ostvari svoje najviše interese, čak iako on toga nije svestan.
Saradnja je prijatna, ali nije ranjiva. Kao napadačka i odbrambena strategija takmičara, saradnja takođe ima dve strane: kreativnu i preventivnu. Kreativna strana je zadužena za postizanje maksimalnog nivoa zadovoljenja interesa, dok nas preventivna čini sigurnim da interesi neće biti eksploatisani.
Posedovanje snažne preventivne strane primorava takmičara na kompromis, dok mu kreativna strana daje mogućnost izbora čak i većeg nivoa zadovoljenja interesa, nego putem kompromisa. Obzirom da se pobeda ne postavlja kao mogućnost, saradnja je najpametniji izbor.
Bitno je shvatiti da sarađivačka strategija uspeva jedino ako agresivni takmičarski nastrojen nasilnik poseduje preventivnu snagu. Saradnja nije sekundarna strategija za onog ko nema snage da bi bio efikasan u takmičenju. Saradnja je strategija za onog ko shvata njene očigledne prednosti i želi da primeni njihovu moć uz optimalnu dugoročnu efikasnost.

Najefikasnija strategija koju možemo koristiti za rešavanje konfliktne situacije je saradnja. Ovo se najbolje primećuje ukoliko čovek ima priliku da konflikt sagleda iz perspektive posmatrača, nezainteresovanog za ishod. Strategija kojom ne želimo da na nasilnika delujemo silom (jer i odbrana od napada jeste čin agresije, koju mi samo pravdamo time što se branimo), pri čemu ne želimo da ustuknemo i pobegnemo, već sarađujući sa njim na projektu mirnog rešavanja sukoba, jeste strategija koju primenjuje aikido. Ukoliko vas neko napadne a vi sebe vidite kao žrtvu, desiće se to da svesno igrate igru koju vam agresor nameće, pri čemu rešenje tražite u prethodno navedenim metastrategijama, čiji je ishod krajnje neizvesan. Međutim, ukoliko odbijete da se stavite u ulogu žrtve, a agresora vidite kao nekoga kome treba pomoći da ostvari svoje ciljeve na takav način da ne ugrozi vaše potrebe, što je moguće izvesti jedino, ukoliko težite promeni prirode odnosa između vas i nasilnika, tada se približavate smislu onoga što je rekao osnivač aikidoa O-sensei Morihej Uješiba:

„U pravom budou (ratnička veština) ne postoji ni protivnik ni neprijatelj. U pravom budou težimo da se sjedinimo sa svetom oko sebe, jer Put ratnika nije ubijanje i razaranje, već podsticanje večnog stvaranja“.

O PRODAVANJU ZNANJA

sangen — Thu, 10 Sep 2009 19:31:31 +0200

Ako kofom zahvatimo vodu iz reke, smemo li reći – ovo je moja voda ?

Ako dođemo u mogućnost da pijemo direktno sa izvora, smemo li tu mogućnost uskratiti drugima?
Naravno da ne smemo. Jer kao što reka nije naša, tako ni jedna kap vode iz te reke nije naša, a ako nam je pružena mogućnost da pijemo direktno sa izvora, onda smo u obavezi da druge koji ne mogu da dođu do izvora snabdemo pitkom vodom.

Tako je i sa znanjem. Ono samo po sebi nije naše, već je nešto što crpimo iz beskrajnog izvora. Ako pokušamo da ga prisvojimo za sebe, istog trenutka smo prekinuli vezu sa tim izvorom, a onome što smatramo svojim, oduzeli suštinu.

Ne postoji opravdanje za „prodavanje“ znanja, jer ko mu može utvrditi vrednost, osim Tvorca od kojeg to znanje potiče. Ono što možemo vrednovati je naš napor da se do tog znanja dođe, čak ne ni način, jer je i on deo univerzalnog znanja.

Prema tome, novac se može uzeti samo koliko da se obezbede materijalni uslovi za širenje znanja, odnosno da bi se obezbedila potraga za novim.

STEREOTIP O BORILAČKIM VEŠTINAMA

sangen — Wed, 09 Sep 2009 22:57:00 +0200

Postoji pogrešan stereotip o borilačkim veštinama, kao o napadačkim i odbrambenim (odnosno samoodbrambenim). Ovaj stereotip su kreirali sami učitelji sa Istoka, kako bi zapadnoj kulturi lakše prezentovali svoje veštine (a poznato je iz realnog života da „zapadnjaci“, u većini, svet doživljavaju dualistički, isključivo, crno – belo, napad – odbrana, dobro – loše i sl.).

Ovo je pogrešna predstava i moja malenkost se usuđuje da na ovaj način, nakon dosta godina bavljenja shin shin toitsu aikidoom i proučavanjem istočnjačke filozofije, jezikom prihvatljivim našoj kulturi predstavi jednu od osnovnih ideja japanskih borilačkih veština.

Osoba koja je sebe svrstala u „napadača“ ima ideju o tome da treba sve vreme da napada, dok ova druga ima ideju da je „žrtva“ koja se brani. Ovo je sasvim pogrešan pristup. U trenutku ako „žrtva“ uspe da npr. blokira udarac „napadača“ i izvede kontra udarac, sama, bar na kratko, postaje napadač, a druga osoba je ona koja se tada brani. Na ovaj način, u jednom trenutku „žrtva“ postaje „agresor“, koji svoj čin i dalje pravda samoodbranom. Ovaj proces dalje teče naizmenično i završava se u korist onoga ko ima više snage, bolju tehniku, kondiciju i sl.

Dozvolite mi, da pošto se preko 15 godina bavim aikidoom i na praktičan i na suštinski način, ovu tezu malo opširnije razradim sa tog aspekta.

Osobe koje se ne bave aikidoom, o njemu najčešće imaju predstavu kao o „japanskoj borilačkoj veštini koja se koristi za samoodbranu, pri čemu se koristi snaga protivnika kako bi se ovaj savladao“. Definiciju sličnu ovoj moguće je čuti i od aikidoka (osoba koje se bave aikidoom), pa čak i od onih sa višim zvanjima; moguće ju je pročitati u mnogim knjigama koje obrađuju ovu materiju; često je vidimo i na reklamnim plakatima kojim nas razni – često puta tek priučeni „majstori“, „senseji“, „učitelji“ – pozivaju u salu za vežbanje. Na ovaj način aikido je ograničen jednom formom koja je veoma daleko od suštine.

Cilj aikidoa nije taj, da nas obuči kako da igramo ulogu onoga koji se brani (žrtve !), koji pokušava da direktno promeni napadača – što je stereotip, već da koristeći snagu sklada između uma i tela, na jednom nivou koji je iznad fizičkog, utičemo na prirodu veze koju agresivna osoba želi da uspostavi, stvarajući miroljubivu situaciju od potencijalno agresivne.

Pogledajmo to na primeru izvođenja aikido tehnike:

Napadač (osoba A) u trenutku napada ima pravolinijsko usmerenje ka svom cilju (osoba B). Ukoliko B prihvati ulogu žrtve (ili u krajnjem slučaju nekoga ko želi da se takmiči sa A), ona takođe ima pravolinijsko usmerenje ka osobi A, s tim što je smer sile suprotan. Ovo je tipičan stereotipan scenario o borbi.
Međutim, ukoliko B poštujući principe Univerzuma, koji su sažeti u osnovnim principima aikidoa, poštujući um – volju osobe A, odnos preusmeri u nazovimo ga slikovito „kružni tok“ (a krug je simbol harmonije), tada ne dolazi do sukoba, pri čemu osoba A nema utisak da ga je „savladala osoba B“, već da se sve desilo po njenoj sopstvenoj volji.

Zbog toga, izvedene na majstorskom nivou, aikido tehnike izgledaju skladno, a često i nestvarno. Mnogi koji u svojim glavama drže pomenuti stereotip bi rekli – nerealno, nemoguće, dogovorena koreografija i sl.

Ovaj model je izuzetno efikasan i primenjiv u svakodnevnom životu, u svakodnevnim odnosima sa ljudima, koji ne moraju da izgledaju kao fizički obračun. Njegova primena zavisi isključivo od toga koliko smo spremni da iz svesti izbacimo stereotip koji nam je nametnut. Ukoliko na nečiju silu odgovorimo silom, pa čak u tome i uspemo, ni na koji način se ne razlikujemo od nasilnika, jer na taj najprimitivniji način pokušavamo da zadovoljimo svoju urođenu potrebu da dokažemo svoju superiornost i da se na taj način izborimo za svoj status u društvu. S druge strane, nikako ne treba prihvatiti stav da je aikido samoodbrambena borilačka veština, jer time što sebe svrstavamo u ulogu „nekoga ko se brani“, prihvatamo svoju ulogu žrtve u igri koju nam nameće neko ko nasiljem želi da zadovolji svoje životinjske nagone.

Aikido je stoga put kojim stvarajući harmoniju u sebi, stvaramo harmoniju sa svojom okolinom, a time pokušavamo da utičemo na stvaranje sveta bez nasilja što je i bila ideja osnivača aikidoa, O – sensei Moriheja Uješibe.

Hvala što ste odvojili vreme da ovo pročitate.

Škola Ki Aikidoa

sangen — Tue, 08 Sep 2009 19:44:03 +0200

Škola Ki Aikidoa u ovoj sezoni nastavlja sa radom 11.09.2009., u fiskulturnoj sali O.Š. "Đura Jakšić", Lava Tolstoja 30, Pančevo.

Termini su:

ponedeljak, sreda, petak od 18:30 do 19:30 h

Časove vodi Denis Tomović, 1.dan Shin Shin Toitsu Aikido

Upis i informacije u navedenim terminima.

Dobro došli