Početak...

Moj bivši dečko-moj najbolji prijatelj

artemida — Sun, 13 Sep 2009 16:22:10 +0200

Da me je neko pre dve godine pitao da li verujem u prijateljstvo posle raskida, odgovorila bih da ne. I nisam verovala, ali stvarno... Najviši stupanj komunikacije bio bi: "Ćao!"

A jednog petka sve se promenilo...

Izašla sam sa dve drugarice (inače rođene sestre) i njihovim, to ne znaju ni one same kako, bratom. Veče je bilo, ne može gore i kada sam se pomirila da činjenicom da ću se smoriti do kraja došlo je do jednog zanimljivog poznanstva. Dečko nije bio od onih za kojim se okreće ceo grad ali je imao ono nešto. Reč po reč to veče, pa sledeći dan, pa sledeći... i na kraju završimo nas dvoje u vezi koja je trajala skoro dve godine. Za te dve godine saznali smo sve edno o drugom, znala sam mu svaki pogled, pokret, znala sam kako diše, znala sam SVE.

Prešla sam preko njegove prošlosti, znala sam svaku mrlju iz nje i ni jednog trenutka nisam pomilila da ga ostavim, da pobegnem od njega. Nikada nisam insistirala da mi priča o nečemu o čemu ne želi, kada je došao trenutak da ga saslušam i podržim u njegovoj sadašnjoj odluci, to sam i uradila, a šta sam drugo i mogla kada sam ga volela. Da izbrišem nešto što se već dogodilo, to ne mogu.

Posle godine dana veze sve se promenilo, više nije bilo onih izliva nežnosti i ludosti koje smo svakodnevno radili. Sledećih vremenski period proveli smo u vezi više kao prijatelji,valjda nas je povezivala navika. Kada smo shvatili da nema smisla da lažemo jedno drugo o našoj "idealnoj" vezi, rešili smo da krenemo dalje, svako na svoju stranu, barem što se ljubavi tiče. Nije bilo suza, teških reči i tome slično.

Danas oboje imamo veze, koje ne znamo koliko će da traju, ali znamo da neše prijateljstvo hoće još dugo, dugo... Često se čujemo, pričamo o svemu što nas muči, ponekad se prisećamo naše veze, ali se nikad nećemo vratiti njoj.

Moja dva grada, dve kuće, dve adrese...

artemida — Sun, 13 Sep 2009 05:05:23 +0200

Završila sam i ja četiri godine gimnazije... ah moja gimnazija i te godine, taj stav kada sam mislila da sam najpametnija, a zapravo...

Svi znamo, ko završi gimnaziju stručan je za... ništa, osim za perspektino upisivanje fakulteta. Do četvrtog srednje govorila sam kako ću upisati Pedagoški fakultet, ali ko zna šta mi je puklo u glavi pa sam do kraja upisala Pravni. Moje pravo je išlo tako godinu dana, recimo, uspešno.

Dolazi leto, odlazim sa drugaricom u Grčku, kada sam se vratila znala sam da moram da spremim dva ispita za septembar ali nisam mogla, jednostavno nisam mogla više da mučim sebe silnim pravim, ustavima, zakonima. Krajem avgusta sam rekla mojima da hoću da upišem drugi fakultet i da zaborave na moju pravničku karijeru.

Sve su to oni dobro podneli s obzirom da su pukli pare za moj izlet na Pravnom i da će ponovo da iskeširaju, pošto upisujem u septebmru i mesta na buđetu nema.

A zatim je usledilo: "U redu, može, samo da znaš da ti nema širenja po stanovima nego ćeš gospođice pronaći negde sobu, i to je to." Htela sam im se usprotiviti, kao i obično, ali pomislih: "Ajd' bar je glava čitava."

Sledeći dan sam se raspitala o novom fakultetu, a posle par dana na bus i u Sombor, prvi put, sama.

Upišem ja dugo željeni fax i nađem sobu kod babe koja mi je pratila svaki moj korak, a kad mi je ušetala u gaćama u kuhinju rekla sam sebi:"Pališ ti odavde pre svog rođendana" (koji je u decembru).

Našla sam cimerku, a zajedno smo našle stan na dva koraka od fakulteta. U međuvremenu moji su se oporavili od šok terapije od avgusta i ponovo postali oni moji stari roditelji koje obožavam, a ne neki tamo rogati ljudi.

Novo društvo, novi grad, novo sve, ali se je to vremenom postalo moje kao ono što imam kod kuće. Sada ima, zapravo, dve kuće i dve adrese. Kako god bilo, uživam gde god da sam.