REVerb - drugačije tumačenje stvarnosti

Zbunjena levica

reverb — Fri, 18 Sep 2009 12:21:17 +0200

U poslednje vreme su u medijima, pretežno pisanim, mogao pronaći izraz "gej-levičari". Ovakva čudna fraza (pošto izgleda postoje i "gej-desničari") privlači pažnju i deo je jednog većeg problema, a to je problem određivanja levice i kriterijuma prema kome se partije pozicioniraju. Međutim, ovo pitanje je isuviše veliko da bi mu bilo mesto ovde, iako bi pomoglo razjašnjenju čitave stvari. U današnjoj dezorijentisanosti političke svesti, nije ni čudo što nije lako odrediti mesto svima i odrediti puno, pravo i ograničeno značenje izrazâ "levica" i "desnica". Ipak, treba se pozabaviti onim što je ovde bila prvobitna namera, a to je - postoje li gej-levičari i, ako postoje, da li njihovo opredeljenje po ovom pitanju zaisti proističe iz njihove ideologije?

Pre svega, pod levicom ovde podrazumevam istinsku levicu, onu čiji je osnovni cilj borba protiv eksploatacije i ugnjetavanja, ali konačni zahtev obaranje kapitalističkog sistema kao onog koji održava postojeću nejednakost među ljudima i njihovu međusobnu borbu. Partije kao što su LDP i ostale liberalne stranke tog tipa nikako nisu levica, jer svojim ekonomskim programom jasno pokazuju da priželjkuju vlast čoveka nad čovekom. Pošto se ne mogu svrstati ni u desnicu zbog nekih drugih stvari, saznajemo da je podela na levicu i desnicu uopšte besmislena i nametnuta od nekih (ne)vidljivih autoriteta. Dakle, vraćamo se iskonskim levičarskim strujama - marksizmu i anarhizmu (socijal-demokratiju takođe treba odbaciti kao šarenu lažu). U poslednje vreme, primetno je da mnoge organizacije jednog ovih opredeljenja u svoju ideologiju, uz borbu protiv kapitalizma, uključuju i borbu za gej prava. Po njima, borba za ova prava nužno proističe iz borbe protiv kapitalizma, pošto i na ovaj način "kapitalizam deli radničku klasu - postavljajući... heteroseksualce protiv homoseksualaca." (magazin Solidarnost, br.1, maj 2008). Drugi navod glasi: "našu borbu čini borba protiv... diskriminacije na osnovu... seksualnog opredeljenja." (Programska deklaracija Anarho-sindikalističke inicijative) Ovo su dve najreprezentativnije izjave koje verno oslikavaju stavove svih ostalih partija ovog tipa po pitanju seksualne (ne polne - treba praviti razliku) diskriminacije. Time je odgovoreno na naše pitanje "Postoje li gej-levičari?". Izgleda da postoje; ali naše drugo pitanje i dalje ostaje bez odgovora. Dakle, da svedemo - kapitalizam sprečava ujedinjenje radničke klase deleći je na nacije, rase, veroispovesti i seksualno opredeljenje. Otkud sad ova poslednja kategorija među ovako istinski velikim razlikama, u ime kojih ljudi vodi ratove i za njih ginu? Da li kapitalizam zaista deli radničku klasu putem seksualnog opredeljenja? Iskustvo nam govori drugačije.

Ako pogledamo aktuelnu situaciju po pitanju prava homoseksualaca, videćemo da su oni svoja prava u mnogim zemljama ostvarili uprkos kapitalizmu, pa čak i uz agitaciju i podršku kapitalističkih zemalja; u pojedinim američkim državama (Masačusets, Njujork, Mejn, Vermont i dr.) su dozvoljeni gej-brakovi; u Kanadi i Meksiku takođe; u mnogim evropskim zemljama su odavno praksa. Sve gore navedene zemlje su kapitalističke (Amerika je tvrđava kapitalizma) - stoga, ne postoji veza između ove dve pojave. Što se tiče konkretno gej parade u Srbiji, na primer, ona ima podršku zapadnih zemalja i njihovih institucija, posebno Evropske Unije i njenih institucija. Samo lud ili slep može reći da EU nije kapitalistički sistem, uprkos tome što se mnoge struje trude da je označe kao "kapitalizam sa ljudskim licem". Ona svakako nije predstavnica "turbo-kapitalizma" kakav imamo u Americi, ali nije ni ekonomska cvećka. Ako evropske i razne svetske institucije agituju za uspostavljanje tržišne ekonomije, "slobodno tržište" i radikalnu privatizaciju - jasno je o čemu se radi. Posle svega ovoga, jasno je da kapitalizam nema veze sa pravima homoseksualaca, niti da njegove manifestacije u bilo kom obliku vode bitku protiv ovih prava. Otkud onda tolika koncentracija levice na njihova prava, odakle to da je ona više posvećena ovoj stvari nego sve većoj šumi omršavelih ruku koje traže hleb, slobodu i pravdu, odakle to da je izgubila svoj prvobitni cilj i izdala radničku klasu, ostavljajući je na milost i nemilost proždrljivoj zveri zakona ponude i potražnje?

Posle razotkrivanja ove izdaje ugnjetenog naroda, levica će morati ili da prizna da je skrenula sa puta i da se bavi nametnutim pitanjima, ili će priznati da nema snage, hrabrosti i volje da se bori za ono što joj njena priroda zahteva, a to je radnička klasa; da putem ovog elementa u svojoj ideologiji pokušava da privuče borce za homoseksualna prava u svoje redove iz očajne potrebe za ljudstvom. Svaki od ovih odgovora je jednako poražavajući za snage levice; svaki, ukoliko je istinit, pokazuje dubinsku nemoć i odbacivanje (svesno ili ne) svoje istorijske misije. Svaki od ovih odgovora prikazuje takođe dezorijentisanost i političku maglu u glavama levičara, maglu koju nisu oni sami stvorili već im je nametnuta od strane drugih činilaca.

Ovde je nebitno da li se treba boriti za njihova prava; levica, svakako, kao humanističko opredeljenje okrenuto izgradnji zdravog društva treba da se zalaže za nenasilje homoseksualcima, psihičkog kao i fizičkog, ali da ona postaje njihova predvodnica dok gladni radnici čekaju sa druge strane, dok deca ne mogu da se školuju, dok radnici zapadaju sve gore stanje širom sveta, a naročito kod nas, dok se studenti bore sa astronomskim ciframa studija - to je besmisleno. Biće da je svaki od odgovora istinit - da, ona je skrenula sa puta i bavi se nametnutim pitanjima, nema snage i volje da se bori za radničku klasu i pokušava da privuče što više ljudi u svoje redove boreći se za homoseksualce više nego oni sami.

Zato neka se okane nametnutih, tuđih ciljeva, neka prestane da zavarava samu sebe dovodeći u vezu kapitalizam sa pravima homoseksualaca, i neka se okrene konačno onom čije interese zastupa - običnom čoveku.

Dok Srbija štrajkuje i gladuje, levičari idu na gej-paradu.

Opštenarodno samokažnjavanje - verbalno bičevanje preko leđa

reverb — Mon, 14 Sep 2009 18:03:05 +0200

Opštenarodno samokažnjavanje

Posle skorašnjeg hapšenja odgovornih anarhista za nesretnu karikaturu od pokušaja napada na grčku ambasadu, na sajtovima medija (pre svega B92) mogli su se primetiti vrlo neobični, a ipak uobičajeni komentari koji otkrivaju duboku krizu u stanju našeg društva. Čini se da je ovaj napad izazvao mnogo zgražavanja među ljudima čiji se oblik najbolje mogao videti po ovim komentarima. O čemu se, zapravo radi?
Naime, niko (a pod ovim podrazumevam običnog čoveka, a ne medije niti "stručnjake") se nije bavio političkim aspektom ovog čina - da li je to opravdano ili nije, da li su anarhisti bilo kakav društveni faktor, ko je ta osoba u Grčkoj sa kojom se oni solidarišu itd. itd. Niti su pokušali da se bave time da li su osumnjičeni zapravo krivi ili nisu, ko su oni ili šta rade, ali su se zato obilato bavili opravdanjima i navijanjem za hapšenja, batine bez obzira na krivicu, pozivajući se čak i na Putina na jednom mestu(?), a u isto vreme zagovarajući "konačno stvaranje pravne države", pritom smetnuvši s uma da je osnovno pravilo "pravne države" ustvari - "Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno". Ali, nije sad ovo ni toliko bitno - ovakvo ponašanje i mišljenje je već priraslo za srce našeg "krasnog" naroda, koji očigledno nije sposoban da stvari sagleda u celini.
Međutim, to stanje na koje bih da ukažem nije u tome, već u pregršti kratkih a i dugih komentara koji izražavaju izvinjavanje, stid, sramotu,pa i kajanje u tolikoj meri da se ne bih začudio ako bih sreo te ljude na ispovesti kod lokalnog popa kako okajavaju to što je tamo neki anarhista bacio molotov na zgradu druge države. Sve u svemu, šta nam govori ova pojava, koja je prisutna i kod mnogih osvešćenih i pametnih, obrazovanih ljudi? Šta nam govori to što neko preko veb-komentara mora da se izvinjavanja Grčkoj i da piše, citiram, "kako ga je SRAMOTA" što se ovo desilo itd. itd.?
Biće da je ovo, kao i druga strana medalje (umnožavanje pro-fašističkih organizacija u zemlji, kao i rast popularnosti desnice uopšte), posledica svega onoga što smo preturili preko glave u poslednjih dvadeset godina. Čitavo to psihičko samokažnjavanje samih sebe za nešto sa čim nemamo veze proizilazi neposredno iz neviđene i neobjašnjive potrebe da se pravdamo za sve, da nam je jedina briga imidž Srbije u svetu (a ne neka goruća pitanja poput sve veće bede u zemlji sa jedne strane i sve većeg bogaćenja malog dela stanovništva sa druge), i da ne smemo ništa raditi što bi moglo pomoći rešavanju ovih problema ako je u sukobu sa interesom "sveta" (šta god ovaj apstraktni pojam značio u mnenju naroda). Kako bih predupredio zločeste komentare, odmah ističem da mislim da je napad na ambasadu potpuno politički promašen potez i da nema veze sa aktuelnim stanjem naroda u zemlji. Nešto drugo je žiža moje pažnje trenutno - zašto bih ja osećao krivicu za čin nekoga drugog?
Smatram da je potpuno nepotrebno i neobjašnjivo da se pravdam ili izvinjavam Grčkoj za nešto što je učinila neka osoba sa kojom ja nemam ništa. Negativno interesantan je bio predlog jednog od čitalaca novinskog članka da bi predsednik zajedno sa svojom vladajućom svitom trebalo da se javno izvini grčkim vlastima. Ne vidim ama baš nikakvu potrebu za ovim. Većina njih se brine o tome kakvo će sad mišljenje imati Grčka o Srbiji. Pa onakvo kakvo je imala i dosad, ako je ozbiljna država! Nisu oni baš toliko blesavi kao mi pa da prekidaju diplomatske odnose zbog incidenta koji čini grupa od petoro ljudi bez podrške bilo koga. Čini mi se da smo zapravo mi ti koji imaju osobinu da sude o čitavom narodu na osnovu nekoliko pojedinaca i njihovih ispada. Vlast svakako neće prestati da vrši svoje interesne poslove zbog takvog čina.
To nam ukazuje na onu duboku krizu s početka ovog rukopisanija. Izgleda da je nivo individualnosti u ovoj zemlji na preistorijskom nivou, da namerno malo preteram - iz njihovih komentara isijava nedostatak osećanja individualnog ja i holističko shvatanje nacije (shvatanje nacije kao jednog, maltene živog bića). Smatram da je nacija ništa drugo osim skupa pojedinaca, slučajno rođenih na istom mestu i u (delimično) isto vreme koji su odgajeni po određenom kulturnom obrascu upravo jer su rođeni na istom mestu. Dakle, ako je to tako, onda ja nemam potrebu da se osećam osramoćen ovakvim činovima, jer sam pojedinac koji ima svoju ličnost, svoje ciljeve, svoja shvatanja i svoje vrednosti, i kome je dovoljno opravdanje to što se ja sam ne slažem sa tim činom. Stoga, dovoljno je što sam svestan svoje individualnosti i nepovezanosti sa tim činom, što se ne slažem sa njim, te je isto tako dovoljno da se ogradim od njega kao pojedinac ili ga osudim i budem time zadovoljan. Ako baš želite da održite "imidž Srbije", biće sasvim dovoljno da se osumnjičeni uhvate i za to osude, ukoliko se dokaže da su krivi. Ali ne, oni moraju da se izvinjavaju i stide pred Grčkom, da okajavaju svoje grehe kod popa Interneta, tako olakšavajući sebi imaginarni teret kroz potpuno neobjašnjivu reakciju. Ovo dokazuje nesposobnost ljudi u našoj zemlji da uvide pojedinačnu odgovornost, pojedinačnu krivicu za slična dela. Da li sam ja kriv, ili bilo ko od vas, što se desilo to što se desilo? Ako nismo krivi, treba da li da nas bude sramota i stid? Smatraju da sve treba da nas bude sramota nečijeg političkog stava koji se ne slaže sa vladajućom ideologijom i delanja na koje on pokreće. Dalje, to govori o jednoumnom i monolitnom shvatanju mišljenja širom nacije - čim neko smatra da ga je sramota što mu je komšija, na primer, radikal, iz toga proizilazi da bi njemu najbolje bilo da komšija misli isto kao i on, te da njega, jadnog, ne bude sramota. U normalnim zemljama, sa razvijenim nivoom individualnosti, mene ne bi bilo sramota što mi je komšija radikal. Naravno, moralni je zahtev osuditi ako taj komšija-radikal povredi ili, još gore, ubije nekoga iz svog uverenja - zločin je zločin. Ali mislim da niko ne treba da se stidi tuđeg mišljenja, ili dela koje proistekne iz njega, već treba da ga osudi prema svojim moralnim vrednostima, ma kakve one bile.

Takođe svoj stid pred Grčkom objašnjavaju najneverovatnijim argumentima i fantazmima - ista vera, slična "istorijska sudbina", slični mentalitet, "braća Grci", itd. itd. Ovo nam dalje govori da većina naroda živi u nekom predindiviualnom dobu kada svi iste vere treba da se slažu bez obzira na to šta neko od njih čini, i da smo povezani "istorijskom sudbinom" itd.
Da svedemo - ovakve i slične reakcije na razne događaje samo iskazuju koliko se u ovoj zemlji i dalje živi u svetu bez pojedinačne krivice i odgovornosti, bez razvijenog osećanja za individualnost i bez celishodnog sagledavanja događaja.

REVerb