Samoubica ljubavi

Bez dobrog naslova

Mislim da je pitanje dana ili sata kada ću joj se javiti i verovatno ispasti romantična budala. Lepo su još naši stari rekli da je podgrejana ljubav kao podgrejan ručak od juče. Da li će me pitati zašto se nisam javljao, da li će mi reći da sam i ja njoj nedostajao, ma da li će se uopšte javiti kad vidi moj broj?

Stotinu pitanja, a koja mogu dobiti odgovor samo na jedan način, a to je pozivom, mada je ne mogu videti u tom trenutku, a ona je velika glumica. Kontroliše glas, glas kakav ja nisam čuo ranije, koji ne čujem sad, jer sam ja tako hteo, a da li ću ga čuti najviše zavisi od nje.

Četiri nedelje je prošlo, sebe treniram na drugi način, iscrpljujem se fizički i onda spavam, nisam neprijatan, ali mi kažu da nisam isti… Kažu mi ono što ne želim da čujem, da sam odrastao poslednjih dana. Ne želim da odrastem… Znam da nisam Petar Pan, ali ni ona nije Zvončica. A fail mi njena vilinska prašina ili njen osmeh… A mošda su te dve stvari iste.

Svašta! I naravno, ništa. Sad je sve ništa, kao da nikad nije ni bilo. Vremenom, zbog nedostatka vile, sve se pretvara u prašinu i to onu običnu, svakodnevnu, samo osećaš da nešto nije u redu, kao bubuljica na nezgodnom mestu, ponekad postaviš neko pitanje samom sebi, na koje, naravno, ne umeš da odgovoriš, prepustiš se sivilu i postane ti svejedno.

Da li je to ispravno ili isprazno? Mislim da nije ispravno. U meni ima još života, a tek ljubavi. Uh! Ta LJUBAV! Rekoh već… Ko voli, ne dobija ništa osim boli. A ja? Ja sam svoju bol dobio, ali bih voleo da opet onako boli, da mi pomera želudac, da mi srce kuca kao u ptičice i da mogu da pomeram planine. O, da! Da pomeram planine. One su ništa prema mojoj ljubavi. One nikad nisu bile manje, a ja nikada jači.

Ko je stigao ovde sa čitanjem, možda i neće reći da je sve ovo glupost, a ko nije izdržao, nije ni zaslužio, jer nije voleo. Možda je ovo sebično što sam sad rekao (napisao), možda prepotentno, ali mi nije bila namera, te se izvinjavam.

Oprostite ovom dečaku sa mesecom u očima i razmišljajte kako da što više volite i da pružite šansu onome ko vas voli… Zamislio sam se nad ovom rečenicom… Mislim da bih trebalo da je izbrišem, jer je ja prvi ne primenjujem, ali neću… Hoću da vidite i drugu stranu mene. Hoću da vidite da delim savete kojih se ni sam ne pridržavam, jer to i nije moguće uvek. U čemu je problem? Problem je u maloj crnki kojoj ja godinu dana ne uzvraćam ljubav i koja znam da se oseća loše zbog mene. Ali tu možda i nisam kriv (odmah se opravdavam) i lepo sam joj rekao da neću nikada pokušati da iskoristim njenu ljubav.

I razmišljam o velikom završetku današnjeg razmišljanja, a koje je, u stvari, neverending story ili perpetumobile. Da… moglo bi sa, recimo pesmom Savage Garden i “To The Moon & Back”

Nedelja treća

Ima mnogo lepih pesama koje analiyiraju ljubav... ima i onih koje nisu napisane, a naravno, i one koje neće biti napisane. Moja spada u treću grupu... Treća nedelja od kad se JA (veliki, hrabri ja, manji od makovog zrna) nisam javio. A tako bih te slatko pozvao, iskušenje je veliko da oči peku. Sve je prolazno, rekla si mi stotinu puta, sve traje dok traje i ništa nije večno. Nikad se u tome nisam slagao sa tobom i sad kad nema nas i dalje sam siguran u to. I kada ne znam šta radiš i da li pomisliš na mene, na tvoju ludu, da li pamtiš bar delić mene ili treba da se prepustim piranama da oglođu svu ljubav sa mene, da se sve pretvori u kosti, ono jedino čvrsto u čoveku i da se i one pretvore u prah.

Ne želim da te ne volim, ali znam da ne smem... ne smem ni da pišem ovo, ne smem da čitam Richarda Bacha i "Most preko večnosti", opet, jer knjiga liči na nas i čitali smo je zajedno i proulavali da li sam ja on, a ti ona ili sam baš ja ona, a ti on koji beži.

Ne smem da pogledam u fioku radnog stola, jer tamo čeka i smeši se tvoj rođendanski poklon i igračka koja je išla sa mnom i u inostranstvo i spavala na mom jastuku za razliku od tebe.

Ne smem više nisšta da napišem u ovoj trećoj nedelji... Umesto da bude lakše, čini mi se da je sve teže i osećam se malaksao i iscrpen.

Pozitivna energija?

Imam je, ne čuvam je za tebe, koristim je... I ovo je pozitivno, zar ne?

P.S. Ne verujte nikada da će Vam biti lakše u trećoj nedelji bez nje!

P.S.S. Da! Najvažnije... DA LI TO NEŠTO ZNAČI AKO ZAZVONI MOBILNI I GLAS IZGOVORI DA TRAŽI BAŠ OSOBU SA TVOJIM IMENOM (a znam da nije tvoja nameštaljka)... Da li da ti se javim? Da li bi volela?

Voleti ili boleti

Da li sam siguran u sebe? Naravno da nisam... Da sam siguran, ne bih pisao ni reči, a ovako, ko zna kako će se razviti ova priča i šta će izaći iz mene, koliko će to biti jako i da li će meni biti lakše...

Ne znam da li se neko ikad i zapitao o svrsi blogova? Blog, meni bar ružno zvuči... možda je skraćenica, možda je neko simulirao udarac o površinu vode i onda tišina kad toneš (tonem ili tonemo). Ima sigurno još asocijacija na naziv za ovaj "Javni dnevnik", ali mi se čini da je namenjen nesretnima i nespretnima.

Šta je sa mnom? Po mišljenju moje okoline, rebalo bi da sam sretan, porodica, posao, komunikativan, spadalo, simpatičan, omiljen u ženskom društvu, odmeren u pregovorima, honorarni posao, sport vikendom itd. Ali... uvek ima to ali. Pre dve nedelje sam prekinuo nešto što je meni mnogo značilo, što mi je pogodilo žicu i zbog čega sam imao veliku količinu pozitivne energije i koju sam želeo da delim. Naravno reč je o ženi, a ono što niko ni ne pretpostavlja, žena koju ne poznajem, a sa kojom sam bio bliskiji nego sa svim ostalima.

Da li sam normalan? Ovo je prvi put da pitam tako nešto... Pitanje na mestu, ali ga se treba setiti, a najčešće ni ne želiš da ga postaviš. Ujutru, kad se budem budio, od sad, umesto njenog lika, postavljaću sebi pitanje da li sam normalan, da bih se što pre osvestio i zaboravio svu bol koju nosi ljubav. Ljubav najplemenitije osećanje, koje u 99,99% slučajeva BOLI. Ovu bol smo zajedno stvorili, zajedno učestvovali u njoj i zajedno je nosimo.

Platonska ljubav, obostrana... Kad razum "pobeđuje", a srce trpi, kad samo pričaš o ljubavi i o svim ostalim stvarima, a nikada se ne dodirnete, ne pogledate, ne udahnete dah. Ta bol (da ne kažem ljubav) i dalje je u meni i znam da nije dobra, da ne treba da postoji, ali ja je i dalje volim, a ona mene i dalje boli. Zabranjeno? Stvarno... Nekim ljudima bi trebalo zabraniti da vole, a meni prvom i trebalo bi mi odstraniti srce, da bi se izbegle nepotrebne emocije, reči i sve što ide uz to.

Hvala vam za ovaj prvi put... Znam da nisam bio preterano jasan, ali je meni malo lakše iako niko ne zna zbog čega.