Tabula rasa

Antidepresiv

, 12 2007 13:13:43 +0200

Ništa me ne oraspoloži tako kao što je lagana vožnja kolima po gradu. Ne znam zašto. Umesto da se prošetam ja sednem u kola i krstarim po nepoznatim ulicama grada. Oko sat vremena, nekad i duže, minimalno jednom nedeljno. Ne gledam na to kao na bezpotrebno trošenje goriva, to je moja terapija. Do sada nisam našao ništa što ima tako umirujuće dejstvo na mene.

Najbolje je kad pada kiša. Zvuk kapljica dok udaraju u krov automobila me opušta više nego bilo šta drugo. Toplina unutar auta, dok je napolju zima. Mada, ima još jedna stvar. Zahvaljujući neodržavanju puteva, na svakoj raskrsnici baš ispred pešačkog prelaza se stvori bara. To je prizor kome ne mogu odoleti. Desni žmigavac, jači gas i desnim točkom po bari. Što veći talas to bolje, još ako ima pešaka koji čekaju zeleno... instant oraspoloženje. U 30% slučajeva zakačim pešake, ostatak je prskanje u prazno. Jednu klinku nikada neću zaboraviti. Duga plava kosa, fensi bele čizmice, bele pantalonice, bela jakna, providni kišobran i ogromna bara ispred nje. Takva prilika se ne propušta. Uhvatila me euforija, projurio sam kroz baru što sam brže mogao i napravio talas visine njenih kukova... PLJUS! Kao u filmovima, cele pantalone mokre, kišobran joj je ispao i čini mi se da sam začuo vrisak. Priznajem da mi je bilo krivo na milisekund, ali ne kajem se. Sranja se dešavaju...

Kad ne pada kiša i nije tako dinamično, ali je relaksirajuće i manje „destruktivno“ od kvašenja prolaznika. Tada često nađem suvozača koji deli moju strast prema meditaciji u saobraćaju. Obavezno sa zatvorenim prozorima jer buka koju stvara saobraćaj ometa harmoniju u mom malom „centru svemira“. Naravno, sve ovo u kasnim popodnevnim satima da bi se izbegla gužva, zastoji, bezpotrebno sviranje, nervoza i ostale čari vožnje između 9h i 17h (manje više). Kad završim sa meditacijom, razmišljanju o životu , problemima i bilo čemu drugom što mi padne na pamet dolazi vreme za još jedan vid relaksacije i poboljšanja svog psihičkog zdravlja. Ovo mogu i sam da radim, ali je bolje kada je tu i suvozač. Opet su u priču uključeni i pešaci. U toku vožnje, kada prolazim pored krcatog pešačkog prelaza ili autobuske stanice, zatrubim dva-tri puta i mašem zajedno sa suvozačem ljudima pored puta. Ne mašemo nikome konkretno, već samo mašeš i posmatraš reakcije ljudi. Ne zvuči nešto, ali mi je to zabavnije od sedenja u kafiću, bavljenja sportom ili gledanja najnovijeg bioskopskog hita. Ljudi uglavnom nemo posmatraju kola misleći da „pozdravljamo“ nekog drugog. Tek poneko mahne mehanički, a ponekad mašu sa takvim osmehom na usnama kao da mašu dragom prijatelju kog nisu videli 10 godina. Ni ne znaju ko je, ali za svaki slučaj uzvrate pozdrav ili me pomešaju sa nekim. A kad nekome svirnem dok hoda trotoarom, uglavnom zastane, pogleda, kad ne prepozna ko mu maše iz kola nagne se malo napred i skupi malo oči da bolje fokusira i na kraju se vrati u normalan položaj i nastavi gde je krenuo/krenula. I nije baš zabavno – govore mi neki drugari, dok su neki kao i ja „navučeni“ na mahanje ljudima. Mogu da pišem na 3000 stranica i opet ne bih uspeo da objasnim zbog čega uživam u tome, valjda još nisam našao stvar u kojoj uživam više. Alkohol izuzet!

Zašto je pile prešlo ulicu?

, 07 2007 22:15:10 +0200

Ne znam zašto me je toliko zanimalo ali poslao sam svima koje poznajem ovo pitanje putem SMS-a, naravno sa drugog telefona. Evo odgovora ljudi koji su mi uzvratili poruku:

- J.K.: pile je prešlo ulicu jer je ugledalo gladnu debelu ženu pa se usralo za svoj život i prešlo ulicu, usput ostavljajući svoja govanca u vidu brabonjaka

- D.R.: dr. vojislav šešelj: pile je prešlo ulicu zato što su ga na to naterali strani plaćenici i domaći izdajnici

- B.M.: izvini a ko si ti?

- I.P.: a izvini ko si ti?

- P.A.: gari prso si

- A.K.: sa čijeg gledišta hoćeš da ti odgovorim? sa radikalskog: pile je prešlo ulicu da bi pobeglo od stranih plaćenika i domaćih izdajnika.

- Z.D.: ko pita?

- P.J.: zbog zato!

- D.T.: Ne znam, kaži

- N.K.: zato što mu se sralo! ko si ti?

- K.K.: ko si ti?

- M.S.: pile je prešlo ulicu da bi prešlo na drugu stranu

- I.K.: zato što je mlad kurac preko puta

- M.R.: pile je prešlo ulicu jer hoće kola da ga ubiju

- L.C.: izvini a ko si ti?

- N.I.: pa bilo je zeleno za pešake

- T.T.: ne znam, reci mi

- Ž.B.: ne znam zašto prokleto pile prelazi put

- M.R.: jel se mi znamo

Oko dvadesetak ljudi nije odgovorilo, a I.K. je nastavio da šalje poruke i da cima narednih nekoliko dana. Tipično za njega, baš kao i poruka koju je poslao.

Loše vesti

, 02 2007 21:55:02 +0200

Opet loše vesti. Verovatno ćete morati na operaciju – reče doktor dok je ispijao kafu iz svoje crvene „Doncafe“ šolje - Znaću sigurno kad vidim nalaze sa magnetne rezonance.

Nisam ga ni slušao dalje, ništa nisam čuo. Gledao sam u muvu na doktorovoj šolji kako trlja noge i krila i šeta se po obodu šolje tačno na mestu gde su bila doktorova usta. Uzeo je opet šolju u ruke i muva je pobegla. Video sam da mi sestra pruža karton i znao sam da je vreme da izađem. Dok sam vozio kući preko mosta pomislio sam kako će stubovi jednom popustiti i da ćemo se svi na mostu vrišteći sprovaliti u reku. Uvek na to pomislim kad prelazim most. Zato uvek držim ruku blizu pojasa da mogu da ga otkačim na vreme, kao da bi me to spasilo. Verovatno ne bih uspeo da otvorim vrata pod vodom, a i ne znam u kom položaju bi kola bila. Naravno uvek bi mogao da me poklopi gradski autobus ili kombi. Od mosta do kuće uvek razmišljam o tome. U kući nema nikoga. Izašao sam na terasu da zapalim cigaru. Lucky Stike Light, meko pakovanje. Čuo sam da se od njega najbrže dobije rak. Dok sam čitao poruku na cigarama na kojoj me podsećaju da će moja deca imati najrazličitije bolesti, mušica mi je proletela pored uveta i setio sam se crvene „Doncafe“ šolje za kafu i da treba da zakažem snimanje na magnetnoj rezonanci. Ako nemaš para da platiš snimanje čekaš preko 3 meseca na red. Ne mogu da čekam toliko. Moraću sutra opet da vozim preko mosta. Mogao bih da koristim telefon, ali ne volim da pričam telefonom. Uvek neko može da prisluškuje. U pošti imaju telefonsku slušalicu koja ima jedno dugme na sebi. Kad uključiš slušalicu možeš da prisluškuješ, a pritiskom na dugme i da se priključiš razgovoru. Kakvo sranje od dana. Nadam se da će neko doći kući uskoro, postanem depresivan ako sam dugo sam.

Dan mrmota

, 29 2007 16:15:20 +0200

Ja sam bolno prosečna osoba koja je imala tu nesreću da se rodi na Balkanu i najverovatnije ću i umreti tu. Pomirio sam se sa činjenicom šta je moj život i da neće postati ništa bolji nego što jeste...

Ja ne živim loše, daleko bilo. Imam sve što mi treba, imam dosta prijatelja, novca, zdrav sam, studiram tu i tamo, odlično sam se uklopio u kalup modernog društva, ali sam do nedavno očekivao malo više od života. Na žalost, naši životi, ma šta radili i ma ko bili se svode na beskrajnu poteru za novcem. Ne može me ništa razuveriti u to. Ljudi rade poslove koje ne vole da bi mogli kupiti sranja koja im ne trebaju. Svaki dan tako. Svi su dani isti zbog večite potere za koji dinar više. Radiš, jedeš, spavaš, radiš, jedeš, spavaš… Često mi se desi da ne znam koji je dan u nedelji jer sam zadnja tri dana radio isto ono što radim danas i što ću raditi i sutra. Povremeno se odmoriš ali se ubrzo vraćaš svojoj dnevnoj rutini zato što si primoran na to. Zbog toga se u životu smenjuju periodi patnje i dosade. Svi ljudi su isti, svima je jedna stvar najbitnija. Svaki dan ih srećem na ulici, na poslu, na faksu i ponekad mi se čini da nikada ne menjaju izraz lica, pokrete i reči koje govore. Imam konstantan osećaj “déjà vu-a”, uz poneki novi događaj. Na poslu, na faksu, sa društvom ili u bilo kojoj situaciji taj osećaj me prati. Ne vidim način kako da to promenim, ostaje mi samo da pričam u prazno i da čekam da mi krene život. Život koji trenutno mogu da opišu par reči - déjà vu.

Experiment: Votka

, 25 2007 17:45:57 +0200

Ovih dana mi je bilo jako dosadno kod kuće pa nebi li se malo razonodio kupio sam flašu votke i rešio da sprovedem jedan eksperiment...

Eksperiment se sastoji iz sledećeg: svakih 5-10 minuta ću popiti čašu vokte (dva prsta) i posle svakok pića beležiću svoje psihofizičke reakcije.

00:37 - Osećam se savršeno i jedva čekam da započnem sa ~~lokanjem~~ eksperimentom

00:42, čaša br. 1: Nije mi apsolutno ništa, osim što mi je za vreme gutanja pića obuzeo neprijatan osećaj vreline, mučnine i kiseline duž jednjaka i kasnije želudca koji se kasnije proširio po celom stomaku u vidu prijatne topline. Ali sve je to blago i za vreme koje mi je bilo potrebno da ispišem ovaj tekst sve je prošlo, kao da nisam ni pio.

00:44, čaša br. 2: Nisam mogao da sačekam da prođe 5 minuta pa sam eksirao i drugu čašu. Odprilike mi se javio isti osećaj kao i posle prve čaše samo sada malo jače. Takođe sam za vreme gutanja osetio vrtoglavicu, ali ništa strašno.

00:50, čaša br. 3: Podpuno isti osećaji kao i posle prve dve čaše, samo su još jači, a i duži. Ali sve je to trenutno i vraćam se na normalu posle izvesnog vremena.

00:55, čaša br. 4: Ovo je poslednja koju ću eksirati jer mi ovi neprijatni osećaji ne prijaju. Slično kao i posle prve tri čaše samo što mi je sve mučnije dok pijem, a vrtoglavica se posle ispijanja smanjila ali nije prestala.

01:01, čaša br. 5: Opet sam eksirao i mogao da se izpovraćam, ali sam se nekako izkontrolisao. Stomak, tačnije želudac ne prestaje da me peče, muka mi je ali lagano jenjava, a vrtoglavica ostaje istog intenziteta ne smanjuje se.

01:06, čaša br. 6: Ovo je bila laka tura. Nema mučnine ni prženja jednjaka dok gutam piće. Stomak je izgleda dostigao radnu temperaturu i ne smeta mi ništa, mada osećam blago talas votke koja pristiže u vidu toplote koja se širi po stomaku.

01:09, čaša br. 7: Čini mi se da je prevagnulo. Sada već osećam izvesnu malaksalost. Mučnina se opet vratila posle gutanja pića, ček da dovršim čašu. Ne osećam nikakvu reakciju u stomaku već samo u jednjaku i posle svakog gutljaja mi se pojača vrtoglavica.

01:17, čaša br. 8: Svi oni neprijatni osećaji sa početka eksperimenta su sada vrlo prijatni. Nema muke, pečenja i ničega. Oznojio sam se vrlo i lep mi je osećaj sveukupno. Čini mi se da mi se vid muti malkice.

01:25, čaša br. 9: Dobro mi je, a u isto vreme i nije... Neopisivo.

01:38, čaša br. 10: Ne mogu više da pišem, a ni da pijem. Mogu ustvari ali neću. Šta bi mi sad rekla moja mama da me vidi? Sve je to u naučne svrhe mama.

* Tekst je prekucan iz sveske u koju sam zapisivao. U svesci, tekst posle svake ispijene čaše postaje sve nečitkiji.

Tabula Rasa

, 19 2007 16:15:03 +0100

Tabula Rasa - neispisana tabla, lat. prevod izraza kojim se označava elementarno stanje duše dok još ništa na nju nije ispisano...

Sva ljudska bića su rođena bez bilo kakvog znanja i bilo kakvog mentalnog sadržaja, jednom rečju "prazna" i tokom života postepeno obogaćujemo naše znanje kroz iskustva i uticaje okoline. Koliko se sećam svojih časova filozofije mislim da je to to. Ovaj blog me asocirao "neispisanu tablu" kada mi se pred očima pojavio prazan prostor u koji treba da ukucam neki tekst, a na ovaj sajt sam došao iz čiste dosade. Nego, kao što smo svi mi rođeni "prazni" tako je i moj profil ovde na blog.rs prazan i čeka da bude popunjen. Još nisam siguran da li ću nastaviti da kuckam ovde i šta, ali opet, imam dosta slobodnog vremena.

Čestitamo!

, 18 2007 20:59:02 +0100

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak...Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem