mojblog

Bajka 1

Bila jednom jedna zemlja...U toj zemlji (koja neobično podseća na hibrid više različitih scenografija latino-američkih sapunica) živi Marija Lujza.

Marija Lujza je srećno udata za bogatog industrijalca Horacija della Montoju, čoveka koji se obogatio proizvodnjom šećera. U njihovom braku vlada harmonija. On nju ignoriše, a ona njega pokušava da ubije istovremeno neznajući šta će bez njega.

I tako se dani vuku u domu della Montoja... Sve dok se jednog sudbonosnog prepodneva,u hotelu gde su Marija Lujza i Horacijo živeli, nije pojavio Antonio Bonđovani.

Antonio je visok i crn mladić kojeg je Horacio istisnuo iz posla sa šećerom pre nekoliko godina. Usled ovoga, Antonijeva kornjača kućni ljubimac je crkla. Ovaj se još tad zakleo da će ubiti Horacija.

Marija Lujza se, ne znajući sve činjenice, sprijateljuje sa mladićem. Antonio to koristi i korak po korak zavodi je. Očarana njegovom lepotom i mirisom njegovog Bruta, ona mu pada u zagrljaj, a bogami i u postelju.

Ova prljava afera se odvija mesecima pod nosom nesvesnog Horacija koji prezauzet svojim poslom ne stiže da obrati pažnju. No, sve takve afere se završavaju na isti način...

Ignjacijo della Montoja, brat Horacijev, došavši u posetu slučajno otkri ovu zločest i odmah sve reče Horaciju.

Horacio u gnevu izazva Antonia na dvoboj, u ponoć na krovu hotela u sred ogromne oluje dok je hotel goreo. Oružje su bili mačevi.

Pred očima uplakane marije Lujze dva muškarca su se borila. Obliveni krvlju i znojem, ostaše bez oružja i pohrvaše se golim rukama. Plešući svoj ples smrti oni padoše sa krova i poginuše obojica...

(nastavak sledi uskoro sa novim likovima i dešavanjima)

Malecki ogled o relativnosti vremena i opštoj zakrivljenosti svega

Primećeno je da su vreme i prostor dve relativističke veličine tj. spadaju u kategoriju "može biti, ali ne mora da znači". U suštini to vam je priča da pet minuta za vas i pet minuta za nekoga drugog nisu ista stvar. Najvećim umovima čovečanstva je trebalo otprilike četiri hiljade godina da dođu do ovog saznanja.

Danas se ti isti likovi šepure svojom teško stečenom slavom. E, pa voleo bih da vidim dragog mi Ajnštajna kako bi živeo sa sobom da može videti posledice sopstvenih dela. Ne govorim o zloupotrebi njegovih saznanja u vojne svrhe (što se još i nekako može razumeti), ja govorim o nečemu što je mnogo gore od invazija, porobljavanja i ispiranja mozgova vođenih od strane takvih zlikovaca kao što su Iluminati, Masoni i Udruženje penzionera Borče, ja govorim o SREDNJOJ ŠKOLI!!!

Znam da ste se uznemirili pročitavši poslednje dve reči i da već, podstaknuti njima sipate na mene sve moguće kletve i anateme kojih uspevate da se setite, ali molim vas za malo hrabrosti. Vi možda niste više tamo, ali moramo se setiti onih koji jesu.

Govorim o stotinama i stotinama naših omladinaca i omladinki koji se zlopate. Oni sede u svojim školskim klupama, poluotvorenih usta, pogleda uprtih u neku neodređenu tačku levo od table. Prosto osećate kako život nestaje iz njih. A onda i profesori uđu u učionicu i tu počnu igre bez granica koje se nazivaju... Gle čuda! Relativistički karakter vremena i dužine.

Ova lekcija je jedna od retkih gde možeš direktno da osetiš opisanu pojavu oko koje se vrti predavanje. Dok on/a priča i priča i priča i priča i priča ti osećaš kako vreme polako usporava, kako se svetlost pretvara u čvrstu materiju i kako možeš da čuješ kako tvom kolegi iz klupe raste kosa. I to ide, ide, ide... Sve dok negde u 259 minutu on/a ne upita, Da li vam je sve jasno? Dobivši jedini moguć odgovor u narodu poznat i kao zgranuti muk, dotični profesor zapada u stanje jarosnog besa u kome padaju glave, a bogami i dosta pljuvaće iz usta istog...

E, moj Ajnštajne... Da li ti je ovo palo na pamet dok si pametovao?

Fejsbuk, vaseljena i sve ostalo...

Fejsbuk je stvarno postao centar sveta. U poslednjih nekoliko meseci primetio sam da je sve veci broj ljudi koji me obelezavaju za prijatelja, a pritom ne samo da ih ja ne znam nego ih ne zna niko od mojih prijatelja.

Tako mi se, na primer, pojavila horda Japanaca i masa Amerikanaca koji hoce da igram neke njihove igre na Fejsu ili da razmenjujemo kojekakve poklone i izjave vecnog prijateljstva...

Međutim, ni ovo nije najveći problem koji ja imam sa Fejsom. Moj problem leži u činjenici da postoji jedan određen broj ljudi koji su mi prijatelji na Fejsu, a koje pritom i lično poznajem, ali mi se isti recimo ne jave kada ih pozdravim na ulici ili čak i ne pokazuju znake da smo se ikad sreli u stvarnom životu.

Pitam se onda, Čemu vam Fejsbuk?