Најлепши стихови и поуке Православља

Мати и син

Мати и син

"Шта ћеш,старка,овде,где куршуми лете,
На пољани смрти,сред крви румене?"
-"Тражим мога Јову,моје мило дете!
"И носим му лепе чарапе шарене!"

"О врати се,стара!Залуд журиш тако
Из далеких својих шумадиских страна:
Јединац ти,бако обoлeо лако,
И у Скопље пренет пре недељу дана!"

Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља,брда и сувата
Пречацима жури,и,напокон ,стиже
И закуца алком о болничка врата.

"Ко је,"-чу се.-"Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову,моје мило дете!
И носим му лепе чарапе шарене!"

-"Ту је!" Она уђе,и дршћући ,гледа
Све постеље редом што око ње стоје;
"Боже да л је овде?Камо мога чеда?"
Док одједном,кликну:"Јово очи моје?"

"Како наши дома?" пита син полако
Шта те нагна,нано,чак довде до мене?"
-"Здраво су!Не брини!Ја дођох...тек тако...
И носим ти ево,чарапе шарене!

"Да ти их навучем дед овамо брже!
Носићеш их с диком-нек је слава Богу!"-
Па покривач диже,ал хитро се трже
Јер спази патрљке-отсечених ногу!"

Но уздржа срце да бол не потече.
И не даде сузи,да из ока кане,
Већ покривач спусти,и с поносом рече:
Жив ми био,синко,и срећне ти ране!"

Потом се јединцу наднесе над груди
И бледу му главу оберучке узе
И љубљаше дуго...Сви присутни људи
Посматраху ћутке,и брисаху сузе...

-----------------------------------------------

Песма је из књиге "Духовна лира"- Св. Владика Николај

Под Иконом Светог Саве

ПОД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

Болна лежи добра мајка,
не силази с одра свога,
удовица ј` деце има,
једно мање од другога.

Друга нема-деце има,
за децу би живот дала,
али ако душу пусти,
шта ће,шта ће деца мала?

Мрак би био али није:
бoлeсници више главе
кандиоце тихо гори
пред иконом Светог Саве.

Ил` је зебња,ил` је страва
ил` је слутња,ил` што више?...
Око мајке деца с` купе,
мајка врло брзо дише.

Поноћ куца,деца бледе,
најстарији и најјачи,
кад отаре сузе своје,
таре сузе својој браћи.

Мајка б` хтела децу спасти
од зла што се на њих спрема,
хтела би им нешто каз`ти,
али гласа више нема.

Ко би знао мисли њене,
ко би знао њене муке!
Најстарији синак приђе
и ледне јој љуби руке.

Ти пољупци даше снагу
дахом младе душе здраве,
мајка диже руку нагу
ка икони Светог Саве.

"Знаш ли шта бих хтела рећи?"
то говори,рука пада
око стаје,срце стаје,
али јосте има нада.

Има наде у првенца,
да ће знати,да ће хтети-
"Разумем те мајко драга,
и дрзаћу у памети.

У груд`ма ће мојим живет`
Мис`о твоја,твоја жеља,
ја ћу водит браћу своју
путем овог светитеља.

Окаљат` нам образ неће
ни сто људи,ни сто беда,
схватићемо,памтићемо
да смо српске мајке чеда."

Ове речи замедљаше
горки пехар задњег часа:
на устима болне мајке
благ се осмех заталаса,

Кандиоце затрепета
пред иконом Светог Саве
деца стоје,цвет до цвета-
венац око мртве главе.

Песма Јутарња Молитва

Јутарња Молитва Матија Бан (1818-1903)

Ми и данас устадосмо живи,

о,Господе ,света и вечности,

нек с мирисом јутарњега цвећа

глас се дигне наше захвалности.

Ти и данас свој благослов спусти

на свет читав,нек се срећно буди -

у ваздуху птица што Те слави,

рибе у води и на копну људи !

Нек оплоди ново сунце њиву,

ратаровим знојем орошену,

да обилном сиромашак храном

трпезицу види покривену.

Кроз пустару путника спроводи,

а морнара чувај на пучини,

да доспеју крају пута свога,

те их здраво дочекају њини.

Тамну душу,што освету кује,

о разгали,намеру јој смрви,

и задржи убојици руку

да се братском не умрља крви.

Сатрвена срца која цвиле,

Ти утеши,излечи им рану,

ил одржи,барем да у понор

очајања црног не упа`ну.

А на оне,што уздишућ` грешни

с нам` заједно вичу Ти: Опрости !

смилуј се излит милосрђе Твоје,

да одахну сваке гриже прости.

Ко дан овај тако још нек многи

затекну нас живе,Господине,

али сваки у делима светим

нека Тобом благословен мине.

А последњи дан кад нам осване,

Ти га тихо над нама затвори,

па од греха очишћеној души

вечних дана дворове отвори.

Песма је позната и као "Калуђерска Химна"

Песма о Слепом Вартимеју

СЛЕПИ ВАРТИМЕЈ

Залуд сунце сија изнад Јерихона,

И блиста се широм чудна васиона,

Залуд Јордан хитри, залуд Мртво море,

Залуд шарно цвеће и камене горе,

Залуд зелен палме и жуте банане,

Залуд лабудови и врани гаврани,

Залуд старе куле стародневни зиди,

Кад Вартимеј слепи то ништа не види.

Кад целога века то гледао није,

Кад му очи служе тек да сузе лије.

Дан и ноћ су њему једна иста тама

Дан је ништа друго до већа галама.

Његово је место крај прашљива пута,

Ту с прашином слепац горке сузе гута.

Једног дана слепи украј друма седи,

Он не види сунце, а сунце га гледи.

„Прехран'те ме”, виче, „људи, још за мало,

До смрти је јоште мало преостало”.

У том Исус Господ прохођаше туда,

Народ око њега хрљаше од свуда.

Кад разабра слепац да то Исус ходи,

Затрепта му душа, нада му се роди.

Па завика громко, на далеко чу се:

Смилуј се на мене, о моћни Исусе!

Претише му људи да не виче тако

А он опет викну јаче него јако:

О, зар ћеш презрети слепца без очију?

Ти што не презиреш црва из прашине,

Смилуј се на мене, о Давидов Сине!

Свемилосни Господ чу запевку ову,

Стаде и нареди, да Му га призову.

Рекоше му људи: Не бој се устани!

Он те зове, приђи, слепче окајани!

Плаче слепац, јеца од силна потреса,

Слути: сад ће да се подигне завеса.

Дрхти целим телом и уснама сињим...

Исус кротко рече: Шта да ти учиним?

Таквог слатког гласа слеп не чу у веку,

Кроз шупљине сухе само сузе теку.

Вартимеј се прибра, да се не забуни:

Да прогледам, рече, о благи Равуни!

Проговори Исус: Нек буде, прогледај!

Вера ти поможе, Богу хвалу одај!

И завеса црна с очију му паде,

И прогледа слепац, и зачуђен стаде.

И прво што виде тај Вартимеј слепи,

То бејаше Исус, Божански, Прелепи!

За Исусом пође, да куда би друге?

За чудним Лекаром, да Га прати свугде.

Блажен Вартимеје, благо твоме веку,

Јер ти прво виде Бога у Човеку!

Гле, и моје очи ништа ми не вреде,

Ако пре свачега Господа не гледе.

О Исусе моћни, Теби алилуја! Теби алилуја! Теби алилуја!