Ne gadjaj kad znas da boli!

Odakle ti ideja da mi kazes tako nesto?! Albanci i Srbi isto?! Celog zivota si imala, nisi oskudevala ni u cemu, gradila i stvarala. A da ti je neko tek tako posle toliko godina ulaganja uzeo sve, prosto oteo, da li bi i tada mislila da je isto?! Da li bi im, kako kazes da je trebalo, dala sve svoje? Uzmite ljudi, posluzite se. Gradila sam i stvarala, izvolte, ja vam ostavljam sve i odlazim. Tu su moji snovi, moja nadanja, planovi, uspomene, moji koreni, sve sto me cini ovim sto jesam ali nema veze. Idem ja u tudje, medju strance a vi slobodno uzmite sve, pa za vas sam pravila, osecajte se kao da ste tu oduvek bili vi, kao da mene nije ni bilo. Jer, pobogu, pa vi ste isto. Pravila sam za svoju decu ali neka, oni ce se snaci, neka uzmu tvoja. Ionako je to isto, tvoje, moje, svejedno. Uzmi prijatelju, sve mi uzmi i ne zali. Ja cu da potrcim da odem sto pre, da ti ne smetam.

Dva dana ne mogu da dodjem sebi. Dva dana nekontrolisano placem. Dva dana se cudim kako ljudi tako mogu da budu neuvidjavni. Nije to bilo ko. Nije to neko ko ne zna ko sam i sta sam, odakle sam, nije znao pa da ne zamerim. Ej, bre, misli ti sta god hoces ali ne gledaj u oci i ne gadjaj kad znas da boli. I zaustavi se kad vidis koliko boli. Ne nastavljaj! Imas razumevanja za kojekakve gluposti, opravdavas neopravdivo, sazaljevas sto nije za sazaljenje i uvek, ali uvek u pogresnu stranu, pogresne stvari.

Sve tvoje je najbolje i najlepse. Busas se u grudi i dicis. Imas i cime. Bacali su oko na tvoje samo kad bi se divili ili zavideli ali niko ti ni kamicak nije odneo, tu je, tvoj je. Vidis, i ja bi da se pohvalim ali ne mogu, nema mi mesta tamo, na mome. Nisam dala pa mi oteli silom. A imala sam i lepse i bolje.

Istina je, u krizi sam ovih dana sto se toga tice. Odskrinula mi se kutija, prasnjava i teska, 10 godina zatvorena, polomio se katanac. Kako se za sta dohvatim iz nje tako me zacne nesto po sred grudi, stegne jako, jako. Velika je, stalo je dosta u nju, sve i da ne kopam po njoj, izviruju stvari jer sam natrpala unutra i vise no sto moze u nju da stane.

Istina je, setam svaki dan tim ulicama, svakog vikenda idem do “petog kolometra” i nazad. Svake nedelje idem u Patrijarsiju i postim sredom i petkom a u toku nedelje setam “uskom ulicom”, idem gore, do Karagaca, Doma Vojske i Katolicke ulice. Svako vece izadjem “do na pesak”. Setala sam i ranije ali ne ovoliko.

Izgleda da je moralo jednom i to da se desi. Pojele me neke druge stvari kad sam dosla pa nisam ni imala vremena da odbolim i… Dok su se nedace i problemi nizali jedan za drugim nasla sam se u nekom drugom svetu, u nekom dugom zivotu, medju neke druge ljude. I ceo moj dotadasnji zivot stao je u jednu staru, od paucine prekrivenu, drvenu kutiju. Ko ti je dozvolio da kopas po mojim stvarima?! Odakle ti hrabrosti da obijas katance i razvaljujes kutiju?! Ko ti je dao pravo?!

Zebra

Ne gadjaj kad znas da boli!