Njeno Veličanstvo Nabacanih Misli

Humanizam vs. Licemerje

maka83 — Sun, 25 Oct 2009 02:30:15 +0100

" U Srbiji svake godine oko 4.000 žena oboli od raka dojke, oko 1.500 svake godine umre, a ako se otkrije na vreme rak dojke je izlečiv u više od 90 odsto slučajeva."

Gledam na sat i računam s obzirom da se sat pomera unazad sat vremena imaću toliko vremena da podelim s Vama moje misli i pošteno se naspavam, s obzirom da radim jutarnju smenu. Listam online štampu i naletim na članak koji objavljuje najnovije statistike o ženama koje obole od raka dojke godišnje. Svi znamo da je oktobar mesec, mesec borbe protiv raka a 25.oktobar je Svetski Dan Borbe protiv raka dojke.

Da li je iko pomislio kakva je to glupost i licemerje? Obeležiti jedan dan u godini kad svi mediji trube o tome kako treba vršiti preglede redovno, kad se objave cifre napominjem cifre onih žena koji preživljavaju teške trenutke boreći se svaki dan protiv ove podmukle bolesti a mi odredili jedan dan u godini za taj cilj? Zar sam ja jedina koja u tome ne vidi nikakav humanizam samo licemerje? Organizuju se akcije u cilju poboljšanja prevencije kancera dojke ali licemerje i tu nalazi način da se manifestuje. Naime isti list koji je objavio članak otome kako je bitno da se svaka žena podvrgne pregledima, dan ranije objavljuje članak prema kojem bolnica u Nišu ne poseduje mamograf. Ne mogu da zamislim emocije onih obolelih koji su imali prilike suočiti se sa ovakvom dozom licemerja, citiraću još jedan članak koji je humani čin jedne nevladine organizacije:

" Poruka ove akcije je bila: uživajte u lepom, stvarajte, naučite da prepoznate faktore rizika koji dovode do raka, i svesno uklanjanjajte ove faktora iz svog okruženja, i steknite navike redovnih kontrola kod lekara. "

Lepa poruka, nema šta. A što ova akcija ne bi trajala čitavu godinu. A kako ljudi da steknu naviku kontrole kod lekara kad većina Domova Zdravlja pa čak i pojedine bolnice nemaju mamograf ali naravno imamo novo zaštitno lice kampanje prevencije raka dojke Fondacije Princeze Katarine, g–đu Eminu Jahović. Zašto mi ovo liči na marketing i zašto mislim da oni koji su već izgubili nadu u bolje sutra, neće imati nikakve koristi od toga?

Ne želim da me iko pogrešno shvati, zaista smatram da je jako bitno podizati svest ženske populacije o tome kako bi trebali voditi i obraćati mnogo više pažnje na svoje zdravlje ali isto tako smatram da jednoj ženi koja je samohrana majka, koja je na birou i ima tri deteta i jedva spaja kraj s krajem je malo nevaspitano poručiti:

" Svaka žena mora imati vremena za pregled jednom u šest meseci. Preskočite jedan šoping, frizera ili kozmetičara i idite na pregled, jer je briga o zdravlju deo kulture življenja.“ (Emina Jahović)

Bilo je tu raznih izjava u vezi prevencije kancera dojke pa se oglasio čak i gosn. Boris Tadić koji je rekao:

" Humanitarna akcija prikupljanja pola miliona evra za prvi pokretni digitalni mamograf koji ce moci da dodje u svaki kraj naše zemlje, odlican je primer kako treba raditi. Čestitam organizatorima na izuzetno uspešnoj misiji širenja društvene odgovornosti “.

Zaista? Čestitam i ja preduzećima i pojedincima koji su uspeli skupiti 48 miliona dinara za prvi pokretni mamograf, samo nigde ne vidim doprinos Ministarstva Zdravlja ili Vlade Republike Srbije. Možda da povećaju cenu kafe u Skupštini Republike Srbije sa 8 dinara na 50 i to doniraju nekoliko meseci za ovakve akcije možda bi i ona žena mogla s "podignutom svešću" otići na pregled ne misleći na to da će na pregled čekati više od pet meseci i taj mesec neće moći platiti struju jer pregled košta od 1.500 do 2.500 ili više dinara i pritom niko nije spomenuo opštine gde postoji mamograf i skuplja prašinu mesecima jer nemaju stručnog lekara koji bi obavljao preglede mamografom.

Možda sam zvučala pregrubo u ovom članku ali zaista smatram da se ljudi ovakvim pristupom problemu podsmevaju onim bolesnim ženama koji se bore za svoj život iz dana u dan u jednoj državi gde svako obećava i diže svest, jer smo svi mi nesvesni a pritom ništa konkretno se ne preduzima, osim pojavljivanja na televiziji i dobrog marketinga za kozmetičke kuće,medije i Vladu.

I na kraju bih želela da sa svima podelim brošuru o prevenciji i ranom otkrivanju raka i naravno poželim puno optimizma i snage onima koji se bore s ovom podmuklom bolešću. Nemojte se predavati jer nada umire poslednja.

Jesenja čarolija

maka83 — Thu, 22 Oct 2009 18:58:06 +0200

Moje jutro...kafa u najvećoj šolji, novine i provera pošte. Otvorila sam oči, skuvala kafu, čitala članke, mailove- i da najnovije postove, misli blogera. Moram napomenuti kako me je nasmejao članak o ženama i komentari koje su ostavljali ranoranioci.

Mmmm... Prvi gutljaj jutarnje kafe otpočinjem mirisom iste, dok mi se sva čula u samo jednom trenu bude, odlažem prvi gutljaj jer upravo je on taj koji čini svu lepotu prve jutarnje kafe. Da li se iko od nas seća kad je počeo piti ovaj za mene čarobni užitak? Mene su prve kafe, kao redovne pojave sačekale u srednjoj školi, prilikom bežanja sa časova u obližnji kafić gde smo od para namenjenih za užinu, uživali u čarima prvo turske ili crne kafe, a kasnije i u golicanju mirisa i okusa ness ili espresso kafe. Taj porok mi je drag i danas...volim da započnem dan sa toplim crnim napitkom nakon čega pospanost prestaje, i dan se otvara predamnom. Kafu treba razumeti...Biti naviknut na kafu i propustiti sva njena blagosvojstva je svetogrđe. Sitnice čine život...potpisujem.

Posle jučerašnjeg dana, danas se osećam mnogo bolje...da li je to zbog crnog vina od sinoć ili zbog sunčanog dana, ne bih znala reći ali mi je drago što je tako. Na putu do posla sam hodala kao po oblacima uživajući u svakoj noti sunčevog zraka koje su grejale moje lice. Koračajući ulicama Novog Sada sam shvatila koliko zgrade, trgovi, ulice, putevi, smog zaklanjaju boje jeseni i tek sam onda shvatila pitanje mog kumčeta koji ima 4 godine a pre neki dan me je upitao:

- Mako, šta je jesen? - smatram da biste svi vi bili isto tako zbunjeni ovakvim pitanjem, kao što sam ja bila. Pokušala sam objasniti da je to godišnje doba, kad lišće požuti i opadne, kad se čitava priroda sprema da usni zimski san. Ne moram reći, da dete ništa nije shvatilo ali sad mi je sinula ideja. Subota mi je svakako slobodna, a Petar će napokon saznati šta je jesen i koji su čari jeseni. Svako godišnje doba ima svoje plodove, a mi ćemo te plodove u subotu zajedno pokupiti u jednu veliku korpu. Sakupićemo te raznorazne tikvice, kestenje, pitomo i divlje, jesenje jabuke, kruške, šipak, grožđe kao i ostalo voće i povrće koje nam poklanja jesen. Na neki način mi je žao, što se današnja deca edukuju jedino preko interneta, televizije i na časovima prirode i društva. Licem mi se protezao osmeh dok sam se prisećala stihova Alekse Šantića:

"Prošla je ljubav, stišale se strasti,
I ljubav s njima, sve je bliža kraju
Drukčije sada tvoje oči sjaju -
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi,
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
K’o da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorasmo dugo
No danas, draga, sve je, sve je drugo
Sada smo mudri i zborimo malo…

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem ni jednog slavulja
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja
I mrtvo lišće po humkama pada… "

Stižem na posao i naravno, pokušavam bar deo svoje radosti i optimizma preneti na svoje kolege koji se spremaju kući posle prve smene. Ulazim u svlačionicu, oblačim uniformu dok čujem pogrdne reči koleginice, koja se žali na broj pacijenata prepodne, na muža koji sedi kući i celi dan gleda samo televizor, na decu koji su toliko iškrabali zidove da bi trebali krečiti ali kako krečiti u oktobru...uffff...zatvaram vrata svlačionice i ulazim u svoju ordinaciju, gde mi se na stolu već nalazi negde oko 30-40 zdravstvenih kartona. U jednom trenutku sam poželela da se vratim u svlačionicu i ispričam dotičnoj koleginici jednu davno zaboravljenu priču koja glasi ovako:

" Nekada davno živela je devojčica koja je svog mladića pitala hoće li je oženiti. Mladić je odgovorio: NE!!

Od toga dana devojčića je živela sretno do kraja svog života, nikome
nije prala, kuvala, peglala, zabavljala se s prijateljicama, radila i trošila svoj novac na šta je htela."

Ipak sam se predomislila, pošto su njoj očigledno pričali onu bajku o princu na belom konju...

In vino veritas

maka83 — Wed, 21 Oct 2009 20:46:27 +0200

Sedimo u jednom kafiću u centru Novog Sada sa mojim drugarom iz detinjstva Ivanom, kojeg poznajem praktično od zabavišta...naravno od tada, smo odrasli, prošlo je mnogo vremena, neko vreme smo bili razdvojeni spletom okolnosti ali eto nas ponovo na starom mestu, po dobrom običaju ispijamo vrući espresso sa mlekom kojeg nikad ne dobijemo dovoljno i razglabamo o poslu, dogodovštinama, ljubavi, njegovoj devojci Slavici, vezama generalno...

Tema, koja meni u zadnje vreme i ne prija baš preterano ali zarad prijateljstva, pokušavam da pratim. Iskreno, ne želim da razmišljam o vezama, o srodnim dušama, o velikim i trajnim ljubavima, zakletvama i silnim obećanjima koje se na kraju uvek izjalove. Bilasam u vezi, dve godine sam mislila da poznajem čoveka sa kojim sam se na kraju zajedno uselila u iznajmljeni stan, koji je trebao biti naše ljubavno gnezdo, gde su se kovali veliki planovi za budućnost, izgovarale reči koje su bile ljubavne zakletve koje malo devojaka doživi tokom svog života a nakon svega ostao je stan, ja i prazan list koji treba popuniti stvarima koji će nadalje ispunjavati moj život...naravno, bez njega.

- Alo, Mako, jesi tu? Pratiš li ti mene? - prekida me u mislima moj dragi Ivan, koji me gleda svojim velikim, okruglim crnim očima, dok nestrpljivo pali cigaretu i njenim vrhom prebira po piksli.

- Voliš li ti nju uopšte? Da li misliš da sispreman pružiti joj ljubav, strpljenje, pažnju čak ionda kad budete ostarili, čak i onda kad vam se rodi prvo dete i nećeš moći spavati noćima a ona će se udebljati, biti nagrađena sa strijama, čak i onda kad na kraju ostanete sami u starosti u svojoj tmurnoj svakodnevnici? - pitam ga i usput pakujem svojmobilni telefon i oblačim jaknu.

Očigledno nije očekivao ovakvo pitanje, ljudi ga nikad ne očekuju. Svi su navikli na optimističke izjave, utehu i naravno konstataciju da će sve biti u najboljem redu. Ljudi su licemerni...sa drugima a i sami sa sobom. Ovih dana sam tek shvatila koliko vampira živi oko nas, vampira koji te nateraju da ih sasluša, koji iscrpe zadnju kap pozitivne energije iz tebe i produže, a tebe ostave da se samosažaljevaš ili razmišljaš o tome koliko je život nepravedan. Ono što je bitno napomenuti, da ti istiljudi pobegnu prvom prilikom kad ti imaš želju da se nekom izjadaš i požališ. Tad su ili zauzeti, ili su u teretani a možda i u tazbini...ko će ga znati gde su ali za tebe ne postoje, a ako slučajno i naletiš na nekog ko će te saslušati, u jednom trenutku shvatiš kako dotični gleda pravo kroz tebe ili u zgodnu šankericu.

Ivan je i dalje sedeo za stolom, bez reči, prišla sam mu poljubivši ga u obraz i pružila mu ono što je želeo čuti:

- Ne brini srce, sve će biti u najboljem redu... - i krenulaprema izlazu. Ljudi su zaista čudni, spremni su lagati sami sebe i što je još gore, ubediti sebe da je ta laž u suštini istina.

Odlučila sam dati sebi oduška, opustitise i isprazniti glavu od posla i prošetati se ulicama grada, udahnuti jesenji zrak na putu do kuće. I ovaj grad je promenio svoje lice, nekad sam sa užitkom upijala gradsku buku i masu koja se kretala kroz ulice kao vredni mravi koji skupljaju plodove za predstojeću zimu. Mravi to zaista rade, zar ne? Mogla sam videti ljude ujutru kako su žurili na radna mesta a oči su im sjajile, čak su se neki i smeškali ako si ramenio pogled s njima. Danas svi šetaju sa pognutim glavama, zamućenim pogledom kao zombiji a o smešku možeš samo sanjati...budi srećan ako te neko ne opsuje ili ne istrese svoje frustracije na tebi koje je nakupio u toku radnog dana ili zbog razloga što je život nepravedan, kao što samgore navela. Ko mi je razbio te ružičaste naočare koje sam tako ponosno nosila svih ovih godina?

Ponekad pomislim kako bi bilo lepo otići odavde, odseliti se što dalje od ove surove realnosti i starih uspomena. Započeti neki noviživot, čuti talase mora kako udarajuo stene dok na vrelom peskučitam svoju omiljenu knjigu i gledam veličanstveni zalazak Sunca...nikad nisam gledala zalazak Sunca, pitam se da li je zaista toliko divan i magičan koliko ga ljudi opisuju.

Smeškam se i koračam stepenicama ka svomstanu i ponovo konstatujem da bežim od realnosti ma koliko se trudim biti na zemlji sa obe noge...valjda je čoveku i to nekad potrebno. Da pobegne u svoj mali svet iluzija i snova i bar na trenutak biti ono što želi biti.

Ulazim u stan, bacam stvari u fotelju, uključujem muziku, odlazim u kuhinju, vadim čašu i sipam crno vino u nadi da će me koja kap alkohola opustiti dok Balašević svira:

"O da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao nizkej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
I čekao bih samo nju, nijednu drugu."

Sedam u fotelju, pribliđavam usnama čašu i ispijam gutljaj crnog vina dok se svetla sa ulice prolamaju kroz moj prozor. Čini mi se da je ovo jedan tugom nabijen blog. Težak dan?

Zar ih nemamo svi?

Mogu zamisliti koliko još ljudi sedi u svojoj sobi prisećajući se uspomena iz prošlosti, izgubljene ljubavi baš kao i ta devojka danas, koja je iz moje ordinacije otišla da pokuša uz pomoć stručnjaka izleči svoje srce,jedino je pitanje da li će joj to pomoći da preboli svog bivšeg dečka koji je odlučio da ovaj svet nije dovoljno dobar za njega i posegnuo za onim najgorim...

Teške su suze kad izgubiš nekoga ko ti je značio, još više boli kada shvatiš da više nikada nećeš ugledati lepi osmeh dragog stvorenja. I ne zato što je otišsao negde daleko ili ste se posvađali...Ta osoba je otišla na neki bolji svet i nikada više je nećete videti...I mada ga nisam poznavala, njene suze su me bolele kao da su moje vlastite...

Mislim da je vreme da natočim još jednu čašu vina u nadi da život baš nije toliko nepravedan koliko se u ovom trenutku čini...