Leopard

Robin Hud

, 16 2011 21:00:12 +0100

Ušao je u knjižaru laganim korakom.Na zvučnicima je tiho išla Amy Winehouse.Kao da ne prodajemo nijedan drugi disk, pomislio je.
U prizemlju nije bilo gužve.Svega nekoliko ljudi tumaralo je u delu sa igračkama.Satovi su bili podešeni na deset i deset i čekali su dan kada će se napokon pokrenuti sa te pozicije.Na udarnom mestu, odmah kako se uđe s vrata nalazili su se kalendari.Bližila se nova godina, pa je samim tim njihova potražnja bila u jeku.

Prišao mu je Đorđe, kolega sa kojim je radio, i tiho rekao:
- „Tu su Beograđani“, mislivši pritom na menadžere iz Beograda.
- „Jesu li doneli pare?“ pitao ga je.Dugovali su mu tri, četiri plate unazad.Nije znao tačan broj, jer se jedna plata isplaćivala iz nekoliko delova, pa se malo pogubio u računici.Ni sam više nije znao kako sastavlja kraj sa krajem, kako preživljava.
- „Ahaaaa...Samo se ti nadaj“ odgovorio mu je.
Tada je zaćutao.Na licu mu se pojavio umor.Nekako se dogegao do magacina i skinuo jaknu.Došlo mu je bilo da rukom udari u metalnu šipku koja je držala police sa rezervacijama.Nije to uradio.Uvek je znao da se iskontroliše, ali nekad mu dođe da uradi nešto što se kosilo sa njegovom ličnošću, nešto suprotno od onoga kakav zaista jeste.Zadržao se unutra nekoliko minuta, a potom izašao napolje.

Dočekala su ga nasmejana lica Beograđana.Obradovali su mu se.Sa mnogima od njih je radio dok je bio u Beogradu, dok su bili obični radnici, baš kao i on.Voleo ih je pre nego što im je prepoznao prava lica.Lica koja su se jedno vreme vešto skrivala iza prelepih maski.I sad su nabacili te iste zlatne maske, pa se smeju jače nego pre.

Nije mogao da im dugo gleda ta smrdljiva lica, te lažne kezove, da sluša ta prazna obećanja, koja je čuo već bezbroj puta.
- „Idem dole da primam robu“ samo je rekao i spustio se uskim stepenicama u podrum.Seo je u staru crnu kožnu fotelju i stavio ruke na lice.Činilo mu se da mu se sva krv popela u glavu.Osetio je vrele obraze kako mu gore pod prstima.

Kutije pune robe bile su po čitavom podrumu, od poda do plafona.Bilo je mesta tik toliko da se provučeš do kompjutera.A podrum uopšte nije bio mali, otprilike kao neki manji dvosoban stan.Dok je gledao sve te kutije u njegovom srcu potekla je lavina reči:
- „Mamu li vam jeb.. Za ovo imate para“
Bile su to reči, koje njegove usne nikad ne izgovaraju, a koje su mu nažalost, ponekad u srcu.Nije mogao da ih spreči.Trudio se.Ponekad uspevao, ali je nepravda nekada bila toliko jaka, pa jednostavno nije mogao.Pitao se šta da radi, dok su se iznad njega čuli usamljeni koraci.I tada mu je sinula jedna ideja, koja mu je utišala srce.

Dok je primao robu, sa strane je odvajao sve viškove igračaka koji su se pojavljivali.A bilo ih je puno, baš zbog te silne žurbe koja ide uporedo sa novom godinom.Sve su to bile skupe igračke, uvezene iz neke lepše zemlje.Taj dan primio je toliko robe, kao nikada do sada.
Na kraju dana spakovao ih je u neprobojne kese i izneo pažljivo da ga niko ne vidi.Nije bilo šanse da iko sazna šta je uradio.

Kad je došao kući, dao je sve te igračke svom detetu, da se malo poigra sa njima, pre nego što ih je spakovao u srednju kartonsku kutiju.Sutradan je tu istu kutiju poslao poštom u jedno dečije selo, nedaleko od Novog Sada.
Više nije osećao bes zbog kašnjenja plata, zbog nemogućih uslova za život, zbog lažnih osmeha.Njegovo srce našlo je svoj mir.

Rekao mi je još da mu je pred novu godinu stigla čestitka iz tog istog sela, naslikana crtežom nekog deteta.
Pričao mi je kako je bio srećan zbog toga.
Kako mu je ta čestitka značila više nego te tri plate koje nije ni dobio.
Bio je srećan kao malo dete, možda baš kao ono koje je prvo ugledalo te igračke.

Kao mali obožavao sam Robin Huda.
Neki filmovi te jednostavno nauče nekim lepim stvarima (kako se uzme:)
Nekad sretneš neke prave likove iz tih filmova.
Neke male Robin Hudove.
Lep je ovaj svet, samo ga treba lepo živeti.

Puno ljubavi, osmeha, zdravlja, sreće...od srca vam želi Leopard !!!

San 2

, 16 2011 00:23:35 +0100

Evo jednog sna što sam ga sanjao pre možda pola godine.Bio je toliko jasan i neobičan da sam ga odmah zapisao to jutro kad sam ustao.Kako sam ga zapisao tako ništa nisam ni prepravljao...

San nema počatak, barem ga nisam zapamtio.

............................................................................................................................

Čarobnjak ga je poslao da je nađe.Dao mu je tačnu adresu.Broj stana - 164.Rekao mu je neke detalje koji će se dogoditi usput, jer vidi fleševe pojedinih događaja.

Krenuo je na put.Hodao je pešaka šumom pored autoputa.Išao je nekom prečicom.Prolazio je pored starih oronulih kuća.Čuo je duše koje su boravile u njima.Svetlo se palilo i gasilo.Dozivale su ga.Čuo je pucketanje grančica na zemlji, a kad se okretao nikog nije video.Pratile su ga do izlaza iz šume.

Kad je izašao iz šume naišao je na reku široku oko pet metara.Pratio je instrukcije od čarobnjaka i došao je do mesta gde je reka bila zatrpana zemljom i tako bio improvizovan most.Čudno mu je bilo što je reka sa druge strane nastavljala da teče, kao da je ispod mosta bio podzemni tunel.

Prešao je na drugu stranu.U daljini je ugledao svetla Beograda.Beograd je bio prelep, kao da se neka parada, neki festival održavao.Bio je pun raznih sijalica, osvetljen kao u bajci.Zgrade su bile raznih oblika.Ušao sam u ulicu koju mi je napisao čarobnjak.Bila je puna lampi, kako se i zvala - Ulica Lampi.Sa terasa su visile razne šarene lampe.Njihovi prekidači su bili ispred ulaza u zgradu.Gomila i gomila prekidača, za koje nisam znao namenu.U jednoj osvetljenoj dvorani, u jednoj staklenoj zgradi neki ljudi igrali su bilijar.

Našao sam broj zgrade.Zgrada je bila četvrtasta, moderna, bez crepova na krovu.Ušao sam u nju i našao broj stana.Ispred ulaznih vrata bio je noseći stub zgrade, tako da je bilo jako malo mesta da uđeš u stan.Bukvalno da se provučeš.

Nisam zvonio, niti kucao.Samo sam ušao.

U stanu priličan nered, verovatno je bila neka žurka sinoć.Četvoro, petoro ljudi spavalo je dubokim snom, u tom minijaturnom stanu.Jedna devojka u krevetu, ostali po podu.Jedna gola devojka sa poda se budi, podiže se u sedeći položaj i hvata se za glavu, verovatno od alkohola sinoć.Jedva me pita ko sam.Kažem da mi treba vlasnica stana.

Pritom, devojka sa kreveta mrmljajući pita - "Ko je traži?"

Kažem joj da me je čarobnjak poslao po nju.Malo se trznula kad sam joj to rekao.Kažem joj da mi je čarobnjak takođe rekao za neke stvari koje će se dogoditi usput.Neke su se već dogodile, ali puna sveska onih koje nisu.

Pokriva se preko glave crvenim ćebetom...Prodrmavam joj glavu pod ćebetom i kroz osmeh dodajem - "Voleo bih da si to ti."

............................................................................................................................

Čudno je to kakve snove ponekad sanjamo.Svaki jasan san ima neku poruku, samo ga je teško rastumačiti.Nisu oni tu za Džabe :) Kao da jasan san hoće nešto da nam kaže, a ne sme.Gospodar snova mu ne dozvoljava.Nekada je lepo živeti u svetu snova.Ponekad je sve šarenije u njima.I Beograd je mnogo lepši u njima...

Puno ljubavi, osmeha, zdravlja...od srca vam želi Leopard !!!!

Pitao sam se u koju kategoriju da stavim ovu priču, ali sam ipak izabrao Priče iz stvarnog života..:)

Molitva za druge

, 14 2011 09:18:27 +0100

Beše to pre otprilike godinu dana.

Ušla je uplakana u stan.

- Šta je bilo ljubavi? - pitao sam je

- Ne znaju šta je - nije mogla da zaustavi suze - ali doktorka sumnja na multipla sklerozu.Nije htela da mi kaže, ali sam je ubedila pošto sam joj rekla da sam i ja medicinski radnik.

Legla je na krevet i spustila glavu na plišani jastuk, koji je naš sin dobio na poklon za novu godinu.Prestala je da jeca, ali su joj zaostale suze i dalje tekle niz lice.Pogled joj je bio prazan.Prolazio je kroz zidove.Nije me videla.Tešio sam je, ali me nije čula.

Ne mogu reći da sam osećao strah.Dobro, možda ipak malo, ali suviše malo koliko bi neki drugačije skrojen čovek osećao.Ne mogu reći da sam osećao tugu.Gledao sam je kako plače, a ništa nisam osećao.
Ali sam znao.
Da, čvrsto sam znao da će biti sve u redu.

Vera moja čvrsta je kao suva zemlja.
Velika je kao najveća planina.
Čista je kao neotkriven izvor u šumi.

Da...biće sve u redu.

Još me moja baka u najranijem detinjstvu naučila kako da se molim.Pred očima mi se pojavljuju slike davnih predaka kako stoje u zajedničkoj molitvi pred ikonom Svetog Nikole.Moj otac mi je uvek pričao priče kako ga je bog oduvek čuvao od zlih i loših ljudi.Kako njega, tako i njegovog dedu, po kome sam i dobio ime.Imao sam tu sreću da su mi oba roditelja vernici, moja rodbina sa jedne i sa druge strane takođe, moji pradedovi i ko zna koliko kolena unazad.Koren je bio duboko u zemlji, samo ga je trebalo zalivati.
O mnogim čudima sam slušao, mnoga i sam doživeo, mnoge neobične stvari video, tako da se moglo reci da sam ja jedan od onih koji su videli i poverovali.

Da...biće sve u redu.
Legao sam pored nje i šaputao joj ove reči.Smirila se.Mogao sam konačno osetiti njen mir, pre nego što je zaspala.Dopro sam do nje.

Pregledi su pokazali da sam bio u pravu.Rezultati nista nisu pronasli.Doktori imaju svoju nauku, ja pak imam svoju.Za mene je jaka vera bolja od bilo kakvog leka.

Kroz par dana sreo sam blisku prijateljicu sa posla.Naleteo sam na nju kod katedrale, pa smo produžili tamo gde smo se oboje zaputili.
Vidno uplasena, pitala me je "Kako je S.?"
- "Sad je sve u redu" odgovorio sam zamišljeno.
- "Joj, baš sam se bila uplašila.Čak sam otišla i do crkve da joj zapalim sveću za zdravlje" rekla je to i spustila glavu.
Nisam znao šta da joj kažem.Iznenadilo me je to što je rekla.Neka sreća mi je prožimala celo telo.Hteo sam da je zagrlim tada.Da je poljubim.Umesto toga samo sam rekao
- "Hvala.Hvala ti puno" i nasmejao se od srca.
Mislim da je videla moju zahvalnost, iako je nisam pokazao na neki poseban način.

Nikad joj nisam rekao da sam i ja palio sveće za nju pre svega ovoga sa mojom ženom.Nije bilo potrebe za tim.Bilo mi je dovoljno da je vidim srećnu ubrzo nakon mog malog hodočašća po crkvama u Beogradu.Ne samo nju, već i još neke ljude.U svakoj crkvi u kojoj sam bio upalio sam jednu sveću za nju.
A hteo sam da joj kažem tada kad mi je rekla to.Ipak nisam, ali ću joj reći jednom.Možda...

I dan danas verujem da je ta njena sveća pomogla mojoj ženi, isto onako kako su moje sveće pomogle njoj.Neko će sad reći "Ma daj, to je slučajnost", ali me nije briga uopšte...

Na putu do posla i nazad, imam mali ritual, molim se u sebi za sve one kojima je zaista potrebna pomoć.U crkvi takođe.Pa se nešto mislim, možda će moja mala molitva sa jednog kraja sveta, pomoći nekome na drugom kraju sveta, jer nikad se ne zna kome možete pomoći vašom molitvom.Kad se molite za sebe, setite se u tom trenutku još nekoga...Nekoga kome je ta molitva možda potrebnija.

Kakvom merom sudite, sudiće vam se...
I kakvom merom merite izmeriće vam se...
I ako činite dobro, dobrim će vam se vratiti...

Ma sta je ovo danas ?

, 28 2010 10:53:21 +0100

Pogled i nije nesto poseban – pomislio je Mire dok se spremao da montira antenu na vrhu svoje zgrade.Sunce je bilo u punom jeku i peklo mu oci.Bio je besan na sunce.Bio je besan na vlast sto ih je dovela dovde.Bio je besan na bombardere sto satiru srpsku zemlju i srpsku decu.Ni sam vise nije znao koliko traje ovaj rat, koji se nije ni mogao nazvati tako.Izgubio je pojam o vremenu.Pojam o danima.Satima.

Dole je primetio jednog coveka kako ga posmatra.

-Ma sta zija ovaj dole – pomislio je za trenutak i vratio se svom poslu.

Ubrzo je zavrsio posao.Bio je zadovoljan, seo i zapalio cigaru.

Sa onim covekom sada su bila jos dvojica.Mogao je da razazna pokrete njihovih usana, dok su njihove glave i dalje gledale u njegovom pravcu.Jedan od njih je sirio ruke prema njemu i nesto pokazivao.

- Ma sta je ovo danas jebote – opsovao je kroz smeh.

Prisli su jos neki ljudi i svi do jednog uprli pogled ka krovu.Dole se skupila poprilicna masa ljudi.

Ustao je iznerviran i proderao se iz sveg glasa

– Ma sta je bilo bre!!!, ali su reci otisle s vetrom, nedovoljno jake da ga cuju ovi dole.

U tom trenutku, iza njegovih ledja, pojavio mu se otac vidno uzrujan i besan.

- Ma jesi li ti normalan mamicu ti tvoju !!!

- Pa zar u vojnickoj kosulji montiras antenu !!!

- Ovi dole misle da si iz vojske, te da montiras nekakav radar ili sta vec !!!

- Cekaju da te lincuju !!! – grmeo je ocev glas.

U ruci mu je polako dogorevala cigareta.

Huk vetra je poremetio zaglusujuc zvuk sirena…

Puno ljubavi i srece zeli vam leopard:))

Sećanja_1

, 16 2010 20:20:00 +0100

Često sam proučavao mapu Hrvatske.Moje oči dugo su se zadržavale na manjoj tački koja je bila udaljena ni ceo centimetar od plave površine koja je predstavljala more.Gledao sam koji su veći gradovi u blizini njenog mesta.

U nekima od njih sam čak i bio dosta davno, toliko davno da su mi iz tog vremena ostali samo delići sećanja koji jedva stoje na staklenim nogama.A te staklene noge svake godine dobiju po koju novu naprslinu, uporno preteći da će se razbiti na stotine sitnih delova.

Za mnoga od tih sećanja već sada se pitam da li su zaista moja.

Da li je to baš moj otac dvogledom palio cigaretu jednom Nemcu koji je ostao bez šibica.

Da li smo baš mi na jednoj obali kraj Šibenika pronašli mrežicu za hvatanje riba, pa je sakrili u obližnje žbunje da nas neko ne bi okrivio da smo je ukrali, a već sutra kad smo došli po nju više je nije bilo.

Da li je Pirovac stvarno izgubio od Zadra sa 6:0 u nekoj betonskoj mini ligi u fudbalu, a kada su imali jedinu priliku za utešni gol iz penala, sa jedne tribine doletela je dugačka traka iz nekog supermarketa koja je pala tačno iza šutera koji je loptu poslao visoko iznad prečke.

Ili sam sve to izmislio, više nisam siguran.

Puno ljubavi svima!!!! zeli vam Leopard.

Ljudi se po muzici vole

, 13 2010 12:28:11 +0100

"Idi donesi neku muziku, da vidimo tvoj muzicki ukus" - rekao mi je kolega prvog dana na poslu.

Pazljivo sam prebirao medju diskovima.

Zeleo sam da prvi disk koji cu pustiti bude nesto posebno, nesto sto oznacava moju licnost, muziku koju slusam, zivot koji vodim, vazduh koji disem.

Ubrzo sam ga nasao.Drzao sam ga u ruci i smeskao se.To je upravo to sto sam trazio, pomislio sam.

A onda je krenula muzika.

Neonke su treperile.Tlo je podrhtavalo.Vazduh je postao redak.

Odnekud se pojavila na spratu i gledala me polu-osmehom odobravanja.

Prineo sam dva prsta slepoocnici i pozdravio je.

Klimnula je glavom uz osmeh, okrenula se i nestala mi iz vidokruga.

Tek posle cu saznati da obozava taj bend koji sam pustio.

Ljudi se po muzici zblize.

Ljudi se po muzici cene.

Ljudi se po muzici druze.

Ljudi se po muzici vole.

Necu vam reci koji je bend u pitanju, jer to nije ni vazno.Ukusi su razliciti.

Puno ljubavi i srece do sledeceg bloga, zeli vam Leopard.

Baka koja prodaje deteline

, 06 2010 19:25:17 +0100

Kupio sam rol virslu u pekari i seo na obliznju klupu da je pojedem.Na klupi je vec sedela jedna veoma stara baka, kojoj sam malo okrenuo ledja.Tek sto sam seo, odmah sam bio okupiran od strane golubova i vrabaca.Vrapci su uvek brze dolazili do hrane, sto me je uzasno nerviralo.Bio je suncan dan i deca su se ljuljala na ljuljaskama, kada mi se obratila.

Pitala me je gde sam kupio kiflu, ali mislim da je samo htela da zapocne razgovor.A onda je taj razgovor i krenuo.Pricala je kako je jednom jedna zena sela pored nje i okrenula joj dupe, nije htela ni da je pogleda, pa je onda zaboravila torbu, pa kad se setila da je zaboravila, trci nazad i proverava da li joj je novcanik unutra i da li su sve pare na broju.Onda mi opet prica tu istu pricu, samo sa jednom drugom zenom.Ima neceg u tome.

Jednom, pak, vidi da majke sa decom traze nesto u travi, kao da su izgubile nesto.Prilazi im i pita ih sta traze.Kazu detelinu sa cetiri lista.A ona im kaza da dodju sutra na igraliste, da ce im doneti.I tako i bi.Kaze jos da nije ni dinara trazila, ali je ipak dobila dvadeset.I tako svaki dan. Ceka nekoga sa detelinama u ruci, a deteline se vec malo osusile, ko zna koliko ceka.

Pitam je da li je gladna, hoce li da joj kupim kiflu.Kaze da nece, malopre je jela, ali se zahvaljuje sto sam je pitao.A onda je pitam hoce li meni da proda te deteline.Kaze mi da ce mi dati dve za deset.Super sam prosao Pa ko zna, mozda mi stvarno donesu srecu i to duplu.

Pa tako i vi, ako slucajno naletite na tu baku, ne okrecite joj ledja,kupite detelinu sa cetiri lista, mozda vam stvarno donese srecu.Nikad se ne zna

Koliko smo samo razliciti

, 05 2010 17:44:51 +0100

Igrom slucaja zivot me je ponovo doveo u taj grad, ovoga puta na godinu dana, na sluzenje vojnog roka u osamnaestoj godini.

Na regrutaciji blag osmeh na mom licu nije promakao oficirima koji su jedva cekali da se malo nasale samnom:

- E moj vojnice, ne bih se ja smejao da sam na tvom mestu.

Smesio sam se malo od muke, a malo od radosti, jer od svih zabiti koje su rastrkane po citavoj Jugoslavij, a koje sam mogao dobiti, ipak sam izvukao premiju, barem sam tako mislio.

Da se oficir nije salio, uverio sam se vec u prvim danima vojske, kada su mi iz korena iscupali moj, a umesto njega ubacili neko strano telo, neki tudji zivot.

Ja nisam bio od onih malobrojnih koji se loze na vojsku, trudeci se da u svemu budu najbolji, ja sam bio tu zato sto sam morao.

Spavaonica je brojala dvadesetak kreveta na sprat.Bilo je tu vojnika razlicitih nacionalnosti, veroispovesti i mentaliteta.Tek tu uvideo sam koliko razlicitih ljudi postoji, koliko smo samo svi zajedno bili razliciti.

U prvim danima, obicno dok sam lezao u svom gornjem krevetu, pre nego sto ce se ugasiti svetlo, pomisljao sam kako tih godinu dana nikad nece proci.

Kasnije sam se vec navikao.

Sve na kraju prodje.

Burek

, 04 2010 10:28:51 +0100

Normal 0 false false false Već kada je bilo kasno otišli smo na burek.To nam je bila tradicija i kod kuće, nije mogla da prodje niti jedna nedelja, a da se ne zaputimo desetak ulica dalje do pekare „Mladost“, čije je samo ime delovalo apsurdno smešno, jer je unutrašnji ambijent ličio na sve samo ne na mladost.Stari stolovi sa mušemama na kvadratiće učinili su da pekara zaliči na neku kafanu.To nama ništa nije bilo važno, sve dok smo tu mogli uživati u čarima najboljeg bureka na čitavom svetu.Deda je uvek uzimao sa sirom, dok bih ja sa mesom, naravno i jogurt uz to.“Kao što čovek ne može bez žene, tako i burek ne može bez jogurta“, govorio bi deda, a ja upijao svaku njegovu rečenicu, iako ću mnoge tek kasnije razumeti.

Nekako kada dođe sećanje na njega,gotovo uvek mi zamirisu u sećanju i ti najbolji bureci iz pekare Mladost.

San

, 15 2010 10:00:38 +0200

Probudio se rano.Digitalni sat na risiveru pokazivao je da je jos veoma rano za ustajanje.5:48.Ovoga puta probudile su ga kornjace, koje su uporno pokusavale da izadju iz terarijuma usput praveci nesnosnu buku.Opsovao ih je i okrenuo se na drugu stranu u nadi da ce ugrabiti jos sat vremena sna.Nekako je uspeo da ugrabi pola sata.I bas u tom kratkom intervalu sanjao je jedno drustvo iz detinjstva,tacnije dva brata,kada je svaki skolski raspust provodio u jednom selu na obali Drine sa svojim mladjim bratom.U snu je krenuo ka njihovoj kuci.Kada je dosao do dugackih drvenih taraba koje su okruzivale kucu njihov otac ga je prvi ugledao.I dalje je imao onu istu sajkacu na glavi, plave seoske pantalone i opanke na nogama.Retko kad ga je vidjao u necem drugom.Pozdravio se sa njim i nakratko popricao, nije se secao o cemu.A onda je ugledao prijatelja.Silno se obradovao sto ga je zatekao kod kuce.U snu su svi izgledali mladje, bas onako kako ih se seca iz tih davnih godina.
- Jesi li jos u Uzicu - pitao ga je.
- Jesam - rekao je
- Super, bolje ti je u gradu - rekao mu je
A onda je bacio pogled na dvoriste gde su svakog leta i zime igrali fudbal.Golovi su bili improvizovani.Jedan je bio izmedju ogromnog stabla kruske i smokve, dok je na drugom kraju bio izmedju jednog stabla jabuke i jedne tarabe ukopane duboko u zemlju.Pravili su njihovu Ligu Sampiona i Kup Uefa.
- A mozda je ipak bolje ovde - tiho je rekao i savio glavu, pod ogromnim naletom nostalgije.
Kako mu je baka umrla nije vise odlazio tamo.Porodicna kuca se prodala, a sa njom i njegovo detinjstvo, cinilo mu se.

Dovidjenja prividjenje

, 11 2010 10:56:23 +0200

Sedeo je na klupi i cekao autobus.Rano osmocasovno sunce ga je na momente oslepljivalo kad bi okretao glavu da vidi da li mu dolazi prevoz.Pratio je pogledom jednu devojku koja je prilazila stanici.Bila je na pragu tridesetih, ako nije i presla taj prag.Na sebi je imala svetlo roze pantalone i belu usku majicu.Krenula je ka klupi i sa nekih deset metara, kad je primetila njegov pogled pitala:

- Ima li mesta za mene?

Na drugom kraju klupe jedan postariji covek ckiljio je prema suncu.Izmedju je bilo mesta jos za tri takve kao sto je ona.

- Ima, naravno.

Prisla je i stala tik do njega, kada ga je ponovo pitala:

- Hoces li da se pomeris?

Pogledao ju je onim pogledom "Jel ti to mene zajebavas?" Napravio je mrzovoljnu facu, ali se ipak sporo pomerio.Bila je slatka.

- Hoces li zvaku? - pokusala je da razbije njegovu mrzovolju i uspela u tome.

Okrenuo se i sreo njen prodoran i dubok pogled.Nasmejao se i odrecno odgovorio.

- Hocete li vi? - ponudila je coveka na drugom kraju klupe.

- Ma kakvi, ja to nikada nisam zvakao.

Zatim je poceo da je smara kako ne bi trebalo ni ona da zvace, kako nije zdravo za stomak, kako postoje bolji nacini da se ima svez dah i tako dalje.Bas je udavio i odmah joj pokvario raspolozenje.Zacutala je i nije vise rekla ni rec.

Autobus je dolazio iz krivine.Bio je to njen autobus.Ustala je.Pozdravila se i pre nego sto ce nestati ponovo mu uputila jos jedan dubok, ispitivacki pogled.

Kad ju je autobus odneo, setio se jednog Kamijevog romana i tiho rekao "Dovidjenja prividjenje"