Leopard

Patuljak iz kanalizacije (Deo četvrti - kraj)

, 31 2011 09:02:20 +0100

Prolazili su dani, meseci, godine.Deca su rasla i sad su već dostizala duplo veću visinu u odnosu na njega.Krenula su u školu, pa su sve manje vremena provodili u društvu patuljka.Sa školom su došli i prvi pravi prijatelji.Naravno, kako je vreme odmicalo, deca su polako zaboravljala na patuljka.
Patuljak je sve više vremena provodio sam na tavanu.Nikakav zvuk tada nije dopirao od gore.Makar da su se koraci čuli, koji bi potvrdili njegovo prisustvo na tavanu.Nije ih bilo.Više ga nisu sretali ni u prolazu, pa je došao taj dan kada su svi, baš svi, zaboravili na njega.U potpunosti, kao da nije ni došao kod njih jedne tople večeri.Iščezao je iz njihovih sećanja poput vetra koji samo u prolazu tiho zanjiše grane , samo jedan tren pre nego što povede igru sa nekim drugim granama u nekim drugim udaljenim šumama.Crna rupa ga je progutala ili je možda on baš upravljao njima.
A onda jednog kišovitog dana patuljak je došao u njegovu sobu i samo rekao
- „Došlo je vreme da krenem kući“
Samo toliko.Tih nekoliko reči.Osmeh mu je i dalje bio prisutan.Sada je nekako posebno sijao.Razumeo sam ga.Vraća se tamo, gde nema nijednog zla.Ni jednog pomisla na zlo.Negde daleko, gde nijedan ljudski mozak ne bi dopreo.
- „Znači, vreme je“ pitao ga je
Samo je klimnuo glavom u znak odobravanja.
- „Koja je procedura odlaska.Samo ćeš nestati ili...“ pitao ga je.
- „Videćeš.Staviću ti ruke na glavu i poći ću stazama kojima si ti hodao.Od rođenja, pa sve do ovog trenutka, ako već ne budem iščezao.Ti samo reci kad si spreman“
- „Pa valjda ćemo se prvo pozdraviti“ rekao mu je.
- „Da, naravno.Još jednom da ti se zahvalim na toplom domu koji si mi pružio.Stvarno si mi olakšao život ovde“ rekao je to i zagrlio ga.Stegao ga je jako.Mogao je osetiti kako mu srce kuca.Imao je osećaj da ga neko dodiruje prstima upravo tu odakle su dopirali otkucaji.
- „Hvala tebi što si me makar malo naučio da budem bolji, nego što jesam.Nije to toliko puno, ali ipak dovoljno za nas ljude, složićeš se, zar ne...“ pitao ga je.
Opet je mirno klimnuo glavom.
- „Spreman sam“ rekao mu je.
Patuljak mu se nasmešio, malo pomerio one krajeve ušiju i spustio mu ruke na glavu, negde u predelu slepoočnice.
- „Idemo prvih deset godina“ rekao je „a onda ćemo napraviti pauzu“
Zatvorio je oči i krenuo put povratka.
Lice mu je naizmenično menjalo izraze i boje.Ono što je primetio, bila je svetlina njegovog lica i mladolikost kakvu kod njega još nije video. „Moje rođenje, mora da je to...“ pomislio je.
Uglavnom su se zadržavale slične grimase na njegovom licu, uglavnom propraćene osmehom mira.
Nakon sat vremena primetio je promene.Boje je nestalo.Osmeh se ugasio.Mir sa njegovog lica je iščezao.Prve bolne grimase i trzaji, kako lica, tako i čitavog tela tresle su ga poput groznice.Bilo mu ga je žao, ali ovog puta nije mogao da mu pomogne.Krenuo je kući.
A onda je odjednom otvorio oči.Bilo je to kao da je sanjao neki strašan košmar.Silovito je udahnuo vazduh i pao na pod.Samo se strovalio dole.
Podigao ga je i smestio u fotelju.I dalje mu je celo telo drmala neka snažna groznica.
- „To su bile prvih deset“ rekao mu je patuljak.
- „Znači, ulazimo polako u devedesete, ustvari već smo ušli“ pomislio je, na šta je patuljak već klimnuo glavom.
- „Ono što sledi će me vratiti kući.Već sada to osećam“ tiho je rekao, a onda se uspravio, ustao i ponovo mu se obratio
- „Moramo da završimo, ono što smo počeli“ ponovo mu stavivši ruke na glavu.
Kako su mu samo hladne bile, poput leda.Zatvorio je oči, a on je već tada znao da ga uskoro već neće biti.
Već sa prvim minutima odjednom je ostario.Naglo poput samog života, koji ako ne pripaziš na njega, bude upravo tako brzo i naglo.
Telo je počelo ponovo da mu se trese, mnogo jače i brže nego prošlog puta.Ispuštao je čudne zvukove, ali svi ti zvukovi su bili puni patnje i bola.Proživljavao je sve stvari koje je jedno dete od deset godina preživljavalo tokom devedesetih.I one zaboravljene stvari koje su bile nevažne, pa skrajnute u neki zabačeni deo mozga, sve je on to pronalazio i ponovo živeo.A kada se život od deset godina proživi za sat vremena, onda se i sva ta patnja nagomila i bude kao pucanj pravo u srce.Kao da je taj pucanj i odjeknuo u toj tišini dnevne sobe.Kao da ga je stvarno čuo.
Patuljkovo telo je počelo da se suši i sužava.Osetio je kako već polako gubi dah.Disanje mu se smirivalo, a onda je i utihnulo.Jecaji su najzad prestali.Ponovo je zavladao onaj pređašnji mir.
Ali pre samog mira desilo se nešto neobjašnjivo.
Čitavo patuljkovo telo se postepeno pretvaralo u prah.U početku polako, a onda sve brže i brže.Prah, kao pesak, je prekrio čitavu sobu.Za trenutak se zaustavio u vazduhu, da bi već u sledećem izleteo kroz sve prozore i rupe koje su vodile napolje.Prišao je prozoru čisto da vidi gde će se deti taj prah.Poleteo je visoko prema nebu.Mogao ga je još videti u manjim količinama, a onda je sve nestalo.
Na podu je ostala stara odeća koja je jedino odavala nečije tuđe prisustvo.
Bila je to odeća patuljka sa neke druge planete.

I dan danas stane i pogleda u nebo.
Samo se zaustavi i zuri.
- „Da li ćemo ikada ponovo sresti one koji su otišli na neku drugu planetu“ uvek se pita dok nepomično stoji i gleda u nebo.

- kraj -

Patuljak iz kanalizacije (Deo treći)

, 30 2011 11:15:53 +0100

- „Neću moći još dugo da budem ovde, video si.“ rekao mu je i dodao „Jesi li razmislio o pitanju koje sam ti postavio?“
- „Hvala ti.Zaista sam ti zahvalan, ali moram malo da razmislim“ rekao je.
- „Pa šta imaš da razmišljaš, bolje će ti biti kod mene na tavanu, nego u toj smrdljivoj rupi.Dolazim po tebe uveče.Ti samo spremi stvari.Nadam se da smo se dogovorili“
- „Dobro“ odgovorio je patuljak.
Ustao je i spremao se da krene, kada je od dole došao još jedan tih zvuk.
- „Hvala još jednom“

Kao što je obećao pojavio se iznad otvora sa prvim mrakom.Lampa se opet upalila.Patuljak je bio spreman.Podupro je male merdevine na zid i počeo da se penje.
Podigao je poklopac i pružio mu ruku.Ruka mu je bila prljava, baš kao i odeća.Smrdeo je na mesto u kom je bio.Iz ranca je izvadio odeću koju je poneo od kuće i pružio mu.
- „Ogrni ovo da ne odudaraš od ostalog sveta“ rekao mu je i dodao „Moraćemo da te sredimo malo kad dođemo“
Patuljak je hodao tik uz njega, a on ga je posmatrao.Sad ga je jasnije video.Uši su mu bile duguljaste sa blago savijenim krajevima.Noge su mu bile poveće, pa su malo štrčale naspram njegove visine.Hodao je polako, a on je morao da prilagodi svoj brzi hod prema njegovom.Sreli su slučajne prolaznike, koji nisu primetili ništa neobično. Posle sat vremena hoda nekako su se dovukli do kuće.
Ušli su unutra.Čuli su se brzi koraci ukućana koji su dopirali sa svih strana.Kao da su svi bili u različitoj prostoriji, pa sad čuvši da je neko ušao u kuću utrkivali se ko će pre da stigne da pozdravi goste.I nekako su svi stigli u isto vreme.Zastali su na desetak koraka od njih.Posmatrali su ga.Žena je bila iznenađena više nego deca.Deci je bilo normalno da vide ovakvo stvorenje.Već su ga videli negde.Dobro, ne baš istog patuljka, ali mnogo sličnih sigurno.
Devojčice nisu mogle da skinu osmeh sa lica, dok je žena držala ruku na ustima u neverici.Video je da se devojčice domunđavaju.Starija je šapnula mlađoj, ali ne onoliko da sakrije to
- „Liči na patuljka Tupka malo“
Spustio sam pogled prema njemu koji me je već dočekao.
- „Pa rekao sam ti“ malo šireći oči.
- „Pa dobro, ajde, neka vam bude“ rekao je patuljak, dok se kućom prolomio smeh.U kaminu je tiho gorela vatra i vladala je neka specifična atmosfera.Kao da je ta ljubav, o kojoj mu je patuljak pričao ranije u toku dana, pojačana njegovim dolaskom.Možda mu se učinilo, ali kao da je primetio podmlađivanje patuljkovog lica.Kao da je izgubio nekoliko izraženih starih bora.Dovoljno je bilo samo deset minuta tople atmosfere, da bi se videle prve promene na njegovom licu.
Deca su prišla bliže, dok mu je mlađa devojčica uhvatila ruku.Samo je stavila u njegov dlan i tu je zadržala.Video sam suzu na patuljkovom licu, koja je polako, baš kao što je hodao, tekla niz obraz.

- „Hoćeš li ga malo srediti“ rekao je ženi „prvo kupanje, nova odeća, a onda mu pokaži mesto gde će boraviti“
- „Tata, tata, može li da spava u našoj sobi“ čuli su se glasovi dece „molim te tata, molim te“
- „Dobro, neka vam bude“ rekao je „ali samo večeras, naravno, ako patuljku ne smeta.“ Pogledao je prema njemu, očekivavši odgovor.
- „Ne, ni najmanje“ rekao je patuljak i nasmejao se.
Tako je počeo zajednički život sa novim ukućanom.Za par dana patuljak se podmladio toliko da ga nije poznao jedno jutro kad ga je sreo u prolazu.Deca su mu prijala.Imao je puno hrane, baš kao što mu je obećao.Što je najvažnije i on je prijao deci.Dobili su novog drugara za igru koji je bio njihove visine.On i žena su ga retko viđali.Sa godinama izgubiš malo ljubavi, tako da mu nisu bili neka naročita hrana.Kada deca nisu bila kući, patuljak se nalazio na tavanu.Nije znao šta je radio gore sam, ali nije hteo da mu smeta.Ponekad je samo odlazio gore.Pričali bi o svemu i svačemu.O životu na njegovoj planeti.O životu na njihovoj planeti.Podučavao ga je poput nekog učitelja u zanosu.U tim razgovorima često je primetio kako na patuljkovom licu nastaju sitne bore.Iako je sebe smatrao dobrim čovekom, video je da ipak to nije, ili je mogao bolje.Patuljkovo lice je pokazivalo njegovu dobrotu.Ma koliko se trudio patuljkovo lice je uvek dobijalo neku boru.Bilo mu je teško zbog toga.Zbog njega samog.Zbog patuljka, jer mu je nanosio bol svojim prisustvom.

nastaviće se

Patuljak iz kanalizacije (Deo drugi)

, 29 2011 11:26:30 +0100

Tada je upalio lampu i osvetlio prostor iznutra.Svetlosni zraci su mu najpre zabljesnuli oči, a onda je podigao lampu iznad glave i osvetlio celog sebe.Bio je to patuljak, veličine deteta od dve godine, samo što nije ličio na njega.Delovao je dosta starije.Na glavi nije imao kose, baš kao što je rekao.Sedeo je na nečemu dole, ali pogled mu nije razaznao na čemu tačno.Neke hartije, papiri i knjige bili su svuda oko njega.Čak je mogao uočiti da su na tim uskim zidovima bile okačene neke minijaturne slike.Ni na jednom filmu, niti snu, nije video takvo stvorenje.Prvo što mu je prošlo kroz glavu bilo je da možda malo liči na patuljka Tupka iz Snežane, ali nije bio siguran.Davno je gledao taj crtani.
- „Pa gde ti je kapa“ pitao ga je.
Patuljak se na to nasmejao glasno.
- „Nisam ja lik iz nekog crtanog filma.Moram da te upozorim.Umem da čitam misli, pa sam tačno video na koga ti ličim.Pa gde ga nađe.Baš njega“ držao se za stomak i nije prestajao da se smeje.
- „Šta radiš tu dole?“ nastavljao je sa pitanjima „Odakle si?“
- „Ovde živim, a odakle potičem to i da ti kažem ne bi ti ništa vredelo.“
Razmišljao je dalje šta da ga pita.Imao je bezbroj pitanja.Još nije bio siguran da li je patuljak zao ili dobar.Oduvek je verovao ljudima.Držao je do teze da je svaki čovek dobar dok se ne dokaže suprotno.Pa čak i nepoznat čovek.Pa čak iako nije čovek, već samo neki patuljak sa druge planete.
- „Čime se hraniš“ nastavio je.
- „Ako te zaista zanima mogu ti reći, ali odgovor će ti možda delovati čudno.Ne hranim se poput vas.Hranim se malo drugačije“ zastao je pa dodao „Moja hrana je ljudska ljubav“
- „Ljudska ljubav“ ponovio je iznenađeno.
- „Da.Ljubav.Što više volite, to ja imam više hrane.Ali nemoj pogrešno da me shvatiš, ne uzimam je od vas, nemate nikakav gubitak.To je samo moja potreba.Tamo odakle sam ja niko nije gladan.Nikad ne nedostaje hrane.Možeš li da zamisliš kako je lep moj svet?“
Pokušao je da zamisli.
- „Pitao si me zašto živim ovde.Ranije sam bio među vama.Naravno, krio sam se.Niko me nikada nije primetio.Moje srce nije moglo podneti mnoge stvari, pa sam se spustio ovde dole.Kad padne velika kiša, nađem drugo sklonište. Znaš, ja sam jako mlad, ali sam naglo ostario došavši na vašu planetu.U poslednje vreme sam često gladan.Tek po koja mrva ljubavi me povrati, da mi snage za novih deset dana.U svakom gradu, u svakom selu nalazi se po jedan ovakav patuljak.Neki patuljci imaju izobilje hrane, tako da nisu ni primetili razliku u odnosu na svoju kuću.To pak kod mene nije slučaj.“
- „Svako od nas jednom u životu bude poslat na vašu planetu.Pitaćeš me zbog čega.Objasniću ti.Šalju nas ovamo, rekao bih, da bi zapamtili.Zacrtali za ceo život ovaj bol koji smo ovde doživeli.Sećam se nekih patuljaka, kako nas ti zoveš, kad su se vratili kući.Vratili su se sa duplo više ljubavi.Patnja koju su doživeli na vašoj planeti ih je naučila da cene svim srcem ono što imaju kod kuće.“
- „Pa to znači da si ti privremeno ovde.Kad se budeš vratio nazad ponovo ćeš biti mlad“ pitao ga je.
- „Da, tako je“ rekao je.
Priča mi je delovala neverovatno.Poželeo sam da bacim kratak pogled na tu planetu.Samo jedan mali pogled krajičkom oka.
- „Kako mogu da ti pomognem dok si ovde?“ pitao sam ga „Nema potrebe da živiš tu dole.Moja kuća je velika.Pođi samnom, smestićemo te negde, ako ti odgovara skučeni prostor, možeš se useliti u orman ako hoćeš.“
Patuljak se malo nasmejao.
- „Šalim se.Možeš zauzeti ceo tavan.Sređen je i topao.Nećeš nam biti na teretu, pošto ne jedeš ništa.Neće ti faliti hrane, jer imamo dvoje male dece.Jedno je tvoje visine, jedno je malo veće.Znači, hrana je tu, samo treba da se poslužiš.“
Iznenadilo ga je kako o svojoj deci priča kao o nečijoj hrani.
- „ A mislim da bi im se i svideo.Šta kažeš?“
Tišina je ponovo preovladala.Lampa se isključila, pa je mrak prekrio otvor.Video je nečiju senku kako ga posmatra, pa se naglo okrenuo.Ponovo je to bio onaj isti dekica.Stajao je naspram njega i gledao ga zabrinuto.
- „Vi ipak ne psujete.Vi zaista pričate sa nekim dole“ rekao mu je i prišao otvoru.Pokušao je da vidi šta se nalazi dole, ali naravno bezuspešno.
Pridigao se u uspravan položaj.Obrisao je kolena i ruke od sitnih kamenčića i pomerio se pustivši dekicu da gleda dole u mrkli mrak.
- „Dakle, s kim ja to pričam“ pitao ga je dok se ovaj sit nije nagledao.Pravio se lud i hteo je njega da napravi ludim.
- „Mora da mi se opet učinilo“ nasmejao se dok je sa čela brisao znoj.
- „Mora da je tako.Čuvajte se sunca, ume da bude opako u ovom delu dana“ rekao mu je.
- „Pitam se, koliko ste para izgubili kad ste još uvek ovde“
- „Mnogo deda.Mnogo“ izlupetao se, ali ga je sve ovo zabavljalo.
- „Pa ništa onda.Doviđenja još jednom.Idem da se sklonim sa sunca“ rekao je i krenuo svojim putem, malo odmahnuvši štapom.
- „Doviđenja još jednom.Nadam se da neću biti ovde i treći put kad budete prolazili“
Ponovo se spustio prema otvoru i lampa se upalila.

nastaviće se

Patuljak iz kanalizacije (Deo prvi)

, 28 2011 10:35:16 +0100

Hodao je stazom kojom je inače voleo da šeta.Jednom stazom na kraju Novog Sada.Dolazila su mu sitna sećanja. Kao dete voleo je da šutne nešto što bi iskrslo na stazi.Limenke i divlje kestenove, posebno je voleo.Trudio bi se da što duže šutira i bio je oprezan u tome, jer čim bi to što je šutirao skrenulo sa staze igra je bila gotova.
Limenke bi zazvečale, često remeteći mir prolaznicima sa kojima bi se mimoilazio.Dobio bi ponekad neki prekoran pogled, neku grdnju, pljusku ili čvrgu.Kako su ga samo poneke zabolele.Još uvek ih pamti.Neki ljudi su tačno umeli da mu opauče jednu, da ga je posle toga glava sat vremena bolela.Sa kestenovima to nije bio slučaj.Nisu nikome smetali.Poleteli bi nečujno pa bi se spustili poput gnjurca koji je upravo ulovio svoj obrok.Igra sa njima je trajala kraće, osim ako nisu postojali ivičnjaci, koji bi sprečili njihov beg u travu.

Pa tako je bilo i ovog puta.Spazio je kamen srednje veličine na nekoliko koraka.Osmotrio je.Nije bilo nikoga u blizini.Sada kad se nalazio na samom pragu tridesetih, nije mogao više da radi stvari koje je nekada radio.Morao je prvo da osmotri.
Šutnuo ga je jako.Kamenčić je pošao u svoj let, da bi posle par betonskih žabica nestao u otvoru kanalizacije.

Kad je prolazio pored kanalizacije, zastao je.Učinilo mu se da je nešto čuo.
- „Ajooj, ajooj“ – tiho je dopiralo od dole.
Približio se tom malom otvoru i nagnuo glavu.Bio je dubok toliko da mu se dno nije naziralo.
- “Mora da mi se učinilo“ pomislio je.
Spremao se da krene kad se zvuk ponovio.
- „Ajoooj“
Spustio se u čučanj i osluškivao.
- „Ajoooj“ zvuk se opet javio.
- „Hej.Jel ima nekog dole?!“ pitao je, iako mu je sve ovo delovalo jako smešno.Otvor je bio mali, da nijedan čovek ne bi mogao stati u njega.
- „Ko se to gađa kamenjem?!“ javio se glas iz otvora na nerazgovetnom srpskom jeziku.
- „Mogao si mi razbiti glavu“ tiho se čulo od dole.
Prislonio je glavu tik uz otvor kako bi ga bolje čuo.Uplašio se.Pomislio je da počinje da ludi.Ali bio je siguran.Ne, nije mu se pričinilo.
- „Koga ima tamo dole ?!!“ pitao je već zabrinut.
- „Nisi zaslužio da dobiješ odgovor.Prvo me pogodiš kamenom u glavu, a onda zahtevaš odgovor.Idi.Odlazi.Ostavi me.“
- „Izvini.Nisam namerno.“
- „Svi ste vi isti. Gađate me kamenjem.Bacate žvake koje mi se lepe za kosu.Zbog vas sam morao da se ošišam na ćelavo“ odgovorio je ljutito i još dodao „Pljujete direktno na mene. Da možete, pišali bi po meni, ali niste još došli do tog stadijuma.“
- „Pa nije valjda da živiš tu dole?“ pitao ga je.
- „Jesi li sam?“ nastavio je, ali odgovor nije dobio „Šta si ti ustvari?“
Tišinu je razbio zvuk sirene, jednog udaljenog automobila.Tek tada se setio gde se nalazi.Jedan dekica je stajao naspram njega i gledao ga zbunjeno.Na glavi mu je bio sivi šešir, a u ruci je držao štap za hodanje.
- „Jeste li dobro“ pitao ga je.
- „Da.Da.Samo mi je ispalo nešto dole“ rekao mu je, a u isto vreme osetio kako mu obrazi bivaju crveni.
- „Pa s kim onda pričate, ako ste izgubili nešto?“ ponovo ga je pitao uz osmeh.
- „Ne pričam, nego psujem, ostao sam bez para, sve je otišlo dole“ odgovorio mu je.
- „Onda vam ja ne mogu pomoći.Doviđenja“ rekao je i krenuo polako ne osvrćući se.
- „Doviđenja“ uzvratio je.
Gledao ga je kako se udaljava, a onda se vratio u prvobitni položaj.
- „Hvala ti što me nisi odao“ rekao je glas.
- „Pa jesi li normalan? Ko bi mi poverovao“ rekao mu je.
- „Nebitno, zaslužio si da ti odgovorim na neka pitanja.Priđi bliže, pokazaću ti kako izgledam“

nastaviće se

Fotografija

, 18 2011 14:36:00 +0100

- “Nemoj nigde da mi pobegneš” rekla je i otišla po fotoaparat užurbanim korakom.
Nisam razumeo da li misli na mene ili na prizor koji je iskrsao pred nama.Kao da bi taj prizor mogao pobeći za sekund.Okrenuo sam se oko sebe i pomislio definitivno nije mislila na mene, jer tu gde sam stajao, nije bilo ničega.Neka velika trava, koju si mogao videti pored svakog puta, bila je postavljena kao graničnik jedne žute poljane.U daljini pogled se završavao na njenim planinama.Tako je volela da ih zove.
“Moje planine, negde na kraj sveta“ često bi rekla.
Nebo je bilo čisto, bez ijednog oblaka, samo je mesec već bio izašao, iako mu vreme nije bilo.Noć se još nije spustila, kao da je tražila neku dozvolu za to.

Vratila se ubrzo.Tražila je mesto gde da stane.Zauzimala je pozu, kao profesionalni fotograf.Gledao sam je dok je prislanjala aparat na oko.Lagani vetar joj je nosio kosu.Čulo se samo jedno malo škljoc, pre nego što će spustiti aparat i nasmejati se.Izraz lica joj je govorio da je uradila nešto veliko, da je obavila jedan veliki važan posao.Bila je zadovoljna.Pogled joj je još bio daleko.U jednom trenutku zatvorila je oči, čini mi se da je tek sad osetila vetar i udahnula.Stajala je tako neko vreme, a onda se naglo okrenula.
- „Ahaa, uhvatila sam te“ mislivši na moj pogled koji nije prestajao da je gleda.Pretila mi je prstom kao da sam nešto pogrešio.
- „Ti si našla svoj pogled, a ja sam našao svoj.Samo mi je krivo što nemam i ja fotoaparat“ rekao sam joj.

Nasmejala se na tu moju neveštu rečenicu, prišla i pokazala sliku koju je uslikala.
- „Divna je malena.Hoćeš li mi poslati mejlom kad se vratimo.Da imam uspomenu na ovo naše malo putovanje“ pitao sam je.
- „Naravno“ klimnula je glavom
- „Dođi“ uhvatio sam je za ruku i poveo prema toj žutoj poljani.
- „Šta li sad smeraš“ odmahivala je glavom, ali nije prestajala da se smeje.
Kad smo došli do sredine poljane, zaustavili smo se.Skinuo sam joj fotoaparat sa vrata i spustio na zemlju.
- „Sećaš li se, kad smo bili deca, kako smo se igrali.Zavrteli bi se u krug, raširili ruke, vrteli se dok nam se u glavi nije toliko zavrtelo da bismo pali na zemlju kao zrele kruške.Sećaš li se?“ pitao sam je.
- „Daaa, ali šta to planiraš sad da uradiš“

Prišao sam joj i uhvatio je obema rukama.
- „Sad ne možeš nikud da pobegneš“ rekao sam joj.

Pokušala je da se izmigolji, dok joj je glasan smeh uplašio neke ptice na obližnjem drvetu.
- „Ne.Ne.Ne.Nemoj“ još je rekla, ali je već bilo kasno.

Krenuo sam, prvo polako, a onda sve brže i brže.Svet je počeo da se okreće, kao kad u nekom filmu vidiš predele kroz prozor automobila, samo na trenutak se pojave i nestanu.

Moglo se čuti samo još jedno dugačko „Neeeeeee“ pre nego što smo pali na zemlju.

A svet je nastavio da se okreće.
- „Osećaš li kako se zbog tebe okreće ovaj svet“ rekao sam joj malo glasnije.
Ćutala je.

Par trenutaka gledala je nebo.

Obrisi prvih zvezda su se tek pojavljivali.

Mesec je postajao veći.
- „Nemoj da nestaneš“ tiho mi je rekla.
A onda je okrenula glavu prema meni.
Njene oči.

Najlepše su oči na celom svetu.

Crne su boje.
Da ste samo mogli videti te oči.

_____________________________________________________________

Neke fotografije imaju svoju priču.

A sa nekih fotografija izmisliš svoju.

Samo jedna fotografija stvorila je baš ovu.

I onda ti se čini da se to sve stvarno dogodilo.

Svet je lep kada sanjamo...Hajde zajedno da sanjamo...

Prvi put komentari su isključeni,ako sam dobro podesio...izvinjavam se zbog toga J

Puno zdravlja, osmeha, ljubavi...od srca vam želi Leopard!

PUT 4 - Final Chapter

, 05 2011 20:46:51 +0100

A onda su se vrata lagano otvorila....

Ono što sam prvo zapazio na njoj bila je duga crna kosa, toliko crna da bi joj i najmračniji mrak pozavideo.
A tek oči...
Iste boje...
Šta reći za njih...
One leopard oči nisu ništa naspram ovih, verujte mi na reč.
A osmeh?
Pitajte me za njega...
hahaha
Ne jedan, već hiljadu različitih osmeha, spremnih za svakoga.
Da li da vam kažem na koga liči?
Ma reći ću vam i to...
Nekako me njena ličnost podseća na Audrey Hepburn.
Nežna, otkačena, ljupka, luda totalno baš kao ona.
Ko je to? pitala me je jednom, a posle mi tek rekla da nije neki filmofil.
Stalno ide sa kokicama u rukama, ali nešto joj se neda
Black...Moja Black, samo sam prozborio pre nego što sam je zagrlio.
Snažno.
Da je mogao da priča taj zagrljaj bi rekao:
Tu si.
Dobro je.
Sad je sve OK.
Nemoj opet da se izgubiš negde.

A onda sam preko njenog ramena video druge ljude.
"IZNENAĐENJE!!!!!!" povikali su svi u isti glas.
Kakva radost.
Kakav doček.
Prilazili su mi razni dobri ljudi.
- "Znali smo da dolaziš.Očekivali smo te " govorili su.

Kuvar sa crvenom kapom prekinuo je za čas spremanje nekog specijaliteta i prišao mi.
- "Pa dobro bre Leo, zašto nas toliko mučiš.Pa evo već mesec i više dana ti nikako da stigneš do kraja puta" rekao mi je.
- "Prijatelju, hteo sam da zajedno završimo ovaj put.Sva sreća pa sam ostavio da nastavak visi u vazduhu.Sinoć mi je sinula dobra ideja za kraj priče" rekao sam mu i još nešto dodao "Neke prijatelje izgubiš, ali neke dobre i dobiješ" razumeo je to što sam rekao i malo se nasmejao.
- "Nego reci ti meni Gastro, jel ima i za mene jedan poklon tamo" pokazavši mu prstom prema onoj njegovoj beloj jelki .Stajala je usamljena u uglu, sa crvenim poklonima ispod, poklonima koji su toliko mamili da se otvore.
- "HeHeHe, naravno, nađi onaj sa tvojim imenom" rekao mi je.
Iza njegovih leđa zacvrčalo je nešto u tiganju.
- "Izvini Leo, idem pozadi da mi ne zagori ovo što spremam.Biće to nešto najbolje do sada" rekao je i samo odjurio nazad do šporeta.
- "U to uopšte ne sumnjam"

U toj prostranoj kuhinji jedna dama je pravila kolač.Još iz detinjstva najviše su me privlačili mirisi slatkiša.Prišao sam joj.Bio je to miris čokoladnog kuglofa.Razne priče slušao sam o njima.Ljudi su non stop pričali o tome.Neki pričali, a neki prepričavali.
- "Miro prijateljice naša, evo i mene, konačno, da probam te čuvene kuglofe"
- "Leoparde, ovaj sam spremila specijalno za tebe" rekla je uz osmeh
I kao dete koje ne može da odoli, odlomio sam komad i stavio u usta.A onda...baš u tom trenu...čitav život mi je prošao kroz glavu...toliko je dobar bio

Nešto malo dalje od kuhinje stajao je jedan mađioničar i izvodio trikove.U jednom trenutku, umesto malog belog zeca, iz svog šešira izvadio je jednog debelog belog mačka.Mačak ga je pogledao u oči, ni sam ne znajući šta ga je to snašlo i samo rekao jedno "Mjau".
Veliki Mandrače, priznaću ti jednu tajnu.Sećaš li se onog Malog Mandraka, što si se zamalo naljutio na njega, jer si mislio da je neka provokacija.To sam bio ja.Jednom će Mali Mandrak porasti.Jedino neću puštati bradu

U sredini te kuće stajala je još jedna dama i pozivala me na ples.
- "Drugi put Sanjarenja, stvarno nisam neki igrač" rekao sam joj i na sve načine pokušavao da izbegnem ples.Ne razumem ti se ja u te ozbiljne plesove, ali dama se ne odbija, pomislio sam.
- "- NE - , ne prihvatam kao odgovor" rekla mi je i pružila ruku.
Pa dobro hajde.Šta može da mi se desi.Pa ipak je ovo virtuelni prostor, pomislio sam.A onda je valcer krenuo, a sa njim i leopard.Stao sam joj jednom na nogu, ali sva sreća, pa su mi bile uvučene kandže.Bio je to divan ples.Ali ne znam za Sanjarenja

Osvrnuo sam se na sve strane.Neko mi je falio.Sammy.Pretražio sam svaki deo kuće, ali nisam ga našao.Pitao sam Black jel navraća, gde je nestao.
- "Svrati ponekad, samo na kratko, pozdravio je i tebe, al se ne zadržava puno"
E ovo me je rastužilo.Doček nije isti bez njega.
Tešio sam se.Vratiće se on.Pa neko mora da pušta film.Ne može tek tako napustiti svoje radno mesto

Na sredini stepenica koje su vodile na sprat sedela je jedna mudra žena i pričala novu priču.Oko nje, pa sve do dole po stepeništu sedeli su blogeri i slušali je pažljivo.Prišao sam i ja. Seo sam na jedno slobodno mesto u dnu drvenih stepenica i načuljio uši.Upijao sam svaku njenu reč.Svako slovo bilo je predivno.
- "Ko je ova mudra žena" pitao sam blogera koji je sedeo do mene.
- "Pričalica" odgovorio mi je, malo ljut što sam ga prekinuo u slušanju

Potom sam prišao ostalim prijateljima.
- "AnaM, Cicilly drago mi je što ste ovde.Divan ste doček napravili.Ostao sam bez teksta."
- "Cicilly, jel može neka pesma za Leoparda" pitao sam je.
- "Naravno, imaš li neku određenu želju"
- "Ma svejedno, šta god da pustiš svideće mi se" odgovorio sam.
Potom je nestala.Za koji čas pesma je krenula.Bila je to jedna od mojih omiljenih.Ispružio sam palac i klimnuo glavom u njenom pravcu.Nasmejala se.Bilo joj je drago što nije promašila.
AnaM je otela debelog mačka iz Mandrakovih ruku.Video sam kako ga grdi nešto.Ah da umalo da zaboravim AnaM je veliki ljubitelj životinja.Bio mi je smešan taj prizor, pa sam se malo smejao posmatrajući ih

- "Pažnja, pažnja" malo sam podigao glas jer je u kući vladala nesnosna graja.
- "Pođite samnom, idemo po još neke drugare" rekao sam, a oni svi do jednog krenuli napolje.

Izašli smo iz dvorišta.
U daljini se parkirao jedan crveni kamion.Iz njega je izašao jedan krupan čovek, sa ne puno kose na glavi.Prepoznao sam ga.Ko ga ne bi prepoznao.
- "Eh umalo da zakasnim na doček" rekao je pomalo zadihano.
- "Đuro prijatelju, došao si u pravi čas, drago mi je zbog toga"
- "Leoparde kućo stara, pa ovo ne bi propustio ni zbog čega"
Rekao mi je da su mu dali slobodan dan, al sutra mora nazad.Čeka ga puno posla.Al vratiće se on, to je čvrsto obećao

Krenuli smo dalje, bogatiji za još jednog prijatelja.Spustili smo se do mora.

Vetar je krenuo da duva i lagano podizao Talase.Malo dalje u moru stajao je jedan ogromni prekrasni brod.Štapovi za pecanje bili su naslonjeni na ogradu i čekali da riba zagrize.Jedan mornar sa slamnatim šeširom spremao je roštilj, a onda nas je ugledao.
- "Eheeeeeej" vikao je mašući šeširom prema nama.
- "Ukrcavajte se u te čamce na obali i vucite svoja dupeta ovamo" nadjačavao se sa vetrom.
Poslušali smo ga i za tili čas bili na brodu.
"Dobrodošli na moje Ostrvo Sreće.Biće ovo paklena žurka.Piće i hrana u neograničenim količinama" pričao je dok mu je iz usta visio tompus.Zasmejavao nas je sve.Pričao nam je kako je dobio na Lotou, pa tako ispunio sve želje o kojima je maštao.Još danas je tu, sutra će se otisnuti prema okeanu.
- "Malo je ovo more za nekog poput mene.Pa ne mogu ni da se okrenem pristojno" rekao je, a mi popadali od smeha.

Bilo je tu raznih blogera, nekih starih, nekih novih.Smejali smo se, pevali, igrali do duboko u noć...Bila je to sjajna žurka na Talasovom Ostrvu Sreće.

Pomenuću još neke ljude, ko god je na kratko svratio do mene.Lista je dugačka, ali neću nikog zaboraviti.
Pa da počnem: Poluuspavanka, Iphone, Nastasja, Jacochka, Baladašević, Malaino, Mladiluk, Domaćica, Mesečina, Stepski Vuk, Jovanov 123, Todor, Yeya, Noob, Uspavana, Username, Žigosana, Didiland, Ivana, Jelena, Tamonekalujka, Janakis, Vesela, McDreamy, Luftikus, Filmetric, Jovan SS, Milanche, Casper, Anna, Budimir, Tomic555, BeHappy, WishMaster(poslednji, ali ne i manje važan, jer si već počeo da nam ispunjavaš želje svojom olovkom tj. tastaturom)

Želim vam sve najbolje od srca u Novoj Godini.

Put 3

, 03 2011 19:46:46 +0100

Ostali putnici su već sedeli na svojim sedištima.Autobus je bio upaljen i čekao mene.Pri ulasku u autobus vozač me je pitao da li je sve bilo u redu.Klimnuo sam mu glavom i nasmejao se.Zavalio sam se nazad u sedište, zatvorio oči i odahnuo.Posle ovih graničnih prelaza, autobus je malo živnuo.Ljudi su polako počeli da pričaju jedni sa drugima, ostavljajući rat negde daleko iza sebe.
Nešto malo pre Rijeke, nastalo je komešanje budnih putnika u autobusu.Nije mi trebalo dugo da otkrijem razlog tome.Sa leve strane autoputa daleko ispod nas ugledao sam more.Još dok sam bio mali, koliko sam samo bio srećan kad bi posle dugog i napornog puta ugledao tog plavog Jadranskog diva.Neki osećaji sreće nikada ne nestaju.To je bio slučaj i sa ovim.
Ako smo već ugledali more, a uskoro ulazimo u Istru, to je znak da sam blizu, pomislio sam.Srce je počelo jače da mi kuca, a noge su same od sebe počele da tapkaju po podu. Žena koja je sedela do mene rekla mi je da imam u vrh glave još sat vremena puta.Bilo je nešto više od sat vremena kada sam stigao do željene destinacije.

U jednoj ruci držao sam kofer i posmatrao sam mesto oko sebe gde me je autobus izbacio.

“Šta sada“ pitao sam se.

Seo sam u obližnji kafić koji je gledao na more i naručio kafu.Rešio sam da na miru napravim plan.Bilo je jako rano ujutru i imao sam još dosta vremena da potrošim.Mesto je zaista bilo malo, tako da ću je brzo naći, pomislio sam.
Nakon sat vremena pozvao sam konobara da platim i pitao ga da li je poznaje.Nije je poznavao.Rekao mi je da ovde radi samo u sezoni i da ne poznaje puno meštana.Zahvalio sam mu se i krenuo.
Spustio sam se do mora i rešio da prošetam do samog kraja staze, ma gde god on bio.Delić crvenog sunca se pojavio u daljini, kada sam rešio da sednem na još hladan pesak i uživam u pogledu.Bio sam sam na toj plaži.Bio sam srećan.Kad je sunce izašlo celo, pošao sam dalje.Počeo sam da srećem prve šetače.Na moju veliku žalost svi su bili turisti.Ovo će ići teže nego što sam mislio, pomislio sam.Posle desetak pitanja sreća me je konačno pogledala.

Naleteo sam na ženu srednjih godina, očiju toliko krupnih da sam mogao videti more iza sebe kad bi se malo bolje zagledao.Dala mi je jasna uputstva kako da je pronađem.U mojoj glavi nacrtao sam mapu.Svaki važan detalj podvukao sam olovkom da ne zaboravim.Došlo mi je da poljubim te oči boje usamljenog drveta na nekom brežuljku u nekoj dalekoj šumi.Umesto toga, zahvalio sam se i krenuo dalje.
Pola sata trajao je hod pre nego što sam ugledao njenu kuću.Stajala je na blagom uzvišenju i nije bila ni po čemu drugačija od ostalih kuća u blizini.Ono što je i nju krasilo kao i komšijske kuće bilo je cveće.Stotine različitih cvetova raznih boja okruživalo je kuću sa svih strana.
Smokva do ograde bila je puna zrelih plodova.Ubrao sam jednu krupnu, malo protrljao o majicu i stavio u usta.Ušao sam.Niska kapija je zaškripala, ne tako jako, al dovoljno da je čuje jedan debeli čisto beli mačak i pritrči mi u susret.

„Mjau“- rekao mi je.To je bilo dovoljno da počnem da ga češkam po leđima.Prijalo mu je pa je počeo da uvija rep čas uz jednu moju nogu, čas uz drugu.

„Dosta je bilo maženja, jel’ ti je gazdarica tu?“-pitao sam ga.

„Mjau“- odgovorio je i jurnuo kroz rupu u vratima.
Krenuo sam popločanom stazicom.Trava oko nje bila je uredno pokošena i činila se kao da je veštačka.Popeo sam se uz par stepenika i našao se na letnjoj terasi.S leve strane nalazila se ležaljka na ljuljanje, dok je s desne bilo još nekog neobičnog saksijskog cveća.

Udahnuo sam duboko.

Telo mi je doživelo blagi zemljotres.

Bio sam ljut na mačka što me je ostavio samog, al’ posle ću se ja razračunati s njim, pomislio sam.

Nakon par sekundi došao sam k sebi i pritisnuo dugme tik pored vrata.

S druge strane čuo sam korake koji su bivali sve jači i jači.

Veseli glas pitao je „Ko je?“

A onda su se ulazna vrata polako otvorila.

Put 2

, 10 2010 08:30:17 +0100

Brzo smo došli do izlaza iz Srbije.Jedan uniformisani službenik ušao je u autobus i pokupio pasoše nekolicine muškaraca, među kojima sam bio i ja.Često me je policija zaustavljala na ulici, tražila mi ličnu kartu,proveravala me.Bio sam im sumnjiv.Mislio sam da je to i ovoga puta razlog.Tek posle mi je sinulo da su pasoše uzeli samo Srbima da provere da ne bežimo usled nekog počinjenog zločina.Pasoše su nam vratili posle dvadesetak minuta i mogli smo da nastavimo put.

Čekala nas je Hrvatska granica.Nervoza je polako počela da mi obuzima celo telo, a kada smo se zaustavili, počeo sam da osećam hladnoću iako je napolju bio srednje topao dan.Izveli su nas iz autobusa i uveli u neku prostoriju na čijim zidovima su se nalazile slike na kojima su bile prikazane lepote Hrvatske.Stao sam na kraj reda i strpljivo čekao da predam pasoš.Na slikama su bili Split, Zagreb noću, Dubrovnik, Rovinj, prelepe plaže meni nepoznatih mesta.Došao je red i na mene.Ostao sam sam u toj prostoriji.Sam sa gomilom hrvatskih granicara.

Gurnuo sam pasoš ispod stakla na pultu.Uniformisani službenik je bacio pogled prvo na njega, pa zatim na mene.Pročitao je moje ime i prezime, kao da mi ne veruje da sam to zaista ja.Da li sam mu to upravo video mržnju u oku, pitao sam se.Sada kada sam u Hrvatskoj uvek ću se to pitati.Hoću li videti mržnju u vašim očima kada saznate da sam Srbin.

„Da li ste bili nekad u Hrvatskoj?“ pitao me je.

Pitanje mi je delovalo smešno

“Svake godine letovao sam na vašem moru ranije....Za Crnu Goru, za koju nisam znao ni da postoji, otkrio sam tek kasnije“ pokušao sam da se našalim sa njim

„Razlog vašeg puta u Hrvatsku“ pitao je ne gledajući me.

Mogao sam tada da mu kažem da mi nedostaje njihovo more, da idem u posetu jednom rođaku, bilo sta.Mogao sam nešto da ga slažem, ali usled nervoze i straha samo sam rekao

„Idem da je nađem“.

Iznenadio ga je odgovor, pa je podigao pogled i pitao „Koga to?“

Tada je sve izašlo iz mene.Počeo sam da pričam i nisam mogao da stanem.A on me je pažljivo slušao dok nisam završio sve što sam imao da mu kažem.

„Dovedite se u red“ rekao mi je i predao pasoš

“Možete ići“.

Krenuo sam ka izlazu, kad mi je rekao još nešto

„Nadam se da će te je naći.“

Put

, 29 2010 22:47:05 +0100

Nalazim se u autobusu koji čeka da krene put Hrvatske.

U autobusu je dosta tiho, kao da vlada međusobno nepoverenje.Ne zna se ko je Srbin, a ko Hrvat.Trenutno je Srbima lakše, jer su još uvek u Srbiji, ali verovatno, čim budemo prešli granicu doći će do promene strane.

Sedim negde u sredini autobusa.Ne pričam ni sa kim.Utonuo sam u svoje misli.Utonuo sam u svoj skepticizam.Odlučio sam da ne ponesem puno stvari.Idem prvo da izvidim situaciju, možda ću se odmah vratiti nazad.

Noć je uveliko pala na autobusku stanicu.Posmatram ostale putnike na drugim peronima.

Jedna devojka sedi na jednoj od malobrojnih klupa i čita knjigu.Po izrazu lica reklo bi se da je baš utonula u nju.Verovatno već duže vreme čeka autobus.

Jedan dečak koji nema više od sedam godina uhvatio je moj pogled, malo me posmatrao, pa mi pokazao srednji prst.Kako ga je samo iznenadio zakasneli udarac njegovog oca po toj istoj ruci.Nisam čuo reči, ali video sam da ga grdi.Dečak je počeo da plače, a meni je došlo da izađem i da kažem „Ma ništa strašno.Nije on kriv što su ga odrasli naučili tome.“ Ali nisam izašao.Imao sam ja svoju muku.

Vozač je upalio autobus i posle nekoliko trenutaka smo krenuli.

Bolje sam se namestio u sedištu, opustio se i pomislio„E, sad više nema nazad.“

Puno ljubavi i srece zeli vam svima leopard!

moje drugo ja

, 26 2010 20:04:45 +0100

Još uvek mi odzvanja ime grada koji je napustio njene usne boje trešnje, koja je tek počela da sazreva i da se crveni.Dugo me je taj grad mamio danju, a noću dolazio u san.U tom snu je uvek bila i ona.Dozivala me.Čekala me je.Širila je svoje ruke u znak zagrljaja koji je uvek izostajao, jer taman kad sam hteo da je zagrlim, da osetim njeno telo pribijeno uz moje kao nekad, nestajala bi poput neke utvare.

U tom snu bi vodili razne razgovore.

„Znaš li zašto neću da te zagrlim“.

„Zašto“ pitao bih je ja.

„Ako bih te zagrlila u snu, navikao bi se na te zagrljaje i našao utehu u njima.Tada bih sa sigurnošću znala da nikada nećeš doći.Ovako dok ti srce punim žudnjom i dajem ti samo da me gledaš, ostaje mi ipak nada da ćeš se jednog sunčanog, septembarskog dana ipak pojaviti i na javi.Tada ćeš dobiti moje ruke i toliko očekivani zagrljaj“, rekla je i pre nego što ću se probuditi dodala „Još uvek te volim.Dođi“.

Nikad nisam verovao u snove koje sanjam.Čuo sam da neki stručnjaci govore da su naši snovi ustvari naša podsvest, ali ona je mnogo više od moje podsvesti, ona je moje drugo ja, deo koji sam izgubio.Često sam sanjao snove slične ovome.Noću bi ih sanjao, a danju razmišljao o njima.Toliko često sam ih sanjao da sam počeo da se pitam „A šta ako su istiniti?“, „Ako me ona stvarno čeka?“, „Ako me i dalje voli?“

Mrznja

, 09 2010 19:10:20 +0100

„Pa makar ideš na more“, rekao sam joj uz gorak osmeh, osmeh koji se retko javlja,a kada se ipak pojavi učini da boli i srce, osmeh koji puni suze u očima koje ipak ne kreću da teku, jer ih neki unutrašnji ponos sprečava.Te suze ipak teku kasnije, kad dođeš u neke godine, pa počneš da sumiraš šta si propustio u životu.Meni su one došle mnogo ranije.

Sećam se šta mi je govorila „Jedan naš pisac je u jednom pismu svom prijatelju opisao mržnju koja je prisutna u Bosanskom narodu“, na trenutak je zastala, čini mi se kao da je razmišljala o ovome što je upravo rekla, pa nastavila „sada shvatam na šta je mislio.Kada jedna zemlja ima nekoliko potpuno različitih naroda, različitih vera i pogleda, to ne može da dovede nikud do same mržnje, koja se samo pritajila na neko vreme, strpljivo čekala i čini mi se jedva dočekala da eksplodira i obuzme dušu ovog naroda, a u njemu svu decu onih roditelja koji su tu istu mržnju i stvorili, možda ne baš oni, ali sigurno neki njihovi zaboravljeni preci.Zato ću ja uraditi nešto sasvim suprotno, a znam da ćeš i ti, jednoga dana kada budemo imali decu napuniću im srca ljubavlju, toliko velikom da neće moći stati u njihova srca,već će se preliti i na druga srca, neke druge zalutale dece tih istih roditelja, barem se tome nadam i ka tome ću težiti.Ko je uopšte počeo rat i zašto je ovaj rat uopšte i počeo, ako nije zbog te mržnje koja je čučala u budžaku svakoga od nas, kada je rekla dosta je bilo čučanja, hajde malo da protegnem noge.Tada se najpre javila kod pojedinaca, a od pojedinaca krenula do čitave gomile, a potom i do čitave nacije.Širila se kao zarazna bolest i pogledaj dokle je samo stigla.“