Leopard

Izgubljena lutka

leopard — Fri, 21 Oct 2011 11:24:41 +0200

- „Čiko, da niste videli moju lutku negde“ pitao je zabrinuti glasić malene devojčice „taman sam pošla da je tražim kad...“

- „Ne brini ništa, siguran sam da ćemo je već negde naći“

- „I moja mama...sad je bila tu...gde...“ glasić je postao uplašen i zbunjen, a u njenim okicama pojavile su se suze.

Čovek u belom odelu joj je prišao i pomilovao po kosi.

U njegovom dlanu osetila je toplinu i nekako joj je odmah bilo bolje.Nije više mislila na mamu, a straha i svega što sa njim ide momentalno je nestalo.

- „Čiko, ko si ti?“ upitala ga je.

Čovek u belom odelu je ćutao i smešio se.

Odjednom je u daljini, ili joj se činilo, negde u dubini ugledala nešto što je ličilo na njenu izgubljenu lutku.

- „Čiko, eno je, eno je!!!“ vrisnula je oduševljena, iako nije bila skroz sigurna da je to zaista ona.

- „Eno je dole na onom putu!“ pokazivala je prstima.

Čovek u belom odelu je i dalje ćutao.

Jedan beli kombi je naleteo na nju, pregazivši je.

- „Neeeee!!!“ vikala je ljutito devojčica.

Sledeći auto ju je zaobišao nemarno, a potom još jedan iza njega.Naredni je opet pregazio.

- „Čiko, ali zašto je gaze, to je moja lutka?“ javio se ljutiti glasić.

Čovek u belom odelu je nemo posmatrao prizor.

Nekoliko prolaznika prošlo je pored nje, ne pogledavši je.Neki šetač bi je pak pogledao i nastavio dalje svojim putem, kao da je nije ni video.

- „Sklonite je s puta!!!“ vikala je devojčica „molim vas!!!“

Jedna starica je prišla i konačno, kao da je čula njeno udaljeno vikanje sklonila je s puta u stranu.

- „Hvalaaa!“ devojčica je ponovo bila srećna i klateći se sa strane na stranu zadovoljno posmatrala čoveka u belom odelu.

Starica je nešto uznemireno objašnjavala i mahala rukama, a potom se pojavilo dosta ljudi, koji su okupirali lutku.

Jedna žena u crnom mantilu uzela ju je u naručje i neutešno jecala.

- „Mama, mama, to je moja mama“ prepoznala je devojčica, obraćajući se čoveku u belom.

- „Ali zašto plačeš mama?“ čudila se devojčica.

- „To je samo lutka mama, kupićemo novu, lepšu i bolju, samo nemoj da plačeš mama.“

Devojčica se zagledala malo bolje u lutku i nešto joj nije bilo jasno.

- „Hej, ali zašto ova lutka toliko liči na mene?“ pitala je zbunjeno.

Čovek u belom je najzad progovorio.

- „Hajdemo, vodim te na jedno mesto puno lutaka i raznih igračaka.A znaš li šta je najbolje od svega?“

- „Šta?“ upitala je devojčica.

- „To, što možeš da izabereš koju god hoćeš.A znaš li šta još?“

- „Štaaaa?“ upitala je razdragano devojčica.

- „Sve su besplatne“ čovek u belom odelu joj je namignuo, uzeo za ručicu i poveo sa sobom.

Posvećeno jednoj nepoznatoj devojčici u jednoj dalekoj zemlji.

Ondskan

leopard — Sat, 16 Apr 2011 23:25:25 +0200

Nekad se morate odupreti zlu.
Boriti se protiv zla dok god stojite na nogama.

Ovaj film morate pogledati...za trenutak ostavite holivudske filmove i odgledajte remek delo švedske kinematografije...

Režija - Mikael Håfström (napravio je izuzetan film, pre nego što je krenuo putem gore pomenutih holivudskih filmova:)

Ne znam šta bih vam pisao…jednostavno nemam prave reči…

Film možete skinuti sa Btjunkie-a, a titl sa Titlovi.com-a.

IMDB ocena – 7.9/10

Moja ocena – 9/10

Šoljica kafe

leopard — Thu, 31 Mar 2011 10:20:39 +0200

Osećaš li miris kafe u vazduhu prijatelju moj ?

To miriše seta nekih davnih vremena.

To miriše jedna kosa na kiši pokisla.

To mirišu jedne oči što nikad neće doći.

Osećaš li miris kafe u ovoj mračnoj sobi ?

To miriše bezbrižno detinjstvo,

Kada smo hteli što pre da odrastemo.

A sada kada smo odrasli više povratka nema.

Osećaš li ukus kafe prijatelju moj ?

Kakav je ukus ?

Gorak, sladak ili srednji ?

Ukusi nisu isti, kakav je tvoj ?

Okreni šoljicu prijatelju moj.

Reci mi šta vidiš ?

Kakva će biti budućnost ?

Ima li nade za nas ?

Pitaću te još nešto prijatelju moj.

Kakva je to budućnost bez ljubavi ?

Anagram, izvini, ne znam da se igram nešto naročito :)

Ali si me inspirisla za ove misli :)

Evo, makar sam iskopirao šoljicu ljubavi :)

Svet tvojih osmeha

leopard — Wed, 30 Mar 2011 01:00:10 +0200

Smeješ se dok sunce miruje iznad broda usidrenog u nekim nepoznatim vodama.

Daleki svet me je dozvao da vidim tu posebnu predstavu.

Mora i okeane prešao sam zbog tebe.

Ajkule, mračne dubine i valove...

Ma sve sam pobedio.

Samo da stignem na vreme.

Da ne zakasnim na predstavu.

Predstavu tvojih osmeha.

Hiljade i hiljade različitih osmeha zavređuju svaki izdvojeni cent.

Svaki beskrajni strah gubi smisao.

Mrak.

Samo jedan reflektor uperen ka tebi.

Jedan osmeh.Jedan uzdah.

Odnekud se pojaviše beli leptiri.

Počinješ da ih juriš.

Da si mogla da vidiš sebe tada.

Bila si lepša od njih.

Kada se ne smeješ publika se unervozi u neudobnim drvenim sedištima.

Zvižde.

Zviždim i ja.

Ne prepoznajemo te tada.

Držiš nas u neizvesnosti samo koliko treba.

A onda razvučeš najlepši mogući osmeh te večeri.

I pretvoriš se u pravog belog leptira.

Deset puta većeg od običnog.

Zalepršaš svojim belim krilima tik ispred naših lica.

I nestaneš u noći.

Otkrio sam neki novi svet.

Svet tvojih osmeha...

Ovom prilikom hteo bih da pozdravim neke drage prijatelje kojima je nedostajalo moje zeleno krzno :)))

Gasstrocity, Anagram, nedostajali ste i vi meni :)

Što bi rekla Anagram - Hajde da pišemo o ljubavi...

Sokobanja februar 2011 (4-ende:) zalasci sunca

leopard — Sun, 27 Feb 2011 21:37:59 +0100

Nemoj da ideš...nemoj tako brzo da pobegneš iza tog brda...krenuću prečicom...pravo ovom putanjom do tebe...proći ću male i velike prepreke...popeću se na najvišu planinu...samo da još jednom vidim tvoj sjaj...

Stojim i slikam...dok mi zima nagriza uši ispod kapuljače...sunce je suviše daleko da me ugreje...mislim na tebe...kako ležiš šćućurena...ko zna gde...pod nekim crvenim ćebetom...
Gde se nalazi to crveno ćebe...
Šapni mi...u kom gradu?

Sad te već ne mogu stići...suviše si daleko...ali ja nastavljam dalje...prelazim kilometre i kilometre...lutam stazama kojim nisam pre...vidim li tvoj lik u daljini...ili mi se samo učinilo...

Slikano rukom jednog neiskusnog, nevidljivog, fotografa :))

Talase, završio sam :)

Sve što mi treba...

leopard — Sat, 26 Feb 2011 12:30:21 +0100

Odvedi me tamo
gde nema signala,
gde nema televizora,
ni radio aparata.

Neka zvuk jedini
bude onaj
sa tvojih usana.

Odvedi me tamo
gde nema nikoga,
gde nema ljudi,
niti životinja.

Neka jedini pogled
bude na tvoje lice
i tvoj osmeh.

Ne treba mi miris
parfema i cvetova,
pokošene trave
i zelenih listova.

Miris tvoje kože
je sve što mi treba.

Ne treba mi dodir
svile i pamuka,
nit’ mi treba dodir
pšenice i kamena.

Al’ mi treba dodir
tvojih nežnih prstiju,
spremnih da me miluju.

(ovo su misli za tebe...drago mi je što ti se svidelo...tog dana su i nastale...dok sam se penjao ka Sokogradu...dok mi je tvoj lik bio u glavi...)

Pričao sam ljudima...kako nisam sreo još takav pogled...

Kakav...objasni...opiši...pitali bi...

Nisam mogao...

Nisam mogao naći ništa sa čim bi ga uporedio...

Nema više trenutaka misli...ende... :)

Sokobanja februar 2011 (3)

leopard — Fri, 25 Feb 2011 21:01:02 +0100

Kuda vodi ova rečica...Dok sam je pratio...na Ozrenu...naleteo sam na medveda...nije to bio običan medved...ovaj je umeo da priča...i da igra...koliko smo samo plesova odigrali...Ali mi nije dao da ga slikam...kaže...suviše je poznat među medvedima...krije se ovde u šumi...nije mi rekao od koga...rekao mi je da si tu negde...pronaći ću te u ovom snegu...

Čuo sam da preko leta u ovom jezercetu ima zlatnih ribica...Talase, jesi li ih video...bez šale...kažu da ih ima...ja sam tražio...al ih nisam našao...kako bi se obradovao da sam video makar jednu...ali verovatno je hladno...pa su ih sklonili negde...ili ih je neko dete upecalo...da im ispuni želju...još te nisam našao...

Ovde sam našao najlepše visibabe koje sam video u svom životu...ovde upravo u ovoj travi...samo sam počistio sneg...a one su me gledale svojim belim očima...i molile da ih uberem...za tebe...da čekala si me baš ovde...

Ne trebaju nam Nijagarini vodopadi...imamo Ripaljku...dođi da uživamo zajedno...Ćutimo...Gledamo...Ćutimo...Gledamo...HMMM...

Jesi li za čaj...zec je konobar...doneće nam po jedan od kamilice...jedan običan...jer smo i mi tako obični...kao što je običan i zec konobar...Čekaj da ti očistim sneg sa klupe...skinuću jaknu...sedi...nemoj da ti ozebe guza...

Sve slike su napravljene na Ozrenu...nedaleko od Sokobanje...ovde sam prvi put pao...i to pošteno :)) Ovo je moja omiljena šetnja tokom odmora...a slike pokazuju sve...

Ej ljudi...širim ruke...grlim vas...volim vas... :))

Crveni mladež

leopard — Fri, 25 Feb 2011 14:55:18 +0100

Postoji jedan mladež
Tik iza tvoga uha
Crvene je boje

Verujete li mi
Da postoji jedan
Takav mladež
Te boje

Od svih mesta na telu
Voliš da te poljubim
Upravo tu
U taj crveni mladež

Usnama te zagolicam
Nasmeješ se
I kao skloniš od mene
Da te ne ljubim više

Dok hodam ovim
Snegovitim stazama
Taj tvoj crveni mladež
Sad mi je u glavi

Mogu ga tražiti
Narednih deset
Dvadeset godina
Al’ ga neću ponovo naći

I zato će svi moji nebitni mladeži
Na čitavom telu
Čuvati samo taj jedan tvoj
Crveni mladež

Ah ti mladeži...koji stoje kao ukrasi na ženskom telu...na ruci ispod lakta...iznad usana...na obrazu...na čelu...iza uha...

Ja imam jedan nebitan...tu kod srca...veličine novčića od deset dinara...
Ko će čuvati moj nebitan mladež...

Igra

leopard — Thu, 24 Feb 2011 09:04:55 +0100

Ako je ovo samo igra
Biću tvoja igračka
Omiljena

Igraj se
Pribi me tik uz telo
Tu u predelu srca

Zgazi me
Polomi mi ruke
Polomi mi noge
Slomi mi vrat

A ja ću te voleti
I dalje
Najače što mogu

Jedno te molim
Umoriš li se
Ostavi me pored puta
Da me neko drugi pokupi

(misli za M.)

(Evo jedno M i kod mene :)

Možda smo se mi samo igrali...svo vreme...

Kad sam hteo da ostaneš...ti nisi htela...

Kad si htela da ostanem...ja to nisam hteo...

Oh kako je davno bilo...

Nebitno...

Malo...

Sokobanja februar 2011 (2)

leopard — Wed, 23 Feb 2011 11:30:33 +0100

Unutar Sokograda...

Evo nečega iz Izabranih radova T.V.Spiveta...
Od 93 posmatranih šetača - 12 u četvorkama, 9 u trojkama, 20 u paru, 52 hodaju sami.
Od 52 usamljena hodača - 19 nema nikakve uređaje, 33 koristi slušalice ili mobilni telefon.

Voleo bih kad bih vam pokazao sliku slušalica iz knjige...na kojoj je dopisano...nisi sam...

Pa tako i ja...pustim muziku na telefonu...i krenem...kako prija...

Evo nečega što sam slušao... The Drums...Morcheeba...Macy Gray...Crystal Castles...Brandon Flowers......

Visina koja boli...nisam mogao dugo da budem na ovoj steni...pomišljao sam...ne daj bože nekog zemljotresa i odoh ja dole :)

Park pored Moravice...

Župan plaža...kako su je samo sredili za kratko vreme...

Moj rodni grad

leopard — Mon, 21 Feb 2011 22:27:36 +0100

Postoji li jedno drvo
jedna klupa
jedna ulica
u mom rodnom gradu
koju volim

Zvezda padalica
ne znam tačan broj
proletelo je iznad njega
poželeo bih želju
ali se ona gotovo uvek ispunjavala
u nekim drugim gradovima

Postoji li nešto
bilo šta
što me veže za moj rodni grad

Možda neka ljubav
ne, čak ni to
Samo slučajan pogled u prolazu
nekad, čak ni to

Postoji nešto...
jedan ples
jedne reči
"okreni ringišpil u mojoj glavi"
pevao sam jednoj devojci crne kratke kose
ne skidajući pogled sa njenih očiju

Postoji nešto...
kraj keja na Tamišu
voleo bih da sednem među pecaroše
i posmatram galebove u niskom letu

Postoji nešto...
jedna crkva
ona sa leve strane kad uđete u Pančevo
u nju tek po neko zađe

Ipak,
postoji nešto
Ali suviše je malo
da se vratim u svoj rodni grad

Nisam tražio puno
Samo jedna želja
bila bi dovoljna...

Kao u pesmi Bijelog dugmeta...više se nikad neću vratit u svoj rodni grad...

Pesma nastala mojom ogorčenošću na moj rodni grad, pred sam put u Sokobanju...

I zato i vama savetujem...ako slučajno niste zadovoljni sa gradom u kojem živite...promenite ga...videćete...biće mnogo bolje...

Nažalost, nisam zadovoljan ni ovim sada...ali ću i njega jednog dana promeniti...

A da li ću ikad biti zadovoljan ?

Ako ne pokušam neću ni znati...

Isti je slučaj i sa životom...

Puno ljubavi, zdravlja i osmeha :)))))) želi vam Leopard :)

Sada kad te nema

leopard — Mon, 21 Feb 2011 10:25:25 +0100

Sada kad te nema
hoćeš li mi makar sad objasniti
šta je bio razlog
tvoga gašenja

Da li i ti sada vidiš
ovu maglu koju ja gledam

Osećaš li hladnoću
ove planine

Vetar se igra sa zaleđenim
vrhovima grana
Čuješ li te zvuke

Svratiš li ponekad
do mene
do majke
do oca
Možeš li to

Vidiš li moje suze sada
dok slažem ove misli
posvećene tebi

Nekad te prizovem
nekim jakim sećanjem
pa onda bude kao da si tu
na dohvat moje ruke

Verovatno znaš
morao sam da odem
da napustim sve negativno
i ostavim iza sebe

Da li sam ja to
i tebe napustio
moj brate

Nema,
nema nikog sada
da vidi moje suze
na ovoj planini

Ko je dunuo u svećicu ?
Ko je probušio balon ?
Ko ti je ukrao osmeh ?

Jesam li i ja
jedan od tih ljudi
moj brate

Reci mi,
letiš li kao ptica
kao avion
Imaš li krila anđela
tamo gore

Ili pak čamiš
u nekom mračnom kutku
i čekaš nečiju molitvu

Hoćeš li i ti
doći po mene
kad za to kucne čas
kao što su dolazili
po našeg dedu
Sećaš li se

Kako bih samo voleo
da si i ti
kao ja
odbacio sve negativno
samo otišao
i počeo novi život
negde drugde

Sada kad te nema
nedostajemo li ti nekad
kao što ti nama
ovako jako nedostaješ
moj brate

Sokobanja februar 2011

leopard — Sun, 20 Feb 2011 22:44:37 +0100

Volim da taj kratki zimski odmor od sedam dana provedem sam, negde u divljini.Ovog puta to je bila Sokobanja.Za razliku od leta kad sve vrvi od turista, zimi je tako pusto, pa sretnes tek po nekog čoveka u šumi.

Bez televizora. radija, kompjutera (to ste mogli primetiti, pošto me nije bilo desetak dana).Samo, netaknuta priroda, tako se bar čini zimi, da je priroda zaista netaknuta.
Crkva Presvete Bogorodice.

Reka Moravica, kad krenete ka Sokogradu.
Inače moje omiljeno mesto u Sokobanji je upravo ovo.

Tišina...Samo šum reke...Po neka ptica u daljini...
Puštaš i noge i misli da te vode nekud...

Sokograd...Kakve li on samo priče nosi...

Za sve one koji su navikli da čitaju moje dosadašnje postove...možda će se malo iznenaditi sa postovima koji slede...

U njima će biti nešto moje tuge...

I Leopard je ponekad tužan, iako to ne pokazuje često...
Gotovo uvek kad ode sam na odmor...
Bez obzira na to, uživa u svojoj tuzi, jer upravo tugom napuni baterije...

Ali naći će se tu i neke lepe stvari...

U pauzi postova biće još ovako prelepih slika...

Zatvori oči

leopard — Thu, 10 Feb 2011 19:30:30 +0100

Zatvori oči
zatvoriću ih i ja
dodirom me pronađi
dodirom nežnih prstiju tvojih
lagano koračaš palcem po mojoj ruci
i rađaš svetlost u mojim zatvorenim očima

Zagrlio sam te i nemam nameru da te pustim
osećam miris parfema ispod tvog uha
čujem ti glasan znatiželjan smeh
i ja se smejem al’ me ne čuješ
nemoj da viriš
neću ni ja

Iako su mi oči zatvorene jasno te vidim
svaka crta tvoga lica svetli
pod mojim spuštenim kapcima
tvoje crne oči vidim čak i u mraku
pustila si kosu, a ja se branim kao od sunca
i stavljam ruku da stvarno ne oslepim

A onda otvaraš oči

Otvaram ih i ja

Da li se nešto promenilo ?

(Još jedan trenutak mašte, pre nego što otvorimo oči)

Koliko me voliš ?

leopard — Fri, 04 Feb 2011 13:52:41 +0100

Hteo sam da podelim sa vama neke odlomke iz moje omiljene knjige Norveška šuma, Haruki Murakamija.

- „Hej, hej, reci nešto“, rekla je Midori glave zagnjurene u moje grudi.
- „Šta?“
- „Šta god.Nešto što će me oraspoložiti.“
- „Mnogo si slatka.“
- „Midori“, rekla je. „Kaži moje ime.“
- „Mnogo si slatka Midori.“
- „Koliko je to mnogo?“
- „Toliko da se planine ruše, a mora isušuju.“
Midori je podigla glavu pogledavši u mene. „Stvarno se izražavaš na jedinstven način.“
- „Kad to čujem iz tvojih usta, srce mi smekša“, rekao sam smejući se.
- „Reci nešto još lepše.“
- „Mnogo te volim, Midori.“
- „Koliko?“
- „Kao medved u proleće.“
- „Medved u proleće?“ ponovo je podigla glavu. „Kakav ti je sad pa to medved?“
- „Proleće je i ti sama šetaš po livadi, a u susret ti ide slatki medvedić zacakljenih okica, s krznom kao od pliša. ’Hej mlada damo, hoćeš li danas sa mnom da se kotrljaš?’, kaže ti.I medvedić i ti se zagrlite, i ceo dan se igrate kotrljajući se niz padinu obraslu detelinom. Lepo, je l’ da?“
- „Strašno lepo!“
- „Toliko te volim.“

- „Koliko me voliš?“ pitala je Midori.
- „Moja ljubav je tolika da bi istopila i u buter pretvorila sve tigrove u džunglama ovog sveta“, rekao sam.
- „Oho“, rekla je Midori pomalo zadovoljno. „Možeš li opet da me zagrliš?“
Zagrlili smo se na krevetu u njenoj sobi.Slušali smo dobovanje kiše i na tom krevetu se poljubili, a onda se raspričali o svemu i svačemu, od postanka sveta do mekoće kuvanih jaja koja nam odgovara.

Samo toliko...

I naravno puno, puno ljubavi vam želim svima...

Patuljak iz kanalizacije (Deo četvrti - kraj)

leopard — Mon, 31 Jan 2011 09:02:20 +0100

Prolazili su dani, meseci, godine.Deca su rasla i sad su već dostizala duplo veću visinu u odnosu na njega.Krenula su u školu, pa su sve manje vremena provodili u društvu patuljka.Sa školom su došli i prvi pravi prijatelji.Naravno, kako je vreme odmicalo, deca su polako zaboravljala na patuljka.
Patuljak je sve više vremena provodio sam na tavanu.Nikakav zvuk tada nije dopirao od gore.Makar da su se koraci čuli, koji bi potvrdili njegovo prisustvo na tavanu.Nije ih bilo.Više ga nisu sretali ni u prolazu, pa je došao taj dan kada su svi, baš svi, zaboravili na njega.U potpunosti, kao da nije ni došao kod njih jedne tople večeri.Iščezao je iz njihovih sećanja poput vetra koji samo u prolazu tiho zanjiše grane , samo jedan tren pre nego što povede igru sa nekim drugim granama u nekim drugim udaljenim šumama.Crna rupa ga je progutala ili je možda on baš upravljao njima.
A onda jednog kišovitog dana patuljak je došao u njegovu sobu i samo rekao
- „Došlo je vreme da krenem kući“
Samo toliko.Tih nekoliko reči.Osmeh mu je i dalje bio prisutan.Sada je nekako posebno sijao.Razumeo sam ga.Vraća se tamo, gde nema nijednog zla.Ni jednog pomisla na zlo.Negde daleko, gde nijedan ljudski mozak ne bi dopreo.
- „Znači, vreme je“ pitao ga je
Samo je klimnuo glavom u znak odobravanja.
- „Koja je procedura odlaska.Samo ćeš nestati ili...“ pitao ga je.
- „Videćeš.Staviću ti ruke na glavu i poći ću stazama kojima si ti hodao.Od rođenja, pa sve do ovog trenutka, ako već ne budem iščezao.Ti samo reci kad si spreman“
- „Pa valjda ćemo se prvo pozdraviti“ rekao mu je.
- „Da, naravno.Još jednom da ti se zahvalim na toplom domu koji si mi pružio.Stvarno si mi olakšao život ovde“ rekao je to i zagrlio ga.Stegao ga je jako.Mogao je osetiti kako mu srce kuca.Imao je osećaj da ga neko dodiruje prstima upravo tu odakle su dopirali otkucaji.
- „Hvala tebi što si me makar malo naučio da budem bolji, nego što jesam.Nije to toliko puno, ali ipak dovoljno za nas ljude, složićeš se, zar ne...“ pitao ga je.
Opet je mirno klimnuo glavom.
- „Spreman sam“ rekao mu je.
Patuljak mu se nasmešio, malo pomerio one krajeve ušiju i spustio mu ruke na glavu, negde u predelu slepoočnice.
- „Idemo prvih deset godina“ rekao je „a onda ćemo napraviti pauzu“
Zatvorio je oči i krenuo put povratka.
Lice mu je naizmenično menjalo izraze i boje.Ono što je primetio, bila je svetlina njegovog lica i mladolikost kakvu kod njega još nije video. „Moje rođenje, mora da je to...“ pomislio je.
Uglavnom su se zadržavale slične grimase na njegovom licu, uglavnom propraćene osmehom mira.
Nakon sat vremena primetio je promene.Boje je nestalo.Osmeh se ugasio.Mir sa njegovog lica je iščezao.Prve bolne grimase i trzaji, kako lica, tako i čitavog tela tresle su ga poput groznice.Bilo mu ga je žao, ali ovog puta nije mogao da mu pomogne.Krenuo je kući.
A onda je odjednom otvorio oči.Bilo je to kao da je sanjao neki strašan košmar.Silovito je udahnuo vazduh i pao na pod.Samo se strovalio dole.
Podigao ga je i smestio u fotelju.I dalje mu je celo telo drmala neka snažna groznica.
- „To su bile prvih deset“ rekao mu je patuljak.
- „Znači, ulazimo polako u devedesete, ustvari već smo ušli“ pomislio je, na šta je patuljak već klimnuo glavom.
- „Ono što sledi će me vratiti kući.Već sada to osećam“ tiho je rekao, a onda se uspravio, ustao i ponovo mu se obratio
- „Moramo da završimo, ono što smo počeli“ ponovo mu stavivši ruke na glavu.
Kako su mu samo hladne bile, poput leda.Zatvorio je oči, a on je već tada znao da ga uskoro već neće biti.
Već sa prvim minutima odjednom je ostario.Naglo poput samog života, koji ako ne pripaziš na njega, bude upravo tako brzo i naglo.
Telo je počelo ponovo da mu se trese, mnogo jače i brže nego prošlog puta.Ispuštao je čudne zvukove, ali svi ti zvukovi su bili puni patnje i bola.Proživljavao je sve stvari koje je jedno dete od deset godina preživljavalo tokom devedesetih.I one zaboravljene stvari koje su bile nevažne, pa skrajnute u neki zabačeni deo mozga, sve je on to pronalazio i ponovo živeo.A kada se život od deset godina proživi za sat vremena, onda se i sva ta patnja nagomila i bude kao pucanj pravo u srce.Kao da je taj pucanj i odjeknuo u toj tišini dnevne sobe.Kao da ga je stvarno čuo.
Patuljkovo telo je počelo da se suši i sužava.Osetio je kako već polako gubi dah.Disanje mu se smirivalo, a onda je i utihnulo.Jecaji su najzad prestali.Ponovo je zavladao onaj pređašnji mir.
Ali pre samog mira desilo se nešto neobjašnjivo.
Čitavo patuljkovo telo se postepeno pretvaralo u prah.U početku polako, a onda sve brže i brže.Prah, kao pesak, je prekrio čitavu sobu.Za trenutak se zaustavio u vazduhu, da bi već u sledećem izleteo kroz sve prozore i rupe koje su vodile napolje.Prišao je prozoru čisto da vidi gde će se deti taj prah.Poleteo je visoko prema nebu.Mogao ga je još videti u manjim količinama, a onda je sve nestalo.
Na podu je ostala stara odeća koja je jedino odavala nečije tuđe prisustvo.
Bila je to odeća patuljka sa neke druge planete.

I dan danas stane i pogleda u nebo.
Samo se zaustavi i zuri.
- „Da li ćemo ikada ponovo sresti one koji su otišli na neku drugu planetu“ uvek se pita dok nepomično stoji i gleda u nebo.

- kraj -

Patuljak iz kanalizacije (Deo treći)

leopard — Sun, 30 Jan 2011 11:15:53 +0100

- „Neću moći još dugo da budem ovde, video si.“ rekao mu je i dodao „Jesi li razmislio o pitanju koje sam ti postavio?“
- „Hvala ti.Zaista sam ti zahvalan, ali moram malo da razmislim“ rekao je.
- „Pa šta imaš da razmišljaš, bolje će ti biti kod mene na tavanu, nego u toj smrdljivoj rupi.Dolazim po tebe uveče.Ti samo spremi stvari.Nadam se da smo se dogovorili“
- „Dobro“ odgovorio je patuljak.
Ustao je i spremao se da krene, kada je od dole došao još jedan tih zvuk.
- „Hvala još jednom“

Kao što je obećao pojavio se iznad otvora sa prvim mrakom.Lampa se opet upalila.Patuljak je bio spreman.Podupro je male merdevine na zid i počeo da se penje.
Podigao je poklopac i pružio mu ruku.Ruka mu je bila prljava, baš kao i odeća.Smrdeo je na mesto u kom je bio.Iz ranca je izvadio odeću koju je poneo od kuće i pružio mu.
- „Ogrni ovo da ne odudaraš od ostalog sveta“ rekao mu je i dodao „Moraćemo da te sredimo malo kad dođemo“
Patuljak je hodao tik uz njega, a on ga je posmatrao.Sad ga je jasnije video.Uši su mu bile duguljaste sa blago savijenim krajevima.Noge su mu bile poveće, pa su malo štrčale naspram njegove visine.Hodao je polako, a on je morao da prilagodi svoj brzi hod prema njegovom.Sreli su slučajne prolaznike, koji nisu primetili ništa neobično. Posle sat vremena hoda nekako su se dovukli do kuće.
Ušli su unutra.Čuli su se brzi koraci ukućana koji su dopirali sa svih strana.Kao da su svi bili u različitoj prostoriji, pa sad čuvši da je neko ušao u kuću utrkivali se ko će pre da stigne da pozdravi goste.I nekako su svi stigli u isto vreme.Zastali su na desetak koraka od njih.Posmatrali su ga.Žena je bila iznenađena više nego deca.Deci je bilo normalno da vide ovakvo stvorenje.Već su ga videli negde.Dobro, ne baš istog patuljka, ali mnogo sličnih sigurno.
Devojčice nisu mogle da skinu osmeh sa lica, dok je žena držala ruku na ustima u neverici.Video je da se devojčice domunđavaju.Starija je šapnula mlađoj, ali ne onoliko da sakrije to
- „Liči na patuljka Tupka malo“
Spustio sam pogled prema njemu koji me je već dočekao.
- „Pa rekao sam ti“ malo šireći oči.
- „Pa dobro, ajde, neka vam bude“ rekao je patuljak, dok se kućom prolomio smeh.U kaminu je tiho gorela vatra i vladala je neka specifična atmosfera.Kao da je ta ljubav, o kojoj mu je patuljak pričao ranije u toku dana, pojačana njegovim dolaskom.Možda mu se učinilo, ali kao da je primetio podmlađivanje patuljkovog lica.Kao da je izgubio nekoliko izraženih starih bora.Dovoljno je bilo samo deset minuta tople atmosfere, da bi se videle prve promene na njegovom licu.
Deca su prišla bliže, dok mu je mlađa devojčica uhvatila ruku.Samo je stavila u njegov dlan i tu je zadržala.Video sam suzu na patuljkovom licu, koja je polako, baš kao što je hodao, tekla niz obraz.

- „Hoćeš li ga malo srediti“ rekao je ženi „prvo kupanje, nova odeća, a onda mu pokaži mesto gde će boraviti“
- „Tata, tata, može li da spava u našoj sobi“ čuli su se glasovi dece „molim te tata, molim te“
- „Dobro, neka vam bude“ rekao je „ali samo večeras, naravno, ako patuljku ne smeta.“ Pogledao je prema njemu, očekivavši odgovor.
- „Ne, ni najmanje“ rekao je patuljak i nasmejao se.
Tako je počeo zajednički život sa novim ukućanom.Za par dana patuljak se podmladio toliko da ga nije poznao jedno jutro kad ga je sreo u prolazu.Deca su mu prijala.Imao je puno hrane, baš kao što mu je obećao.Što je najvažnije i on je prijao deci.Dobili su novog drugara za igru koji je bio njihove visine.On i žena su ga retko viđali.Sa godinama izgubiš malo ljubavi, tako da mu nisu bili neka naročita hrana.Kada deca nisu bila kući, patuljak se nalazio na tavanu.Nije znao šta je radio gore sam, ali nije hteo da mu smeta.Ponekad je samo odlazio gore.Pričali bi o svemu i svačemu.O životu na njegovoj planeti.O životu na njihovoj planeti.Podučavao ga je poput nekog učitelja u zanosu.U tim razgovorima često je primetio kako na patuljkovom licu nastaju sitne bore.Iako je sebe smatrao dobrim čovekom, video je da ipak to nije, ili je mogao bolje.Patuljkovo lice je pokazivalo njegovu dobrotu.Ma koliko se trudio patuljkovo lice je uvek dobijalo neku boru.Bilo mu je teško zbog toga.Zbog njega samog.Zbog patuljka, jer mu je nanosio bol svojim prisustvom.

nastaviće se

Patuljak iz kanalizacije (Deo drugi)

leopard — Sat, 29 Jan 2011 11:26:30 +0100

Tada je upalio lampu i osvetlio prostor iznutra.Svetlosni zraci su mu najpre zabljesnuli oči, a onda je podigao lampu iznad glave i osvetlio celog sebe.Bio je to patuljak, veličine deteta od dve godine, samo što nije ličio na njega.Delovao je dosta starije.Na glavi nije imao kose, baš kao što je rekao.Sedeo je na nečemu dole, ali pogled mu nije razaznao na čemu tačno.Neke hartije, papiri i knjige bili su svuda oko njega.Čak je mogao uočiti da su na tim uskim zidovima bile okačene neke minijaturne slike.Ni na jednom filmu, niti snu, nije video takvo stvorenje.Prvo što mu je prošlo kroz glavu bilo je da možda malo liči na patuljka Tupka iz Snežane, ali nije bio siguran.Davno je gledao taj crtani.
- „Pa gde ti je kapa“ pitao ga je.
Patuljak se na to nasmejao glasno.
- „Nisam ja lik iz nekog crtanog filma.Moram da te upozorim.Umem da čitam misli, pa sam tačno video na koga ti ličim.Pa gde ga nađe.Baš njega“ držao se za stomak i nije prestajao da se smeje.
- „Šta radiš tu dole?“ nastavljao je sa pitanjima „Odakle si?“
- „Ovde živim, a odakle potičem to i da ti kažem ne bi ti ništa vredelo.“
Razmišljao je dalje šta da ga pita.Imao je bezbroj pitanja.Još nije bio siguran da li je patuljak zao ili dobar.Oduvek je verovao ljudima.Držao je do teze da je svaki čovek dobar dok se ne dokaže suprotno.Pa čak i nepoznat čovek.Pa čak iako nije čovek, već samo neki patuljak sa druge planete.
- „Čime se hraniš“ nastavio je.
- „Ako te zaista zanima mogu ti reći, ali odgovor će ti možda delovati čudno.Ne hranim se poput vas.Hranim se malo drugačije“ zastao je pa dodao „Moja hrana je ljudska ljubav“
- „Ljudska ljubav“ ponovio je iznenađeno.
- „Da.Ljubav.Što više volite, to ja imam više hrane.Ali nemoj pogrešno da me shvatiš, ne uzimam je od vas, nemate nikakav gubitak.To je samo moja potreba.Tamo odakle sam ja niko nije gladan.Nikad ne nedostaje hrane.Možeš li da zamisliš kako je lep moj svet?“
Pokušao je da zamisli.
- „Pitao si me zašto živim ovde.Ranije sam bio među vama.Naravno, krio sam se.Niko me nikada nije primetio.Moje srce nije moglo podneti mnoge stvari, pa sam se spustio ovde dole.Kad padne velika kiša, nađem drugo sklonište. Znaš, ja sam jako mlad, ali sam naglo ostario došavši na vašu planetu.U poslednje vreme sam često gladan.Tek po koja mrva ljubavi me povrati, da mi snage za novih deset dana.U svakom gradu, u svakom selu nalazi se po jedan ovakav patuljak.Neki patuljci imaju izobilje hrane, tako da nisu ni primetili razliku u odnosu na svoju kuću.To pak kod mene nije slučaj.“
- „Svako od nas jednom u životu bude poslat na vašu planetu.Pitaćeš me zbog čega.Objasniću ti.Šalju nas ovamo, rekao bih, da bi zapamtili.Zacrtali za ceo život ovaj bol koji smo ovde doživeli.Sećam se nekih patuljaka, kako nas ti zoveš, kad su se vratili kući.Vratili su se sa duplo više ljubavi.Patnja koju su doživeli na vašoj planeti ih je naučila da cene svim srcem ono što imaju kod kuće.“
- „Pa to znači da si ti privremeno ovde.Kad se budeš vratio nazad ponovo ćeš biti mlad“ pitao ga je.
- „Da, tako je“ rekao je.
Priča mi je delovala neverovatno.Poželeo sam da bacim kratak pogled na tu planetu.Samo jedan mali pogled krajičkom oka.
- „Kako mogu da ti pomognem dok si ovde?“ pitao sam ga „Nema potrebe da živiš tu dole.Moja kuća je velika.Pođi samnom, smestićemo te negde, ako ti odgovara skučeni prostor, možeš se useliti u orman ako hoćeš.“
Patuljak se malo nasmejao.
- „Šalim se.Možeš zauzeti ceo tavan.Sređen je i topao.Nećeš nam biti na teretu, pošto ne jedeš ništa.Neće ti faliti hrane, jer imamo dvoje male dece.Jedno je tvoje visine, jedno je malo veće.Znači, hrana je tu, samo treba da se poslužiš.“
Iznenadilo ga je kako o svojoj deci priča kao o nečijoj hrani.
- „ A mislim da bi im se i svideo.Šta kažeš?“
Tišina je ponovo preovladala.Lampa se isključila, pa je mrak prekrio otvor.Video je nečiju senku kako ga posmatra, pa se naglo okrenuo.Ponovo je to bio onaj isti dekica.Stajao je naspram njega i gledao ga zabrinuto.
- „Vi ipak ne psujete.Vi zaista pričate sa nekim dole“ rekao mu je i prišao otvoru.Pokušao je da vidi šta se nalazi dole, ali naravno bezuspešno.
Pridigao se u uspravan položaj.Obrisao je kolena i ruke od sitnih kamenčića i pomerio se pustivši dekicu da gleda dole u mrkli mrak.
- „Dakle, s kim ja to pričam“ pitao ga je dok se ovaj sit nije nagledao.Pravio se lud i hteo je njega da napravi ludim.
- „Mora da mi se opet učinilo“ nasmejao se dok je sa čela brisao znoj.
- „Mora da je tako.Čuvajte se sunca, ume da bude opako u ovom delu dana“ rekao mu je.
- „Pitam se, koliko ste para izgubili kad ste još uvek ovde“
- „Mnogo deda.Mnogo“ izlupetao se, ali ga je sve ovo zabavljalo.
- „Pa ništa onda.Doviđenja još jednom.Idem da se sklonim sa sunca“ rekao je i krenuo svojim putem, malo odmahnuvši štapom.
- „Doviđenja još jednom.Nadam se da neću biti ovde i treći put kad budete prolazili“
Ponovo se spustio prema otvoru i lampa se upalila.

nastaviće se

Patuljak iz kanalizacije (Deo prvi)

leopard — Fri, 28 Jan 2011 10:35:16 +0100

Hodao je stazom kojom je inače voleo da šeta.Jednom stazom na kraju Novog Sada.Dolazila su mu sitna sećanja. Kao dete voleo je da šutne nešto što bi iskrslo na stazi.Limenke i divlje kestenove, posebno je voleo.Trudio bi se da što duže šutira i bio je oprezan u tome, jer čim bi to što je šutirao skrenulo sa staze igra je bila gotova.
Limenke bi zazvečale, često remeteći mir prolaznicima sa kojima bi se mimoilazio.Dobio bi ponekad neki prekoran pogled, neku grdnju, pljusku ili čvrgu.Kako su ga samo poneke zabolele.Još uvek ih pamti.Neki ljudi su tačno umeli da mu opauče jednu, da ga je posle toga glava sat vremena bolela.Sa kestenovima to nije bio slučaj.Nisu nikome smetali.Poleteli bi nečujno pa bi se spustili poput gnjurca koji je upravo ulovio svoj obrok.Igra sa njima je trajala kraće, osim ako nisu postojali ivičnjaci, koji bi sprečili njihov beg u travu.

Pa tako je bilo i ovog puta.Spazio je kamen srednje veličine na nekoliko koraka.Osmotrio je.Nije bilo nikoga u blizini.Sada kad se nalazio na samom pragu tridesetih, nije mogao više da radi stvari koje je nekada radio.Morao je prvo da osmotri.
Šutnuo ga je jako.Kamenčić je pošao u svoj let, da bi posle par betonskih žabica nestao u otvoru kanalizacije.

Kad je prolazio pored kanalizacije, zastao je.Učinilo mu se da je nešto čuo.
- „Ajooj, ajooj“ – tiho je dopiralo od dole.
Približio se tom malom otvoru i nagnuo glavu.Bio je dubok toliko da mu se dno nije naziralo.
- “Mora da mi se učinilo“ pomislio je.
Spremao se da krene kad se zvuk ponovio.
- „Ajoooj“
Spustio se u čučanj i osluškivao.
- „Ajoooj“ zvuk se opet javio.
- „Hej.Jel ima nekog dole?!“ pitao je, iako mu je sve ovo delovalo jako smešno.Otvor je bio mali, da nijedan čovek ne bi mogao stati u njega.
- „Ko se to gađa kamenjem?!“ javio se glas iz otvora na nerazgovetnom srpskom jeziku.
- „Mogao si mi razbiti glavu“ tiho se čulo od dole.
Prislonio je glavu tik uz otvor kako bi ga bolje čuo.Uplašio se.Pomislio je da počinje da ludi.Ali bio je siguran.Ne, nije mu se pričinilo.
- „Koga ima tamo dole ?!!“ pitao je već zabrinut.
- „Nisi zaslužio da dobiješ odgovor.Prvo me pogodiš kamenom u glavu, a onda zahtevaš odgovor.Idi.Odlazi.Ostavi me.“
- „Izvini.Nisam namerno.“
- „Svi ste vi isti. Gađate me kamenjem.Bacate žvake koje mi se lepe za kosu.Zbog vas sam morao da se ošišam na ćelavo“ odgovorio je ljutito i još dodao „Pljujete direktno na mene. Da možete, pišali bi po meni, ali niste još došli do tog stadijuma.“
- „Pa nije valjda da živiš tu dole?“ pitao ga je.
- „Jesi li sam?“ nastavio je, ali odgovor nije dobio „Šta si ti ustvari?“
Tišinu je razbio zvuk sirene, jednog udaljenog automobila.Tek tada se setio gde se nalazi.Jedan dekica je stajao naspram njega i gledao ga zbunjeno.Na glavi mu je bio sivi šešir, a u ruci je držao štap za hodanje.
- „Jeste li dobro“ pitao ga je.
- „Da.Da.Samo mi je ispalo nešto dole“ rekao mu je, a u isto vreme osetio kako mu obrazi bivaju crveni.
- „Pa s kim onda pričate, ako ste izgubili nešto?“ ponovo ga je pitao uz osmeh.
- „Ne pričam, nego psujem, ostao sam bez para, sve je otišlo dole“ odgovorio mu je.
- „Onda vam ja ne mogu pomoći.Doviđenja“ rekao je i krenuo polako ne osvrćući se.
- „Doviđenja“ uzvratio je.
Gledao ga je kako se udaljava, a onda se vratio u prvobitni položaj.
- „Hvala ti što me nisi odao“ rekao je glas.
- „Pa jesi li normalan? Ko bi mi poverovao“ rekao mu je.
- „Nebitno, zaslužio si da ti odgovorim na neka pitanja.Priđi bliže, pokazaću ti kako izgledam“

nastaviće se

Be Happy

leopard — Wed, 19 Jan 2011 21:43:32 +0100

Nemoj nikada dozvoliti da ti ubiju osmeh

pokušaće, trudiće se svim silama

da urade upravo to

da ubiju tvoj prelepi osmeh.

---------------------------------------------------

Nekad će to biti osoba koju voliš

nekada jedan od roditelja

tvoj prijatelj pokušaće baš to

da ubije tvoj prelepi osmeh

---------------------------------------------------

Neki nepoznati ljudi

koji misle da te poznaju

njima će baš naročito

smetati tvoj šareni osmeh

---------------------------------------------------

A ti im nemoj dozvoliti

nemoj im dati za pravo

da urade upravo to što žele

da ubiju tvoj prekrasan osmeh

----------------------------------------------------

Na svaki njihov zao pogled

na svaku njihovu lošu reč

vrati im svojim prelepim osmehom

neka vide da ti nisu ni do kolena

----------------------------------------------------

I još jednom za kraj

Velikim slovima

NEMOJ NIKADA DOZVOLITI DA TI UBIJU OSMEH.