Lillian Q

Sova i Sunce

, 18 2012 11:00:44 +0100

„Huuu“ reče sova, proletevši tik ispod žica na banderi „dobro sam prošla. Ne smem više gledati u Sunce.“ I tek što izgovori ovu mudru misao, okrete glavu za 180° i namigne Suncu, pravo u pegu.

Bio je 11. čas 11. u mesecu suncokreta, i mesec je još uvek spavao na jugu dok se Sunce približavalo tački u kojoj su suncokreti najdostojanstveniji. Sve što ima noge ili leti, zavuklo se u debelu ’ladovinu čekajući suton. Zemljom (bar njenom severnom poluloptom) je vladao mir. Samo sova, avanturista, huče tamo-vamo unoseći zabunu.

Vezana kanapom natopljenim suzama za šljivu, mečka Božana ču ovaj čudni zvuk i pusti krik „Oslobodi me“.

Sova se trže ali, slepa od Sunca, nije mogla videti ko je to (i da li uopšte nju) zove.

„Oslobodi me. Vezala me ljubav i slepa poslušnost. I šta radiš, šašava, po ovome jarkome Suncu? Zar sove po danu ne spavaju? Da nisi s uma sišla? A i ako jesi, dobro je što jesi jer da nisi ne bi meni došla ...“

„Oooo, kakve torokuše. Ućuti! Ja sam Sova Luftikrilo i volim da gledam u Sunce. A tebe ću osloboditi ako prestaneš da me ispitkuješ i ako mi smisliš jedan savet za moju knjigu „Kako do Sunca u tri zamaha krila“.

Dogovoreno?“

„Tja, tvoj život tvoja stvar. Leti sestro i raširi krila. Vezan se može biti na više načina a ti, vidim, to sebi ne dozvoljavaš. Pametno, pametno. Ja umalo crkoh svezana...“

Sova očima da znak Božani da ne želi čuti više ni reč, sem saveta vezanog za Sunce, i kljunom preseče mukom i ljubomorom natopljen kanap.

Odvezana Božana kroz osmeh joj reče:

„Nemoj nikada leteti za senkom jer tako do Sunca nikada stići nećeš“

„Huuuu“ reče sova bestidnica i avanturista i nastavi svoj nelogičan let poljima teškim od mirisa kad, opet odnegde začu „Oslobodi me“

„O, sveti oče, o, majko draga, šta je to sa živim bićima danas. Da nisu svi svezani i zapleteni u pogrešna scenarija pa meni rešili da zagorčaju dane?“ pomisli sova a iz grla joj izlete „Ko to zbori? I odakle? Ja sam sova, slepa sam od Sunca i ne vidim baš najbolje ali zato čujem za dvoje!“

„Ja sam, muva Zunzara i nalazim se zatočena u muholovki. Lepotom me svojom očarala, lažnim obećanjima privukla i evo me sad gde trnem od straha u uverenju kako krila svoja vetru nikad više ja pružiti neću.

Oslobodi me.“

„Pobogu, šta vam je svima danas. Dobro, oslobodiću te ali da mi za uzvrat izgovoriš neku lepu misao ili otkriješ neku tajnu o Suncu. Želim mu oči zamagliti i u srce mu se uvući a ne znam kako! Imaš li neki savet za mene?“ reče sova i ni tri ni četiri već oslobodi Zunzaru.

„Ah, Sunce, pa što ne kažeš, znam sve o njemu. Evo ti zlatnog saveta o, spasiteljko moja:

Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret.“

„Huuu, gde da nadjem talas svetlosti u ovoj zemlji pomračenih umova?“ pomisli sova nastavljajući let. I taman kada je pomislila da je mukama i pozivima u pomoć došao kraj – kad negde ispod sebe začu:

„Oslobodi me“

„Oslobodi me, pa oslobodi me ... sto mu zumbula pomahnitalih od mirisa, ko je sad opet?“

„Ja sam, leptir Kupusar, evo me nogu zalepljenih u med. Htedoh preko leba pogače pa dopadoh jada.“

Oslobodi me ... hoću ... savet ... odlično ... imam ... hajde

I sova u kljunu donese nešto vode, prosu ih leptiru na noge ne bi li se slatkih okova (ali ipak okova) oslobodio i leptir progovori. Na tečnom latinskom:

„Kupus, kupus in fabula lupus“ a potom doda i:

Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret srlja stradaće načisto - sasvim.“

"Huuu, hmmmmm, huuuu, kakvu čudnu družinu sretoh na svom letu. I svi poznaju Sunce bolje od mene a samo mu ja u susret toliko hrlim. Zašto? Mora da je zbog toga što u mraku provedoh ceo svoj vek. Oh, ali koliko je samo lepo. Šta su mi ono o njemu sve danas rekli:

Nemoj nikad leteti za senkom jer tako do Sunca nikad stići nećeš.

Sunce voli boje i zato prosipa dugu. Sedi na talas svetlosti, prepusti se bojama i kreni mu u susret.

Jer, ko se sunca krije – bolje da ga nije ali ko mu bez zaštite u susret (ko muva bez glave) srlja, stradaće načisto - sasvim.

U pravu je leptir Kupusar, tako mi vuka u fabuli i svih ćufti u sosu, zaista mi je potrebna zaštita. I kud sam i krenula tako gologlava! Gde mi je pamet bila" pomisli sova i doda “Šta ću sad!”

Kad, dole ispod sebe ugleda grad pun užurbanih dvonožaca sputanijih, zavezanijih i tužnijih sto puta od mečke Božane koju je taj dan upoznala.

Raširenih krila milovana vetrom, vodjena Suncem, nošena nadom, sova je po ko zna koji put pravila krugove iznad grada, ni sama ne znajući zašto se ne usudjuje da se spusti i šta tačno traži. Čitav prizor ispod nje činio ju je nemirnom ali, iako je to ovde nekako najviše očekivala, niko joj nije dovikivao “Oslobodi me”.

“Tužno. Ne želim se dugo zadržavati ovde. Ovi mirisi mi ne prijaju.

Ovde Sunce zasigurno ne prosipa dugu. Nego da ja vidim čime oči da zaštitim kad već ne umem da trepćem k’o sav čestit narod kako ne bih stradala k’o torta na rodjendanu trogodišnjaka. Ako je ikako moguće. Ikako!”

I sova, kružeći nad tim sivilom, ugleda maleno ostrvo boja i usmeri svoj kljun ka njemu. Za manje od minute našla se na gradskoj pijaci, jedinom mestu gde se životni puls još uvek osećao. Uze sa najbliže tezge naočare za sunce koje su joj išle uz liniju obrva i praćena vikom i drekom oštećenog prodavca vinu se visoko u nebo ne bi li što pre napustila beton koji je isijavao nervozu.

“Uuuuuh” reče sova na šatrovačkom “samo kad izvukoh živo srce odande. A gle ovog plavetnila i lepote” pomisli sova, stavi naočare i dopusti kljunu da seče vazduh u smeru suprotnom od smera senki.

“Jesu šašavi svi oni ljudi dole što žive u toj čamotinji i sivilu ali, svaka im čast za naočare. Stvarno je lakše sa njima! Evo, ni vetar mi više ne suši zenice. ”

Sunce je već polako povlačilo svoje zrake ka sebi ne bi li ih spremilo na vreme za južnu poluloptu. Vazduh je postajao sve lakši a sovini kapci sve teži.

„Vreme je da nadjem granu za spavanje, valja mi na počinak poći.“ Kako pomisli, tako i učini. Smota se na borovoj grani, uvuče i ono malo vrata što je imala i sklopi oči kako ih sklapaju samo oni mirne savesti i bujne mašte. Znajući da je dok spava čeka film u boji. Premijera. Svaki put!

Oko nje su noćne ptice vrile od života. Smeh i graja ostalih sova razlegala se šumom. Tonući u san Sova Luftikrilo na momente ih je čula i ... kao da joj malko beše krivo što ne učestvuje u svemu tome ali, ona je imala svoj san. I bezrezervno mu je sve podredila. „Stići do Sunca. Moram stići do Sunca.“ Reče, misleći da je slobodna.

E sad, postoje dve vrste snova. Oni koje sanjamo dok smo budni i oni kada spavamo. Začudo, mnogo su manje realni i manje verovatni oni koje sanjamo budni. A mnogo više sputavaju i vezuju. Tako i naša sova koja po danu, budna kad joj vreme nije, sanja o tome kako će stići do Sunca, ove večeri usni san koji joj je dobronamerno poručivao „Okani se ćorava posla, oćoravićeš načisto al do Sunca o, šašava moja ludice stići nikako ne možeš! A i šta će ti – tako uvek isto toplo, isto sjajno i dosadno? Pogledaj šta oko sebe sve zbog svog ludog, opterećujućeg sna propuštaš? Probudi se (ne sad pašćeš sa drveta, nego kad budeš budna) i razmisli – može li te ikad zavoleti neko koji srca nema? Možeš li ti, ludice neumerena i naivna voleti nekog ko ne zna da leti?“

Sutradan, dok se lepotan sa Istoka ponovo pojavljivao u punom sjaju (kao i da zna drugačije!), sova ga osmotri dobro. I sa koje god strane da ga je gledala uvek joj je bio isti. Jednoličan. Ušminkan. I, zapravo beživotan. „Bogara mu njegovog, šta je sad ovo? Možda je zbog naočara?“ pomisli sova i baci napravu koja joj je ionako oduzimala boje i menjala stvarnost „Ne. I bez naočara mi je dosadan. Šta sam ja sebi uvrtela u glavu, huhuuuu, uvrtela mi se glava da Bog da na pravu stranu. Odmah sada!“

„I kud ću sad bez sna da me vodi?“

Kako to reče tako joj ispred nosa, pardon kljuna, prolete drug iz detinjstva, koga je znala čitav svoj život a da ga je zapravo tek tog momenta uistinu prepoznala. I srce se osmehnu. Onako kako se smeje kada prepozna oči.

„Vidi njega, molim te lepo. Šta radi u ovo doba budan, skitnica jedna.“ Srce joj se sve više smejalo, iako to glava još uvek primećivala nije.

„Odoh da ga pitam“ reče sova, na svom maternjem, okrenu guzicu Suncu svetlome i poleti, prvi put posle dužeg vremena, sebi u susret! Slobodna. A da nije ni znala.

„Eeee, kakve domaćice“ reče joj drug iz detinjstva „prava si prilika za udaju. Ako ti je dosadno – uzmi pa kopaj. Ne brukaj sebe skitnjom po sumnjivim krajevima u sumnjivim časovima.“

„Možeš da me poljubiš odmah ispod repnog krila jer, vidim, domaćin mi pravi kaže pa se i ne ljutim“ odgovori mu sova i pruži krilo čiji su se zamasi toliko poklapali sa njegovim i čije ju je srce toliko veselilo (a i njega njeno) da ni on ni ona zapravo nisu imali nikakvog izbora iako su, šašavi, glumili da drže stvar pod kontrolom i da im nije ništa.

„Huuuu“ reče sova „huuuu“ dopuni je drug iz detinjstva i prepirući se, nasmejani, odleteše kući.

Oslobodjena opsesije koja vezuje najjače, čvršće od lanaca, bolnije od kanapa, a neprimetno – Sova Luftikrilo pusti srce da leti.

„Huuuu“ odzvanjalo je nebo kao pesma a priroda se smejala tiho. Onako kako se smeje kada zna da će nešto trajati.

Kraj. Ili početak ;)

Čarobna činija

, 04 2010 21:17:56 +0200

Jednom davno, u jednom gradu imena nevažna, rodio se čovek nevažna porekla. Sudbina mu nije dala kralja za oca i kraljicu majku već osmeh od uha do uha, pogled pun zvezda i noge - taman za trčanje.
Jurcajući tako, nasmejana lica, nabasao je jednog majskog dana na svoju srodnu dušu. Beše to osoba po svemu slična njemu ali u ženskom obličju.
I ljubav se prepoznala. Poljane su postale njihov dom. Nebo njihovo pozorište, a planine zagonetka koju su zajedno velikim zadovoljstvom odgonetali.
Svet je bio pun boja i mirisa i radost je stanovala u njihovim srcima.
Ali....
Jednoga dana tumarajući pokraj potoka u obližnjem šumarku, pronašli su staru činiju zanimljivih šara. Vetar, probijajući se kroz gusto lišće došapnuo im je da je činija čarobna i da se čarolija činije sastoji u tome što svaku suzu koja u nju kane istog momenta pretvara u biser.
Suza? Biser?
I jedno i drugo behu suvišne reči koje nisu nikada upotrebljavali. Jer od imovine imahu samo zvezde u očima, osmeh na usnama i radost u srcu. Duše pune pesama i noge - taman za trčanje. I nisu primećivali da im nešto fali. Pa tako ni biseri, a još manje (ili baš sasvim podjednako) suze.
Ali...
„Sa biserima... mogli bismo da otkrijemo neke nove planine.“ – rekao joj je.
„I ove naše su divne i nismo ni njih sasvim odgonetnuli.“ – odgovorila je.
„Znam, ali od bisera bih mogao da ti napravim najlepšu ogrlicu.“
„ Ja sam mislila da sam ti i ovako lepa.“
„Mogli bismo da kupimo dvorac i potpuno zaštićeni od svega živimo u njemu.“
„Tvoje grudi su moj jastuk najmekši, a ruka tvoja jedini pokrivač koji mi treba. Tvoj pogled pun topline jedina hrana, a naša ljubav pruža mi zaštitu jaču od zidova svih dvoraca, zar ne misliš i ti tako?“
„Da“ rekao joj je oborena pogleda i krišom poneo šarenu činiju sa sobom.
„Zbog nje. Ona je moja Princeza i hoću život da joj učinim bajkom“ - prošaputao je sebi u bradu.
Ne znajući da je on činiju ipak poneo, bila je srećna što živi u bajci. Jedinoj koja joj treba. Njenoj bajci uz njenog Princa. Najlepšeg. Jedinog. Ikad!
I tako je puna tajni, činija bez poklopca, krišom uneta u njihove živote.
On – željan i nestrpljiv da je iznenadi, odlazio bi svakoga dana negde sam. Sedao na travu ispred pećine i bezuspešno pokušavao da zaplače.
Jer...
Iako je bio siromašan (ako se pod siromaštvom podrazumeva odsustvo bisera i dvoraca), moglo bi se reći da je imao sve što mu treba i stoga ama baš nikakvog razloga za suze.
Ona – nije joj bilo jasno gde on to svakoga dana žuri i zašto je ostavlja samu. Postajala je sve češće i sve duže tužna. Pokušavala da odgonetne razlog. Postavljala pitanja i dobijala lažne odogovore. Prepoznavala je laž, jer laž pušta otrove ... i hladna je kao smrt sama... ali istinu nikako nije mogla da dokuči.
Tako je činija u njihove živote unela i prvi mehur praznine. Prazninu je popunio kao noć crni muk. Kada jedno ne zna šta treba da pita a drugo izbegava da bude pitano.
„Ionako to radim za nas. Ko zna koliko novih svetova sa biserima možemo zajedno otkriti. Biće joj drago. Videće. I biće ponosna na mene!“
Nije shvatao da ona misli kako je on više ne voli. Nije shvatao kakav je to bol u njoj izazivalo. Da joj duša svakodnevno trune a celo telo pati. Nije video, jer ju je sve manje gledao, da joj se u očima gasi sjaj. A naviru hladnoća i strah. Laž, i bol koju ta laž donosi rasle su. Pojavile su se prve svadje. Sa prvim svadjama – i prve suze. Odmah potom njegov osmeh.
„Radi! Zaista pretvara suze u bisere! A njena tuga je izvor mojih suza! Izdržaćemo malo, posle ću joj sve objasniti. Samo još malo bisera da nam sakupim. Za nas. I našu sreću!“
Njena tuga je svakoga dana rasla, pa su se i njegove suze i biseri nizali.
„Volim je, samo sada ne mogu još sve da joj objasnim. Trenutno moramo ovako. Biće mi zahvalna. A naša ljubav, pa - rekla je i sama, ionako je jača od svakoga zla. Ako me voli, zaista voli – izdržaće!“
Dani su prolazili i ona je polako prestala da ga pita gde ide. Prestala da misli kome to žuri. Prestala da se nada njegovom zagrljaju. Zaboravila da se smeje.
Ni on se više nije smejao ali je bio zadovoljan što se biseri množe „Još malo“ pravdao se „Još samo mesec-dva. Pa šta je to za večnost koju želim sa njom da provedem!“
Pesma je usahla. Zvezde su padale jedna po jedna. Želja se sušila. Damari prestali. Osmeh potpuno iščezao, a sokovi iz tela isparili. I jednoga dana – život ju je i sasvim napustio.
Vrativši se iz pećine u kojoj je sakupljao bisere, našao je nepomično telo jedine žene koju je iskreno voleo, staklenih očiju uprtih u nebo na kom su nekada sijale njihove zvezde vodilje. I svuda oko njenog tela, po pesku u pećini, rukom ispisano:
„Zašto si me ostavio?“
Zurio je u neverici u kesicu punu najlepših bisera, probranih samo za nju, koju joj je taj dan poneo – rešen da joj konačno otkrije prave razloge i obraduje je planovima koje ima za njih dvoje.
Danas je, zapravo, prvi put posle dužeg vremena ponovo potrčao nošen vetrom i željom.
Danas mu se, zapravo, prvi put posle dužeg vremena u očima ponovo pojavila ljubav.

(obećao je da ćemo kraj pisati zajedno .... čekam ... kontračarolija, naravno, postoji ali je mora otkriti sam ... nastaviće se ...)