Lillian Q

Zašto su okeani slani

, 01 2010 22:33:46 +0200

Kit je jedan zavoleo zvezdu,
videvši je sa dna okeana
kako sjajna, lepa i visoka
trepće dole, blago nasmejana.

Zaronio u tišine usred Tihog okeana
pustio je suzu krišom. A suza je, znate, slana!
Jao, jao, jao-jao-jao ...

Probao je skočiti do zvezde,
mada nije bilo šanse neke,
da je ljubne, da je takne nežno,
da joj šapne reči blage, meke.

Tužan plače u dubini Atlanskoga okeana
suze slane roni golem, oko njega voda – slana!
Jao, jao, jao-jao-jao ...

Predlag’o joj da se ona spusti
medju zvezde, na dnu okeana.
Prob’o besan da je sruši repom.
Stoji zvezda kao zakovana.

U Indijskom okeanu probao je naći leka
slane suze roni stalno, teku suze kao reka.
Jao, jao, jao-jao-jao ...

Tada reši da je vodom zgasne.
Mlaz je vode ispustio snažno.
Voda skoči, ali dole pade,
zvezda stoji i treperi važno.

Do Severnog okeana smišljao je šta da radi
a dok plače, santom leda uzavrelo srce hladi.

Plakao je, plivao je, preplivav’o okeane.
Od tih suza sasvim slanih – sad su slani okeani.
Jao, jao, jao-jao-jao ...

Isidorrrra

, 31 2010 17:09:20 +0200

Mojoj lenštinici od ćerke ... maci Isidori ... koju sam dobrovoljno razmazila. Sasvim! :-)

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
Najlepše bi meni bilo
da sad nadjem toplo krilo
i dlan jedan da me češka.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
Popila sam čanak mleka
sipala mi puno seka
pa sam sama sebi teška.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
A zamišljam toplo krilo
srce mi se preplavilo
od miline sada prrredem

Prrrrrr.....
Ja sam maca Isidorrrrra
gipka, fina, nisam sporrrrra
al’ ne mogu sad’ da jedem.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
Kada lovim – to je nešto!
Verrrrujte mi, jako vešto
od miševa kuću branim.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....
al’ sad prrrrredem i uživam
i miševe ja ne diram
a posle ću da se hrrrranim.

Mrrrrrrnjaaaaauuuuuu.....

Slon Tirindon

, 30 2010 19:38:47 +0200

Snažni slon Tirindon
i slonica Taradiki
šetali su džunglom gustom
i tražili kikiriki.

Šest je tona Tirindona,
beli zubi - ovoliki!
Surlom maše, svi se plaše,
a on traži kikiriki.

Iznenada pred njih skoči
mišić mali - ovoliki.
Uplaši se Tirindon
i ostavi Taradiki.

Sad slonovske suze lije
usamljena Taradiki.
Presela joj džungla gusta,
preseo joj kikiriki.

I šest tona Tirindona,
beli zubi, ovoliki,
šta mu vredi surla, snaga
džaba što je onoliki.

Srce tol'ke grdosije
jednu gorku muku krije.
Tužna tajna tu postoji:
SLON SE DECO, MIŠA BOJI!

Slon se, deco, miša - boji!!!

Mladenova žurka (ili: kako je nastao nilski konj)

, 11 2010 10:27:32 +0200

Bila jednom reka jedna

po imenu Mau-Dronj

na severu Afrike

gde stanuje nilski konj.

U toj reci živelo je

biće zvano Mau-Dronj

koga posle prekrstiše

baš imenom - nilski konj.

Zašto?

Zato što je jedan Mladen,

mladunče od Mau-Dronj

rešio da pravi žurku

kako ne bi isp'o konj.

Rodjendan mu beše i on

pozvao je sve rodjake:

braće, sestre, strine, tetke,

dede, babe i ujake.

Došli svi ti Mau-Dronjci

u dan topli, tu kraj vode,

željni pesme i veselja,

kolača i razonode.

Sunce prži - oni jedu

i žedj svoju odmah gase.

Mau-Dronj je bistra reka

od žedji te začas spase.

Kupali se, jeli, pili,

bistru vodu baš trošili,

sve dok reku Mau-Dronj

nisu sasvim potrošili.

Svi očajni Mau-Dronjci

žedni, i sa viškom kila,

tražili su novu reku

te stigoše sve do Nila.

Nil je reka vrlo fina.

I veća od Mau-Dronj.

Mau-Dronjci odlučiše

da se zovu - Nilski konj.

Što zbog žurke Mladenove,

mladunčeta Mau-Dronj,

što zbog suše na severu

nasta vrsta - nilski konj.

I sad, dok se brčka Mladen,

nekad mladi Mau-Dronj,

misli:"Nije tako loše

biti pravi nilski konj!"

Strahinja

, 02 2010 15:08:36 +0200

Čuh pre neko veče od pametna čoveka: “Tačkice u životu ne možeš povezati gledajući unapred. Ali, kada pogledaš unazad, sve je tačno na svom mestu i sve ti je kristalno jasno.“ Jasno - zašto su se neke bolne stvari desile i gde su zapravo trebale da te usmere.

Samo treba verovati. Sebi. Bogu. Sudbini. I dopustiti srcu da te vodi. Čak i kada ti se čini da te vodi kroz bespuće. Kuda moraš prvi nogom zakoračiti. Veruj!

Ja, u suštini, slušam svoje srce. I upravo gazim kroz šumu bez putokaza. Verujem. Sebi. Bogu. Sudbini. Ponekad ta vera nakratko splasne. Često sam uplašena. I moja deca, nažalost, sa mnom proživljavaju te trenutke.

Zato moram verovati da greh koji mi se čini da činim katkad prema svojoj deci, posebno prema sinu, vodi nekud ... njih i mene ... u bolje sutra.

Strahinja, sine jedini, lavu mamin goropadni ... dobre duše ... oprosti mi ...

Kralj sam zecu, antilopi,

zmiji, slonu i hijeni.

Kralj sam pumi i panteru

ali nisam svojoj ženi.

Kad kraljevski riknem jako

svom savanom strah zavlada.

Ja sam strašni lav Strahinja

čijim srcem ljubav vlada.

Ta lavica i kraljica,

lepotom me očarala.

Pred njom predem kao mačor.

Potpuno me začarala.

Strah i trepet celom carstvu

a u kući mače pravo.

Kraljica me, eno, zove.

Pozdravljam vas deco...zdravooo!!!

Moja Gaga voli ovu pesmu :-)

, 29 2010 18:15:59 +0200

Mojoj Gagi s ljubavlju... SREĆAN RODJENDAN!

Violina, dama fina

tankog vrata, s četir' žice,

uvek prva u orkestru

zlatnog glasa, zlatno lice.

Kontrabas je na nju gled'o

uvek krišom, ispod oka,

nadao se da će dama

zapaziti njega, momka.

Ona tako vitka, nežna

a on velik, teškog glasa.

Ona lepa, graciozna,

on, što kažu, punog stasa.

Istim ključem violinskim

otključaše srca svoja

i već tokom uvertire

došlo je do slatkog spoja.

Muzika je njih vezala,

sad su deo iste priče.

A kad bolje pogledate,

ona i on strašno liče.

Ona gudi sa visina

on je prati muški, snažno.

Ona glavna u nastupu,

on joj ritam daje važno.

Uigrani i veseli

prizor koji svima prija.

Kad se dvoje tako vole,

to se zove - harmonija.

Njoj je slavu prepustio

dok on daje ritam prost.

Kad se dvoje tako slažu,

to se zove - umetnost.

Pauk Paja (iz Šangaja)

, 10 2010 16:05:59 +0200

Mada sve priče vrlo liče poslušajte ovu budno jer u njoj je nešto smešno, nešto stvarno, nešto čudno. A vi sami procenite šta je šta u ovoj priči. Priči sasvim neobičnoj što na druge ipak liči.

Pauk Paja, iz Šangaja, fudbaler je izvanredan! Engleskim se dobro služi, u školi je vrlo vredan. Jednom rečju, naš je Paja baš iz fine porodice. Fini su mu mama, tata, fine su mu i sestrice. U kući je sve baš fino svako svoje mesto ima. I svi tako jako fini vode brigu o stvarima.

Ali, avaj!

Jedne zore (kretali su svi na more) Paja nam se iz sna pren'o, sa spremanjem kasno kren'o, te je 'mesto četir' desne cipelicu petu uz'o. Sad s tri leve i pet desnih cipelica, pa još tesnih, on do mora stići mora.

Šta mislite, jel mu lako?!

Od muke bi jadan skak'o al grešku je napravio pa sad neće da jauče. Mada sanja more, Sunce, plažu, dušek i ... PAPUČE!!!

Zato sada poslušajte šta je savet priče ove:

Svako biće greške pravi, svako biće ima snove. Snovi su nam tu k'o pomoć. Snaga koja svima treba. A greške su putokazi da se stigne čak do neba. Samo, s pažnjom proučite šta vam greška poručuje i krenite ispunjenju onoga što srce snuje.

Svaka priča svoj kraj ima pa ni ovoj on ne fali.

Puno hvala vama svima što ste priču saslušali.

Ljubavna pesma

, 09 2010 17:50:33 +0200

Spazila je liska hrasta

vetar snažni, jogunasti.

Kako ljuto kida lišće

s’ željom da ga upropasti.

Čudno, ali toga dana

sam’ o njemu mislila je.

Prvo, s besom – što je besan.

Onda, tuga spopala je.

Sa mukom je noć provela

čekajući vetar sivi.

Da ga opet vidi snažnog

da se njemu ona divi.

Džaba su joj govorili:

„Ne igraj se glavom, mala“

kasno, kad je srce svoje

gordom vetru već predala.

Planula je od ljubavi

za tim oštrim, hladnim vetrom.

U suzama, kad ga nema,

čekala ga s’tugom, setom.

Vrtela se kad ga spazi

kao kakva balerina.

A vetar je pogledav’o

na nju uvek sa visina.

Kao, nije primećiv’o

svu lepotu njene igre.

Al’ je stalno obigrav’o

oko naše male čigre.

Kao, njemu svejedno je

dal je ona tu, il’ nije.

Al’ ga uvek tuga smori

kad se ona vešto skrije.

Pravio se važan vetar.

Kao, mudar – pa mudruje.

Ne pristoji takvom momku

da zbog liske on tuguje.

Al’ mu jasno nije bilo:

Šta ga boli kada spava?

Kada noću sklopi oči,

liska mu se ocrtava!?

„Pih, kakva je. Sva slabašna,

a gle mene – živa sila!“

Onda opet sklopi oči,

a u snu mu liska mila.

„Šta se sa mnom to dešava!

Sutra idem da očupam

svaku lisku sa tog Hrasta

a i Hrast ću da počupam!“

Zorom kada prišao je

Hrastu starom, vetar ljuti

shvati da već opao je

njegov mali listak žuti.

Tad od muke srce puče!

I tad shvati da već voli

taj maleni zvrk od lista.

Poče tužan da ga traži

a od suze oko blista.

„Lisko draga, gde si, kaži

pozovi me i ja stižem

da te milu ja očistim

u visine da te dižem.

Želim s’ tobom ja da igram.

Silan jesam – ali molim!

Da li možeš da oprostiš?

Draga lisko, ja te volim!“

Iz gomile lišća žutog

liska vetra svog doziva:

„Tu sam vetre, ne brini se.

Zatrpana, al’ sam živa!“

Dune vetar svom žestinom

s liskom svojom da zaigra.

Podiže se balerina,

okrete se kao čigra.

Od sreće se zavrteli

u krug trče razigrani.

Lete gore, levo, desno

zaljubljeni, nasmejani.

I sad vetra kad čujete

kako duva svom silinom

obratite pažnju, jer on

sretan pleše s balerinom.

Labudica Olga

, 07 2010 18:28:45 +0200

S'pahuljom je stigla labudica Olga iz daleke Rusije - gde je reka Volga. Na obale Dunava spustila se nežno. Donelo je vreme bajkovito, snežno. Skupila je krila i k'o balerina zaplesala gracija sva bela i fina. Probudila Dunav usn'o ispod leda jer poruku sestrinu želi da mu preda:

"Gospodine Dunave" poče Olga milno "Volga, sestra Vaša, pozdravlja Vas silno. Poljupce Vam šalje, za zdravlje Vas pita. Boli li Vas dno rečnoga korita? Umorni da l' Vi ste? Fali li Vam snage? Da l' Vas muče zime, il' su fine, blage? Žuljaju li mostovi? Smetaju li brane? Pecaroši? Fabrike? Otkinute grane? Sestra Vaša, Volga, ljubavi Vam šalje i želju da tečete i dalje, još dalje!"

Dunava raznežilo Volge sestre pismo i, kako je snežilo, suze vid'li nismo ali kocki leda začula se zveka. Dunava je mutnog rasplakala seka!

"Gospodjice Olga" Dunav progovori "na to pismo želim da se odgovori. U pero Vam zborim i molim Vas jako da nikome ne odate da sam danas plak'o. Nego sestri Volgi poručite molim, da je više i od Crnog mora volim. Nek' se ne sekira moja seka draga. Sestre su Vam, Olga, poput pravog blaga. Poručite Volgi da sam dobro, čilo i da me je pismo njeno usrećilo. Da joj zdravlje želim i svu sreću sveta. Da joj nikad niko i ništa ne smeta. A, ako joj nekad opasnost zapreti, recite da Dunav preko sveta leti.

Sestri da pomogne!

I, hvala Vam puno gospodjice Olga. Odmor'te se malo, daleko je Volga. Umorili Vi ste Vaše nežno krilo. Budite moj gost. Drago bi mi bilo čuvati Vam sanak bar večeri ove. Ja sam Dunav, znate, ja čuvam i snove. Odmor'te se draga, zahvalan sam jako što nećete nikom reći da sam plak'o. Brat i sestra, znate, bogatstvo su pravo...

Al, vidim da se umorni... ostajte mi zdravo"

Magdalena

, 06 2010 19:47:16 +0200

Rodila se jednog dana

lija zvana – Magdalena.

Njuške prave lisičije

al’ je bila skroz ... zelena!

U celome kraju nije

bilo gušćeg, lepšeg repa.

Nije bilo oči lepših.

Magdalena beše lepa.

Ma, od lepih – lepša beše!

Al’ kad druge lije male

za njom viknu: „Hej, zelena (ha-ha-ha)!“

prolije po more suza

naša lija Magdalena.

I zbog boje krzna njenog

u srcu se tuga splela:

„Kad već nisam narandžasta,

volela bih...da sam ... bela!“

Plakala je Magdalena

svakog dana, bez prestanka,

sve dok jedno jutro nije

cveće brala sred proplanka,

i dok lovca s puškom ljutom

ugledala ona nije.

Ali avaj! Nigde žbuna,

ni drveta da se skrije.

Skupila se Magdalena

na proplanku, tu na travi.

A trava je skroz zelena,

na zelenoj njenoj glavi.

Lovac s’puškom prodje tuda

al’ ne vide Magdalenu.

Tu u travi, uplašenu,

našu liju – skroz zelenu.

Njeno krzno čudne boje

spasilo je nju, zacelo.

Magdalenu, srećnu što je

krzno takvo – a ne belo!

Tako neki od nas isto

po boji se razlikuju.

Il’ po glasu, ili stasu.

Al’ ne treba da tuguju!

Uvek stoji neki razlog

iza svega što se zbiva.

Pozdravljam vas, deco draga.

Budite mi zdrava – živa.

Žuta, crna il’ crvena,

bela kao sneg, il’ siva!

Nije važno koje boje

sve dok ste mi zdrava, živa.