Lillian Q

Vidimo se u prethodnom životu

, 09 2013 07:57:15 +0100

Upravo se propinjala pokušavajući da dohvati vilin šećer a da ne isključuje mikser kad joj se u deliciju, gotovo završenu, prosu znatna količina alave paprige.

“Ova supremačica mi stalno premeće stvari. Lepo sam joj rekla da mi ne suprema začine ali ne, mora ona sve kontra glavnoj vodi. I kakav će sad ovo vajakonkretoš biti sa toliko alave paprige?”

“Zvrrrr...” - začulo se na ulaznim vratima.

“Ko je sad? Ne može čovek na miru da bude ni koliko da izgovori “Karlobag-Virovitica-Ogulin”

“Pošta. Isporuka iz Vajominga, Naručili ste quattro mudate” izgovori poštar odmeravajući je šeretski od glave do pete “potpišite ovde da ste primili i, ako smem da dodam, mnogo biste bolje prošli da ste ih poručili iz Hag pjeska. Jeftiniji su a bolji. ”

“Kako ste rekli da se zovete?”

“Nisam rekao. A zovem se Udo. Udo Brikman.”

“Udo, Vi ste baš neki direktan čovek. Niste imali dozvolu da dodate ali sad kada ste se već dodali, udjite da mi objasnite sve o mudatama iz Hag pjeska. Veliki sam fan mudata.”

Uvela ga je u kuhinju, skinula kecelju a crvena suknja je prosto zavrištala Udu u krilo te on izgovori:
“Gospodjo, kako ste znali da sam bik u horoskopu?”

“Još uvek gospodjica. Bik? Ja sam devica. Kažu da se ta dva znaka slažu. Nego, recite mi da li ste vi iz Hag pjeska pa zato hvalite njihove proizvode ili su zaista dobri? ”

“Oh ne, ja sam iz Krokora Pčinjskog. Mi smo vam poznati po proizvodnji ćurekatanskog konca.”

“Prvi put čujem. Čemu to služi?”

“Vidite, svake godine u proleće kada trava sasvim ozeleni desi se jedan neverovatan fenomen o kojem malo ljudi zna. A i ti što znaju o njemu ne govore. Naime, labudovi željni sunca, topline i svežeg vazduha dolete umorni iz daljina, noseći na krilima svojim belim tugu hladnog severa. Ta tuga koja se celu zimu taložila, u sudaru sa Suncem i zelenilom, krene da izbija iz njih tako jako da perje počne da im vene i otpada. Ima to i neki svoj stručan naziv ali Vam ga ja sad ne znam izgovoriti.”

“Ma šta pričate. Čula sam da životinje s proleća menjaju dlaku ali perje?”

“Da, da, kažem vam, retko ko zna uopšte za taj fenomen. A ne znam da li ste nekada videli labuda bez perja. Verujte, nije neki prizor.”

“Mogu da zamislim. Kao Kazanova bez kose.”

“Recimo. Dobro ste to zapazili. E sad, mi u Krokoru pčinjskom nalazimo se nekako na mestu gde ih tuga najjače pritisne pa mi svakog proleća, verujte, budemo zatrpani uginulim perjem. Mislim, u početku smo pravili jastuke. Pa ih prodavali i izvozili. Potom smo proširili asortiman na jakne i prsluke ali tog perja je bilo toliko da smo na kraju svi postali alergični. Tešilo nas je jedino to što su ovi iz Hag pjeska još gore prošli. Znate, na nas pada perje a na njih mudata od labudata. Pardon, labudova. Nije zgodno, verujte mi.”

“Uopšte nije zgodno. Jadni ljudi. Nisam zaista niti slutila da se takvo šta dogadja tu u našem komšiluku. I, nastavite, pričali ste o tom …. kako ste rekli da se zove?”

“Ćurekatanski konac. Da, to vam je zapravo vitaminski dodatak ishrani za labudove (jer i oni su samo jedna vrsta ćuraka, kad ih bolje pogledate) koji im pomaže u otklanjanju simptoma te, kako bih rekao, prolećne malodušnosti. Da tako to nazovemo. Poveže im hormone sreće jače za srce te nekako većina njih ipak progura proleće bez da im ijedan deo otpadne. Kažu da i ljudima verovatno pomaže ali niko se ne usudjuje da proba.”

“I kažete, to rešava problem skroz?”

“Ah, ne baš skroz. I dalje se dešavaju sporadični slučajevi otpadanja perja i, da kažem, mudata od labuda nad Krokorom pčinjskim i Hag pjeskom (tim redom) ali sad je to podnošljivo za gradjane tih mesta. Čak, u poverenju ću Vam priznati – mi im i dajemo taman toliko ćurekatanskog konca da se simptomi ipak potpuno ne iskorene jer, znate, i mi u manjim mestima moramo od nečega živeti. Ne može sve u Beograd! Labudovo perje i mudate su veoma traženi proizvodi, znate. Mnogim porodicama tako je obezbedjena bar neka materijalna sigurnost. Zato vam kažem gospodjice – kupujte domaće. Na taj način pomažete svojim komšijama a verujte, kvalitet naših mudata je mnogo bolji od uvoznih. Sa druge strane, tako ste bar sigurni da nisu kineska.”

“Udo, hvala Vam puno na ovim korisnim informacijama. Nisam ni slutila da veći deo Srbije preživljava upravo zahvaljujući prodaji mudata o labudata, pardon – labudova. Sledeći put svakako naručujem mudate iz Hag pjeska a ne Vajominga. Verujte, dirnuli ste me duboko. I od sada molim Vas uvek zvonite dva puta. Zar Vas tome ne uče u školi za poštare?”

"Od sada uvek dva puta" reče poštar i pomisli "konačno neka korist i od škole."

Ljubav i kazna

, 21 2013 13:48:42 +0200

Reci mi! Reci da me voliš.

Ne želim to da čitam izmedju redova.

Pokaži mi, bar zagrljajem, koliko ti je bilo lepo.

Jer znam da jeste.

Izgovori te proklete reči bar ponekad “lepa si mi”

Treba mi, da znam.

I stavi mi do znanja da sam tvoja.

Ili, i ne moraš …

Ali nemoj se onda čuditi ...

Ljubav je gravitacija koja guta galaksije

, 05 2013 23:17:21 +0100

Ne, nije potreban pogled da bi se svetovi spojili. Nije potreban dodir da bi se prisustvo nečije osetilo. Glas – da bismo nekoga čuli.

Dovoljan je korak.

Taj poslednji u nizu, koga ni svesni bili nismo, korak... da se nadjemo u gravitacionom polju tudje galaksije. I nekog pustimo u naše.

A onda ...

Nije dovoljna armija da nas od osvajanja odbrani. Tenkovi nisu dovoljni da nas iz zamke izvuku. Priče, prepreke, razlozi ...

Onda nas eto gde gutamo planete jedno drugome. Uništavamo prethodne svetove stvarajući novi. Eto nas kako rušimo carstva, zatiremo tragove i lečimo rane stvarajući svetlost.

Eto, krakova već zapetljanih, gde jedno u drugome polako nestajemo radjajući se drugačiji, ponovo.

Eto ...

Otvaramo srca puštajući strahove da lete. Prestravljeni ponovo dišemo. Zaslepljeni ponovo vidimo. Srećni, zajedno plačemo.

Na rubu naših svetova ... koji se ruše.

Ne, nije potreban pogled da bi se svetovi spojili. I ne postoje sile koje bi spajanje sprečile.

Ljubav je gravitacija koja guta galaksije. Stvarajući nove.

Zubar vs. Zli kočničari

, 24 2012 20:14:05 +0200

U zemlji ratova i čuda, na zabrdjenom Balkanu, živela su bar tri plemena zlih kočničara.

Kočenje zdravog razuma beše im genetski usadjeno u lobanje pune vetra i mraka. Oči im behu pune želje za osvetom a usta puna mržnje i bodljikavih reči.

Užas jedan!

Kao miševi, vrteli su se u svojim krugovima, grizli jedan drugoga za repove i razmenjivali otrove od kojih im vremenom osmesi sasvim presahnuše a zubi, umorni od škrgutanja i bodljikavih reči počeše svima jednoga dana grupno da ispadaju.

Sujetni kakvi već behu, kao i svi drugi zli ljudi, oni gubljenje obraza i dostojanstva nisu primećivali ali im je zato gubljenje sopstvene lepote izuzetno teško padalo.

Ograničenog dometa pameti, kakvi već jesu svi sujetni ljudi, nisu shvatali da se lepota može izgubiti jedino iznutra. I jedino svojom voljom.

Brzopleti i površni, oni pogrešno protumačiše izreku (napaćenog naroda) da se lepota nalazi u oku posmatrača te brže bolje počeše kopati oči jedni drugima, bezuspešno je tražeći.

Jeste nekad konzumirali odvratniju bajku?

To masovno kopanje očiju upade u oči medjunarodnoj zajednici naroda i narodnosti i oni, znajući da uzrok ovakvome divljačkom ponašanju može biti samo i jedino mržnja koja u potocima izlazi iz ustiju zlih kočničara rasporedjenih bar u tri plemena, poslaše hitno slabovidog zubara sa vrlo razvijenim čulom mirisa da sredi stvar.

Sišavši iz aviona zubar se umalo ne onesvesti kad oseti poznati zadah zubne truleži i ljudske mržnje.

„Au brate, sudeći po mirisu, ovde za mene ima posla do penzije. A tek mi je 30 i koja.“ promrmlja zubar onako više sebi u bradu mada je bio ćosav, kao što je ćosava većina muškaraca izuzetno guste kose.

Belim štapom pronašao je put kroz mrak koji je vladao medju zavadjenim plemenima i nastanio se u jednom čamcu, van grada, na reci koja je ni kriva ni dužna spajala sve zavadjene teritorije. Mada su kočničari tvrdili da ih razdvaja.

Onako slabovid, zubar nije bio naročito interesantan zlim kočničarima svih plemena koji behu opterećeni jedino traženjem lepote u očima posmatrača.

Oslonjen na sva druga čula sem vida, iz dana u dan sve je više shvatao pred kakvim teškim zadatkom se nalazi.

„More (bre) kakva penzija! Ovde ima posla za bar tri života. Duga.“

Umalo da zaboravim – zubar je ustvari seoski brica. Zubarom su ga zvali jer je znao mržnju sa korenom, bez anestezije iščupati. Bez da i delić ostane u desnima.

Moć i tajno oružje zubara bio je njegov nos (ne tvoj, nego njegov) kojim je nepogrešivo otkrivao svo zlo i trulež, i njegova kosa bujna koju je čupao na mahove kada mržnju negde nosom namiriše. Što veće zlo, veći busen kose je morao biti iščupan, umotan i bačen u reku da ga uzvodno do izvora mržnje odnese i doda kamen. Ne bi li izvor sasvim zagradio.

Ništa zubara to čupanje kose na mahove bolelo nije jer mu najvažnije na svetu beše da uništi mržnju. Iz korena. Mržnju, koja ga je jednom davno, mladog i neopreznog i oslabovidila.

Niti ga je to čupanje kose bolelo, niti se njegova kosa time razredjivala jer zubar se u svojoj borbi protivu mržnje i zlih kočničara vodio principima održivog razvoja.

Kosa njegova beše obnovljiv resurs, prljav ali ekološki čist, koji je mogao neštedimice u borbi svojoj koristiti, bez da se plaši da će bez svog tajnog oružja ikada ostati.

Dani su prolazili, kosa je na mahove busenima čupana, umotavana i puštana uzvodno ka izvoru, a krezubi, zli kočničari nikako da olabave sa proizvodnjom mržnje ... i kopanjem očiju. Retko koji je više mogao i da gleda. A i oni koji oči sačuvaše zaklopiše ih tako jako i tako strašno kako samo strah ume da zatvori oči; da videli nisu, jer nisu hteli.

Zubar se umarao, zid oko izvora je rastao i konačno, jednoga dana, kada u sva tri plemena nije moglo da se nadje više od tri para očiju zubar reče:

"More (bre) nosite se u p.m.s."

spakova kofere i onako očerupan ko ubeglo pile ode kući svojoj ne pazeći kud korača, ostavivši iza sebe zle kočničare zakočene u vremenu i prostoru da sami sebe mržnjom iscede i izjedu, a medjunarodnoj zajednici naroda i narodnosti jasno i glasno poruči:

"Bolje biti berber u selu nego zubar na razvodju zavadjenih kočničara.
... Stevice, bokte!!! završavaj taj bedem oko njiiiii' "

Osluškivanje dušom (ili: lupetanje petkom posle podne)

, 29 2012 17:15:16 +0200

Tup!

Muva. Pokušava proleteti kroz prozor.

Tup! Tup!

Veruje očima, ne odustaje, iznova pokušava ... Mogu li joj zameriti slepo oslanjanje na čulo vida? Da li sam bolja? Koliko zaista valja očima verovati? I koje čulo nam je najverniji saveznik?

Rewind ... Utroba ...

Sluh ... prvo čulo koje nas sprema za svet (rekla bih čak – duša, ali ...). Glasovi ... otkucaji srca ... i već prepoznajemo osobe koje će nam biti drage, iako ih videli nismo i nije nam važno kako izgledaju.

Potom koža ... dodiri ... mirisi ... ukusi ... i tek na kraju – vid.

Tek na kraju, kada već sve znamo, tek na kraju – vid!

I kako onda to tako lako posle smetnemo sa uma i kako tako lako upadnemo u zamku da je očima potrebno najviše verovati? U njihov se sud uzdati? Na osnovu informacija koje nam one pružaju – suditi?

Kada bi samo češće gledali svet zatvorenih očiju kao nekada, u utrobi ... svet bi bio veselo igralište i svako bi imao para na klackalici. Koji mu je taman!

Kada bi samo češće osluškivali dušom, srcem ... svet oko sebe ... i onaj bogati svet u sebi. I kada se samo ne bi tako mnogo plašili obzorja bez granica i jasnih oblika ... prelepe beskonačnosti koja nas okružuje ... i kada bi samo više i češće verovali srcu koje nas poslednje napušta, a koje mi tako lako napustimo prvo.

Jer svi mi, naposletku, odista umiremo tek onda kada i ono digne ruke od nas.

Do tada i imamo neke šanse ... da se opametimo.

Čarobnjak i Magija (pred Vratima Raja)

, 27 2012 11:50:37 +0200

Čarobnjak

Nekako s proleća, rodio se na Severu zemlje Čarobnjak izuzetne moći. Nosio je sobom uživanja za sva čula. U ogromnim količinama! Medjutim, pravu čaroliju nikako nije uspevao da iskusi.

Svestan da mu bez traženja značajno opadaju šanse da će naći ... to što traži .... šta god to bilo ... ali sve više smoren i opkoljen dosadom istovetnog, polako je tonuo u san.

Delio ga je korak od predaje.

Magija

Nekako s jeseni kad magije i nastaju, rodila se na tom istom Severu - Magija. Bila je obeležena brojem vilenjaka. Brojem 11. Koliko godina i beše mladja od Čarobnjaka. Nosila je sobom šareni mozak i prosipala, doduše pažljivo, boje na one oko sebe ali nije dobijala sliku koju želi. Pravu čaroliju nikako nije uspevala da proizvede.

Iako svesna da joj se bez traženja značajno sužava krug onih koje sreće i smanjuju šanse da će naći ... to što traži ...... šta god to bilo ... morala je sebi da prizna da se vremenom nadala sve redje, očekivala sve manje i - polako tonula u san.

Bila je na korak do predaje.

Vrata Raja

Nekako pred Božić, kada se čarolije i dešavaju, Magija i Čarobnjak ukrstili su moći po prvi put ... nedovoljno svesni da su utrli put čaroliji koju su godinama tražili. Veliki lovci na čaroliju, stepski vuci – samotnjaci, ignorisali su tragove koji su se pred njima pojavili ... strahujući da ih vode u zagrljaj. Zagrljaj znači dvoje. Kad postojiš u dvoje ne zavisi sve i isključivo samo od tebe. Zagrljaj znači predavanje i, na neki način, moguću slabost. Ahilovu petu.

A oni nisu želeli da budu slabi.

Na svu sreću, jednom kada ih je prepoznala Čarolija ih više ništa nije pitala. Čarobnim prahom nemilice je posipala uvlačeći ih u sebe sve dublje. Puštajući da naivno misle kako im nije ništa.

Vreme je postojalo i oni su ga bogatili uzdasima, stvarajući oblak koji ih je nosio sve češće i sve više .... ubedjeni kako im nije ništa. Doduše, ne baš ništa ali svakako ništa što ne bi mogli kontrolisati. Samo da žele.

Sve dok jednoga dana ...

... oblak koji su punili Čarolijom ... nije dostigao tačku uzletanja ...

I dok njih dvoje nisu poleteli tim oblakom ... ravno ka svetlu. Ne, nije se tu radilo o gubitku svesti (kontrolu svakako odavno već nisu imali). Upravo suprotno. Oblak ih je poneo, a da ih ni pitao nije, u nove visine i osvajanja svesti.

Magija je klečala na oblaku, okrenuta zvezdama. Čarobnjak je, bez reči, naslonio svoje dlanove na njena gola ledja. Kao da želi da je digne. Ona je znala da treba da zabaci glavu i otvori se ... iskustvu. Kroz njegove ruke (a bio je njeno Sunce) u njeno telo (a bila je njegov vazduh kroz koji je voleo da leti) ubačen je zmaj. Plav od mlade svetlosti. Treperenje, drhtanje, izvijanje, talasi miline ... dok svetlost u njoj raste i postaje žuta, zrela, jaka ...

Ritual. Čišćenja, spajanja i ... venčanja. A da ih niko ni pitao za dozvolu nije.

Njegove ruke, mirno položene na njenim ledjima ... tonu ... i njih dvoje spaja svetlost. Drhtanje ... vrhunac ... krik. Nemi, naslanjaju se na oblak ... zatečeni iskustvom, zure ... i onda ... kao da im nije već dosta Čarolije priredjeno ...

Vetar!

Uleće kroz prozor i još onako omamljene i zbunjene ... vezuje Čarobnjaka i Magiju jedno za drugo ... ne tražeći saglasnost ... i nestaje u trenu!

Gurnuti kroz vrata raja, Čarobnjak i Magija venčani su te večeri, uz prisustvo dva svedoka – Svetla Sunčevoga i Vetra Laufera ... i eno ih gde i dalje u čudu sede ... ne mogavši ni sebi (a nekmoli drugima) da objasne – šta im se to, pobogu, desilo te večeri ... na oblaku ... u sobi?!?!

Naglas i dalje tvrdeći kako im nije ništa.

Slonovski strah od miša

, 26 2012 18:36:09 +0200

Nekada davno Zemljom su vladali suša i glad. Kako bi se sačuvao red medju životinjama kojih je bilo sve manje te su stoga bivale sve gladnije i neposlušnije, Savet životinja sa sedištem u Africi kojim je predsedavao kralj Lav (zbog koga je sedište Saveta i bilo u Africi), doneo je Odluku da se ima strogo poštovati „Lanac ishrane“. Na vrhu toga lanca, normalno, bio je sam Lav jer svi predsedavajući za sebe uvek nekako nadju najpovoljnije mesto sa koga ih je ponekad nemoguće skinuti.

Po tom lancu slon i miš nikako nisu mogli biti neprijatelji pa se svi sigurno pitate što ga onda ovde uopšte i pominjemo. Ali, zakon je jedno a život se često odvija mimo zakona. Ko tu onda nije u pravu: zakon ili život nije tema ove bajke.

Nas priča vodi u jedno seoce na jugu Indije (to vam je tamo gde ne žive Indijanci) gde se desilo da punih godinu dana nije pala ni kap kiše. Oni koji su nekada putovali u Indiju znaju koliko je to čudno i neverovatno no, verujte, nastavak je još neverovatniji.

Iz tog sela su, iz pomenutih razloga, otišle sve životinje sem jednog krda slonova i velikog čopora kućnih miševa.

Slonovi su svoj ostanak pravdali poštovanjem tradicije i nemogućnosti da se napusti staza slonova kojom su još njihovi preci hodili i za koju su, uostalom, bile vezane sve lepe uspomene iz njihovog života. Praktično, po njihovim tvrdnjama beše to kolevka slonovske civilizacije koju su bili spremni da brane do poslednje kljove. Nešto kao nama Kosovo. E! Baš tako! :)

Svi znamo da slonovi imaju slonovsko pamćenje i da stoga u verodostojnost njihovih uspomena ne treba nikako sumnjati.

Miševi su, sa druge strane, verovali da se za njih uvek mora naći bar neka mrvica hrane u napuštenim domovima. Nažalost, već dugo nisu bili u pravu. Sve što su mišji želuci mogli svariti bilo je već pojedeno.

Svi znamo da u sposobnost mišjih želudaca da svare nesvarljivo ne treba sumnjati. Zato vam je sigurno jasno koliko je situacija bila ozbiljna a koliko nedostatak hrane evidentan.

U pomenutom čoporu miševa živeo je izvesni miš Mile i bio taman u godinama koje vrlo često ne poštuju zakone i propise starijih. Opet, da li su krive godine ili zakoni – nije tema ove bajke.

Dakle, jedno toplo veče kada je pamet svima već polako bivala na izdisaju (jeste primetili da srce ipak uvek dobije bitku i živi duže od pameti?) miš Mile i njegovi drugari, svi vrlo gladni i svi u buntovnim godinama pokušavaju zametnuti razgovor ne bi li skrenuli misli sa svojih praznih mišjih želudaca na neke mnogo uzbudljivije stvari.

Ali, avaj. Iz minuta u minut Miletov apetit sve je brže rastao dok Mile na kraju ne uzviknu: „Toliko sam gladan da bih slona mogao pojesti!“ i ideja, ma kako ona neverovatna bila i ma koliko se protivila zakonu životinjskog Saveta, rodjena je u Miletovoj glavi. A kako to već biva sa neverovatnim idejama, jednom kada vas dotaknu, ma koliko se posle trudili da ih zaboravite, one kao u inat rastu i muče vas dok ih ne prihvatite kao nešto sasvim normalno i neizbežno. Zapravo, niste više sigurni kako ste do tada uopšte mogli i živeti bez njih!

Uzaludni su bili pokušaji Miletovih drugara da ga odvrate i upozore na opasnost kojoj se izlaže i samom pričom o tome kako će pojesti slona. Lanac ishrane bio je istaknut na svim vidnim mestima i svakome ko ga se ne bi pridržavao pretila je oštra kazna. Džaba! Mile, rodjeni buntovnik, rešio je čvrsto i neopozivo da poštuje samo zakon svoga praznog mišjeg stomačića koji je glasno zahtevao da bude nahranjen. I to vrlo brzo!

To veče, pod okriljem noći, iskrao se Mile iz svoje mišje jazbine i otišao put severa odakle se prethodnog dana čula rika slonova. Sutradan, većina pripadnika čopora nije ni primetila Miletov nestanak. Bili su zaokupljeni traženjem hrane i punjenjem stomačića na raznorazne načine. Sve u skladu sa zakonom. Normalno.

Da Mileta nema, primetili su samo njegovi drugari, i sami buntovnih godina i bogati maštom koja pomera granice. I ostvaruje nemoguće.

Mile je postao jedina tema njihovih tajnih sastanaka, njihov heroj. A proglasili su ga i za vodju, mada sam Mile o tome još nije bio obavešten. Željno su iščekivali njegov povratak i, da ih je neko od starijih samo malo pažljivije pogledao, po zavereničkom sjaju u očima zaključio bi vrlo lako da oni skrivaju neku veliku tajnu. Srećom, stariji imaju tu lošu naviku da sve rade po navici i vrlo se retko gledaju duboko u oči pa im tako mnoge važne stvari nepovratno promaknu. Kažem, srećom po našu družinu jer vremena su bila opasna i njihovo ćutanje bilo bi kažnjeno kao saučesništvo u nepoštovanju zakona. A kazna bi bila visoka. I oštra. I široka. Kako se uzme.

Tri puta je još užarena sunčeva lopta prešla svoj put sa jedne na drugu stranu neba pre nego što je Mile, upadljivo zadovoljan i čudno zaokružen, ušetao nazad u svoje selo, obavijen tajnom.

Drugari su ga dočekali kao što se dočekuju heroji. Zažarenih pogleda, istovremeno i u glas, postavljali su mu bezbroj pitanja. A sva su se mogla svesti na jedno:

„Da li si ili nisi pojeo slona?!“

Okrznuvši ih vragolastim pogledom, Mile je prošao kroz okupljenu gomilu prozborivši samo:

„Uf! Strahovito sam žedan!“ i - legao da spava! Kao što se spava posle dobrog i obilnog obroka.

Neki su se posle kleli kako im je Mile šapatom priznao da jeste pojeo slona, dok su drugi njegov stomačić objašnjavali napuštenom vodenicom na severu zemlje (do koje Mile, ako ćemo pravo, nije mogao za tako kratko vreme ni da stigne) gde je, nema sumnje, pronašao džak pirinča ali, alav kakav je u njihovim pričama bio, nije hteo ništa da donese u svoje selo.

Bilo kako bilo, i jedni i drugi su zavideli Miletu na osmehu, stomačiću a ponajviše na veri. Veri koju oni behu odavno izgubili.

Zlim jezicima zalud su pokušavali da umanje Miletov uspeh i sruše mit koji se počeo stvarati.

A mitovi su, kao što sigurno znate, posvećeni onim retkim pojedincima koji čine čudnovate i junačke podvige i pomeraju granice mogućeg. Pojedincima koji svojim primerom dokazuju da su krila mašte najšira i da nas uz snagu vere mogu odneti daleko, najdalje i ispisati naše ime medju zvezdama.

Ako to zaslužimo.

Ja na nebu vidim Miletovo ime. A vi?

Molitva

, 16 2011 19:33:59 +0200

Džimi-džomi, džimi-džami

moja svetlost si u tami.

„Oče naš koji si na nebesima

neka se sveti ime Tvoje,

neka pridje Carstvo Tvoje,

neka bude volja Tvoja

i na Zemlji kao što je na nebu“

Džimi-džami, džimi-džomi

ne daj da me život slomi.

„Hleb naš nasušni daj nam danas

I OPROSTI NAM DUGOVE NAŠE

KAO ŠTO IH MI OPRAŠTAMO DUŽNICIMA SVOJIM.

Ne uvedi nas u iskušenije no izbavi nas od svakoga zla“

Džimi-džami, džimi-džomi

ne daj da me život slomi.

Džimi-džomi, džimi-džami

moja svetlost si u tami.

Džimi-džami, džimi-džomi, džimi-džomi, džimi-džami ...

Oprosti.

I pomozi da oprostim.

U ime oca i sina i duha svetoga, amin

Molim Te!

Ljubav drži zvezde na nebu visoko

, 07 2011 22:17:30 +0100

Ljubav drži zvezde na nebu. Visoko. I neko se od nje oprašta smrću a neko još za života digne ruke. I pusti svoju zvezdu da padne.

Svako od nas dobije zadatak rodjenjem. Uglavnom lekciju koju nije savladao u prethodnom životu. A ti i ja se znamo još od tada i naše prepoznavanje u ovom životu slutilo je nevolju. Početak popravnog. A da nismo ni slutili.

Lekcija koju sam ja morala da obnovim je – da veru u ljubav ne smem da izgubim. Bez obzira ... na tebe ... i gubitak...
Tebi namenjena lekcija – da shvatiš besmisao materijalnog ... stekneš mnogo ... da bi shvatio koliko si izgubio.

Naše upoznavanje iniciralo je pokret na oba polja. Tvoju ambiciju za sticanjem ... zarad naše budućnosti ... i moje bolesno oslanjanje na tebe ... u kom pronalazim sve što mi treba.

Kao što vidiš, hteli ne_hteli, bili smo ključni igrači jedno drugom ... i početak teškoća ...

Najteža životna lekcija. Ja tebi. I ti meni. Šta ćeš.

Ne kažem da sam sigurna da znam kuda idem, ali znam da sam sigurno krenula dalje ...

Jer, moram.

Jer, postoji sistem vrednosti u svakom od nas koji je konstanta i postoje naši pokušaji da pronadjemo te vrednosti u ljudima, stvarima. Na mojoj listi, ljubav je na prvom mestu. A ti si bio test na kom umalo padoh. Ponovo. Spasilo me duboko potisnuto iskustvo prošlih života. I zato idem dalje. Meni nije važno da li me čeka dvorac ili šator. Meni je važna ljubav. I ne dižem ruke od nje. Jer, jedna zvezda zavisi od mene.

Ti slediš svoju listu ... i ideš dalje ... do bisera ... i dvorca ...

Razgovor? Neće biti potreban. Ćutim odgovore. Ćutanjem si rekao sve. Ne zameram. Jer, svi smo rodjenjem dobili zadatak koji nesvesno ispunjavamo. Ja svoj. Ti svoj.

A ljubav?

Ljubav drži zvezde na nebu. Visoko. I neko se od nje oprašta smrću, a neko još za života digne ruke. I kad tad shvati ... da je ona jedino što vredi. A bez nje ...

Problemi sa WINDOWS 2010

, 06 2010 17:37:10 +0200

Moja prijateljica Olga već danima živi u Nervozi jer ima problema sa WINDOWS 2010. Ona ih, naime, čitave nedelje farba u žuto a stara zelena stalno i iznova izbija. Sad, da l' je do modela prozora ili do verzije upgrade-a, (iliti farbe), ne znam. Nisam pametna.

Ja, koja živim u Tuzi već neko vreme (a Tuga i Nervoza su kadgod bile ista država dok u modu nije ušlo ovo separatisanje pa se i nji' dve razdvojiše jedna od druge. Kao, bolje će narodu biti tako. Ali, teško da neki boljitak od toga pošten svet vidi) pokušavam da shvatim – šta je zapela toliko so_tom žutom kad je to ionako oduvek bila moja boja, a ne njena. Njena je zelena! Al ajd, bud' sad pametan pa joj (do)kaži štogod. Tak'oj nervoznoj. Što bi babe kaz'le - živčanoj. Da me još umaže kak’a je.

Odustah od Olge, pa krenuh put Anje - koja mi od skora živi u Brizi (neznatno posle Tuge i Briga se separatisala od Nervoze ali, opet kažem, običan svet teško da oseća neku razliku), da vidim kako je i je l' još sluša „Deca su ukras sveta...“ tešeći sebe kako je zarad dece donela pravu odluku ... a na svoju štetu ... pa da nas dve zajedno, lepo, uz čašu crna vina ... lakše odemo ... u d... na vašar.

A svi znamo koji grad (ovdašnji) je najpoznatiji po Vašaru.

I eto. Nekada su (i neke) svi putevi vodili u Rim. A mene moji, kojim god da krenem, odvedu ravno u ... na Vašar. Pa di je tu pravda. Nekom Rim, nekom ...

Ako očekujete ovde neku poentu – džaba ste navraćali (k'o što Olga džaba farba one njene prozore. Al nećemo je dodatno sikirati).

Nema ovde poente. Odselila se u Ljubav. Zauvek je, zapravo, i živela tamo. A za tu državu vam je potrebna viza. Ja je, eto, nemam. Još uvek.

Kažu, nije mi se srce iščistilo dovoljno. Pustiće me. Kadgod. Opet.

Ajd baš da vidimo!