Filmovi, kikiriki, semenke, zanimacija za oči

Looper aka Ubice iz buducnosti

, 20 2012 11:53:28 +0200

Kazu da jedan trenutak u zivotu menja sve. Bitno je da ste svesni tog trenutka i da cinite pravu stvar jer posledice se cesto odrzavaju i na zivote drugih ljudi.

Ovo je prva stvar koja mi je pala na pamet kad sam odgledao film Looper. Ovaj film je klasican mindfuck u pravom smislu te reci. Putovanje kroz vreme je vise puta ispricano, na onaj ili ovaj nacin ali Looper daje svemu drugu dimenziju.

Kao sto sam rekao, putovanje kroz vreme ce biti moguce ali na nacin da ce ono biti zabaranjeno obicnim ljudima. Drugim recima, kriminalne grupe ce koristiti ovo putovanje kako bi slali ljude u proslost koji im smetaju jer u buducnosti veoma tesko mozete sakriti leseve ljudi koji vam stoje na putu, simple as that.

Sa druge strane u proslosti vas ceka Looper od koga dobijete na poklon jedan metak u grudi. Ovo bi sve bilo dosadno da ne postoji tzv. Zatvaranje petlje. To zapravo znaci da moze da se desi da iz proslosti moze da vam dodje starija verzija Vas. Ljudi najvise vole sebe te shodno tome dolazi do komplikacije.

Sem pocetka filma gde zapravo niste svesni sta se desava, film vas lagano vodi kroz radnju tako da lagano sklapate kockicu po kockicu. Zapravo ni u jednom trenutku vas mozak ne dobija previse informacija koje onda tesko vari kao sto je to bilo u filmu Inception. Nema bezpotrebne patetike i prava je retkost da gledate film gde jednu od glavnih uloga tumaci Brus Vilis a da on uopste ne dominira. Sve je prepusteno Jospehu Gordon Levitt-u koga necete tako lako prepoznati. Ovaj glumac je od klinca koji je glumio u serijama izrastao u ozbiljnog glumca gde za ovo kratko vreme ja tesko mogu da nadjem neki los film gde je on glumio.

Ono sto je cesto bio problem sa filmovima koji dolaze sa Americkog kontinenta jesu bile the end scene. Ovaj film nema problem sa tim i zapravo tesko mogu da zamislim neki drugi kraj osim onog koje sam i sam video.

Ljudi se uvek bore za ono u sta veruju i vole, da li je to nekad realno, pitanje je, koje opet ne treba nikad postavljati. Kazem vam, klasican mindfuck.

The Dark Knight Rises

, 27 2012 21:58:46 +0200

Tesko da mogu da budem objektivan kad je rec o novom Betmenu. Deo svog detinjstva svakako vezujem za ovaj legendarni lik, lik koji bez ikakvih posebnih moci postaje jedan od najpoznatijih i najcenjenijih super junaka.

Dovoljno je reci da je sama tema toliko inspirativna da verujem da moze da izrodi jos nekoliko nastavaka a da to uopste ne utice na kvalitet. Bilo je tu par promasaja, ali poslednja tri dela su svakako kruna ove sage koja traje i trajace dugo godina.

Kad bih pokusao da nadjem zamerku ovom filmu tesko da bih mogao nesto posebno da izdvojim. Ono sto mi prvo pada na pamet je da film ne obliuje patetikom sto je tako karakteristicno za Holivudske filmove. Takodje film sve vreme drzi paznju sto je zaista tesko jer isti traje vise od 2,5 sata.
Glumacka ekipa, nekoliko all star ekipa tu ima. Pored proverenih Bejla, Frimena, Kejna, Oldmana posebno bih izdvojio Hardija. Na prvu loptu rekli bi ste top karijere film Ratnik ali on ovim filmom sve demantuje i pokazuje da je odlican glumac. Treba napomenuti da trenutno snima film Pobesneli Maks i mozemo da ocekujemo samo najbolje.
Ono sto ovom filmu takodje ne manjka je drama, akcija, neizvesnot i odlicna muzika.

Kao i nekoliko proslih nastavaka Brus Vejn pocinje od pocetka i cini mi se da je ovaj put najteze. Kod njega je uvek prisutna borba da li Betmen i Brus mogu da idu zajedno i kako to sve izgleda u ocima obicnog gradjanina Gotama. Nolan je tu uradio sjajan posao i nekoliko puta u filmu je Brus na mukama i ispitima koje mora da prodje kako bi konacno spoznao sebe onakvog kakav zapravo jeste. Tu zapravo lezi i najveca snaga ovog lika, snaga duha.

Ono sto me je ovaj film naucio i sto nikad necu zaboraviti, zasto u zivotu padamo i dozivljavamo neuspehe? Prosto, da bi znali da ustanemo.

Fighter

, 07 2012 21:28:58 +0200

Dugo sam preskakao film Fighter bez nekog preteranog razloga. Za to vreme iskreno pogledao sam mnogo vise losijih filmova nego dobrih. Izgleda da kriza ulazi u sve pore.

Naziv film dosta govori. Bokser Miki Ward koga tumači Mark Wahlberg očajnički pokušava da u svojim tridesetim postane profi bokser kakav je nekad bio njegov brat Diki ( Christian Bale ). Na prvu loptu vidite da Miki ne moze mnogo da nauci od svog brata koji je celu svoju karijeru i pobedu na Sugar Ray Leonardom upropastio zbog navucenosti na krek.

Osim brata Miki mora da se postara i za svoju majku koja mu je menadžer i misli da zna vise o boksu od bilo koga drugoga kao i njegovih 7 sestara koje kad bi i spojili pitanje da li bi dobili pristojnu osobu. Naravno celu svoju porodicu balansira sa svojom novom devojkom koja istinu za volju nema sredjen zivot, nezavrsen fakultet i problemi sa alkoholom.

Na prvu loptu nema izlaza ali upornost kao i mnogo puto do sada se na kraju isplati. Koliko god Diki izgleda izgubljeno, taj isti covek je nekad bio u vrhu sveta boksa a tu nije stigao slucajno. Sve sto je bilo potrebno jeste da izuce najbolje iz sebe i da opet pronadje svrhu. Kada ste na vrhu pa dodjete na dno veoma je tesko pronaci opet motiv da uradis nesto dobro u svom zivotu.

Boks je uvek bio zanimljiva tema za filmsko platno i stvarno imate bezbroj filmova na ovu temu, sto je jos vaznije dosta dobrih filmova je snimljeno bas na temu boksa. Ovo je jedan u nizu takvih filmova, mozda nesto drugaciji od ostalih koje sam gleda ali nista ne zaostaje po kvalitetu.

Glumacka ekipa, tu nema mnogo price. Svako ko prati film zna da su Wahlberg i Bale buducnost i da ce snimiti jos pregrst filmova. Bale je opet doziveo transformaciju u filmu ali za njega posle filma Mechanist nista ne bi trebalo da predstavlja problem. Treba spomenuti da je za ovu ulogu dobio i Oskara.

Ovo je jos jedan od filmova koji pokusava da nam kaze da nikad ne treba odustajati i da covek kad radi nesto u zivot sto voli samo je pitanje vremena kad ce rezultati izaci na videlo. Kad se sve to upakuje sa dobrim scenarijom, glumcima i kad znate da je sve istinita prica, onda ovaj film nema greske.

Obećanja sebi

, 27 2012 11:39:10 +0200

Dajemo mnogo obećanja u životu i to je sasvim normalno, ljudski je nadati se i želeti pomoći nekom drugom. Problem nastaje sto veći deo obećanja dajemo sebi i opet veći deo tih istih obećanja ne ispunimo.

Nekako je najlakše zajebati sebe. Znate i sami kad uzmete stvar od nekog drugoga, toliko vodite računa o tome da to prevazilazi granice normalnog a prema svojim stvarim se uglavnom ponašamo bahato. Tako je i sa obećanjima koje dajemo sebi.
Od sledeće nedelje krećem na dijetu, sutra upisujem strani jezik, prestaću da pušim, prestaću da grickam nokte ( obećanje koje sebi dajem već godinama ), itd.
Generalno je danas problem što ljudi daju olako obećanja. Realizacija obećanja je ista kao procenat šuta za tri poena nekog osrednjeg igrača. Koliko lako dajemo obećanja još lakše ih zaboravljamo a najgore je živeti u zaboravu.
Sve to kasnije prerasta u neku vrstu odugovlačenja, ako ne završim danas, završiću sutra, ako ne sutra onda prekosutra i tako u nedogled, tzv. Igra bez granica.
Neispunjavanjem tih istih obećanja prema sebi gubimo ljude oko sebe. Kako očekujete da ispunite obećanje nekom drugom kada to ne možete da uradite pred samim sobom.

Dugo sam imao ovakvu vrstu problema i verujte mi dugo sam je negirao. Kažu da je prva faza problema, negiranje istog. Čuo sam to u nekoj od serija koju sam gledao i verujte koliko god glupo zvučalo, upalilo je. Ja i dalje grickam nokte, to stoji a onda se verovatno pitate kako ja mogu da pričam o nečemu što i sam ne poštujem pa odgovor je vrlo jasan, postepeno se postaje šampion. Zašto Još nisam prestao da grickam nokte? Vrlo jednostavno, prešlo mi je u naviku. Najgore je kad loše stvari pređu u naviku. Čovek toga naravno nije svestan i ubrzo shvata da mu je potpuno normalno da radi neke stvari koje su drugim ljudim idiotske.
Na tom mikro primeru sam dosta naučio. Ne kažu za džabe da je navika čudo. Roditelji nudili pare, devojke pretile raskidom, ljudi u autobusu koji skreću pogleda sa tvojih šaka, sve to me nije nateralo da prestanem. Nije da nisam prekidao, bilo je tih trenutaka ali jednostavno brzo je prošlo kad je negiranje prešlo u nesvesnost a onda sve u glupu naviku.

Mnogi citiraju jednu prostu misao, da bi voleo druge moraš voleti sebe. Ako želite da obećavate drugima prvo ispunite obećanja koje ste dali sebi.

Intouchables

, 20 2012 13:08:30 +0200

Posle pregršt holivudskih filmova sasvim slučajno sam u poslenjih par dana dobijao preporuku za film Intouchables. Reč je o francuskom filmu i odmah mi je palo na pamet da sam poslednjih meseci zapostavio evropsku kinematografiju koja me je nekako uvek spašavala kad uđem u seriju loših holivudskih filmova.

Teško je opisati ovaj film. Cela radnja filma se odvija oko dva čoveka, potpuno dva različita čoveka. Boja kože, fizičko stanje, mentalno, imovinsko, sve ih razdvaja. Koliko god ta razdaljina bila velika, obojica su našla nešto zajedničko, međusobno razumevanje.
Čovek u svom životu moze da ima dosta ljudi koje poznaje ali ste srećni ukoliko upoznate jednu osobu koja vas u potpunosti razume. Često čujem u poslednje vreme da su poznanstva najvažnija u poslu. Ljudi posmatraju stvari na mikro nivou i ova tvrdnja ne može da se ospori. Ono što je mnogo bitnije da imate poznanstva za ceo život, ne posao, život.

Kroz život nam prolaze veliki broj ljudi i zaista je privilegija kad svakodnevno možete da upoznajete nove ljude ali prave ljude upoznajete retko i mnogo je bitno da to prepoznate.

Kažu da je čovek bogat onoliko koliko zna jezika, ja Vam kažem da je čovek bogat koliko prijatelja ima oko sebe. Sam sebi nekad mogu da priznam da zapostavljam ljude koje volim jureći neke snove koje iskreno ne mogu ni da oblikujem. Stalno se menjaju, podiži na viši nivo, sa njima se i ja dižem a u svemu tome je najvažnije da ostanem sa nogama na zemlji.

Uhvatim sebe da su mi neke stvari normalne za koje sam mislio da mi nikad neće biti normalne. Da li nas vreme, okruženje oblikuje, to stvarno ne znam. Nekim danima ne volim sebe, to je valjda i normalno. Ono što je bitno da postoji makar jedna osoba u tom trenutku koja će biti uz Vas.

Ljudi se boje od onoga što ne razumeju i ovaj film na najbolji način to odslikava. Drugo ne znam sta bih rekao osim da pogledajte ovaj film i da bar pokušate da shvatite koliko su neki ljudi bitni u vasim zivotima. Ja sam shvatio ali kao i djaku u skoli potrebno je nesto da me podseti.

Machine Gun Preacher

, 17 2012 00:07:25 +0200

Ako za trenutak zaboravite na Vaše, preciznije rečeno na naše probleme videćete da sami nekad preuveličavamo iste. Znamo, svakom je svoja muka najveća ali bar za trenutak isplivajte iz mikrokosmosa i videćete potpuno drugačiju sliku. Sliku koja ne treba da vas teši, sliku zbog koje ne treba da se osećate bolje ili lošije, nekad je čoveku dovoljno da bude svestan, ništa više od toga.

Put od narkomana, bivšeg razbojnika, lošeg muža, bajkera pa sve do čoveka koji je prihvatio Boga na praktičan način pa sve do čoveka koji je uspeo da spasi na stotine dece u Južnom Sudanu i Severnoj Ugandi, sve to je prevalio Sam Childers ( Gerard Butler ).
Taj put nije lak jer ga putuješ sam. Novac, zapostavljanje sopstvene porodice, nerazumevanje drugih ljudi, mržnja, na kraju puta se to sve nekako skupi u čoveku. Kad se to desi, čovek zaboravi na sve dobro što je uradio, seti se onoga najgoreg a verujte mi čoveku je najlakse da se vrati na staro, baš tako, na staro.

Machine Gun Preacher je jedan u nizu filmova koji opisuje realno stanje stvari u Africi, kontinentu koji je vec godinama u konstantnom građanskom ratu. Ne postoji dovoljan broj filmova i reportaža koji će nam do kraja opisati situaciju na crnom kontinentu ali je ovaj film dovoljan da sagledate realno stanje u svom okruženju, koliko su realno neki od nas zaista srećni samom činjenicom da smo rodjeni u određenom gradu. Mnogim ljudima u svetu je sudbina odredjena onog trenutka kad su rođeni.

Sustina, treba vrednovati male stvari, jer na svakog ko vapi za velike stvari uvek ide vise njih koji nemaju te iste male stvari.

Hvala Man. City sto je podsetio zasto su neke sporedne stvari najvaznije stvari.

, 13 2012 19:27:13 +0200

Danas me je Man.City podsetio zasto je fudbal i uopšte sport jedna od najlepsih stvari u ovom ne tako lepom i srecnom svetu.

Kao mali ucili su me mnogim stvarima ali ne i kako da izgubim. Prva izgubljena utakmica, prvo napucavanje u 10/9 sa specijalkom i dupe koje me je bolelo par dana, kada te protivnicki igrac napravi budalom ispred svih, ne, tad to nisam shvatao na pravi nacin. Bio sam u stanju da se pobijem, da se svadjam, da teram svoju pricu.

Koliko god to glupo zvucalo, isti taj sport mi je doneo najveca razocarenja i tugu. Ako se setim Levgrena i njegovog gola u poslednjoj sekundi, Tuncerija i njegovog polaganja, iskljucenja Divca i neigranje Savica u Atlanti, gol Kasasa u poslednjoj sekundi u Sevilji, 4. Mesto Topica u Atlanti, itd. Svaki neuspeh sam prozivljavao kao svoj. Tesko je kad u nesto verujete i ocekujete a to nesto se ne desi.
Posle precke Mijatovica nisam spavao nekoliko dana. Mnogi su tad pljuvali, trazili razloge, iskreno, ja sam samo bio razocaran i tuzan.

Nikad nisam trazio da me ljudi razumeju, jer zaboga, to je samo sport. Mislim da je tu greska, to je samo jedna od stvari u zivotu za sta covek moze da se veze i da oseca pasiju. Nekad nije potrebno razumeti, potrebno je samo postovati.

Vidite, ispucavanje lopte u aut kad je neko na zemlji nije nesto sto pise u pravilima, nije nesto sto neko moze da vas nauci, jednostavno ili izbacite loptu u aut ili ne.
Niko nije kapirao kako mozes da kazes aut i da das protivnickoj ekipi loptu kada si samo ti video taj aut. Znate Robi Fauler je jednom prilikom priznao da je iscenirao penal i sudija je ponistio isti taj penal. Mislite da su ga drugi ljudi cenili, ne, rekli su da je budala. Par godina kasnije postao je ikona Liverpula.

Ne morate biti profesionalni sportista da bi dobili od sporta ono najbolje. Čovek je veliki onoliko koliko moze da se izdigne nakon poraza. Pasiju prema sportu sam samo preneo na druge stvari u zivotu i nisam pogresio. Ne treba uciti od velikih ljudi nego se uci iz velikih postupaka. Neko je nesto uradio pa tek onda je postao veliki covek.

Jedan čovek - jedan sistem

, 03 2012 23:06:47 +0200

Koliko sam puta čuo, jebeš ti sistem kad sve zavisi od jednog čoveka. Nisam se dugo opirao, prihvatio sam ideju ali iskreno ne razmišljajući mnogo.Gledajući neke druge sporne stvari, preciznije najvažniju sporednu stvar na svetu shvatio sam da sistem može da bude jedan čovek, kako, pa najlakše da pitate Gosn Murinja.

Čovek koji je bio prosečan fudbaler, odličan prevodilac, postao je jedan od najboljih ako ne i najbolji trener na svetu. Kako?, sistem bato. Svestan svojih ograničenja odlučio je da potraži pomoć najboljih i iskusnijih. Ljudi imaju taj problem danas, ne žele da čuju loše stvari o sebi, ne žele da priznaju da ne znaju, da imaju mnogo toga da nauče... Murinju to nije smetalo, radio je kao prevodilac Ser Bobiju Robsonu, drugim rečim sve što je trebalo da uradi je da se pretvori u kvalitetan sunđer i da upija, sve ostalo je došlo samo po sebi. Nekad treba da budes srecan sto si dobio priliku da ucis od najboljih a ljudi to cesto ne znaju da cene.
Svojom upornošću je došao u Porto i sačekao ekipu koja je vladala Portugalijom. Ekipa sačinjena od dobrih igrača ali ograničena kompleksom igranja u Evropi i uspeha van Portugalije. Skrojen po njegovoj meri, tim je igrao oko jednog igrača DEKO, jednom rečju napravio je sistem u okviru sistema. Zvuči kompleksno ali u stvari vrlo jednostavno. Trudio se da sasluša svakog igrača, da ga upozna, jednostavno napravio je porodicu = sistem. Rezultati, osvajanje Kupa Uefa i Lige šampion za svega dve godine. Sitni detalji: finale protiv Monaka, u igru ulazi Rus Alejničev koji je cele sezone rezerva i igra malo ali u finalu je bio jedan od najboljih igrača. Igrači su voleli da igraju za Murinja. Recept, napraviš sistem sa zadovoljnim ljudima u okviru istog i ne očekuješ rezultate preko noći ali garantuješ. Kada znas kako ekipa dise, znas i sta da ocekujes.

Nakon toga,opet izazov, odlazak u Chelsea. Ekipa sa kompleksom trofeja Premier lige. Ekipa u koju je uloženo stotine miliona dolara ali koja je nekako uspevala da ne osvoji nista. Puno zvezda, predsednik koji nema strpljenja i vreme koje nema kao sto je imao u Portou. Dovodi svega nekoliko igrača iz Porta, Fereiru, Carvaljo i Maniche. Primecujete, nema Deka, sistem teško može da funkcioniše sa dva glavna šrafa. Procenio je i nije pogrešio kad je odredio Lamparda kao vođu a on mu se odužio na najbolji mogući način. Iako potpuno drugačiji tip igrača od Deka, Lampard je od talentovanog momka iz West Hema prerastao u vođu na terenu. Vođu ekipe koja je narednih nekoliko godina harala Premier ligom. Ekipe koja godinama nije izgubila na svom terenu. Ekipe koja je jedina mogla da se suprostavi Barseloni. Kažu da je dobar menadžer covek koji ima znanje, koji je inteligentan, koji donosi teške odluke a ja vam kažem da je najvažnije da menađžer izvuce najbolje iz vas i da su igrači ti koji su donosili odluke na terenu. Murinjo je to radio u Chelsea na sebi svojstven način. Mnogi igraci nikad nisu igrali fudbal kao sto su igrali u Chelsea-u. Evropska titula je ostala nedosanjan san i to se najbolje vidi u njegovim komentarima da ce se vratiti u Chelsea jednog dana kako bi zavrsio nezapocet posao ali je napravio ekipu koja se i dan danas odrzala.

Valjda mu to sve nije bilo dovoljno pa je sebi nasao jos veci izazov. Inter iz Milana je ekipa kroz koju su prosli jedni od najboljih igraca koje znate u fudbalu: Berkamp, Carlos, Mateus, Vieri, Andreas Breme, Ronaldo... ali se nekako uvek zavrsavalo na tome, dobra ekipa kojoj je uvek nešto falilo. Ako se setite malo bolje ekipe sa kojom je Murinjo sve osvojio, ukljucujuci i Ligu sampiona bila je najblaze receno sarenolika. Samuel i Lucio koji su dosli u ekipu da bi pronasli svoju davno izgubljenu formu, Maicon koji je sebe trazio godinama unazad, cesto osporovani Julio Cezar, zaboravljeni Cambiaso i Sneider, itd. Kako je uspeo, sistem naravno. Lucio i Samuel su odigrali jednu od najboljih sezona ikada, Sneider je bio pravi vodja na terenu, Eto i Milito su funkcionisali kao da se godinama znaju, Julio Cezar branio kao macka, Maicon proglasen kao najbolji desni bek, Zaneti igrao kao mladic, Stankovic sa voljom kao nekada u Laciju. Vidite, svaki igrac je pronasao ono sto je izgubio u prethodnom klubu. Svi ovi igraci znaju da igraju fudbal i nisu ga tek tako zaboravili. Pa da li je realno da Tores ne moze da da go 6 meseci u Premier ligi, pa nije ovo Space Jam da mu je neko oduzeo talenat i snagu.

Nakon Intera, sledi bum, kraljevski klub se ne odbija. Murinjo je došao u ekipu koja ima sve tradiciju, trofeje, igrače, ali nema trofeje. Sve je nekako pocelo sa dolaskom Bekama i sa povlacenjem Zidana. Skoro je nezamislivo da tako jedan veliki klub ne osvaja trofeje. Realu se dogodila jedna stvar, BARSELONA. Imao sam priliku da gledam Barselonu dva puta uzivo i to je definitivno najbolje ekipa ikada. Ako ste mislili da nece biti nista bolje od Milana 90-ih desila se Barselona. Murinjo je trebao da se bori protiv najtezeg protivnika ali u drugoj situaciji, sa drugom ekipom.

Nije krenulo dobro, gubio je utakmicu za utakmicom od Barselone i sem Kupa Kralja nije bilo drugih trofeja. Murinjo je rekao jos na pocetku da je to proces i da se nista nece desiti preko noci, zasto, zato sto je opet postavio sistem. Ako ste se ranije pitali kako Kedira, Arbeloa, Ozil ( dok nije postao sto je danas ) i drugi manje poznati igraci igraju u Realu, onda vam je sasvim jasno da su se svi oni uklopili u sistem koji je tako dobro projektovao Murinjo. Naravno ovog puta, centralni sraf Cristiano Ronaldo. Gde je Alex Ferguson stao u razvijanju Ronalda tu je Murinjo samo nastavio i verujte mi ova dva coveka su najzasluznija sto je on najbolji igrac sveta , tik uz Mesija. Ligu sampiona nije osvojio ali ako znate da je Real ove godine davao vise od 3 gola po utakmici u prvenstvu onda vam je jasno da je sistem prerastao u masinu koja melje i pitanje je vremena kad ce doci i trofej sa usima u Madrid.

Iz Murinjovog primera sam mnogo naucio. Uvek morate biti kriticni prema sebi, morate znati svoje nedostatke ali i prednosti, morate znati sanse ali i pretnje. Svaki dan covek mora da se usavrsava jer nikad nije dosta. Nemojte da verujete da jedan covek ne moze da promeni nesto, to pricaju ljudi koji ili su se odavno predali ili jednostavno ne znaju sta žele. Čovek uvek ima izbor a izbor znaci uraditi nesto i promeniti pa makar to bilo i na mikro nivou. Ne mogu svi biti Murinjo ali mozemo biti bolji ljudi.

Lincoln lawyer

, 02 2012 19:19:33 +0200

Lincoln lawyer je neopravdano već duže vreme skupljao prašinu na polici zaduženoj da me podseća da ne mora uvek da tražim svaki novi film koj se pojavi kad već imam i one stare koji nisu ništa manje dobri.

Malo sam oprezan, glavna rola Matthew McConaughey ( Mick Haller ). Mnogi ga ne smatraju za dobrog glumca ali su žene posle filma Sahara počele stalno da upoređuju svoje jače polovine sa ovim Teksašaninom tako da je posebno muškoj populaciji on još više iritantniji.

Mick Haller je advokat i to uspešan što povlači milion drugih stvari. Pun sebe, uvek kontroliše situaciju. Takvim ljudima je uvek malo pa tako i on komplikuje sebi situaciju tako što se oženio sa tužiocem. Neko bi rekao da je mazohista ali jednostavno funkcionisanje po principu ti hapsiš ja ih vadim napolje nije moglo dugo da opstane.
Zaštitni znak lincoln limuzina sa zanimljivim saputnikom koji mu dodje kao Michael Cane u Batmanu samo sto je crne puti.

Naravno ovo je film i nešto mora da se desi, pa sam se i ja pitao prvih 20 minuta kad će nešto da se desi, bio sam valjda nestrpljiv. Naizgled jednostavan slučaj i mnogo para primoravaju Micka da se opusti i da misli da sve drži pod kontrolom. Kako to već obično biva klupko počinje da se odmotava samo što on ne drži uzicu. Jedan slučaj počinje da se povezuje sa drugim, trećim i situacija počinje da biva sve komplikovanija. Mick nije glup ali to nije dovoljno da se izbavi iz situacije, moraće da donese neke teške odluke kako bi se izbavio iz neprijatne situacije a da i dalje zadrži svoj ugled i naravno posao. Naravno pogađate, trebaću mu magija.

Film je donekle predvidiv ali to nikako ne umanjuje kompletan utisak. Ja bih dodao da je muzika odlična i obavezno obratite pažnju na ovaj mix http://www.youtube.com/watch?v=Va2FPxo8WXc

The Hunger games aka Igre gladnih

, 31 2012 19:23:48 +0200

Petak veče, ali nije GruJ Trebalo bi da izađem ali umesto toga sam završio u bioskopu. Pre toga ljubazno pozovem bioskop da rezervišem karte ali mi žena ljubazno kaže da nema potrebe jer nije kupljena skoro nijedna karta. Ulazim u bioskop i deli me jedan dan da budem Mayor Rode na Foursquare ( stvarno ne znam koga ovo zanima ).

Zaboravio sam da kažem najvažniju stvar, gledao sam film The Hunger games ili bukvalno Igre gladnih. Godina je pitaj boga koja i ceo svet je podeljen u regione. Iz svakog regiona se svake godine biraju po dvoje dece ( muško i žensko ) ali tako da zadovoljavaju raspon godina 12-18. Sve je lutrija i ako izvuku tvoj broj ulaziš u ring, surovo zar ne? Ovde imamo mali problem jer Vaše ime može biti više puta na listiću u Lutriji a to se dešava kad recimo zatražite hranu, koju naravno nemate.

Moram priznati, otišao sam u bioskop bez predznanja, što će reći nisam znao šta da očekujem. Sve što sam uspeo da uhvatim jeste da je ocena na IMDB 7.8 i da je ovaj film za prve tri nedelje prikazivanja na 3. mestu večne liste po zaradi. Ovako gledano rekao bi čovek, dobar film, ne može da omane i tako sam i pristupio.

Ne znam da li je do mene ali iskreno poslednjih meseci ne možete pogledati dobar film u bioskopu. Ništa se nije promenilo ni sa ovim filmom. Ja sam strpljiv čovek i tako je i bilo prvih sat vremena filma ali onda shvatite da od ovoga filma nećete dobiti ono što ste očekivali.

Prozaični likovi, predvidiva i banalna radnja, jeftina objašnjenja. Mogu da kažem da mi je jedina svetla tačka u filmu Stanley Tucci koji je sjajno odradio svoj posao i dobro mu stoji da bude host nekog show programa.

Neko bi rekao da iza ovog filma stoji neka dublja smisao, priča, značenje, možda. Ono što je sigurno i ako postoji onda je to sve loše spakovano i pretočeno na ne toliko kreativan način.

Neću vam savetovati da ne pogledate ovaj film jer ima dosta ljudi kojima se ovaj film svideo ali jedno je sigurno, ne očekujte mnogo.