~ Day after day... ~

U ime starih ljubavi…

I onih divnih nemira u tek probuđenim osećanjima.. nepoznatim, a dobro znanim, novim i uzbudljivo prepoznatljivim..

Šta da radim kad uhvati nostalgija..? Kad zafali ono što nikada nije ni postojalo? Okrenem prazan listi i pokušam da ga ispunim.. kao što ispunjavam svoju dušu toplim, nežnim – uzbudljivim i dobro poznatim osećajima..

Poslednji datum od pre tačno godinu dana.

Nema tu ništa komplikovano. Nisu ovo ni slučajnosti, niti svesna namera. Ponekad moram da zažmurim. Ponešto ne treba objašnjavati. Stisni ruke i hajdemo dalje.. uz poneko sećanje na miris noći, kroz izmaglicu, poneki dim, talase vode, tišinu i priču, korake i smeh..

Kad osetim ono što nikada nije smelo da postoji, ni prazan papir ne dobija svoje mekane, tamne šare. Odlutaće misli daleko od mog hvata i pustiću da navru svi gresi nikada izrečeni.. Uživaću u tome. Koji trenutak, kraći od dužine sna, rastegliću na nezaborav toliko tanak da me njegovo mreškanje samo slabo dodiruje, a opet, kao da se njegovog dodira ne mogu osloboditi. Neka ta paučina lebdi oko mene, golica i podseća na one leptire koje sam jednom pokušala da zadržim..i možda ih uplašila.. izgubila..

Ti ćeš razumeti, zar ne? Postoji toliko razloga zbog kojih bih mogla da prekinem ove niti i jedan čvrst, zbog kojih ne bežim od svojih sećanja. Na ovoj talasnoj dužini postojimo ti i ja. U ovom svetu, na ovom bledom papiru prošaranom mekanim, tamnim i dubokim otiscima nepostojećih ljubavi.

U ime naše..

Medjukomshijski rat, ili - kako sam dobila shupu nazad!

Dok pišem ovo nisam sigurna kako će ova priča da se završi. Nadam se, potpuno odgovarajuće unapred smišljenom naslovu.

Da bih završila priču, potreban mi je komšija. I to ne bilo koji komšija, već naš komšija, ludi Mića. Mića mu je ime. Prefiks ludi smo dodali mi, stanari, jednoglasno, telepatski. Mića se pretstavlja kao Mića, to mu ime stoji na vratima, na poštanskom sandučetu, na interfonu, na vizitkarti. Ni Miroslav, ni Miodrag, ni Milorad.. Mića, samo Mića.

Mića ima oko 30-ak godina, možda koju više, 10-ak kilograma u plusu, uvek nosi isti parfem koji zamiriše stepeništem da nas upozori da je prošao on, Mića. Mića ima dubok glas, listove veličine mojih butina, uredno je ošišan i voli da zagalami s vremena na vreme. Mića ima automobil, uvek besprekorno parkiran i čist. Mića ima i motor, takođe besprekorno čist i nepropisno parkiran u mojoj šupi. Mića ima i bicikl, deli slična stanja kao i Mićin motor.

Mića voli svoju okolinu. Mića voli i poštuje svoj stan (u kojem živi kao podstanar), svoju zgradu, svoje stepenište, svoju (moju) šupu, svoju ulicu.

Mića voli i red. Mića, šta više, voli da ODRŽAVA red. Mića voli kada i mi, ostali stanari održavamo red u našoj zgradi. Ipak, Mića ne voli kada mi, ostali stanari, preteramo u održavanju reda, pa, na primer, svojeručno popravimo bravu na ulaznim vratima, podmažemo škripanje istih, ili odlučimo da očistimo zajednički tavan. Mića voli da drži stvari u svojim rukama. Mića voli svoju zgradu i zato vrlo insistira na tome da zgradu održava i nosi na svojim plećima on lično, Mića, dok mi, ostali stanari možemo da ispunjavamo dnevne zadatke koje bi nam on, Mića, zadavao. Dnevni zadaci koje Mića voli da zadaje su: čišćenje stepeništa, pranje stepeništa, pranje ruku pre hvatanja gelendera u stepeništu i naravno - zaključavanje ulaznih vrata kad god je to moguće ili češće.

Mića ima svoje principe.

1. Uvek zaključavati ulazna vrata zgrade.

2. Pravilo broj 1. poštovati čak i ako izlaziš da baciš đubre, na 20-ak sekundi koliko ti je potrebno da pređeš preko ulice, ispustiš kesu u kontejner i vratiš se do ulaznih vrata. Pravilo broj 1. pogotovo treba poštovati ako izlaziš do pekare prekoputa u kojo se zadržiš oko 5minuta ako je baš velika gužva.

3. Da zaključimo još jednom, uvek zaključavati ulazna vrata.

4. Ne, od pravila broj 1. se ne sme odstupati čak i ako ti dolaze najavljeni prijatelji (da ne bi strčavao svako malo do ulaznih vrata da otključaš, pošto interfon ne radi, a što se tiče Miće, ne mora i ne treba ni da radi, jer bi interfon samo ostavljao mogućnost da ulazna vrata ostanu nekoliko sekundi više nego što je dozvoljeno otključana; sem toga, interfon Mića ne ume da postavi; Mića postavlja samo brave, kvake, cilindre i ostale stvari, pa zaista ne bi bilo u redu da se u našu zgradu, koju Mića toliko voli, poštuje i drži na svojim plećima, postavi neki interfon, od strane neke druge osobe, a da to nije lično on, Mića)

5. Mića održava našu zgradu.

6. U održavanju zgrade Mići ne treba odmagati, ali ni pomagati. Mića to može sam.

7. Da nije Miće, zgrada bi se srušila.

8. Pošto je Mića tu, zgrada je čista, uredna, okrečena i sa novim bravama na ulaznim vratima svaka 3 meseca.

9. Mića sam i svojevoljno održava zgradu koju voli i poštuje. To znači da Mića ne mora da saziva kućni savet da bi se sa nama, ostalim stanarima, dogovorio oko krečenja zgrade/menjanja brave na ulaznim vratima/sređivanja stepeništa/bušenja/građenja i drugih radove koje izvršava lično on, Mića.

10. Mi, ostali stanari, MORAMO da se dogovorimo sa Mićom ukoliko želimo da ofarbamo ulazna vrata našeg stana (sa spoljašnje strane - jer, ta strana vrata ipak gleda na stepenište naše zgrade, koje je zajedničko i koje Mića veoma voli i poštuje), ukoliko želimo da uvedemo kablovsku u naš stan (jer, tu će onda neki majstori da se muvaju po zgradi koju Mića veoma voli i poštuje, i možda će nešto da pokvare ili ukradu!), ukoliko želimo da očitamo strujomer ili već nešto slično. Mića se uvek pita.

11. Mića je jači i od Chuk Norrisa (ne šalim se, ovo sam izmislila.. Ne zna Mića ko je Chuk Norris.. Mića ne gubi vreme na upoznavanje slabijih od sebe.)

Kad smo ovo shvatili, možemo da se vratimo na pitanje šupe. [ja i dalje ne znam kako će se ova priča završiti, jer i dalje čekam mog komšiju Miću, koji je baš danas izgleda rešio da uzme slobodan dan i da ne brine o redu, radu i disciplini naše zgrade]

Dakle, Mića svoj već pomenuti motor i bicikl uredno parkira i drži u svojoj šupi. Mojoj šupi. Da objasnim ovu zamenu teza: Mića je jednostavno zauzeo šupu koja pripada mom stanu (nekako se desilo da, dok su ovaj stan još naseljavali podstanari, nije bilo potrebe da se koristi šupa u dvorištu pa je ona zvrjala zatvorena i prazna). Od kako je stan sređen i renoviran, i od kako sam se ja, vlasnik stana, uselila u njega, pojavila se potreba za tom još jednom dvorišnom prostorijom. Ali, u nju se sada uselio Mića, i njegov čudesno čist motor i novi bicikl.

Mića je, uz to, u neko ranije vreme rešio da renovira svoju/moju šupu, na kojoj je samoinicijativno i jednoglasno zamenio krov i bravu, doduše, ne tim redom. Kako se Mića razume u brave, bilo mu je sasvim jednostavno da staru bravu skine sa šupe i postavi novu, svoju bravu, sa svojim ključem. Sada, Mića ima ključ od moje šupe.

Nedavno smo, u nekom polu-prijateljskom razgovoru pokušali da objasnimo Mići da nam je šupa potrebna i da bi bilo lepo da se on za neko dogledno vreme iseli iz nje. Razgovor, sve u svemu, do kraja nije bio prijatan. Nakon dovikivanja sa prozora ("gde piše da je šupa tvoja, šta mene briga!" i "treba vi meni da platite što sam zamenio krov na šupi, a ne da ja vama vraćam šupu!"), usledile su nešto manje žustre face-to-face prepirke nakon kojih se komšija Mića složio da nam vrati našu šupu. Uz molbu da mu ostavimo par dana da prenese svoje stvari - verovatno na tavan, koji je takođe zajednički za sve stanare, ali samo on, Mića, ima ključ od tavana jer on tamo drži svoj alat i "ne pada mu na pamet da pusti bilo koga od nas, stanara, da se vrzmamo tuda jer bismo mogli nešto da ukrademo". Od dana kada je dobio "nekoliko dana" da iznese svoje stvari iz šupe, do današnjeg popodneva prošlo je mesec dana.

Mića i dalje drži svoj motor i bicikl u šupi, mojoj šupi, a ja, evo, kuckajući ove redove, čekam Miću da se vrati - gde god da je otišao svojim besprekorno čistim audijem - i da ovu priču već jednom privedemo kraju, nadam se, potpuno odgavarajuće unapred smišljenom naslovu..

MMS

MMS je moj menstrualni sindrom. Barem u ovom delu teksta. Ako nemate zheludac za zhenske bubice i izvoljevanja, ne chitajte dalje..MMS pochinje nedelju dana pre stvarne fizichke manifestacije. Obichno krecje mojim blagim i generalnim nezadovoljstvom koje ochas posla i gotovo nichim izazvano mozhe da kulminira u neshto jache. To 'gotovo nichim izazvano' znachi kad moj sagovornik, mushkog pola, na primer, ne chuje iz prve shta sam mu rekla. Gora varijanta ovoga je kada uradi neshto drugachije od onog shto sam ochekivala. Dugi uzroci mogu biti - nedostatak volje za bilo shta, moja umrtvljenost i malaksalost, telefon koji me prekida u pisanju, nishta na TV bash kad nemam nishta drugo da radim i sl..

Nezadovoljstvo je prva faza koju obichno pre mene primecjuju drugi..

Za njom - zhelja za jelom. Za glupostima. Eurokrem, slani shtapicji, osvezhavajucji sokovi, kiselo, ljuto, slano, slako, slatko, slatko.. pa ispochetka. Uh, za chime mi sve tada zhudi zheludac.. ili je to samo moj um, u tim danima slab i prevrtljiv. Prepushtam se tim glupostima. Uzhivam u grickanju kojechega, ptretrpavanju stomachicja i izlezhavanju..

A izlezhavanje...magistriram izlezhavanje tih dana. Izlezhavanje i troshenje vremena (naravno, na gluposti), teglenje od jedne do druge strane troseda, u ovim toplim danima i po podu, tepihu, chitavom duzhinom, shirinom.. u tom kvalitetnom izlezhavanju pokushavam da radim neshto iole korisno.. da surfujem, onako lenjo i opushteno, da piskaram malo dalje od nebuloznog, da u naletu fleksibilne kreativnosti pomerim neki detalj u enterijeru, da chitam...

Za chitanje, tih dana, nishta osim 'Crvenog shatora', Anite Dajamond. Ta knjiga uchini da sve ove zhenske bahatosti, lude bubice, bube i slonove i histerichne hijene prihvatim shirokog srca i dozhivim kao svoje, posebne - posebne kao i svakoj zheni - da uzhivam u svom telu i ne vishe toliko chudnim promenama koje mi periodichno priredjuje.. Chitam poznate redove koji zadiru u drevne intimnosti, koji bude zhenu u meni i spashavaju me ozlojedjenosti 'zhenskog prokletstva'.

Do tada vecj i mrak chini da laka temperatura koja izbija iz mog fizichkog i dushevnog nemira ishchili, i chim mesec zauzme svoj primat u prirodnoj kontroli fluida ja mogu da klizim kroz prostor i vreme, ne stidecji se vishe svojih personifikacija u danima zhenskih preovladavanja.

Nije mi nikada bilo zhao shto sam zhena - ovaj osecjaj ne bih menjala ni za shta!

...

Danas je moj petak 13. Ili kako god vec da se zove ONAJ dan..

..kad prosto ne ide. Kad znash da si neshto jebeno bitno imao da uradish ali, koliko god lupao glavu oko toga necesh se setiti SHTA dok vec zaista nije kasno. Kad stignesh kuci posle nekolikochasovnog lutanja gradom i shvatish da si zaboravio da pogledash/uradish/kupish odredjenu sitnicu koja je bash mnogo bitna a nalazi se na sasvim drugom kraju grada. Kad uzmesh da napravish svoju omiljenu kafu popodne i u silnoj zhelji polupash sholjicu isprosipash mleko i polomish drshku na frizhideru dok si ono, sada isprosipano, mleko vadio napolje. Kad uporno okrecesh pogreshan broj telefona i shizish shto ti neki ravnodushan glas sa one strane uporno ponavlja da isti broj ne postoji, a ti dobro znash koji si broj okrenuo. Kad je napolju vreme prokleto divno ali ti nemash zhelje da proshetash. Kad ti sine milion odlichnih ideja za koje jednostavno nemash para, vremena, entuzijazma, volje.. Kad shvatish, posle napornog pretrazhivanja polica i ormana da si omiljenu knjigu, koja uchini da ti tih nekoliko sati pakla od dana prodju brzhe i neprimetnije, pre samo nekoliko dana pozajmio nekom. Kada internet uporno prijavljuje oslabljen protok, kad komshija uzme da bushi zid koji se naslanja na tvoj i kada saznash da ovaj dan, u stvari, kako odmiche nece biti nishta bolji.

Onda mu se valjda prepustish.. kakav ti je izbor uostalom?

moj April

Ovo je moj April.. kishan, mirishljav, tmuran, neispavan, energichan.. kao i svaki. Da mi je samo da se josh malo duzhe protegli, da ga ne izgubim na brzinu u shetnjama, prolecjnim spremanjima, rodjendanima i hvatanju proredjenih zrakova sunca.. Da ostane josh koji ovakav dan samo za mene, da se josh koji put probudimo zajedno, April i ja..

Dve iste, jedna razlichita.

Morash promeniti neshto, nekad. Melodiju na telefonu, frizuru, gel za tushiranje, ritual ustajanja u rano jutro, doruchak radnim danom, omiljenu sholju za kafu, marshrutu kojom trchish, put kojim zhurish sa posla kucji, pozadinu na desktopu, omiljenu chokoladu, raspored nameshtaja u stanu - neshto. Morash zbuniti sve oko tebe u jednom trenutku kada pokushaju da te stave u kalup i zauvek te zapamte pod istim imenom, istom osobinom, istom omiljenom bojom, brojem, nachinom, tvojim lichnim stereotipom. Time ne gubish identitet. Samo ga shirish do granica prijatnosti, intrige i prepoznatljivosti - po onom 'drugachijem'. Tvoje drugachije "ja".

...

Makicj danas otishao.. tamo gde cje joj biti bolje (a nije fraza, zaista..).

Tuzhan sam.. prvi sledecji vikend - pravac da je vidim!

Nemam snage a ni suza, prestajem da mislim. Nadam se da spava mirno i ne misli na mene..

Makicj moj maleni..

bez naslova

Ne zamerite.. Dugo me nije bilo.

Pisanje je moj beg. Od prevelike vrucjine, od sumornih jutara, od mrzovolje na lepim licima, od buke i tishine u pogreshnim vremenskim intervalima. Teshko mi je da pishem dok se pokretima, osmehom, suzom i uzdahom borim sa iskazivanjem sebe. Teshko mi je i da iskazhem sebe. Bavim se filozofskim pitanjima - zbog chega ja to radim, i da li ima smisla ako niko ne prochita.. I psiho-socioloshkim pitanjima - da li chinjenica da (ne) zhelim da drugi prochitaju svedochi o mojoj nesigurnosti u drushtvu..

I tako.. put do tamo i nazad, dugachak i neprimereno prepun kojechega shto necje ugledati svoju grafichku predstavu na ovom blogu. I onda tihi povratak, u svega par rechenica.

Teshko je izraziti sebe. Idemo ispochetka..

Pozdrav stari chitaoci..

Jutro zhivota.

Ustajem jutros oporavljena..

Fizchki - prehladjena, umorna, neispavana, pomalo iznervirana glavoboljom i naznakama malaksalosti. Psihichki - ponovo rodjena.

Od jutros pevam.. (boravak u radnim prostorijama je donekle prigushio taj osecjaj shirine i volju da svoju radosti podelim sa celim svetom..).

Stizhem na posao.. prolazim izmedju dve uredno ochishcjene staze opalog lishcja - skupilo se sa strane, zhuto, mrko, narandzhasto, crveno.. shushti u tishini i cheka neke vesele nozhice da sa istim onim osecjajem shirine koji skupljam u grudima protrchi kroz stazu i udahne joj zhivot..

Meni u susret ide maleno, plavo, kovrdzhavo.. sa radosnim vriskom na unama razvuchenim u osmeh skakucje, trchi.. ma, leti kroz stazice lishcja i uzhiva u pometnji koju stvara.. uzhiva u zhivotu koji udishe.. uzhiva...

Setih se nashih rechi i sve jachih zhelja.. setih se malenih ruchica, prsticja, malenog srca kojem cjemo mi udahnuti zhivot.. nash zhvot..

Uzhivam... kako prokleto divno jutro!

Masha

Danas popodne dobih novu drugaricu.. mnogo je mazna, ali i prava opasnica i vecj sa ovih nekoliko nedelja voli da sharmira ljude..

Mozhda cje i ovde nekog da sharmira.. ;)

!

Previranja. To je hit rech ovih dana.

Svi su u nekim previranjima. Studenti, zaposleni, politichari, pekari, putari, prosvetari, sportisti i selektori, obichni i neobichni ljudi. Previru rechi, porezi i dugovi, ispiti i provizije; previru rechi, izjave i strashno ozbiljni govori, previru temperature, vetrovi i prognoze, previre nezadovoljstvo, teskoba, visoki pritisci, bolesti i kashalj; previru sukobi, dogovori i kompromisi, shtrajkovi i shtrajk-brejkeri, medjuljudski odnosi, zlochini i zlochinci, kalkulacije i strategije..

Previranja all over the world.

I ja sam u previranjima. Misaonim i zheljnim, nemocjnim i strastvenim.

Sva sam u previranjima.. chekam da se sve isprevire i da odahnem..

Hajd' polako... hladna glava i vrelo srce..

Life rulZ.

Together is a wonderful place to be.

Nikako da se nateram da upishem par redova...

Neke su druge stranice prepune rechi.

Ponovo smo morali da otkljuchamo vrata, a meni se ne izlazi...

Together is a wonderful place to be..

Crveni datum

Blaga nervoza.. kako odbrojavam vreme tako raste.. Proveravam u glavi shta sam spakovala i shta josh treba da spakujem.. kao da idem na 15 dana.. i kao da je zaista bitno shta cu od stvari nositi.. i kao da, na kraju, uzhurbana i nestrpljiva, necu ipak neshto zaboraviti... [pasosh, ne zaboravi pasosh!].

Kada pokazhem kartu i zabacim glavu na sedishte onda krece bura.. nekad je to euforija i nesrpljenje, onaj blagi nemir i dechija sebichnost da shto pre, odmah, sada (!) zgrabim ono chemu toliko zhurim i zhudim...

Nekad me uhvati tuga (mozhda nije tuga.. mozhda samo dusha odahne od svih napora i ludila iz kojih bezhi.. u mir i sigurnost.. u toplinu iz koje je greh otici, ponovo...). Drzhi me chitav put, a kad stignem provali iz mene u naletima suza i grchevitog stiskanja..

Ja sam tu.. ja sam tamo.. ja sam vec ti, ja sam oduvek ti, mi smo oduvek tamo i tu, kod nas, bilo gde, zajedno..

Zakljuchaj sve kad stignem.. neka nas sve(t) zaboravi.

Jednog divnog dana..

Avgust u znaku venchanja i brakova. Shto na javi shto u blogovima. Onda i ja malko vishe razmishljam na tu temu. I, dakako, i vama cu na uvid dati svoja razmishljanja. Hteli vi to ili ne :)

Da ne okolisham, uvek poshtujem tudje izbore, ali sam sigurna (k'o shto sam sigurna da sam zhensko): udacu se u venchanici, bice bela, verovatno velika i dugachka, i bice moja, nikako iznajmljena/pozajmljena, a za veo josh nisam odluchila (mooooozhda, ali neki mali, nikako onaj shto prekriva chitavu glavu i lice).

Bice u prirodi. Gradska varijanta ne dolazi u obzir, trubljenje kolone automobila, parada po ulicama, pa opet - vozhnja do najveceg restorana u kraju, bahacenje svatova, enormne kolichine hrane i pica..

Bice drugachije. I bice veselo, ali pristojno, i ukusno i interesantno, i prijatno i osvezhavajuce..

I definitivno necu sedeti kao ikona medju gostima koji mi prilaze da me ljube i da mi chestitaju.

I bice ona ooooooogromna torta na nekoliko spratova ali bez figurica. Niko tu nece da izigrava nas dvoje.. pa posle treba da ih bacimo ili chuvamo ko blesavi, zbog nekog sujeverja..

I moracu da se presvuchem posle venchanja. Opet u neshto belo, svakako ali opushtenije. Treba se igrati i veseliti i grliti.. :)

Muzika ce biti ODLICHNA. Mislim, to ne sme da zariba. To je valjda vazhnije od hrane.. shto to mozhe da unishti atmosferu, ufff....

I plakacu. Plakacu ko kisha, kao shto uvek najvishe plachem kada sam najsrecnija.

I bice nashe, samo nashe, intimno ali otvoreno za sve.. i niko drugi nece biti vazhan, ali svi ce se osecati prijatno i bitno..

I jedva chekam!

Eto, sad znate ono shto mi znamo odavno.. :)

nisam raspolozhena za naslovljavanje..

E, pa lep mi je ovaj novi blog look, moram priznati. Da vam objasnim koliko mi se svidja..

Stizhem jutros na posao, ne previshe rano. S obzirom na svadbu kojoj sam sinoc prisustvovala, ipak, za nijansu ranije nego shto to mojoj umornoj glavi sada prija. Za razliku od uobichajenih lumperajki, bahacenja svatova, truli narodnjaka, podvriskivanja i poskakivanja, ova svadba je bila vrlo fina, umerena i pristojna. Znachi, nije se zaglavilo, niti su se stomaci pretovarili, shto picem shto hranom.

Ipak sam umorna i slomljena, dovoljno da jutros nisam uzhivala u svezhem vazduhu, na kratkom putu od kuce do posla.. dovoljno, da mi ni vruca kafa ne prija.. dovoljno da ne mogu bash previshe da se smeshkam ljudima a nisam ni za cjasku raspolozhena..

Otvorim onda blogicj. Nisam internet zavisnik od blogova, chatova (proshla je ta kriza par godina unazad :), rachunar mi je prirodno okruzhenje ali web i dalje posmatram kao vrlo virtuelnu stvar. Ali mi ova promena ochima jako prija, pa je i dusha malo veselija.

Ipak ne treba puno da omrazheno ponedeljak jutro nabaci malen osmeh.