Свирајући исту ноту...

Твоја иронија.

Невероватно. Али ипак стварно.
Никада не бих помислила да ћеш ти урадити тако нешто. Хтела сам само да ти будем слободно раме на којем можеш плакати и које би те увек тешио и био уз тебе. Али ти ниси схватио моје мисли. И можда тек сад сам схватила шта све ради интернет. Стварност је далека од истине интернета. И ево, ти, онај којег сам мислила јединим, онај који пише љубавне песме које те очаравају, онај који се бринуо за мене и онај који је био уз мене саветујући ме када ми је било потребно, онај који је успео да ме насмеје када ми је било тешко. Али зашто је све то урадио? Да ми на крају каже на ироничан начин да сам и ја једна од његових обожаватељка и да је његова "цура" бесна и љубоморна на мене ?Јој, пуно му хвала за ове рећи. Али најгоре је то да он није схватио шта је урадио. Чинило му се смешно све. Рекла сам му да нећу ми више ништа речи нити писати ако кварим нешто у његовој вези , а он " ма није ништа, немој се осећати просто јер ја сам већ научен на све ово" . Аха ок. Била сам му још једна обожаватељка на листи.
Да ...
Колико ме је некада поногао толико ме је сада разочарао....

Она. Пут.

Рекла је готово.И отишла је.
Али није мислила да ће јој пут бити тако празан и дуг. Настављала је да иде али је увек стајала на путу када јој испред очију искрсла по која слика прошлости. Стајала је да нађе лепоту из слике.
После, поново је кренула али овог пута са осмехом на лице.
После сваке слике осечала се срећнија и испуњенија а пут све се смањивао и улепшао после само једног осмеха. На овај начин је могла лакше да нађе храброст да наставља даље на голом путу.

Тешко је...

Teшко је имати неизлечиву болест.
Тешко је живети међу особама које нису у стању да те прихвате и подржавају. Особе које се исмејавају од тебе , од болести.
Тешко је знати да никада више проходати нећеш.
Тешко је видети људе из твоје околине радећи оне...нормалне ствари за дотичан узраст а ти, седећи у тој проклетој столици и знајући да то не можеш да урадиш...никада.
Тешко је видети загрљени пар а у твом срцу и у души да знаш да... ти нећеш моћи то да урадиш. Да знаш да твоје срце га воли а његово је камен за тебе.

Зашто?
Зато што већина људи не прихватају болест и болеске осове па им је лакше да се исмејавају од других. Вероватно да некада, неко ће заволети болесну особу али је то ретки случај.

Боли ова ситуација само када је видиш а шта тек ако је доживиш.

Breath.

И ништа више.

Шта ћу сад ?

"Две се у мени побише cилe,

мозак и срце, памет и сласт.

Дуго су бојак страховит биле,

к'о бесни олуј и стари храст "

("Santa Maria della Salute" - Лаза Костић)

И не знам шта ћу и не знам како ћу... За тачно 7 дана требало би да се иде са позориштем у Вршцу. На почетку, када сам то дознала била сам неописано срећна јер сам знала да ћу га видети. Ништа више није било важно.Следеле су ту поруке, многобројни смајлићи, срећа па након тога, "предиван" статус везе... и тако све се полако срушило.Сад, мозак ми каже да не идем а срце тежи да га види, бар за један тренутак. И ето сам се одлучила да иде. Али....Ако ће бити са њом ?Знам да ће болети, али можда после тога биће ми лакше да га... заборавим.

Велики поздрав за блогере! ^.^

Неко.

Неки пут се обезобразим па помислим да сам писац, али довољно је да нађем неку глупост у свом тексту, па да се разуверим. Неки пут мислим да сам човек , али довољно је да сама себе понекад уловим да радим нешто недостојно човека, па да се разуверим. Неки пут помислим да сам неко, али довољно ми је да само подигнем поглед увече ка бескрајном небеском своду и звездама, па да схватим да сам само НИШТА. Неки пут помислим да сам ништа, али довољно је да се неко благо осмехне обрадован што ме види, па да схватим да сам ипак нешто мало више од ништа.

Ето ти крај.

Није добро ни почело а већ се завршило.Иако је девојка покушавала да врати њен Ђурђевак и чекала је да га поново види, сад зна да ништа више није важно... Иако га поново сретне, она ће знати да његово срце припада другој и у тренутку када ће јој он бити испред очију, знаће да је све готово. Сад се нада да је неће толико болети његов нестанак али зна да увек у срцу ће јој остати урезан његов дечији лик којег није мисла да ће је повредити.Не тако рано.

Проба да иде даље а не зна ако ће пролеће да сија без лепоте Ђурђевка .

Мој мали Ђурђевак

Мали и сладак, леп и свеж, нежан и пролазан...исто као Ђурђевак.

Када се појавиш, кратко време си поред мене, а када нестанеш, туга и бол постају све веће и веће... и пробам да те вратим... Ево прошло је лето, јесен и зима али ти никако да ми се вратиш. И чекам ...чекам..........Сад, само сећања и успомене.

Незаборавна ноћ.

Седели су близу један другог. Он је свирао баладе, а она тајно гледала његове покрете, задивљено је слушала глас и пратила ноте које су јој осветлеле вече. То незаборавно вече. Зачуђено је гледала своју дугу косу и дечије црте.Он је сишао са сцене и отишао. Она му је пратила сенку док није нестао .

Сад, она тражи тај глас , хоће да га пронађе али зна да је то немогуће. И наставља даље кроз сећања те незаборавне ноћи.

Домаћи за Би Хепи . Осака.

Са закашњењем ,домаћи за Би Хепи..

Драга БХ., данас посетила сам некадашњи центар Јапана, Осаку. Прошетала сам улицама видећи све те "нове" лепоте, нове обичаје, нови свет. Наравно да сам то хтела да делим са тобом. Ево неколико слика из предивне Осаке.

Шетња са лађом била је јединствена...

Иако су капи кише биле уз нас, добро расположење је било на првом плану ...

Извини што сам тако касно завршила домаћи.

Поздрав!