Sve misli i dani koje cuvam za sebe

Ono sto sam cuvala za sebe... Zivot moj...

, 21 2010 20:59:09 +0100

I tako se ja prvi put zaljubih u 8 razredu. Sve ono pre su bile simpatije koje se nisu dugo zadržavale u mom životu ili koje su bile tu samo zato što svi kažu da je on sladak dečak. Često smo te 1999. organizovali žurke. Bez alkohola sa grickalicama, i sokićima, ali muzike i pesme do mile volje. Bio je to skup svih omladinaca mog sela. I bilo nam je prosto divno. Bilo je tu svakakvih momenata. Kao na primer naš drugar koji je stariji 3 godine od nas, i zaljubljen u našu drugaricu. beznadežno naravno jer je ona htela da se "zabavlja s njim", ali ni pod razno da se ljube. Tako da je svaku našu žurku i pesmu u kojoj se spominje Dragana, on preplakao ispod kruške ispred kafića u kom su bile žurke. I svi smo ga tešili i saosećali se s njim. Moram reći i da smo dosta često svi mi znali da koristimo tu njegovu mladalačku patnju u smislu da mu kažemo ako nam nešto uradi mi ćemo njemu kao drugarice srediti Draganu. Hahaha tako smo zlobne bile. Elem, jednom su naši drugari koji su već bili srednjoškolci na tu našu žurke doveli svog druga iz razreda koji je bio iz susednog sela. Bože, kad sam ga videla za šankom, mislila sam da ću se onesvestiti od lepote. Izgledao mi je kao anđeo iz crtaća, kao da ne dodiruje zemlju kada hoda. Bukvalno mi je tako izgledao, kunem se. Ne zamerite ipak je to bila prva ljubav, prvo klecanje nogu, prvi pogled. Moj svet je stao. Ali je stao i za moje 4 drugarice, pa smo zajednički bile zaljubljene u njega. Te žurke su se ponavljale sve do leta, i on me na njima ponekad pogledao, ili stao do mene pa me zagrlio kada igramo. Mojoj sreći nije bilo kraja. Iz škole smo svakodnevno išle da se nađemo na putu do njegove škole, kao slučajno baš kada je on prolazio tuda. I tako je bilo svaki dan, pa ko ne bi shvatio. Mislim da je on samo bio zbunjen tim da nas toliko. Onda je došlo leto. Kraj osnovne škole, spremanje za upis u srednju. Svi stresovi oko prijemnog, nervoza. Srećom to je prošlo dobro. Postala sam gimnazijalka. To leto smo počeli i da izlazimo, u poslastičarnicu na kolače, a onda

Ono sto sam cuvala za sebe... Zivot moj...

, 21 2010 01:32:48 +0100

Najbolje je početi od početka. A ja bih da pišem priču... Ali stvarnu...

Moja priča počinje 1978. Sreli se dvoje na igranci,ona sa drugaricama, on sa drugarima.Odjednom je počelo neko guranje i Nju gurnuše u krilo Njemu. I počelo je. Ona samo 19, a on 21 ali posle 8 meseci ljubavi On je zaprosio Nju. Brzo je prošlo to oko venčanja, bez velike pompe. Bili su mladi, imali su ljubav, a malo posle toga dobiše i sina. Posle 5 godina na svet sam stigla ja, a On i Ona su moji tata i mama. Mala buckasta garava, ali slatka. Tako su mi pričali ( a imam i slike). Elem, detinjstvo mi je bilo mnogo lepo. Iako sam odrasla u ratnim 90tim, bez mnogo hrane i uz stalno strahovanje, ipak mi je sve to ostalo u lepom pamćenju. Odrasla sam na selu, gde smo leti bili na reci, brali ljubičice ili pak ratovali pomoću jabuka i drugog voća. A zimi smo na brdu iza kuće pravili bunkere, i dok ne pomodrimo od zime i udaraca od grudvi nismo ulazili u kuću. Imala sam i tu sreću da mi je komšiluk pun dece, neke dobre ali i neke zlobne. Ma sve u svemu dečije posla. I druga baka mi je živela na selu pa sam i tamo uživala do mile volje. I da sad priznajem da sam bila jako razmažena i nemirna. To sad vidim hehe. Osnovna škola mi je u ok sećanju. Bila sam uvek odličan đak i samo su mi retki trenuci mogli pomutiti sreću. Sad opet iz ove perspektive vidim da je to smešno. A čudno je kako nam tada problemi izgledaju nerešivo. Nisam se baš nešto mnogo zaljubljivala u tom periodu, dok su moje drugarice bile prlično aktivne. Ja sam ostajala po strani i tek ponekad priznavala sama sebi da mi malo zbog ovog ili onog zaigra srce. Prvi put sam se zaljubila onako od istinski u 8 razredu.

Ups, ispade mi misao iz glave, pametna ili ne prosto ispade...

, 21 2010 01:14:15 +0100

Ma morambas moram da postavim neka pitanja... Retoricka, sama sebi ili svima ustvari. Sigurna sam da se svi ponekad zapitaju tako o necemu sto se desava, sudbini i slicnim stvarima koje su oko nas. Mene trenutno muci npr, da li je bolje iscackati nesto, i rizikovati da budes povredjen? Ili je pak, bolje ne cackati mecku, i ziveti mirno i mozda u zabludi i laznom sjaju? A mozda to i nije nista nego samo pitanja koja se motaju zenama po glavi u PMSu, i muskarcima kad im je dosadno?