Only Fools and Horses

Horror

, 29 2008 17:04:34 +0200

Sto puta sam rekla da ću, čim završim sa pevanjem u akademskom horu, staviti tačku na svoju „horsku karijeru“. Zašto? Zato što sam naučila, bolje, izdresirana sam da u horu dajem svoj maksimum na svakom polju. Ko jedini cepa svoje grlo dok ostali drže prst u nosu? Goca, ko bi drugi! Ko će dobrovoljno da bude kafe-kuvarica i slično pomoćno osoblje u svakoj mogućoj prilici? Opet Goca! Ko će da vodi druge horove kroz Zavičaj za vreme „Festivala horova“? Za promenu, Goca. Ko je kasno naučio da mi za sve ovo niko neće reći „Hvala“? Ne treba ni da imenujem budalu. Biću iskrena, pa ću priznati da sam očekivala poseban vid zahvalnosti za sve što sam uradila u tom horu (osim pevanja). Naravno, „zahvalnost“ je izostala, zbog čega i dan – danas zahvaljujem višim silama. Problem je u tome što sam mislila da sam iz svog lošeg iskustva sa horovima izvukla neko naravoučenije. Vreme pokazuje da nisam.

A kakav je Dirigent tog hora? Sadista, kreten, perverznjak, egoista, megaloman i najbolji organizator na svetu. Sve u svemu, prevejano seljače. Kako bi moj drug rekao:“Nema ništa gore nego kad seljak završi fakultet. Tada ti prodaje seljačku politiku na intelektualan način.“ Ne mislim time da vređam seljake, naprotiv, jako ih poštujem, ali ima primera koji potvrđuju ovu teoriju. Dirigenta sam se plašila. Niko mi u životu nije predstavljao veći autoritet. Disciplina na probi, nastupima, putovanjima (generalno,u Njegovom prisustvu) je bila gora nego u vojsci.Tako sam se naučila nekom redu, ali sam, kao i svi članovi (odnosno članice) tog hora, bila podvrgnuta svojevrsnom ispiranju mozga. Na probi sam govorila samo kada bi me nešto pitao, a moji odgovori na njegova pitanja su se svodili na „Da“ ili „Ne“. Imao je običaj da kaže:“Ovde postoji samo jedan pametan čovek“. Kada počne proba, Zemlja prestaje da se kreće. Svaka devojka ima svoj broj, fasciklu sa notama (iako možda ne zna note), kostime za nastup koji su poređani u ormaru po rednim brojevima. Tačno je i to da me je Dirigent naučio da pevam, niko drugi. Išla sam na solo pevanje, ali sam tamo naučila tehniku disanja, ali ne i da „pustim glas“. Tačno je i to da moju bivšu profesorku zezaju da joj deca liče na Dirigenta, iako je 30-tak godina mlađa od njega i (polu)srećno je udata. Imao je običaj da kaže da devojke koje tek stignu u hor, pa im ništa nije jasno, odu kući i kažu: “Keva, On nije normalan“. Posle nekog vremena provedenog u horu mami saopštavaju: “Keva, On ipak nešto zna, nije blesav“. Kada prestanu da pevaju u horu, ponovo izjavljuju: “Keva, On nije normalan“. Pogrešio je. Poslednja rečenica u nizu je bila: “Keva, JA nisam normalna“.

Kada sam se upisala na Akademiju, prestala sam da pevam u tom horu. Jednog jutra sam se probudila i rekla sebi: „Neću više da pevam tamo“. Bez reči sam napustila Njegov hor. Samo sam prestala da se pojavljujem na probama. Bilo je tako jednostavno preći preko tih šest godina mazohizma i osetiti se slobodnom. Mnogima nije jasno šta sam uopšte tražila tamo. Između ostalog, viši ciljevi, koje sam ostvarila bez Njegove pomoći, pa sam smela da napustim hor onog momenta kada sam to poželela, bez osećaja dužnosti, krivice, griže savesti.

Na akademski hor sam krenula sa istim entuzijazmom, iako je bio obavezan. Nije mi trebalo puno vremena da se razočaram. Samo jedna školska godina. I osmica u indeksu, umesto očekivane desetke, koju sam 100% zaslužila po svim kriterijumima. Naterala sam se da omrznem hor, što sam i uspela. Nikad nisam uspela da zabušavam i da se zezam na probi. Dresura čini čuda. Jedva sam čekala da završim sa pevanjem u horovima bilo koje vrste, iako sam kasnije dobijala desetke iz horskog pevanja. Ne vredi, kad onu osmicu ne mogu da izbrišem, niti da zaboravim.

Konačno, završila sam i sa pevanjem u akademskom horu. Izjavila sam da ću možda pevati negde pod uslovom da mi se za to plati. Pas rek’o, pas porek’o. U septembru prošle godine sam se učlanila u jedan hor, u kom sam ostala. Ipak sam nešto naučila iz ranijih iskustava. Odabrala sam hor koji često putuje u inostranstvo. Dobra stvar je u tome što u tom horu peva i Moja Ljubav, pa ne razmišljam o tome kako ću da nađem odgovarajuće društvo. Smeta mi što je dirigent mlakonja bez trunke autoriteta, koji je povodljiv za tuđim mišljenjem. Više od pola članova hora su mu kolege sa posla i/ili prijatelji, pa ne može da im bude autoritet. Još jedna njegova velika mana je neprestano muvanje slobodnih devojaka iz hora. Godine mu prolaze, a u hor stižu sve mlađe devojke, koje ne vole „starije čike“. Najodvratnije je to što „lovi u čoporu“, tj, mora da ima podršku publike, ili pomoć prijatelja. Na tim glupostima dodatno gubi autoritet. Dobra stvar je ta što je prema nama (Mojoj Ljubavi i meni) i više nego fer, pa nemam razloga da ne ostanem u tom horu. Nas dvoje mu nikad, baš nikad, ne „solimo pamet“ i uvek dajemo sve od sebe. Valjda će ostati ovako. Na kraju krajeva, uvek možemo „dići sidro“.

Ma, ja i dalje nisam normalna.

Ćurko...

, 08 2007 21:38:35 +0100

Videla sam u jedinom tržnom centru u našem studentskom selu (iako se svi trude da ga predstave kao grad, ipak je selo), dragog ti Zeku, sa tri puta boljom ribom nego što si ti. Prvo što sam pomislila, bilo je: "Znači, ipak je tačno". Pojedinci su mi pričali još ranije da su ga viđali sa nekim ko nisi ti, a na tvom mestu. Nisam baš mogla da sasvim poverujem u to. Smatrala sam da nije baš toliki idiot, da bi se šetao sa poznatom devojkom, pred ljudima koji ga poznaju. Posle sam čula da je pretio pojedincima, ako progovore na temu njegovih randevua. Drugo što sam pomislila, bilo je: "Glupa Jasmina!" Naravno da može da se zeza dok si ti u Zavičaju, jer nemaš nikoga ko bi ti rekao da si privremeno zamenjena mlađom i lepšom. Kako? Lepo! Tvoja Cica je u svom Zavičaju, "Sestrić" u našem, a mene si odjebala na kvarnjaka, tako da jedino mogu da se radujem tvojoj plitkoumnosti i slepom poverenju, pa stoga nemam nameru da ti bilo šta govorim.

Treće što sam pomislila, bilo je to da mi nikad neće biti jasno šta ste i ti, i mnoge druge devojke videle u njemu: pravi se pametnijim nego što jeste, non - stop razmišlja o tome koga će da iskoristi na bilo koji način, izgleda kao neopevana sirovina. Ne znam, valjda se devojke lože na ruralne tipove. A i tebe koristi: skoro da si mu završila fakultet, živeće sa tobom u stanu koji su ti kupili roditelji. Naravno, bolje mu je da sat - dva provede sa tvojom teretnom mamom (sama najbolje znaš kakva je, a i sama postaješ takva), nego 24h sa svojim ocem, za kojeg sam Zec kaže da je "prolupao"...

Zahvalna sam ti na jednoj stvari - pošto više nismo extra drugarice (mislim, uopšte nismo drugarice), uopšte nisam u dilemi da li treba išta da ti kažem, ili ne. Dobro poznato pravilo jeste da najgore prođu oni koji saopštavaju takve stvari.

Dozvolila si da te gori od tebe zeza u zdrav mozak, a da čak nisi ni svesna toga. Pih...

Kako da..? Šta da..?

, 04 2007 21:20:55 +0200

Kako da se ponašaš kad ti u kuću u kojoj stanuješ uđe neko ko nije ni gazda, niti ikakav autoritet i počne da zavodi red, samo zato što ne može da u istu kuću dovodi osobe suprotnog pola na jednokratni seks, dok su mu supruga i maloletni sin kod kuće?Bitno je da je sa njim pašenog (pašanac, badža, šogor, ili komplikovanije - muž ženine sestre) koji je čuvar zatvora u istom mestu gd(j)e smo i svi ostali, i da govori "Ne znate gde ste došli", upotrebljavajući šamare kao argumente. Šta da radiš? Kome da se obratiš za pomoć?

Šta da pomisliš dok se u čekaonici medicinske sestre došaptavaju i gledaju u tebe držeći u rukama tvoj snimak pluća?

Kako da ne reaguješ kada vidiš kako se roditelji sina jedinca ljute na dotičnog zbog neke gluposti? "Mama ne sme da čeka..." Rodiš dvoje dece i paziš da ne praviš istu grešku.

Šta da radiš kad se nađeš u novoj sredini gde se svi međusobno znaju i gde si relativno egzotična ptičica zbog ekavice (ili ekavštine, kako moj izgovor ovde nazivaju), a jedan "intelektualac" te dosledno nervira komentarima za koje misli da su duhoviti? Kako ga "skinuti" na "finjaka", a da ne ispadneš kreten? Ignorišeš dvorsku ludu, pod uslovom da imaš konjske živce.

Šta da odgovoriš dvadesetšestogodišnjoj (valjda sam pravilno napisala) devojci kad ti kaže:"Crvena boja kose te uopšte ne osvežava, a nije ni u modi."Trebalo bi da napomenem da ona sama izgleda sveže kao rosa u podne, uvela ruža, a kad imaš okruglo (bucmasto) lice, izgledaš sveže čak i posle neprospavane noći, a bore svakako nemaš, pa si sa svojih 70-tak kg "svežija" od nekog ko nema 40 kg sa krevetom. A što se tiče mode: izgleda da ne vidi dobro, pa ne registruje broj crvenokosih žena i devojaka na ulicama. Izgleda da kroz njeno vidno polje prolaze samo plavuše, uvek u trendu. Neke od farbanih plaviša su stvarno glupe k'o k... Na kraju krajeva, ne interesuje me moda.

Kako da ne poludim kad vidim u ogledalu svoje gore navedene kilograme i shvatim da sve iz inata mogu da uradim, osim da smršam?

Šta da radim kad u drugom razredu osnovne muzičke škole imam dva učenika, retarda, koji nisu uspeli da nauče sedam nota za godinu dana? Btw, obojica treniraju džudo, pa dolaze na svaki drugi, treći čas. Ne smem da im kažem da muzička škola nije za njih (nije ni opšteobrazovna), jer nemaju ni trunku sluha. Kad bi se ispisali iz muzičke škole, neko bi izgubio nekoliko časova u normi.

Potencijalni odgovor na sve: oribaš kupatilo, pa se duuugo tuširaš da sa sebe spereš miris "Domestosa". Zabole te leđa, pa nemaš kad da razmišljaš o ...

Sa posvetom...

, 30 2007 19:58:41 +0200

Ne znam kako da počnem. Ne bih želela da zvučim patetično.

Bila sam na koncertu Bilje Krstić (koji je bio odličan, iako nisam baš obožavalac eksploatisanja etno - muzike) i čula sam poznat stih:

"Gde ima voda studena, Radule?

Da idem da se udavim".

Sledila sam se. Prethodnog dana je sahranjen moj drug iz srednje škole. Čula sam da se udavio i da je nađen u drugom gradu, severno od Zavičaja. Do kraja pesme sam nekako da se saberem, da se ne primeti na licu šta mi se dešava u glavi. Nisam očekivala da ću ovako odreagovati i da će mi baš tad, na tom koncertu, konačno dopreti do mozga informacija da Đoleta više nema. Odvratan osećaj. Lakše sam se pomirila sa dedinom smrću pre dve godine.

Moji prvi utisci vezani za Đoleta nisu bili sjajni. Počeo je da me nervira od prvog dana. Kasnije sam skontala da sam možda pogrešila. Bili smo u klasi kod iste profesorke (klavira), pa je i on uvideo da nisam štreberka i nimfomanka. Svi smo ga zavoleli i uvek ga pitali za mišljenje o bilo čemu: od sportske prognoze, pa do komplikovanijih problema i zadataka iz harmonije. Sve je bilo u superlativu, do treće godine srednje škole. Tad je počeo čudno da se ponaša, a meni nije bilo jasno zašto. Neke stvari mi očigledno treba nacrtati. U većini slučajeva se počinje od trave, pa sledi putešestvije do igle, ili u njegovom slučaju, do mosta na reci. Govorili smo mu da to ne radi, a on je odgovarao da "može da prestane kad god hoće", ili da "hoće sve da proba" ili na kraju krajeva, da je njegov život - njegov problem. Nisam mu ništa govorila - samo sam ga pitala šta oseća. Odgovora se i ne sećam, nije ni bitan. Možda je trebalo i ja da mu "drvim", mada ne verujem da bih postigla ikakav pozitivan efekat. Na pojedince se naljutio. Sećam se da je nekome rekao, prilikom jedne svađe:"Ti plovi u svom brodu, a ja ću u svom." Usledio je odgovor:"Tvoj brod uveliko tone." Taj brod je potonuo posle četiri godine. U vreme te rasprave spremali smo se za polaganje ispita na Akademiji. Svi smo položili prijemni: nas sedmoro na jednom odseku, a on na drugom. Kada smo svi počeli da stanujemo u tom mestu, počeo je da upada u dugove.Kako su rasli njegovi dugovi, tako je rastao i broj ljudi koji su počeli da ga izbegavaju. Nije stvar samo u dugovanju; promenio se. Njegove najgore osobine su došle do izražaja. Jednom me je zvao da prošetamo. Ispostavilo se da je išao po "robu", ili kako se već naziva u žargonu. Posle toga sam i sama počela da ga izbegavam. Do njega je stigla informacija da neću da se družim sa njim zato što "puši travu", pa me je pitao da li je to tačno. Rekla sam da jeste. Nikad nisam pazila šta i pred kim pričam. Tražio je pare i od mene, ali mu ih nisam pozajmljivala,prosto zato što ih nisam imala ni za sebe (mama prosvetni radnik, tata na birou).Đole je, bez obzira na svoje sklonosti dao tri godine u roku. Na Akademiju je dolazio isprebijan. Svi smo znali da neće dugo izdržati. Ipak sam se iznenadila kad mi je javljeno da je mrtav.

Poslednji put sam ga videla pre godinu dana. Izašla sam sa jednim drugom, isto iz srednje škole, pa nam se pridružio i Đole. Čitavo veče je on pričao, gubio nit, nalazio je. Jedva sam čekala da ga se otarasim. Sad se kajem, ali gotovo. Sledeći dan je došao kod mene. Rekla sam mu da idem na selo i da ću tamo ostati desetak dana. Opet laž. Od tada ga više nisam videla.

Sad osećam kajanje, pa se pravdam samoj sebi i tako u krug. Mislim da svi osećamo mešavinu krivice i činjenice da mu nismo mogli pomoći. Iznad svega, osećam tugu. Možda sam zbog ovoga licemer, ne znam.

Kako da završim? Nadam se da mu je sad dobro i da "onaj svet" zaista postoji. Ne bi bilo fer prema Đoletu da je drugačije.

Ovih dana

, 19 2007 23:00:50 +0200

Odgledala sam "Crnog Gruju i kamen mudrosti" i nije mi žao, mada ne mogu reći da sam se preterano oduševila. Ponovo sam se aktivirala u "Oriflejmu". Ko zna, možda ću iduće godine u ovo vreme postati milioner(ka), sa ili bez PDV - a. Upotrebila sam smajlija malopre; mrzelo me da kucam duži SMS. Počeo je ispitni rok, malo kao nešto učim, radim seminarske radove koje nisam na vreme predala. Zbog posla mi se žuri, a nikako ne mogu da počnem stvarno da učim. Nadam se da ću do kraja godine diplomirati. Profesor nas gnjavi sa probama hora i sve više me nervira. Govorim sebi:"Još samo malo i nikad više u životu nećeš imati hor". Dvanaest godina pevam po raznim horovima, pa je ta institucija počela puno da mi se gadi. Uvek se neko šlepa uz tebe, a ti cepaj svoje grlo i sve ostale neophodne organe, a izdresiran si tako da uvek pevaš. I ko je onda lud? Malo sam umorna i puno mrzovoljna. Valjda zato što bi trebalo uskoro da idem u Zavičaj i kažem parentima da planiram da ostanem ovd(j)e i da živim sa Mojom Ljubavi. Mama to zna, nadam se da je i tata to shvatio.I tako...Ispraznila sam se...

:) ;) :P :D :(

, 02 2007 20:03:19 +0200

Malo sam čituckala tuđe blogove, komentare i shvatila sam da je došlo vreme da se pozabavim jednom temom o kojoj sam dugo razmišljala, ali me je mrzelo da pišem o istoj. Naime, radi se o novom trendu (dobro, ne baš tako novom) koji se primenjuje u pisanju, konkretno kucanju. Sve više se susrećem sa smajlijima iliti smešcima. Kod pojedinaca se pojavljuju u proseku na kraju svake rečenice. Ima ih više vrsta: od onih najprimitivnijih (dvotačka i zagrada, otvorena ili zatvorena), pa do onih mutiranih koji skakuću po desktopu. Stičem utisak da procenat upotrebe smajlija raste srazmerno sa vremenom koje se provede ispred računara. Počinjem da strahujem da će smajli dobiti ulogu novih interpunkcijskih znakova.

Koja je uloga smajlija? Valjda treba da oslika(?) raspoloženje onoga koji ga koristi. Na primer: ako sam upotrebila ovaj znak :), onda znači da sam srećna. Ali tužna sam ako stavim :( i tako dalje. Po mom mišljenju, smajli je apsolutno suvišan. Ako iz konteksta ne možeš da shvatiš da li je neko srećan ili tužan ili se šali, onda treba da proveriš svoj IQ. Ili, posmatrano iz drugog ugla, ako ti treba smajli da bi drugi skontali u kakvom si raspoloženju, onda treba da se zapitaš koliko su ti razumljive rečenice bez dodatih kezova. Ne želim nikoga da uvredim, samo mislim da bi bilo dobro smanjiti upotrebu smajlija, ako već ne može bez njih. Probajte!

Matura (drugi deo)

, 27 2007 18:46:10 +0200

Kad sam pročitala ono što sam juče napisala, primetila sam da su mi sve rečenice bile u prvom licu množine. Mi smo ovo, nama je bilo lepo ili ružno, voleli smo ili nismo voleli, itd. Ali stvarno, kad se vratim u te dane, shvatim da smo zaista predstavljali jednu kompaktnu celinu. Međusobno smo se svi družili, bili smo maksimalno složni i jako dobro smo funkcionisali. Bar se meni tako činilo.

Udaljavam se od teme. E sad, kako sam ja prolazila kroz pripreme za matursko veče? Kao i svi, bila sam jako uzbuđena i nestrpljiva da to famozno veče konačno nastupi. Imala sam u glavi sliku sebe kako ću izgledati: duga marinsko - plava satenska haljina, odgovarajući nakit, home - made šminka (po principu "Goca se sama mazala"), podignuta kosa, lepe cipele. Kako smo tih godina bili u pomalo nezavidnoj finansiskoj situaciji (čitaj - u buli), rešila sam da roditelje poštedim troškova kupovine haljine, pa sam kupila saten i otišla kod šnajderke da mi sašije haljinu kakvu sam želela (i sanjala nekoliko godina). Friziranje sam zakazala kod strine, koja je moj frizer otkad znam za sebe. Sve u svemu, savršen plan. Finalni proizvod je trebalo da bude skoro savršen. Ispostavilo se da sam malo više laskala samoj sebi. Haljina je bila amaterski sašivena, pa je izgledalo kao da sam obukla tuđu, još plus, te godine sam se kvalitetno ugojila, pa su moje barokne obline zahvaljujući satenu, još više došle do izražaja. U prevodu, buckić - slaninickić. A frizura? Najblaže rečeno, ispala sam kao tetka koja je krenula na svadbu, ispraćaj u vojsku i sl. Šminka je bila ok, ali na slikama se uopšte ne primećuje da sam išta stavila na lice.Dobro, malo se nazire. U to vreme nisam razlikovala šta je dnevna šminka, a šta noćna, a pošto sam u toj veštini bila početnik; recimo da sam smatrala da je bolje staviti manje šminke, nego se zeznuti.Nakit je bio od bižuterije, pa mi je u toku večeri ostavljao tamne tragove po koži. Jedino su cipele obavile zadatak. Bile su neverovatno udobne i za divno čudo, nisam dobila ni jedan žulj. Inače, ne postoji obuća koja mi nije iskasapila noge, što mi predstavlja veliki problem kad je leto, pa zbog toga mrzim ovo godišnje doba.

Što se tiče samog provoda, u početku je bilo fino. Ni sami nismo znali šta nas je snašlo, po malo smo tužni što se rastajemo, posle četiri godine druženja. Muzika pristojna, pesme podnošljive. Došlo je četiri profesora, a nisu došli ni direktor, ni razredni.Da budem iskrena, nisu nikome nedostajali. Ostatak večeri je za mene bio bez veze. Kada se dobar deo društva napio, posebno devojke (što mi se gadi), počela su besmislena plakanja i patetične izjave od kojih mi se i dan - danas povraća. Dalje, došli su neki likovi, da ne kažem likuše, koje su počele da traže pesme, kao da je njihovo matursko veče, a ne naše. Šta ću, kad sam posesivni, sebični mrgud. Posebno mi je smetala devojka jednog druga, koja je ljubomorno gledala sve nas. Nisam sigurna da li je nju iko pozvao. Moj pogled se gubio u pravcu najboljeg druga u kog sam bila propisno zaljubljena. Čim kažem 'najbolji drug', onda znači da sam bila nesrećno zaljubljena/zatelebana / zaćorena, itd.Najveći deo vremena proveo je u društvu bivše razredne, očekujući ludu i nezaboravnu noć u duetu. Na njegovu žalost, do kamernog sastava nije došlo. Samim tim, počela sam sve više da se smaram, a tome su doprinele i pesme koje su tražili naši tezgaroši. Muzika koju oni slušaju u nekom muzičkom žargonu se naziva "ciganija" i predstavlja ekvivalent džezu: puna je improvizacije, tehnički zahtevna i nije za svakoga; s tim što za osnovu ima narodnu muziku sa našeg podneblja, sa romskim primesama, jer ovu vrstu muzike mahom izvode Romi. Prvenstveno, nije za mene. Nešto kasnije, počela sam da pevam pesmu "Mito, bekrijo". Sve bi bilo u redu da se nije ukazala jedna pijana (sada već bivša) drugarica (jedna iz ekipe sa kojom sam stanovala zadnje četiri godine) i počela da peva sa mnom. To je bio pravi crnjak. Meni samoj je bilo poteško da držim intonaciju, a tek sa njom pijanom na mom ramenu, koja se skoro otima za mikrofon i nenormalno falšira. Uh! Jedva sam čekala da se pesma završi.

Posle fajronta, otišli smo na obalu reke koja protče kroz moj grad (u daljem tekstu Zavičaj), ali tek tada su nastupili problemi. Policajci su zaustavili daruga koji je vozio baš mene i još troje ljudi, oduzeli mu vozačku dozvolu, pa smo morali da se snalazimo za prevoz. Pole sat vremena provedenog na obali, smorila sam se i otišla kući. Tad sam se iznenadila, jer sam očekivala tatu kako me čeka budan i pita:"Koliko je sati?" Nije me sačekao, svi su spavali dubokim snom pravednika. Kada smo kasnije uporedili beleške, skoro svima je bilo lepše na žurci u školi. Valjda će sledeće godine, kad bude petogodišnjica mature, biti bolje. Naravno, ako se organizujemo...

Matura

, 26 2007 17:54:44 +0200

Pošto je u toku sezona matura, kupovine, zakazivanja raznih (mal)tretmana (kvarcovanje, frizura, manikir itd), počela sam da se prisećam svoje mature i euforije koja je vladala među nama, tadašnjim maturantima. 14-tog maja je bilo četiri godine od moje maturske večeri. U srednjoj muzičkoj školi jedno odeljenje čini jednu generaciju, pa je nas tridesetak je zakupilo neki fin restorančić, a kako je u odeljenju bio veliki broj "tezgaroša" koji nisu imali nameru da sviraju u toku čitave maturske večeri, pomoću njih nije bilo teško pronaći pristojne muzičare koji će svirati za neku finu cenu (u našu korist).

Bili smo jeko problematična generacija i skoro svi profesori su jedva čekali da konačno odemo iz njihove "oaze mira". U svim školama je aktuelno da se posle zadnjeg dana nastave dovode trubači. Isti slučaj je bio i sa nama. Obavestili smo razrednog i direktora o našim namerama i onda sledi šok. Ne dozvoljavaju nam da dovedemo trubadure! Prvo su nam rekli da ih ne uvodimo u školu, da bi na kraju rekli da nema šanse da to sprovedemo u delo. Don't tell me what I can't do! (John Locke, "Lost"). Svakako smo nameravali da istrajemo, ali sad iz čistog inata. Planirali smo da trubače dovedemo posle završnog večernjeg koncerta. Jedna od bivših razrednih je shvatila šta nam je namera, pa nam je rekla da su profesori organizovali žurkicu za nas posle (gore navedenog) koncerta. Većina nas je nastupala u sastavu hora (veći deo odeljenja su činili teoretičari) i trebalo je da nastupimo poslednji. Posle našeg pevanija, došle su na red govorancije i sve se odužilo za još pola sata. Vrata sale su bila otvorena i ja ugledah jednog trubača. Joj, a šta ako počnu da sviraju pre nego što se koncert završi? Nekako uspem da došapnem drugu šta sam videla, a on nekako uspe da skrene pažnju na trubača drugarici koja nije nastupala, a da to niko iz publike nije primetio. Kada su, konačno, svi ispričali sve što su imali i pustili nas na slobodu, nastupio je pravi haos! Trubači su stali ispred škole i počeli da sviraju. Nije potrebno posebno naglašavati da su svi profesori bili sa nama. Vrhunac je bio kada je profesor koji predaje trubu počeo da "kiti" muziku. Posle "Đurđevdana" i sličnog repertoara, ušli smo u klub na našu žurku. Učenici su bili u školskom klubu, a profesori napolju. Kada je postalo strašno vruće, izašli smo napolje i pridružili se profesorima. Skoro sve je bilo ok, pa se tako i završilo. To veče smo shvatili kao "zagrevanje" za matursko veče.

Kraj u sledećam broju.

Jedan čas solfeđa (treći razred osnovne muzičke škole)

, 13 2007 00:41:33 +0200

- Nastavnice, N. ne peva!

- N, pevaj!

- Nastavnice, N-u smeta što ne taktiram!

- N, moraš taktirati, svi taktiraju.

Pevamo ponovo, N. ovog puta taktira.

- Nastavnice, N. trese glavom!

Sad već šizim:

-J, zašto ti smeta to što N. trese glavom?

J. nema odgovor.

- Nastavnice. N. sad pogrešno taktira!

Počinju da reaguju ostali učenici:

- Ama šta ti je, smiri se već jednom!

Stišavam graju koja je nastala i ponovo pitam J-a (sad već nestrpljivo):

- Dobro, J, zašto ti sad pogrešno taktiranje smeta?

- Dekoncentriše me.

Ovo već ima smisla, pa sad pokazujem N-u kako treba da taktira, kao da on to ne zna.

-Nastavnice, N. ne peva stalno, nego se povremeno uključi!

Sad nastaje opšti haos. Pričam, ali me niko ne čuje, pa počinjem da se derem i uspevam nekako da smirim ostale.

- J, nemoj se stalno žaliti, šta ti je, bre?

Što sam više opominjala J-a, on se više žalio i izazivao sve veću nervozu i negodovanje ostalih učenika i sve veću nervozu i glavobolju kod mene. N. se zlobno smeška, pa sam se ustremila na njega:

- N, hajde sad da pevaš sam.

N. otpeva dva takta i kaže:

- Ne valja, mogu li iz početka?

- Ne može, nastavi tamo gde si stao! predajem ti dve godine i nikad nisam čula da si nešto odradio u kontinuitetu od početka do kraja. Sad te ne puštam dok ne otpevaš celu vežbu.

N. jedva nekako uspeva da završi vežbu, a na licu mu se vidi olakšanje, ali nastavljam agoniju:

- Hajde, još jednom.

Posle toga je bilo još jednom, pa još jednom, pa još jednom. Završavam čas, učenici odlaze sa osmehom, a ja sa glavoboljom.

Objašnjenje: J. i N. su braća. Jako su muzikalni i pametni, ali su ponekad (uglavnom) nemogući. Mnogo su mi dragi, ali ako sede zajedno, nastaje lom. Istog momenta počinju da se svađaju, raspravljaju, tuku, a tada je nemoguće održati čas.Danas sam pričala sa njihovom mamom i rekla mi je da je otkrila glavni razlog J-ovog neprekidnog tužakanja:

- Pa i N. mene stalno tužaka tebi čim dođe kući...

Ne može da škodi: najbliži srodnici ne treba da idu u isto odeljenje, a toga se treba strogo držati ako idu u muzičku školu.

Kamen mudrosti

, 10 2007 22:04:59 +0200

Žao mi je što nisam stigla da gledam "Crnog Gruju i kamen mudrosti". Morala sam da vežbam klavir da bih očistila treću godinu (vedžbaj, Bole, vedžbaj). Mrzim da sviram, posebno ako me neko sluša. Nikad nisam uspela da se oslobodim i opustim dok mučim jadni klavir. Ne počinje se svirati sa 15 godina. ali dobro. Nije ni to tako loše. sad sam pročitala ovo što sam napisala i samoj sebi zvučim kao žešći mrgud. A nisam. Gde sam, ono stala? Da, "kamen mudrosti". Klinci kojima predajem su mi na brzinu ispričali o čemu se, ukratko, radi. Navodno, pao je na zemlju meteor koji ima čudna svojstva: ko udari u njega glavom, postaje pametan. Jedva čekam da mi se pruži prilika da pogledam šta se dešava kad na jednom mestu ima puno pametnih ljudi, a među njima možda i sam Crni Gruja, sa Boletom i Čedom Veljom... Pratila sam seriju "Crni Gruja" i jako mi se dopao način na koji je prikazan život pod turskom vlašću, tadašnji "način poslovanja", da ne kažem šverc.

E sad, nešto lepo: pre dva dana, Moja Ljubav i ja smo proslavili dve godine kako smo zajedno. Sa njim mi je stvarno super. Tog dana kada smo se smuvali, pao je sneg. Pazi, sneg u maju! Sad mi je rekao da spomenem da je gledao, odnosno, da smo gledali seriju "Lost"(s3e20) i da je ostao bez teksta... I tako...

Ne može da škodi: ne treba ništa pisati, ako nema inspiracije. Tekst u tom slučaju može da ispadne fragmentarne strukture.