Mali ljudi
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas
nadapaskas2026-06-09T07:47:38ZReferent
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/03/19/referent
<p>Protekla dva meseca sam pohađala obuku organizovanu od strane NSZ, a u cilju prekvalifikacije nas nezaposlenih. Bilo nas je tu iz raznih struka, pa smo, svi zajedno, dodeljeni novom referentu, zaduženom samo za obuku. Gospođa nas je posetila jedan dan u školi i uzela nam radne knjižice. Više je nismo videli, ali nam je preko predavača slala poruke tipa: moramo položiti sve delove obuke da bi dobili sertifikat ili npr. ako izostajemo sa obuke, bićemo brisani sa evidencije NSZ.</p><p>Završila se i obuka. Bez ikakve informacije šta dalje, zaputim se u NSZ, kod referenta, da se raspitam. Na vratima srećem kolegu sa kursa, Nikolu, koji me upozorava da je referent "u gužvi" i da ne čekam ako ne moram. Neka, sačekaću kad sam već došla. Posle nekog vremena, dolazim na red i ulazim. Gospođa sedi za stolom, zagledana u papire pred sobom. Ni ne diže pogled. Kažem joj ko sam i zašto sam došla. Ona broji spise pred sobom i govori mi kako ne zna ni ona ništa, a da ćemo sertifikat dobiti od škole gde smo obuku završili. Jedino mi može vratiti radnu knjižicu. Može i to, kad sam već došla. Broji spise po drugi put i kaže kako joj je jako nezgodno što mi sad dolazimo po knjižice kad je ona u poslu. Ćutim i čekam. Ustaje, prenosi spise na drugi sto i opet ih broji. Pretura po polici, nešto traži, pa se vrati da još jednom izbroji. Sad je već i meni jasno da ih je 13, ali ona još uvek nije sigurna. Ostavlja sve, vadi kartonsku kutiju iz ormara i pruža mi je uz uputstvo: u kutiji je koverta sa imenom moje obuke iz koje moram izvaditi svoju radnu knjižicu, a zatim otvoriti narandžastu knjigu sa stola na slovu "e" i dodati kod svog imena datum i potpis, te "ubaciti" revers u istu. U tom trenutku neko pokuca na vrata-koleginica je zove da izađe. Ostajem sama u kancelariji. Obavljam svoj zadatak sa kutijom i knjigom za nepune dve minute i čekam. Nema je da se vrati. Izlazim napolje da vidim ide li, a ona stoji ispred vrata sa pomenutom koleginicom. U rukama su joj kafa i cigareta. Pitam je da li je to sve i odlazim.</p><p>Silazim niz stepenice, istovremeno i tužna i besna. Uvek se tako osećam kad dođem u NSZ. A lepo mi je Nikola rekao da je "u gužvi". I bila je, toliko je brojala da nije imala vremena da mi nađe knjižicu i otvori knjigu. Na kraju se morala i okrepiti. Žao mi je samo što se nisam ponudila da joj vratim kutiju u ormar i tako joj uštedim još koji dragoceni trenutak. </p>Generalna2010-03-19T14:49:20ZnadapaskasZmaj
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/22/zmaj
<p>Vrelo i sparno letnje popodne je počelo da se menja. Naglo je zahladilo i zaduvao je snažan vetar. Moj sin je predložio da nas dvoje "puštamo zmaja". Dobio ga je u novogodišnjem paketiću i još tada sam mu obećala da ćemo ga puštati "jednom kada bude vetra". Setio se obećanja. Ne znam kako da se izvučem, pa pristajem, mada nevoljko- nisam to nikad pre radila. </p><p>Otišli smo iza zgrade. Tu je jedna "livadica" - deo koji je, nekim čudom, izbegao gradnju. Početak nam i nije bio baš sjajan- konac se upetljavao, vetar je nosio zmaja u drvo. Htela sam, sva mrzovoljna, da bacim to i idem kući, ali sin je bio uporan. Posle svakog pokušaja je vikao: "Hajde opet, mama!" Ubrzo smo shvatili šta treba da radimo, pa je postalo zabavno. Prolaznici su se okretali- mlađi su nas gledali začuđeno, a stariji sa osmehom. Nismo ni obraćali pažnju na njih. Veselila sam se svakom uzletu zmaja kao da sam i ja dete. Moj sin je sad vikao: "Daj meni malo, mama". Otišli smo kući smrznuti, ali sa osmesima na licima.</p><p>Eto, uradila sam nešto što nikad pre nisam. Iako je banalno, hvala mom sinu što me je naterao. </p><p> </p>Generalna2010-02-22T20:22:56ZnadapaskasPoklon
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/18/poklon
<p>Odmah posle drugog svetskog rata moj otac je završio učiteljsku školu. To su bile one godine kada su se radna mesta dobijala po nalogu CK. Tako je i on bio raspoređivan po raznim bosanskim zabitima. Jedno vreme je radio u nekom selu na Romaniji. Uvek je pričao da nije imao kaput ne zato što nije imao novca, već zato što nije imao gde da ga kupi. U to vreme živelo se teško, neimaština je bila velika. Ljudi su se snalazili kako su znali i umeli. Jednog dana u školi se pojavila žena, majka nekog učenika. U rukama je donela živu kokošku- poklon učitelju, uz molbu da on malo "pripazi" na njenog sina. Šta li je moj tata, momak od 20-ak godina, neoženjen, smešten u nekoj sobici škole, uradio s tom kokoškom? Ne znam, ali znam da mu je to bilo simpatično. Godinama je o tome pričao.</p><p>Već dugo vremena se nisam setila te priče, sve do pre neki dan. U posetu su nam došli rođaci, sa molbom da njihovom sinu objasnim matematiku. Kao znak zahvalnosti su mi pružili kesu. U njoj je bilo pile iz zamrzivača. Nasmešila sam se. Moj tata već godinama nije živ, a baš bih mu se sad rado pohvalila da sam i ja dobila kokošku. </p><p> </p>Generalna2010-02-18T20:56:11ZnadapaskasPoraženi Sneško
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/15/porazeni-snesko
<p>Osvanulo je prelepo nedeljno jutro. Posle nekoliko tmurnih i hladnih dana, sunce nas mami napolje. Spremamo se i izlazimo. Klinci su presretni, uspeli su čak i da namole tatu da nam se pridruži u šetnji. Sanke su spremne, krećemo.</p><p>Napolju prelep prizor- sve je prekriveno debelim slojem snega koji je danima padao. Nema ni daška vetra, a sunce greje i mami osmeh na lice. Čak sam i ja, "južnjačka duša" i zakleti mrzitelj zime i snega, oduševljena. Šetamo, deca se voze na sankama, grudvaju se. Osvrćem se oko sebe i gledam, nešto mi u svemu tome nedostaje. Shvatam i šta- nema dečije cike. Pravimo veliki krug, a nigde usput ne vidim decu da se igraju u snegu. Gde su deca? Nedelja je, nisu u školi. Nije ni rano, skoro je podne, sigurno ne spavaju. Zar je moguće da u celom naselju ni jedno dete nije izašlo napolje da napravi Sneška? Šta rade? Da li su pred televizorom ili računarom? Zar deci više grudvanje i sankanje nije zanimljivo? U moje vreme je prva pomisao kad vidimo sneg bila grudvanje. Da li su naša deca prevazišla igre na snegu ili su Ben 10, Pokemoni i ostali junaci pobedili Sneška Belića? </p>Generalna2010-02-15T10:40:01ZnadapaskasPričica
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/12/pricica
<p>Čas geografije u petom razredu. Začuje se kucanje. Ulazi "sedmak" i obraća se nastavnici:</p><p>-"Razredna, poslao me nastavnik XY da Vam se javim."</p><p>-"Pa šta si mu radio?"</p><p>-"Malo glasnije sam ga poslao u ....., pa me je čuo." </p><p>Nastavak nije ni bitan, a mislim i da je bilo kakav komentar nepotreban. Priča je, na žalost, istinita.</p>Generalna2010-02-12T20:06:21ZnadapaskasPotkošulja
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/10/potkosulja
<p style="margin-bottom: 0cm"><span style="font-family: arial,helvetica,sans-serif"><span style="font-size: small"><span>Svakog
Osmog marta sam od moje mame dobijala na poklon potkošulju. Kao da
joj i sad čujem glas: “Nisam znala šta da ti kupim, a ovo znam da
ti treba. Vidi, ovo su one prave, Arilje.“</span></span></span></p>
<p style="margin-bottom: 0cm"><span style="font-family: arial,helvetica,sans-serif"><span style="font-size: small"><span>To
se ponavljalo godinama. Prvi put sam pomislila: „Stvarno mi treba“.
Druge godine sam se samo nasmejala i pomislila: „Opet“. Treće
godine sam prevrnula očima, naravno krijući se da me ne vidi. I
prošle godine je došla kod mene za Osmi mart i donela mi poklon.
Znala sam šta je to pre nego što sam pokidala ukrasni papir. 31.
marta smo je odveli lekaru i saznali da boluje od tumora, najgoreg,
neizlečivog. Tog dana počinje njena borba: čekanje mesta u bolnici
dok bolest divlja, zračenje, dug i težak oporavak od
zračenja. Jedno vreme joj je bilo bolje, ali zlo se vratilo, još
jače i veće. Moja mama se borila osam meseci i nije uspela da pobedi.<br /></span></span></span></p>
<p style="margin-bottom: 0cm"><span style="font-family: arial,helvetica,sans-serif"><span style="font-size: small"><span>Osmi
mart se bliži. Ove godine neću dobiti potkošulju. A sve na svetu
bih dala da je dobijem.</span></span></span></p>Generalna2010-02-10T19:38:58ZnadapaskasZagrljaj
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/08/zagrljaj
Rano je jutro, još nije ni svanulo. Kroz san čujem komešanje iz dečije sobe, a ubrzo zatim i sitne korake. Otvaram oči i u polumraku vidim siluetu- moj šestogodišnji sin nosi svoj jastuk. Nisam sigurna ko je od njih dvojice veći. Pomeram se i za par trenutaka su u mom krevetu. Pokrivam nas jorganom, a mala ruka me grli oko vrata. Glava je na mom ramenu i dok me kosica golica po obrazu, čujem pospano: "Mama, volim te". Sa osmehom tonem u san. Za pola sata ili sat zazvoniće budilnik. Počeće novi dan, ko zna kakav. Ali nije ni važno, ja sam spremna. Upravo sam "napunila baterije". Generalna2010-02-08T19:53:10ZnadapaskasVanja čeka na nas
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/04/vanja-ceka-na-nas
<p>Vanja Pilipović, devojka iz Sonte, teško je bolesna. Reč je o neizlečivoj bolesti srca i jedino rešenje za njeno ozdravljenje je transplatacija. Operacija se mora obaviti u inostranstvu i košta 100.000 €.</p><p>Dobri ljudi širom zemlje su pokrenuli <a href="http://itkutak.com/akcija/srcezavanju/index.html" title="akciju">akciju </a>da bi pomogli Vanjinim roditeljima da što pre sakupe novac. Mnogi blogeri su se priključili sa željom da apel za pomoć proslede dalje i da što veći broj ljudi sazna za to. Moram priznati da sam, iako pratim medije, za Vanju saznala upravo na <a href="http://www.draganvaragic.com/weblog/index.php/1775/blog-akcija-srce-za-vanju-srcezavanju/" title="blogu">blogu</a>.</p><p>Pomozimo Vanji! Još uvek nije sakupljeno ni pola potrebne sume, a njoj vreme ističe. Važan je svaki dan, zato već danas preduzmimo nešto da sačuvamo mladi život. Uplatimo koliko možemo, javimo svim poznanicima za akciju. Svaki naš, makar i najmanji, prilog biće još jedan delić staze po kojoj Vanja korača prema životu. </p><p> </p>Generalna2010-02-04T16:09:26ZnadapaskasNismo "in"
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/02/nismo-in
<p>Pre neki dan sam saznala jedan, za mene začuđujući, podatak: moja 11-ogodišnja kćerka jedina u odeljenju nema profil na Facebook-u. Ona to nikad nije zatražila, čak ni spomenula, pa mi je samim tim sve bilo još čudnije.</p><p>Šta deca od jedanaest godina rade na Facebook-u? Da li sami lažu za godine, registruju se i kreiraju profil ili to za njih urade njihovi roditelji? "Odu" li tamo da nađu prijatelje? Klinci ni nemaju "stare prijatelje" koji su otišli na drugi kraj sveta. Njihovi prijatelji su tu, u školi ili komšiluku, udaljeni nekoliko koraka, autobuskih stajališta ili jedan telefonski poziv? Zašto živi kontakt zameniti on-line vezom? Kakvog bi novog prijatelja dete moglo naći na Facebook-u? Da li su tu da postave svoje slike? Nezamislivo mi je da svojoj kćerki to dozvolim samo da bi ona bila "in". Kao da sam svoje dete nekome ponudila na tacni. E, pa ne može! Nisam ni od onih mama koje kreiraju profil za sebe i dete, "uzmu" ga za prijatelja, pa ga tako "kontrolišu". To mi tek nije pošteno prema detetu.</p><p>Verovali ili ne, profil na Facebook-u još uvek nemam ni ja. Ako sam u nešto ubeđena, onda ću stajati iza toga, poslužiti svojoj kćerki kao primer. Nas dve ćemo sačekati još neko vreme. Mislim da nećemo ništa propustiti. Nema veze što nismo "in". </p>Generalna2010-02-02T19:35:10ZnadapaskasDušeci i vreće
http://nadapaskas.blog.rs/blog/nadapaskas/generalna/2010/02/01/duseci-i-vrece
<p align="left">Mali članovi jednog velikog sportskog kluba idu na put. Kao i svake godine, održava se sportska manifestacija u nemačkom gradu, pa naši klinci idu tamo da predstave svoj grad. Naravno, doći će i mali Nemci da uzvrate posetu.</p><p align="left">Sreća je velika! Izabrani su najbolji, ima tu čak i devetogodišnjaka. Oni koji ostaju im zavide. Izabrani su i treneri koji idu u pratnji. Naravno, sve je o trošku kluba. Senku na sve to baca spisak stvari koje treba poneti na put. Između ostalog, tu su vreća za spavanje i dušek na naduvavanje. Ispostavilo se da će deca spavati u školskoj učionici, na dušecima i u vrećama koje će poneti od kuće. Kroz glavu mi prolaze razna pitanja: kako će deca nakon puta od 1000 km spavati na podu učionice, gde će držati svoje stvari, kako će održavati ličnu higijenu, gde će provoditi slobodno vreme- na istim tim dušecima? Da li je to najbolje što je njihov klub mogao da im obezbedi? Sva ta deca su njegovi članovi najmanje pet godina i njihovi roditelji svakog meseca plaćaju solidnu članarinu.</p><p align="left">Neću sada o tome da ta ista deca treniraju u grupama od 40-50-oro dece na jednog trenera. Neću ni o tome da <u>ne smeju </u>da koriste wc u objektu gde treniraju. Nikad nisu dobila klupske majice iako ih deca iz seoskih klubova imaju. Ali, neću ni o tome. Sve su to "sitnice" koje se slažu i gomilaju, sve do ove najnovije-vreće za spavanje. Ona mi izaziva neku gorčinu. </p><p align="left"> </p>Generalna2010-02-01T22:34:11Znadapaskas