dEGREba

Nek se čuje, nek se zna

degreba — Wed, 05 Dec 2007 14:35:38 +0100

Natalija Miljoković ozbiljnim pogledom govori kameri: «Pogledajmo prilog.»

Rez na uplakanu ženu. Stoji u dvorištu, a iza nje se vidi kuća bez fasade sa satelitskom antenom. «Čekali smo starijeg sina da se vrati pa da večeramo, a ona je bila nestrpljiva i sve je ćapala hleb i pitala kad će bata, kad će bata. Ja pustila dete, šta ću, reko, da ne gladuje, možda ovaj zakasnio na bus il šta znam, i sve joj vičem «samo polako milice, ne žuri», a ona prvi zalogaj kako je uzela, zagrcnula se i kašlje kašlje ja je tapšem po leđima i sve vidim ne može do vazuha da dođe, bledo mi dete, davi se i...», i ne dovršava misao nego grcajući stavlja ruku preko usta i okreće glavu.

Rez na veliku neurednu zgradu. Bolnica, pretpostavljam. Glas iz ofa objašnjava da je gospođa Smiljanić sa svojom ćerkom u bolnicu stigla prekasno jer su kola hitne pomoći odgovorila tek na drugi poziv i tada došla potpuno neopremljena. «Kada su, posle više od sat vremena nakon prvog poziva, najzad stigli, dežurni doktor je samo konstatovao smrt.»

Rez na čoveka u belom mantilu koji sedi u kancelariji i drži olovku u ruci. Dok se iza njega beli ventilator klati levo desno, on priča o stanju i broju raspoloživih vozila službe hitne pomoći. U levom gornjem uglu se pojavljuje najava filma «Hrabro srce». Piše da počinje u dvadeset i jedan čas.

Rez na jedno vozilo hitne pomoći u saobraćajnoj gužvi.U pozadini se vidi grupica pubertetlija koji se kikoću i mašu kameri. Za to vreme glas iz ofa ređa statističke podatke i otvara pitanje odnosa odgovornosti i mogućnosti u zdravstvu.

Rez na Nataliju Miljoković koja se, i dalje ozbiljnog pogleda, obraća sagovornici sa svoje leve strane: «Da čujemo, koji je vaš ključ?». Debela priča o sličnim slučajevima i na suptilan način sugeriše da se nesreća nikako ne može stopostotno izbeći. U donjoj liniji ekrana nam se nudi da sms-om odlučimo jesu li bolnice siromašne ili lekari neodgovorni, a ispod toga teče tekst koji nas obaveštava da Natalija nosi odeću modne kuće Mona.

Odlično joj stoji.

av

degreba — Wed, 05 Dec 2007 14:34:25 +0100

Kaže da me i.

"Ja te im», kaže, i ja srećan.

«Je l ti mene iš?», pita.

Ja joj odgovarim, pa se zajedno smejemo.

Mi se mo.

Đole vs. Đurđevdan

degreba — Sun, 06 May 2007 15:28:50 +0200

"Kako ono stoji na ikoni? Krupan stasit mladić, bogato odeven, sedi na konju i kopljem bode aždaju u usta, dok neka deva u pozadini paniči. Taj Mladić je Đorđe i on je ustvari bio mučenik koji je nastradao zarad hrišćanstva, postao svetac i sada ljudi slave slavu."

"A što mi ne slavimo slavu tata?"

"Mi smo mađari sine, a oni nemaju slavu."

"A zašto se onda ja zovem Đorđe?"

"Tvoja mama je volela to ime."

"Jel i mama mađar?"

"Nije."

"A šta je mama?"

"Tvoja mama bi mogla da bude onda deva u pozadini što paniči. Znaš, ta devojka sa ikone, ona je ustvari žena cara koji je ubio Đorđa i zove se Aleksandra. I ona je verovala u Isusa kao i Đorđe, ali pošto njen muž, car Dioklecijan, nije verovao u to, a bio je bogat, ona nije smela da mu to kaže. Onda je naišao lepi i snažni Đorđe koji je voleo žene a usput bio i hrišćanin. Isina, bolelo je uvo Đorđa za Isusa i sve to. On je čovek bio ratnik i voleo je svoj mač. Ipak, pored mača, voleo je i žene, a Aleksandra je bila riba i po, pa još slabo korištena jer je car bio mator, i op cvrc zaljube se oni i onda, pošto su žene i tada volele da pričaju posle sexa o raznim maštarijama, Aleksandra je malo po malo sve više pominjala Isusa i divila mu se kako je on super jer se žtrvovao za sve ljude. Đorđe ju je slabo slušao, ali kada je primetio kako se ona divi tom tipu i kako sa strašću priča o njemu, proradila je ljubomora i on je bio odlučan da zadivi svoju draganu i pokaže joj kako je on još bolji baja od tog Isusa. Prvom prilikom je, dok je car pljuvao po hrišćanima, naglas rekao da je i on hrišćanin i da ga baš briga šta car misli. Ovaj je popizdeo na to. Posle je car još od nekih poltrona čuo da mu Đorđe odrađuje Aleksandru i onda je bio toliko besan da je odlučio da ih oboje najsurovije moguće liši života. I bi tako. Samo što je Aleksandra nabavila neke otrove i mirno umrla pre nego što su počeli da je muče, a Đorđe je najebao u velikom hrišćanskom stilu i postao svetac."

Đole se rasplakao na ovo moje glupavo objašnjenje.

"Neću da mama umre...njaaaa ...maaamaaaa"

Koji sam ja moron!!!

"Neće mama umreti. Tata se samo glupo našalio... Dođi. Nije Aleksandra umrla. To se samo tako priča da bi kasnije mogla da postane svetica. Aj nemoj plakati, dolji ..da te ljubi tata.....Aleksandra je bila diiivna. Volela je svog Đorđeta sve do neba pa nazad u bunar i nije mogla da laže onog glupog matorog cara za koga su je silom udali jer je bila iskrena. I Đorđe je nju jaaako voleo i onda kada je ona zatrudnela nisu mogli da se kriju nego su to rekli caru i pobegli. Ali je car bio jako zao i onda je poslao čitavu vojsku za njima. Đorđe se borio tri dana i pola ih pobedio ali se onda na kraju umorio. Aleksandra je uspela da pobegne i rodila malog Đorđa kome je kasnije pričala kako je njegov tata najbolji tata na svetu i kako je dao svoj život za njihovu ljubav. I tako je Đorđe postao svetac."

"Šmrc..Tataa.. a jel možemo i mi da slavimo slavu i ako smo mađari?"

"Naravno da možemo!"

Čas informatike mom nerođenom sinu

degreba — Sat, 05 May 2007 23:46:08 +0200

Evo Đole, vidi kako to ide : imaš kompjuter. On ima procesor, to ti dođe nešto kao mozak, onda imaš memoriju, ona ti je poput mozga ali samo sećanje, bez razmišljanja, i imaš te takozvane periferne uređaje a to su ti tastatura i miš i oni su ti kao čula. Preko njih informacije dolaze do memorije i mozga pa ih oni obrađuju i naravno sve to se vidi na monitoru. A taj monitor, on ti je kao spoljno ponašanje i izgled.

E, vidi sada ovako. Tvoja mama ima straštno dobar monitor. Ona je jako lepa, jel da, pokreti su joj elegantni i ženstveni prosto je na prvi pogled neodoljiva. Naravno to je tatu privuklo, pa joj se tata približio i onda je ona počela da treska po tatinoj tastaturi i tatinom mišu tako dobro da se tatin procesor topio, a memorija samo njom popunjavala. Jel kontaš? E, to je sve bilo jako prijatno dok je mama bila tu, jer tatina memorija prepuna nje i procesor samo njom zauzet su bili opravdani dok je mama igrala po tatinim periferijama, ali pošto je tvoja mama malo droljasta ona je napustila tatu i sada tata ne zna šta će sa periferijama koje ne zadovoljavaju potrebe onako mamom prepune memorije i procesora. A da stvar bude još gora, sada na tatinom monitoru nema šta da se desi kada ima operativni sistem koji sam sebi radi. Razumeš? Tata je kao Windows koji ostaviš sam da radi a da mu ne pipaš miša i tastaturu. Tata je samo jedan dosadni screen saver. A stvari poput screen saver-a, koje postoje samo da se monitor ne bi uništio i nizbogčega drugog, ljudi ne vole. Tvoj tata je mtrav za druge kompjutere. Nema teorije da se umreži. Dok tvoja mama, tvoja mama sine moj ti je kao ADSL. Ili još gore, ona je kao server. Svima je dostupna i svi bi na nju da se nakače.

Sada ti meni možeš da kažeš : pa dobro tata, jebemu sveca, nije tvoj procesor za bacanje, vidiš kako stoje stvari pa mrdni malo i sam prekini taj screen saver. Eeee sine bi tata, ali evo u čemu je problem. Vidiš, to ti je u stvari priča o operativnom sistemu. Evo kako to ide. Imaš nekakav hardver i onda da bi on nešto na ekranu pokazao ti mu instaliraš Windows. I onda tvoj procesor, iako sposoban za sve i svašta, misli samo ono što mu je u memoriji, a tamo je užasni Windows. Tako je i tati u sećanju samo mama i onda on iako bi inače bio sposoban za druge operativne sisteme, pored toliko mame u sebi sposoban je samo za njoj kompatibilne stvari. I onda se tata zagleda u neku drugu samo ako liči na mamu, i tako se samo vrti u krug. Sve čime tvoj tata operiše posredovano je sećanjem na mamu i tako tvoj tata u svemu nalazi samo mamu, a za ostalo je slep.

Nego sine, tata je malo odlutao. Da te ja više ne zbunjujem, lepo ti sedi za kompjuter, čačkaj ga, istražuj, pa i ako pokvariš nešto, nema veze. Tako se najbolje uči. A tata je sa kompjuterima veštiji nego sa mamom pa ćemo ti i ja to zajedno popraviti i onda možeš iz početka. Taman ćeš videti gde si pogrešio i kako to da popraviš pa ćeš kasnije sam znati. Evo sedi tati u krilo pa ćemo zajedno nešto da nacrtamo ili šta već ti hoćeš. Ajde, sedi. Pile moje pametno. Vidi ga, kuca smotano i trepće u monitor kao njegova mama.

Baka Saveta

degreba — Sat, 05 May 2007 23:44:23 +0200

Kaže baba tiha voda breg roni, a neko drugi da ako neće breg Muhamedu onda će ovaj njemu. Mada ne treba trčati kao ždrebe pred rudu, ali usput, nije ni zgodno ostaviti za sutra ono što se danas može svršiti. Ipak, ako je jutro pametnije od večeri, a zimi noć dan guta ko što hladno srce gazi devojačko srce čedno, onda starost babina može samo da se pita gde joj je mladost bila. A i ta mladost je bekrija pa tka bore mudroj staroj glavi. I pored toga što mudar najpre ispeče pa kaže, ja od babinog kuvanja najviše volim sarmu. To što me je Milica ostavila, nema nikakve veze sa mudrošću.

Samo jedna ljubavna

degreba — Sat, 05 May 2007 23:42:13 +0200

Mama je čitala novine i onda zaista tužnim pogledom pokazala tati sadržaj koji ju je uznemirio. Tata je reagovao na isti način. Znao sam da je nešto zaista posebno u pitanju i odlučio da, u stilu svakog sedmogodišnjaka, samo malo budem dosadan i tako dođem do te, sada meni najbitnije stvari na svetu. Da nije onako pogledala tatu, ja uopšte ne bih pomislio da mama ima nešto dragoceno u rukama. Ipak, nije bilo tako, i sada pošto mi je privukla pažnju i shvatila da na moje pitanje «a šta je too» odgovor «ma ništa sine», neće biti dovoljan, sa još izraženijom tugom je i bez i jedne reči okrenula novine prema meni i prstom me uputila na traženi detalj. Zanemeo sam! Stvar je bila bitnija nego što sam očekivao. Bio sam toliko iznenađen da mi je sekunda, koju sam proveo buljeći u novine, izgledala kao večnost. Preplašen trajanjem trenutka nisam uspeo da reagujem ni na koji način. Samo sam se, posle te duge sekunde, hladno okrenuo i vratio svojoj bezbrižnoj igri. Primetio sam blago olakšanje na maminom licu posle moje reakcije, a mene je ubijala sramota i bio sam ubeđen da crvenim. «Bože tako mlada....», govorila je mama, a meni iz glave nije mogla da izađe čitulja devojčice koju sam upravo video. Bila je prelepa, a mene je bio stid što mi se toliko svideo neko ko je mrtav.

Kasnije sam krišom uspeo da dođem do tih novina i izrežem Njenu sliku. Svaki taj korak, od nalaženja novina pa do lagarije da mi makaze trebaju da bih sredio nokte na nogama i na kraju samog sečenja male čitulje, su za mene bili najtajniji zadaci čije razotkrivanje bi značilo nešto strašno i meni nezamislivo neprijatno. Znao sam u startu da su roditelji protiv tako nečega. Ipak, sve je prošlo kako treba i ja sam sada imao svoju draganu pri ruci kada god mi je zatrebala.

Uglavnom je to bilo ono vreme kada sam bio sam, između mog povratka iz škole i povratka mojih roditelja sa posla. Bili su to čarobni trenuci u kojima sam osetio svu lepotu ljubavi. Gledao sam njeno umiljato lice i svakim časom sve više bivao gažen činjenicom da nje nema, da je mrtva. Srce mi je lomila. Patio sam,ponekad kratko zaplakao i svakog dana se, sa samo za nju oblikovanim osmehom, vraćao najpre lepoti njenog lica, a zatim i čitavoj tragediji čije nužnosti sam bio svestan i u kojoj sam neobično uživao.

Pored toga sam shvatio da u tajnim ljubavima ima nečeg neopisivo slatkog i bolnog u isto vreme, i da činjenica da su roditelji protiv toga može samo da pojača užitak. Ni jednu reč joj nisam rekao. Ni draga, ni lepotice, ni maco, kuco, čak ni volim te. Nije bilo potrebno. I onako nije mogla da me čuje. Nisam ni samome sebi ništa rekao. Ja nju zvanično nisam voleo, nisam je čak ni poznavao. A velika je ljubav to bila.

Dosta kasnije sam upoznao neke prave, žive devojke i rekao im mnogo toga. Čini mi se da sam im govorio sve ono što prvoj nije bilo potrebno reći. Kao da sam se , rečima njima upućenim, samome sebi objašnjavao. Sve su bile prelepe i svaka mi je srce cepala na isti onaj neobično prijatan način. Jedina razlika je bila u tome što su te druge umele i na druge načine da povrede. Pored njih je umelo da zaboli bez i malo čarolije. Moja prva je bila nesposobna za tako nešto. Mada, ruku na srce, nije to bila jedina stvar za koju je bila nesposobna, ako znate na šta mislim? Ali ma šta ja sada mislio, takvu kakva je, voleo sam je sa toliko apstrakcije da je to moralo biti nepogrešivo.

Sa'rana

degreba — Sat, 05 May 2007 23:35:57 +0200

    Moja sahrana. Neverovatno puno ljudi. Gužvetina! Grcaju, grle se, klecaju im kolena, padaju u nesvesti i transove,a ja miran i bled, ležim, prelep, kao da se smeškam. I najtvrdji kada to vide slome se. Devojke pogotovo. Njih zapravo ima najviše. Mislim da je otprilike osamdeset posto devojaka, a cenim da ostatak ne bi mogao da se smesti na onaj najveći stadion. Sve su tu i očajne su. Cepa se srce i onoj maloj iz osnovne i njenim drugaricama i onoj mladoj nastavnici ruskog i Duletovoj maćehi i njenim koleginicama sa aerobika i onom društvu devojaka što su užinale u Mc-u i onim depresivnim sa suknjama iz četvorke i svim onim koje su me šmekale u busu, a i njihovim drugaricama, jer pricale su im ove prve; vene duša i Mirkovoj devojci i Tominoj i Pletićevoj i devojkama njihovih drugara i poznanika. Tih par sati niko nije imao devojku. Za sve njih je tada postojao samo jedan muškarac, Ja.
    A oni ?! Nisu ljubomorni ! Čak im nekako i drago. Razumeju oni to. Na kraju krajeva poznavali su me ili su slušali o meni na toliko strana i sa toliko izvora da im je jasno šta su sve te devojke izgubile što su mogle imati. Jasno je njima da treba priznati sebi neke stvari. Spoznti svoje granice je dobar put do istine i sreće. I sam sam im to govorio. Shvatili su.
    Ipak čini se da je jedan tip tamo sa devojkom i da ima problem sa tim što mu devojka cmizdri kao luda i što mu sklanja ruku utehe koju malo malo pa kao retardirano kuče pruža, očevidno sve nervozniji. A devojka, iako natekla od plakanja, onako krvavih očiju, ogromnih podočnjaka, nepravilno crvenog lica i svih žila prenapregnutih i dalje ima najumiljatije lice na svetu. Ona je jedina kojoj suze lepo stoje. To sam zaključio još onda kada me je ostavila i plakala ko zna zašto. Tada sam mislio da je to zato što ustvari želi da bude samnom i zato što me neverovatno voli, samo eto, desilo se šta se desilo i ona sada plače zbog nepravde koja je grize. To sam mislio sve do sada kada sam to i rekao. No ma šta ja mislio, gledam je sada i bože kako je lepa dok plače za mnom i kako divno sa gadjenjem sklanja ruku onog papana sa svog ramena; a ona ima najlepša ramena na svetu. Ona ima lice i vrat devojčice, ramena i grudi žene i kukove majke. Ona plače tako lepo da i meni dodje da zaplačem. Dodje mi da sam umro svaki dan samo da ona ne prestane da plače.
    Povorka je krenula ka raki i u tom gužvanjcu onaj krele je uspeo da joj se prilepi i da je diskretno zagrli. Ona, prezauzeta očajem, nije imala snage da skloni smrdljivu šapu sa sebe. Dva sata su šetali do one rupe i dva sata je ovaj kao poslednji puvanjak držao ruku na njoj i pravio se da je teši. Ipak, kada su počeli da me spuštaju, ona je onemoćala, kao i većina, i pala na kolena. On se, pogadjate naravno, ponudio da je podrži, ali ga je ona možda čak i pregrubo odgurnula i iskrivivši lice nije uspela da ispusti krik, nego je samo stavila obe šake na lice i stiskala ga neprestano udišući duboko vazduh. Kao da je doživela najveći orgazam na svetu.
    Grumenje zemlje je plakalo tup ritam, a masa se ubijala u pojam. Najzad ona je pala u nesvest. Ovaj je naravno to primetio jer nije skidao oči sa nje. Podigao ju je i odveo u stranu. Bio je sam sa njom. Osvežio joj je lice vlažnom maramicom (peder ima vlažnu maramicu kod sebe) i poljubio je u obraz. Ona je došla sebi i onako bunovna, upravo izašla iz raja, osetila topao dodir usana na svom napaćenom licu i želeći da veruje da su usne moje, uzvratila dodir, što je ovaj podlo i pohotno iskoristio. Poljubili su se prokleti bili. Poljubili su se kratko i onda se blago mazili obrazima. Oboje zatvorenih očiju slušali su kako planine cveća šuškaju i kako reke ljudi otiču. Bilo je gotovo. Njeno lice se sušilo, oči iscedile, telo opustilo, misli nestale, sunce je zalazilo, počela je da oseća hladnoću, ušuškavala se, ovaj joj je ponudio svoju jaknu, ćutke ju je prihvatila pa su krenuli. Opet ju je zagrlio, ali se sada nije opirala, nije imala snage. Samo zato! Inače bi ga odjebala, jebem ti život.

Zapremina

degreba — Sat, 05 May 2007 23:33:39 +0200

Znanje mi je približilo univerzum, ali sam i dalje jednako udaljen od udobnosti materice. Gledajući zapreminski, univerzuma sam samo delić, a materica mi je bila tesna. Postoji i fraza za trenutke kada smo euforično srećni, a glasi : "van sebe sam", što bi se reklo, zapreminski, moje telo mi je malo. Ipak, neki ljudi su klaustrofobični, a jedna devojka mi je jednom rekla kako voli da se pored muškarca oseća kao da je mala. Opet zapreminski, klaustrofobičarima smeta kada popunjavaju previše prostora, a ženstvenost one devojke raste smanjenjem njene zapremine, kada je pored muškarca. Kada nam je hladno ušuškavamo se, a kada nam je toplo širimo. Za većinu materije važi isto, na toploti se širi, a na hladnoći skuplja. Zapreminski nije potrebno isticati šta to znači. Ponosnom kažu da se širi, a stidljivom da je povučen. Zapreminski, poželjan je što veći penis, a što manja vagina. Čini mi se da je i, zapreminski, noć manja od dana. Mada noću vidim zvezde. A i te zvezde što se mene tiče, zapreminski nisu ništa veće od svica u travi. Kažu da je to zbog njihove udaljenosti. Kažu i da je ono što je daleko od očiju daleko i od srca. Bez obzira na zapreminu, dodajem.

Ponedeljak

degreba — Sat, 05 May 2007 23:25:25 +0200

    Ponedeljak. Žene su krive za sve. Sa tom mišlju je Stanko napustio dom svog prijatelja i uputio se u još jedno usamnjeno popodne, ostavivši ,iza vrata koja je malo pre zalupio, spokojan par čija je lepša polovina prekinula ne toliko dugu tišinu rečima : "Stanko baš loše podnosi naš brak.". Složili su se oko toga i zaključili da je njemu pod hitno potrebna devojka i zatim, na inicijativu lepše polovine, odlučili da uzmu stvar u svoje ruke. "Znaš Tanju? Ona sa kratkom kosom...e, pa i ona je sama već duže vreme, a i mislim da se loži na te tako malo depresivne." Ovaj se složio sa njom, pokupio par čaša sa stola i uputio se ka sudoperi, posle čega se ona prihvatila ostatka suđa i krenula za njim diveći se zadnjici svog izabranika.
   Dok je Tanja pomalo sarkastično, ali očevidno zadovoljna, komentarisala taj, kako ga je nazvala, "izlazak u četvoro", Stanko je zaključio da od previše slobode previše masturbira i da je njegov strah od preranog svršavanja razlog zbog kog se ne usuđuje da nađe devojku. Dok ne reši taj problem odlučio je da se okupira obavezama, te se bacio na učenje i obećao sebi da će umesto jednog planiranog, prijaviti tri ispita i onda biti ponosan na sebe kao apsolventa bez i jednog prenešenog ispita. Entuzijazam je trajao nepuna dva sata, kada ga je prekinula spontana erekcija, a ista ta dva sata su bila dovoljna Tanji da se priseti starih veza, pronađe sebe kao nepoželjnu i osuđenu na samoću glupaču koja je sa devetnaest abortirala, razbesni se i brizne u plač.
   Dva vikenda posle tog ponedeljka Stanko je zaključio da masturbacija duže traje ako prljavo misli o ženi koju zamišlja, a Tanja da bi i princeze sigurno abortirale kada bi zatrudnele sa negativcem, samo što je to nepotrebno spominjati u bajkama. Tako utešeni su i započeli svoju vezu, a još dva vikenda kasnije, već zaljubljeni, su svratili kod zajedničkih prijatelja i od srca se smejali do suza Stankovom ispadu od pre mesec dana. "Ja tebe ne mogu da zamislim besnog.", rekla je Tanja, uzela stankovu ruku i stavila je u svoje krilo.