Poslednji

MESEC

mokadas — Mon, 12 Oct 2009 00:33:08 +0200

Noc. Vozim lagano. Vracam se putem ciju svaku rupu i izbocinu znam napamet. Putem kojim sam toliko puta prosao. Idem kuci a misli me odvalce mute se i mesaju. Ispred mene semafor. Crveno svetlo i mali uslov desno... Uslov desno..Uslov. Desno. Kao da zivot pruza neki uslov - pomislih. Stojim i gledam. Motor se utisa i sve se nekako smiri. Jako crveno obasjavi mi auto i govori da stanem, i odzvanja mi u glavi stani, stanaaani..Uzalud. Ko da sam dorata jako osinuo bicem, i sam pomalo nespreman na ponasanje auta, skrenuh 'uslovno' udesno. I vozim ulicom gde god da me odvede. Nigde nikog, ni sa leve ni sa desne strane puta i ako nije tako kasno. Pola dva. Jedino se krosnje drveca njisu i ko da me pozdravljaju sto prolazim tuda u to vreme i sam... neizvesnost je nekako izvesna... Posle pravog dela, put zavija u udesno i lagano vodi uzbrdo. Pri vrhu brda osvetljen ulicnim svetiljkama jasno se vidi most.Premosticu ja ovo kako znam i umem. Premosticu. Moram. A u drugom planu iza mosta pri vrhu krosnji - on. Mesec. Tacno iznad mostica a onako zaokruzen krosnjama koje se klanjavo nisu. . Ni pun ni mlad, nekako upravo napola. Linija koja ga deli na pola sleva se spusta na desno.. Sa donje strane jako obasjan a sa gorenj crn ko ugarak. A izmedju linija mutna cini ti se ko da se bori svetlo sa tamom i tama sa svetlom.... i nisi siguran gde je sta u prednosti. E tako ti je u dusi moj... promumlah i lupih o volan... I bi mi malo krivo na njega . Ipak ce kod njega za koji dan jasno biti sta ce prevagnuti, i koja ce strana pobediti...
31.12. Deset i jos koji minut...Obistinili su se dogovori za docek. Ulazim u auto sav namirisan, naprskao sam The man, Calvin Kline-a po svemu sto sam nosio i gde god mi je palo na pamet. Palo mi je i jos jedno mesto al se pogledah u ogledalo i rekoh ma ti nisi normalan. I mirisem vec pocinje da mi bude muka, pici grejanje jako i tad vidim jelkicu koju je cale tog jutra , zamenio i otvorio-celu, ubicu ga ako joj zamirisem na wunderbaum vanilu..Da bice i ona tu... i bice lepo, mora biti lepo... Ajde manijace pozuri vicem preko telefona, zar jos nisi spreman, maznuce je neko dok se ti spremis. Ne kenjaj nije ona jos ni dosla, a sve ako ces da bude sa tobom hehehe, penji se gore treba mi tvoja pomoc. Otkud sad zna da nije dosla poceh da paranoisem i mrstim se, sto da nece da bude sa mnom pogledam se u retrovizor : ma daj... pentram se na treci sprat zvonim a idijot mi otvara u majici i gacama, ja zabezeknut pominjem familiju rod... al dzabe... Sta je bilo covece vidi koliko je sati a ti u gacama.... to be continued

sećanja

mokadas — Tue, 24 Jun 2008 19:43:34 +0200

Dan M
Bio je dan i desio se dan M... I bilo je ..i lepo i trajalo je kao i pocetak iskrcavanja na Normandiju, opsezni desant sa padobranima od bele i nezne svile, svila... pucnjevima na sve strane, opštim metežom i jakim uzdasima, jaucima i pozivim za nove napade...primirimo se po danu a onda opet napadi i ...Ja.. nisam se obazirao na savete da je vreme izuzetno nestabilno za frontalnu razmenu pogleda.. ipak su pripreme trajale čitava tri četiri meseca...a i oblaci su se, čak i golim okom vidno razišli i bljesnuo je jak i prodoran osmeh i pojavljivao se redovno kada bih je ugledao... i sve je ličilo na pravu stvar. Ličilo... kažem tek sad... I buuuuummmm... Bljestavilo .... muk...”udajem se i odlazim za Beograd” bile su poslednje reči koje sam zapamtio... spustio sam slušalicu i nije bilo ništa strašno ... ništa me nije bolelo...i bio je običan dan... dan sličan onom danu u Hirošimi a i u Nagasakiju, danu kada je skoro sve sravnjeno sa zemljom....Marija je njeno ime... Marija je.... Marija...
Preživeo sam, ojačao, (ha tešim se).. i prošlo je... i..

The Big Bang

mokadas — Wed, 05 Mar 2008 18:27:35 +0100

E pa dosao je i prosao dan M. Spektakularno, uzburkano, uzavrelo, lepo sa osmehom na licu i srećom i zadovoljstvom u duši. Nije trebalo da se desi-govorila je, a dešavalo se itekako se dešavalo. Malo iznad desne plećke, mesto gde sam je prvi put poljubio. I prepustili smo se... Ali kako svake “stvari” izgleda onog trenutka kad se dese izgleda ne pocinju da zive vec pocinju da broje svoje vec odbrojane dane. I ako ne postavljam svoj svet po ovom principu upravo tako se i desilo. Doslo je kao i napad gripa sa povisenom temperaturom drhtavicom zanesenom opijenosću trajalo nedelju dana. Polako su i nestajali i početni simptomi pa prestala temperatura i na kraju ostao samo kasalj da podseća na protekle dane neprospavanih noći i slabasno ispijeno telo. A ja sam izleda još ostao zarazan-virulentan. Nemam nikakve simptome Šta više ok sam. A onda me... Uf ne umem da opišem. Viđamo se.. Pričamo... Čujemo se ... Planiramo da se vidimo... Prija nam kad smo zajedno... A ja opet ništa ne razumem...
Šteta ili ne bi šta bi a šta će bit ni sam bog nezna a kamo li ona ili ja. Malo tužno.

Dnevne...

mokadas — Sat, 16 Feb 2008 21:34:21 +0100

Koliko nas dnevno obilazi kioske, kolportere, markete, ulične prodavce, dragstore? Koliko nas je srećno kada im ugleda lice koje je svakog dana drugačije a opet lako prepoznatljivo? Koliko nas traži bez malo još jednog člana porodice? I koliko često i otvoreno dopušta da uđu u naš svakodnevni život i po svom nahođenju oblikuju. Koliko nas čita dnevne novine? Puno stvarno puno.
A izbor je svakako velik i ne tako banalan. U ponudi je svakako veliki broj novina sa različitom karakternom crtom, i ponudom za zadovoljenje ličnih interesovanja i poimanja dobrog i od poverenja izveštača. Ima ih sa jakim i bombastičnim na prvi pogled ko balon velikim utiskom ali nažalost utiskom koji i traje toliko koliko je potrebno da se balon izduva. Otvorite prvu stranu , drugu, treći i puffffffffff. Toliko, a posle se sve nekao mrljave po rukama izgube formu i čvrstinu koju su onako velikim naslovima nudili. Pa ima onda onih umerenih, kolažnih, jedna strana relne i sumorne svakodnevice, pa nekoliko strana saveta sta bi smo mogli jesti i oblačiti, pa opet još jedna stranica realnosti, pa opet nekoliko strana sporta i horoskopa koji uvek nesto lepo obećavaju pa tok stignete do kraja lepo vam vreme prodje, ko da ste se ispričali sa prijatnom komšinicom sa prizemlja koja zna sve šta se dešava uzgradi. Pa onda onih, novina, velikog formata, sa puno listova. Teških i filozofski dubokih misli i razjašnjenja. Svi imamo po nekog takvog rođaka, sa velikim socijalnim naočarima koji sve po lako radi, deli savete svima, i za sve ima objašnjenje samo kad bi imali strpljenja i vrmena da ga saslušamo..
Tužno je videti sve te različite novine uveče i još na jednom mestu. Obratite pažnju predveče u nekom kafiću na sve te novine dok stoje na jednom mestu. Od silnih i različitih ruku savijene početne stranice, izgleda kojeg bi se svake pristojne novine samo postidele, a sad kao veštački veliki osmesi mame ne bi li ih još neko uzeo u ruke tog dana. I kako sa listanjem privih stranicama počinje kraj njihovog postojanje.... Surovo nema šta.

No name ili ti bez nejma

mokadas — Mon, 14 Jan 2008 23:16:49 +0100

Četrnaesti januar dvehiljade i osmog ljeta gospodnjeg se lagano odjavljuje i odlazi u zaborav. Dan kao i da nije ni postojao, kao da ga nije ni bilo, jednostavno dvehiljada osma nije ni morala da ima četrnaesti januar. Da je na kalendaru stajalo 13. a nakon toga 15. sigurno niko nebi ni primetio, eto toliko je bio interesantan i zanimljiv. Ja znam da nebi primetio. Siv, bezličan, hladan nemam više ni epiteta kojim bi ga opisao a i ne zaslužuje više spomena. Ajd odlazi, i ustupi mesto 15. januaru, danu koji obrćava, koji će svakako biti zapamćen. Znam da ću ja da ga zapamtim, ima nagoveštaja, da li po dobru ili zlu… Postoji svakako želja, iskrena želja da se sve stvari ostvare na pravi način ali postoji i blaga bojazan da sam se jelte možda zajebo- prekalkulisao, preračunao, previše slobodno doneo procenu – kažem blaga bojazan.
Sutra je dan M za mene.
Koliko je po nekad teško maći se iz neke ustaljenosti i tupave rutine, svakodnevnih pravila koja bez pogovorno pratimo. Kako izgledaju vaša dnevna avanturistička putovanja, svakodnevne istraživačke ekspedicije, od trenutka napuštanja sigurne luk-kreveta do povratka u njegov široki zagrljaj. Evo male inicijative, neka svako opiše svoju dnevnu maršutu i da vidomo koliko smo slični ili različiti….
Malo truda samoanalize pa možda i neke promene nije na odmet!

OP(PO) sesivnost

mokadas — Sun, 13 Jan 2008 10:47:49 +0100

Pokušo sam da se otrgnem opsesivno posesivnoom porivu-net blogerizmu ali bezuspesno. Jutranji ritula : otvaram oci ustajem iz kreveta i jedina fizička aktivnost – idemo blago i nežno savijanje ka napred idemo pružimo ruku ka sivom dugmet /ON/ kreće bljestaviolo na monitoru koje me tera da počnem da se aktivnije budim, rrrrr rrrr rrrr rrrrrr, pa nežno plavi ekran da se ne trgnem i ne pobegnem od jarkih boja pa Welcome, pa sledi umilni zvuk truuummmm i eto ga počeo je još jedan dan života na NET-u. Klik klik klik klik klik klik klik klik klik klik….
Poslala mi je poruku. Ne mogu više da razmišljam. Kako je lepo pisati. Aaaaaa. Ode ceo sistem u djavola, ovog trenutka, pobedio sam, odlazim u stvaran svet oko mene, počinjem da pevušim. Prijatno čitanje i majanje po žici.

Most

mokadas — Mon, 28 May 2007 22:41:21 +0200

Zatvaram krug prica i osvrta u i o prostoru.

Po meni je neizostavno da pritom pomenem MOST. Cudo jedno koje u osnovi simbolizuje premoscavanje i spajanje i o kome je pisalo mnogo ucenijih glava. No meni je puno interesantnija prica o mostu u ravnici. Mostu koji se idize iznad nekog puta. Idealan primer za resavanje nekih zivotnih problema. Kako je u celoj onoj ravnini tesko izdici se iznad problema, ali kako se na takav nacin uspesno esavaju nesuglasice i problemi. Ko to uspe svak mu cast. Probacu da se neprimetno prebacim i zadjem u njegov svet i razaotkrijem i spoznam pravu istinu o njemu i meni. Jos uvek ne zelim da spominjem njegovo ime da se nebi trgnuo i ponovo pobegao u neki drugi prostor u neko drugo vreme, a kako su stvari dosad izsle imao je dosta i srece i vere u to sto radi. Zelim da verujem da je i on presao preko ovog mosta i da je za sobom ostavio neki trag.

Identitet

mokadas — Sun, 20 May 2007 00:10:43 +0200

MOKADAS i njegov identitet.
Tragajuci po svetu raja (C:) pakla (D:) i cistilista(E:) pronasao sam korene njegovog postojanja. Po formi i obliku rekao bih da je to samo jedna desetina njegovog zivota. Koliko sam dugo gledao u nj pocele su da se javljaju slike o davnim dogadjajima i pricama. Pricama o sreci i merilima srece (kako je ta zelja za srecom prva stvar koje o kojoj covek razmisla i jako je prizeljkuje), o vrmenu, o veri o coveku, zeni, o prostoru. Jeste da ja pisem o tim pricama ali su price njegove. Ja ga stvorio o a on se uvukao u moj zivot. Evo i sad se moj identitet gubi-zapravo preplice sa njegovim. Ko je on a ko ja i ko zivi koji zivot i ko o kome prica. Vise ni sam neznam. Znam samo da se na slici postojanja jasno vidi trenutak razilazenja i da je on vrlo blizu.
Mislim da je najbolje za nas oboje da se razidjemo i otisnemo svako u svoj svet. Zavrsicu sa njim jednom za svagda, samo da smislim nacin.

Razmisljanje o kraju

mokadas — Thu, 17 May 2007 19:47:44 +0200

Sveobuhvatno razmisljanje o trenutku kada cu staviti i poslednju tacku na tekst pocinje od trenutka kad sam u web brovseru otkucao www.blog.rs registrovao se i poceo svoj prvi blog. Sada se vec i nesecam kako je i izgledao, verovatno trapavo, neke nepovezani misli pozdrava, predstavljanja ili tome slicno. Toliko je reci i slika dosad bilo da sam izgubio i pojam o prvim sekundama i recima i prvim treptajima ovog kursora na praznoj i beloj pozadini. Zar je moguce da je postojao prvi blog. Hu . Kada sam dovde dogurao predpostavljam da postoji prvi. E u tim prvim recima lezi pocetak kraja jednog pisanija po netu. Evo kraja.

Cvrsto sam resio jos samo dva bloga i ni rec vise.

Predposlednji

mokadas — Mon, 07 May 2007 19:51:12 +0200

Evo me pri kraju. Ovaj i jos jedan i kraj. Razmisljam ovde kod predposlednjeg bloga koji palniram da posaljem u svet, kako da izgleda moj poslednji. Kako da ga osmislim i sta da napisem u njemu. Da li da ga lansiram ili cisto da napisem ovo je moj poslednji blog. Sta da napisem u njemu. Da li da pomenem neku misao, i sta da mislim uopste da li da mislim uopste ili da zazmurim i pritisnem sakama ovu tastaturu pa da vidim sta ce da se desi

e nije losa ideja , sad cu da probam:

Pritisnu sam celu tastaturu obema sakama i sa deset prstiju ispalo je jedno slovo "b". B sto bas b

U"b"aci me u rebus ovo slovo b. Da li to ima veze sa Blogom pocinjem da paranoisem da razmisljam. Znam pisacu o slovima koja se pojavljuju jedno po jedno na staklenom papiru koji stoji preda mnom i tako nesto. He he eto ideje. Slovo po slovo...