Hi, I'm ______ and I have a problem.

campos — Sat, 20 Feb 2010 13:47:30 +0100

Moj problem je.. ponos.

Toliko je jači od mene, da mu ništa ne mogu čak ni kada hoću. A verujte, dovoljno hoću.

Ispuni me takvom negativnom energijom, nabija mi takve reči u usta da ni sama sebi ne verujem kad ih ispalim na nekog potpuno nedužnog...

Možda 'nedužnog' nije čak ni prava reč: možda je bolja 'voljenog'.

Pokušavam da ga opravdam, pa kažem da je to moj oklop, štit od bola. A uvek najgore boli neko koga volite. Sam pomen imena peče. Bukvalno. A ima tu i ljubomore, paranoje, insomnije (ova reč je sada tako popularna!). Uglavnom bezrazložne. Sve to treba preživeti. Na teži način. Nikako tražiti i iščupati koren problema. Ko još ima hrabrosti za to?

Zato, kad mi neko nije ni kriv ni dužan, kad problem postoji samo u mojoj glavi, kad aktivno volim pasivno i kad osetim onaj čuveni, užasni bol u stomaku, ponašam se kao kučka.

Ne dozvoljavam da onaj ko je izazvao bol pokuša i da ga otkloni. Jer sam tada hladnija od leda. Pokazaću da sam povređena (od strane tebe), iako to neću uspeti da dokažem racionalnim argumetima.

Sada mi treba neki dobar kraj. Ah da, još uvek ga tražim.

{no name}

campos — Tue, 16 Feb 2010 22:35:48 +0100

Možda me nova verzija „Worda“ natera da napišem nešto.

Nešto dobro. Posle toliko vremena.

Uvek pišem o sebi, jer sebe najbolje poznajem. Kada nemadešavanja, nema ni pisanja. A neko bi se možda zapitao: kako je moguće da se u nečijem životu ništa nije desilo već mesecima? O, desilo se, još kako! Ali, nije vredno pisanja.

To su samo osećanja koja nemaju ni ime ni određenost. Ne mogu se staviti na papir. Što zbog gluposti same sadržine, što zbog nemoći da se objasne. Šteta što to ne mogu same od sebe.

Možda je meni tako i lakše. Ako ih ne pozna(je)m, neću ih ni razumeti. Tako ću i dalje živeti u nekom zamišljenom miru i spokoju, ne znajući još uvek u kakvoj bih opasnosti mogla da se nađem.

Ako se ne sretnem s njima, oči u oči – onda ne postoje.

Kada sam bila mlađa, reči su dolazile same od sebe, ko zna odakle. Verovatno jer sam tada upoznavala svet onakvim kakav je, pa nisam htelada ga prihvatim – može se reći da je pisanje bio moj odbrambeni mehanizam. Pravi šamar za dete iz Zemlje čuda. Mislim da još uvek ležim na zemlji.