pustolovina

Studiranje u SAD

, 15 2007 06:46:57 +0200

Da li je istina da se uvek ostvare oni snovi za kojima najvise zudimo? Posle godina i godina gledanja americkih filmova i mastanja o studiranju u Americi ovaj trenutak me je zatekao na vrhu najvise planine. Mozda ta planina ne bi bila toliko visoka da nema Bojana i Andree i svega onog sto smo prosli i sto nas tek ceka.

Pre neki dan sam morala da ustanem u sest - jedva sam se izvukla iz kreveta. Trebalo je da odem na fakultet. Organizovali su dan upoznavanja sa fakultetom, profesorima, studentima … Imala sam tremu, nisam se osecala lagodno da se pojavim pred gomilom nepoznatih ljudi ... Bas mi se nije islo - ukratko ali Bojan me je izvukao iz kreveta To je bilo organizovano kao neko predavanje (uz dijaprojektor), a pre pocetka je bio neki kao laki dorucak ...

Evo kako je sve meni izgledalo i sta mi je kroz glavu prolazilo:

Bina, mikrofon, zvucnici, bioskopsko platno i projektor; stubovi lucno povezani; duge crvene plisane draperije preko ogromnih lucnih prozora; more stolica i zamor. Svi unutra su postdiplomci sto znaci da su godine iskustva kroz americki skolski sistem iza njih.

Sa bine se cuje tipican americki izgovor. Cini se da zena ima vise od dva vruca krompira u ustima koja joj otezavaju govor. Svi slusaju s razumevanjem a neki i glavom klimaju. Zenin glas postaje sve glasniji. Zeli nam dobrodoslicu na univerzitetu. Pricali su o tome koliko se vise novca zaradi sa magistarskom diplomom, pa onda sa doktorskom ... to je bitna razlika izmedju americkog skolskog sistema i naseg. ovde se na obrazovanje gleda kao na ulaganje u svoju buducnost – finansijski bolju buducnost.

Onda su pricali o plagijarizmu i o tome kako to ne sme da se dogadja i kako je to protiv zakona ... Buduci da je ovo bila dobrodoslica samo onima sa postdiplomskih (magistarski i doktorski), objasnjavali su kakva ce predavanja izgledati (vise kao seminari i diskusije a mnooooogooo citanja), onda su objasnjavali pravila istrazivackog rada i pravila vezana za odnos prema objektima (ljudima i zivotinjama) istrazivanja. Pricalo se i o ocenama na postdiplomskim (samo A i B se prihvata sve nize ocene znace da ispadas sa faksa)...

Poseta glavnom gradu SAD - Washington D.C.

, 15 2007 06:13:16 +0200

Sve je napravljeno da coveku uzme dah i da se divi imperiji. Cini se kao da je sve zapravo napravljeno u slavu imperije, i u cast bivsim predsednicima.

Mi smo po ceo dan setali gradom. Naravno setali smo onim turistickim delom grada u kome se nalazi gomila muzeja i raznih saveznih administrativnih zgrada. Ima i mnogo spomenika. Na svakom koraku je neki spomenik ili neki muzej ...

Interesantno je da su skoro svi muzeji besplatni, a ima ih veliki broj. Ovde se nalaze neki neverovatno veliki muzeji koji imaju svetski znacaj - smitsonijan. i ti muzeji su isto besplatni.

Ovaj deo Vasingtona izgleda kao Rim, kao Budimpesta, kao bilo koji evropski grad sa tradicijom. Ovde su u osamnaestom i devetnaestom veku gradili monumentalne gradjevine u baroknom stilu, neke imitacije anticke grcke koje mogu i po Beogradu da se vide. Nas je odusevilo sto je veliki broj zgrada nalik na one koje se nalaze u Beogradu u Nemanjinoj, Kneza Milosa ili Srpskih Vladara. Zapravo podsecaju na one nase zgrade koje su sada neke drzavne ustanove. Jedina je razlika sto su te zgrade ovde pet puta vece nego u Beogradu, Nemackoj ili Budimpesti. Kao da su se trudili da ih naprave pet puta vecim od onih u Evropi. Fasade zgrada su okicene jednako lepo kao one u Evropi, sa velikim prozorima i ogromnim sluzbenim vratima da ne kazem dverima.

Bojan je lepo primetio da se covek u Vasingtonu oseca kao gradjanin Rimskog carstva koji bi dosao da upozna Rim, da upozna predstonicu. sve je kolosalno, monumentalno. Sve je napravljeno da coveku uzme dah i da se divi imperiji. Cini se kao da je sve zapravo napravljeno u slavu imperije, i u cast bivsim predsednicima.

Videli smo ogroman broj prelepih impresivnih gradjevina, a nijedna nije bila stambena zgrada. Sve su to bile sluzbene zgrade. neke su bile muzeji, neke spomenici, a vecina njih sadrzi prostorije ogromne americke administracije. Prosto je neverovatno koliko veliki administrativni aparat ovde postoji. to je more kancelarija i more ljudi koji rade kao cinovnici u raznoraznim ministarstvima, komorama, senatu, kongresu … To nikako nije jeftino za odrzavanje.

Nazalost nismo usli u Belu Kucu. Da bi neko usao unutra mora tri meseca unapred da zakaze preko svog kongresmena. Mi nemamo svog kongresmena (josJ), pa nismo usli prosetali smo se oko Bele Kuce. Ona jako lepo izgleda ali u odnosu na sve druge velelelpne zgrade okolo, ne odudara nicim posebnim osim sto ima jako veliko obezbedjenje.

SDSU - San Diego State University

, 10 2007 04:42:22 +0200

Prednost studiranja ovde, rekla bih, je u mogucnosti da se cuju raznorazni jezici. Tako se kampus cini kao da je studentska “Meka”. Tu dolaze mladici i devojke iz najrazlicitijih krajeva sveta. Oni sa sobom nose svoju kulturu i jezik i time obogacuju svako predavanje. Predavanja su ovde uglavnom zamisljena kao razmena iskustava i misljenja pa se tako veoma lako i brzo sazna kako se nesto radi u Japanu, Indiji, Poljskoj, Peruu...

http://www.sdsu.edu

Iako je vreme toplo i u februaru mesecu, studenti se oblace najrazlicitije moguce. Neki nose cizme, zimske jakne pa cak i rukavice. A neki pak idu na casove u apostolkama i raznoraznim modernim papucama koje se nose na bosu nogu. Neko bi rekao da ovi sto su tako oskudno obuceni usred zime nemaju sredstava da se obuku. Medjutim, svi odreda su dobro potkovani kad je rec o elektronici. 90% studenata seta po kampusu pricajuci na mobilnom telefonu. Neki drze telefon na uvetu a dobar deo njih ima samo slusalicu u uvetu pa covek kad naleti na njih misil da pricaju sami sa sobom.

Tako smo mi pre neki dan imali na casu Fonologije gosta-govornika Arameic jezika (jezik Isusa Hrista). On je izgovarao neke reci na svom jeziku a mi smo ih fonetski zapisivali. Bilo je mnogo interesantno cuti kako se “u originalu” kaze Aleluja, Satana … Imali smo priliku da nam gosti na Fonologiji budu govornici Mandarin kineskog jezika, ruskog, nemackog, tajlandjanskog …

Uticaj razlicitih klutura se oseca i na drugim casovima. Na primer na strucnim predmetima koji se ticu konkretnog poducavanja stranog jezika, jako je interesantno cuti kojim su sve metodama ljudi bili izlozeni prilikom ucenja engleskog. Na primer, u Japanu deca ne vole sto uce engleski i uvek pitaju nastavnika sto oni uce taj jezik kad su ih oni pobedili u velikom ratu (Drugi svetski rat). Isto tako u Japanu djaci i studenti ne postavljaju pitanja na casu – to se smatra neprikladnim i nepristojnim.

Interesantno je videti i kako se studenti ponasaju jedni prema drugima. Atmosfera na casu je uvek prijatna. Ljudi se cine prijatnim i spremnim da saslusaju onog drugog – tesko je reci koliko je to spontano a koliko nauceno ili nesto drugo. Tokom kolokvijuma i ispita niko ne prepisuje. Niko cak ne podvaljuje kad su u pitanju domaci zadaci – ponekad se cini kao da su operisani od studentskih prevara …

Profesori su ocigledno pretrpani poslom jer uvek imaju gomilu studentskih radova (kolokvijuma i seminarskih) koje treba da pregledaju svake nedelje. Koriste Internet kao pano na kome objavljuju domace zadatke i stavljaju liste materijala koji su potrebni da se savlada neko gradivo. Zanimljivo je da profesori nikad ne izadju iz ucionice tokom odmora (izmedju dva casa). Ostanu u ucionici da bi diskutovali sa studentima – odgovarali na pitanja ili prosto samo caskali o vremenu. Nije neobicno da profesor jede u ucionici tokom odmora. Inace, na casovima nije zabranjeno da se jede i pije kao kod nas pa se tako cesto preziva tokom predavanja :):):)

http://www.sdsu.edu