Ivica Milarić

Kako nisam postao dete idiot

, 12 2014 13:37:52 +0200

Sećam se prvog puta kada me je baka vodila na kampovanje.

Imao sam samo devet godina, a nikada nisam proveo ni jednu noć u šatoru. Živeli smo blizu ivice šume, ali su moji roditelji bili suviše zauzeti ispijanjem Koka Kole koja je prepuna šećera i gledanjem serija poput Seks i Grad, uprkos činjenici da su kasnije epizode, posebno kada se pojavi onaj Burger, dosta slabije. Jednostavno, sve im je bilo bitnije od mene i nisu marili da li znam da zapalim vatru od mokrog pruća i mrtvih žaba. A ja? Ja sam igrao video igre i sufovao na internetu. Još gore, nikada nisam čitao ekološke blogove i još mnogo gore, nikada nisam kliktao na njihove obilate Adsens oglase.

Sve se to promenilo jedan dana kada me je posetila baka iz Klankenfurtena na Majni. Ona je otišla davnih dana iz rodnog kraja i živela u Nemačkoj. Iako je bila u srcu tehnologije i preciznosti, nije zaboravila svoje korene i snagu divlje prirode.

Umesto da mi kaže bilo šta, baka je razvalila vrata od moje sobe, istrgla mi Gejmboj iz šaka i razbila ga sekirom u komade.

“Za ovo služi sekira, mali!” povikala je i zarežala na mene. “Sada beži, dajem ti pet minuta fore pre nego što krenem za tobom!”

Upalakan, pobegao sam iz kuće i uleteo u šumu, siguran da je moja voljena baka izgubila razum i bila namerena da nas sve pobije. Trčao sam kroz zelenilo uplakan, tražeći od Rolanda Mekdonalda da siđe sa neba i zaštiti me. Ali imao sam samo sebe. Ubrzo sam pao i polomio podlakticu, što jeste bilo bolno, ali mi je samo dalo razloga da naučim da mahovina ima blaga antiseptična svojstva. Trčao sam dalje, uveren da mi je baka za petama.

Kada je noć pala, našao sam raspalu kopiju Luji Viton torbe u koju sam zavukao stopala da mi ostanu topla. Naoštrio sam štap pomoću zarezača koji sam srećom imao u džepu, ali nisam imao slanine niti špikovanih ćevapa koje bih mogao da nabodem. Jasno, vatru nisam znao da napravim ni na razglednici. Umesto toga, napravio sam suvo prenoćište od odbačenog sedišta iz Juga Tempa 1.1 i tu proveo hladnu noć, strepeći od pomahnitale bake. Kada sam se probudio, bio sam gladan, uplašen i spreman da se prepustim velikoj tami koje je bila nedaleko od moje slabe svesti.

Tada se pojavila baka. Umesto da me povredi, pomazila me je po glavi. “Sada znaš zašto ljudi kampuju. Nemoj nikada da postaneš idiot.”

Danas imam tri centimetra kraću ruku usled preloma i živim sam, okružen mačkama, konzerviranom hranom i automatskim oružjem. Uveren sam da će HAARP svakog trenutka da uništi svet, a da ću ja morati da se borim protiv zombijevskih legija koje će napraviti Robo-Masoni koji tajno kontrolišu svet. Teško mi je da budem pored drugih ljudi, jer znam da mogu da mi čitaju misli, a svako ko ima crnu kosu, ili plavu, a često i riđu, zapravo radi za Robo-Masone.

Ali srećom, bar nisam ispao dete idiot!

Zbirka "Nešto diše u mojoj TortII" dostupna

, 02 2014 11:52:36 +0100

Nastavak elektronske antologije horor priča domaćih autora ponovo je dostupan kao PDF, naravno, u besplatnom obliku.

Prošle godine sam učestvovao u projektu koji se zvao "Nešto diše u mojoj torti". Sada, nakon godinu dana, tu je novo izdanje sa novim autorima. U zbirci možete da pored moje priče po imenu "Trake" o novosadskom istražitelju koji misli da u saobraćajnim nesrećama na putevima ima nečeg natprirodnog, pročitate mnogo drugih zanimljivih dela. Ove godine, "Nešto diše u mojoj TortII" skinite ovde, pogledajte zvaničnu Facebook stranicu ili na drugi način preporučite ovo delo prijateljima koji vole horor književnost!

Ian Benks i roman "Fabrika osa"

, 10 2013 11:11:45 +0200

Kada razmišljam o ovom romanu, na pamet mi padaju poređenja sa dečačkom avanturističkom pričom. Frenk, mladić na početku tinejdžerskih godina, živi sa ekscentričnim ocema na izolovanom škotskom ostrvu, a dane provodi igrajući se sa improvizovanim eksplozivima i razmišljanjima o sosptvenoj proročkoj religiji koju je samostalno stvorio, a koja se, između ostalog, bazira na mrtvim životinjama.

Kao da polazi od priče dečaka u prirodi koji je sam sebi dovoljan, Benks zaplet postepeno razlaže, ispunjava tamom i misterijom, a zatim kroz prostor traži nešto što liči na nadu, ali isto tako može da preraste u osećaj sličniji ravnodušnosti.

Delo mi se veoma dopalo, posebno zbog strukture koja postepeno klizi u triler i nejasnu napetost, iako počinje kao nešto što veoma liči na sasvim stabilan, verbalni autoportret ličnosti. Frenk prikazuje svoj život i potrebe, u početku bez objašnjenja, gde golo ostrvo predstavlja pozornicu za njegovu neverovatnu, iskrivljenu stvarnost. Takođe, odmah na počeku, on saznaje da je Erik, njegov brat pobegao iz zatvorene institucije gde se nalazio zbog plašenja lokalne dece i spaljivanja pasa lutalica. Dok čeka da li će Erik stići do ostrva, Frenk se priseća jedinstvenog života, gde se ubistvo, napuštanje, sakaćenje i veoma rano detinjstvo sasvim dobro slažu. U nekim segmentima, po morbidnosti i uvrnutoj mašti koju Benks pušta na slobodu prilikom razrade relativno trivijalnih detalja, pristup me je podsetio na autora Irvina Velša.

"Fabrika osa" je delo koje kroz maglu jedinstveno individualnog pogleda na stvarnost posetepno hvata fokus; kroz put mi kao čitaoci dobijamo sasvim jasan uvid u osobu koja je veoma strana, ali zahvaljujući odličnom Benksovom pristupu, sasvim razumljiva, iako nikada u potpunosti prihvatljiva.

Goran Skrobonja i “Čovek koji je ubio Teslu”

, 07 2013 11:49:47 +0200

Pre nekoliko nedelja završio sam roman “Čovek koji je ubio Teslu” Gorana Skrobonje. Pre toga, od Skrobonje sam čitao samo “Sveti rat”, novelu koja je objavljena na internetu (iako je, ako sam dobro shvatio, pre toga izašla u časopisu “Emitor”). Teško mi je da iznesem razmišljanja o romanu bez malo otkrivanja radnje, tako da ukoliko ne želite bilo šta da saznate o zapletu, sada je vreme da prestanete da čitate.

Njegov novi roman mi je ostavio dosta zbrkan utisak.

Sa jedne strane, tokom čitanja mi je bilo jasno da je mnogo vremena i istraživanja ušlo u pisanje ovog dela. Alternativna istorija u kojoj se Prvi svetski rat nije odigrao i gde Kraljevina Srbija ima značajno mesto u imperijalističkom svetu novog 19. veka (koji se produžio do prvih decenija 20.) zahvaljujući Nikoli Tesli koji se vratio na Balkan i tu napravio svoje uspešne laboratororije i fabrike brižljivo je slagana - više desetina istorijskih imena javljaju se u okviru radnje, u različitim ulogama. Posebna pažnja je takođe posvećena Beogradu iz tog vremena, ulicama i ostalim lokalnim socio-geografskim odrednicama (o čemu ja znam gotovo ništa), a koje su u međuvremenu nestale.

Sa druge strane, tu je (kako sam ja razumeo), naša Srbija, samo u budućnosti, gde je porodična firma iz zemlje postala najznačajnija kompanija na svetu (ili skoro pa to). U tom dobu, Beograd je jednako značajan, samo što je futuristički, za razliku od “elektropunk” alternativnog Teslinog sveta.

Na žalost, meni roman drastično podriva neuverljivost oba sveta - na površini, i jedan i drugi su plastični - u Teslinoj lažnoj prošlosti (iako on nije glavni akter, već je to njegov asistent), sav nameštaj je od mrkog drveta, izvajan i predivno lakiran, sva gospodska odela besprekorno skrojena. U lažnoj budućnosti, sve je staklo i bogatstvo, moć i uticaj, interneti i gedžeti (koji ne deluju baš mnogo naprednije od onog što danas posedujemo). Oba sveta sam doživeo ne kao moguće, već kao fantazije o relevantnosti Srbije i njenom značaju. Ipak, nema ideje koja to istinski podržava, nego je koncept oformljen na aksiomskim “mehanizmima zapleta” koji glase: zamisli da samo jedna srpska kompanija ima proizvod koji ceo svet želi.

Isto tako je Teslina prošlost bazirana, bar za mene na: zamisli da nam se Tesla vratio i od nas napravio moćnu državu. Tome dodatno doprinosi činjenica sam čovek je sasvim irelevantan za radnju, osim u smislu da ga i ovde predstavlja ideja (ili predrasuda) o neljudski genijalnom, ali isto tako neopisivom čoveku, na koju smo već navikli u našem delu sveta.

Skrobonja se potrudio da svakom svetu pruži širi kontekst globalnih dešavanja koji bi objasnio stanje stvari; oba okvira su za mene ostala na nivou neuverljivih mehanizama, posebno svet Srbije u budućnosti i porodična kompanija, koja je počela sa jednom jabukom, očistila i prodala po većoj ceni, zatim kupila dve, te dve prodala za četiri, i onda, otprilike, otkupila sve deonice kompanije “Apple”.

Roman opisuje kako bi sve te alternativne stvarnosti mogle da izgledaju, ali za mene to čini sasvim neuverljivo.

Sama dinamika radnje prati šemu koja se može nazvati trans-medijskom, i koju sam često viđao u grafičkim romanima i filmovima - čitalac prati likove koji postepeno (i delimično nevoljno) ulaze sve dublje u radnju i misteriju vezanu za Teslin eksperiment, koja povezuje dve osobe iz različitih univerzuma. Kako odmiču strane, tako misteriju više zamenjuje tenzija i akcija, ali, baš kao i okruženje Teslinog i futurističkog Beograda, i one ostaju suviše formalne da bi me zaista zainteresovale, bez obzira što je Skrobonja dovoljno spretan da čitljivost nikada ne predstavlja problem (na žalost, za mene, ni uživanje).

Stilski, jedini delovi koji mi po kvalitetu iskaču jesu kratke horor-deonice, gde Skrobonja vrlo uverljivo predstavlja telesne “fleš” užase, i koji su mi najviše ostavili utisak po svojoj neočekivanosti i upečatljivosti.

U suštini, moja glavna zamerka se može fokusirati u jedan segment - Jevrem, Teslin asistent, pripoveda svoju priču u vidu dnevnika. Dan nakon što učini za njega užasno delo, koje ga protresa do srži bića, on odlazi u grad i potom do detalja, vrlo razdragano opisuje detalje predstojećeg kraljevskog venčanja. Slomljenog Jevreman nema, tu je samo presrećni putopisni novinar koji objašnjava vrste slatkiša koje se prodaju na ulicama i slične trivijalnosti. Malo kasnije, Jevrem opet skoro pa ne može da razmišlja od bola zbog svog dela. Isto po meni važi za celokupno delo - kao da je u jednom trenutku bilo moguće pratiti samo jednu liniju “zamišljanja”, a čim se ona dovede u pitanje, koncept postaje banalan na mikro i makro planu.

“Čovek koji je ubio Teslu” je vrlo ambiciozno delo, ali za mene, delo koje je puno energije usmerilo na stranu koja je prilično šuplja, dok konceptualno ne odlazi dalje od ideja poput “Tesla je bio najveći sin našeg naroda” ili “Nauka je dobar sluga, ali može da uništi svet ako niste pažljivi”. Činjenica da se u romanu pojavljuju Lenjin, Nušić i Lazar Komarčić meni ni malo nije pomogla da se ovo prethodno zamaskira.

Ništa

, 31 2013 11:30:30 +0200

Nastali smo iz ničega, i vraćamo se u ništa. Pre nego što smo se rodili, bili smo istinski niko i ništa.

Kada si dete, svet je jedno veliko ništa, sastavljen od mnogo malih ništa. To je jedna od prvih reči koju čujemo, pre nego što i znamo šta su reči. Kada plačeš zbog gladi, majka će te utešiti i reći da nije to ništa, nakon čega ćeš početi da jedeš. Ili nećeš. Ali u svakom slučaju, ta glad koju osećaš, to nije ništa.

Ništa se nastavlja i kasnije, kada porastemo; zato što je ništa nešto što ne postoji, zbog čega ne može ni da nestane.

Kada padneš i ogrebeš kolena, neko te podigne i kaže da to nije ništa. Kada se uplašiš mraka, kada veruješ da čudovišta vrebaju pod tvojim krevetom i samo čekaju da neoprezno spustiš stopala, brzo ćeš čuti da tamo nema ničega. Kada budeš slušao kako se roditelji svađaju i kada posle toga nastupi tišina, opet će majka ili otac reći da to nije bilo ništa. Kada tvoje komšije počnu da se sele bez pozdrava, kada u tvoj grad uđu ljudi u uniformama, kada u daljini čuješ grmljavinu iako nema oblaka, nećeš sumnjati da će ti vrlo brzo neko reći da to nije ništa.

A onda odrastemo, ili ne. Hiljade novih dilema dolaze, svet ničega postaje svet beskrajnih izbora, praćen teskobom i neodlučnošću. Ništa postaje sve i svašta, uteha praznine postaje davljenje u moru mogućnosti. Od čega živeti, gde živeti, sa kim živeti, zašto živeti i najteže pitanje od svih, ono koje stalno izbegavamo - kako živeti baš u ovom trenutku, ne juče ili sutra, ne sledećeg semestra, na novom radnom mestu ili prošle sezone, već u ovom treptaju oka. Odgovora nema, kao ni one velike osobe da nas podigne i šapne nam da to zapravo nije ništa.

Svet ipak nije košnica. Dileme se razrešavaju jedna po jedna, ovako ili onako. Ili se ne razreše. Vreme ne stoji, ćelije u tvom telu neće se deliti večno. Imaš nekog, ili nemaš. Sve i svašta se smanjuje i smanjuje. Kraj dođe neočekivano, ili se isčekuje strpljivo, ali u svakom slučaju dođe.

A na tom kraju, čeka nas ništa; dobro, staro poznato ništa, da nas uzme za ruku i povede kući.

Priča "Udovi" i konkurs "Jahači Apokalipse"

, 24 2013 09:49:44 +0200

Pre 16 meseci raspisan je konkurs grupe SF-Serbia za priču/strip fantastike, naučne fantastike i horora, na temu Jahača Apokalipse. Prošle nedelje, objavljeni su rezultati i bilo mi je veoma drago da vidim da je moja priča "Udovi" sakupila najviše poena prema proceni žirija!

U pitanju je naučna fantastika koja se odvija u bliskoj budućnosti, gde se čovečanstvo nalazi usred prve pandemije vrlo krvavog psihološkog poremećaja, a jedan lekar pokušava da shvati šta se zapravo dešava. Priča je dva puta drastično menjala okvir, što se po objavljivanju rezultata pokazalo kao dobra ideja i nadam se da ću uskoro preneti link kada se "Udobi" pojave na portalu SF-Serbia.

Hvala SF-Serbia i svim učesnicima žirija, a kompletne rezultate pročitajte ovde.

Erlend Lu i roman "Fvonk"

, 17 2013 11:51:45 +0200

Do sada sam imao priliku da čitam delo "Dopler" istog autora. Dopalo mi se, pre svega zbog ciničnog pristupa ideji otuđenja u veoma bogatom i isto tako neočekivano smotanom društvu kako Lu prikazuje Norvešku. Međutim, delo "Fvonk" me je mnogo više oduševilo od starijeg romana - razmišljanja o evoluciji norveškog grupnog nesvesnog u ovom delu su izvrnute do gotovo genijalnog nivoa.

Roman prati Fvonka, sredovečnog čoveka i stručnjaka za istoriju sporta koji osramoćen napušta sportsko društvo koje je zapalo u "nekulturu", to jest u mutne vode korupcije i manipulacija. Fvonk nije direktan učesnik, ali jeste svedok koji nije progovorio, a samim postaje i saučesnik. Sam i na ivici paranoje, dobija posetu od visokog državnog zvaničnika koji traži da iznajmi jednu njegovu garsonjeru. Nekoliko dana kasnije, tu se useljava Jens, osoba sa funkcijom koja nosi najveći nivo moći i odgovornosti u Norveškoj. Njih dvojica se ubrzo sprijateljuju i počinju da provode vreme u parodiji muškog zbližavanja dva čoveka u teškim životnim krizama, u okruženju najbogatije zemlje na svetu, šokirane masovnim ubistvom na ostrvu Utoja, koje se odigralo samo godinu dana ranije.

Vrlo hrabro i nehajno, Lu koristi prave ljude i detalje iz njihovih života, i ubacuje ih u Fvonkov izmišljenu samoću i narastajuću konfuziju i sumanutost. U tom okviru, Jens preuzima volan i vodi ih kroz nekoliko apsurdnih situacija gde on prenosi svoje misli o životu i budućnosti Norveške, iako veći deo vremena posmatra svet iz infantilne i vrlo egocentrične perspektive. Za mene, ovo putovanje (ili serija manjih putovanja bez određenog cilja, osim provoda) bilo je izuzetno zabavno i komično, pre svega zbog genijalne konstrukcije Jensa kao lika prepunog liberalnih ideja i principa, koji istovremeno autentično teži ka nečem mnogo mračnijem (zamišljeno kao paralela sa samom državom, po meni). Pisano stilom koji stapa dijaloge i osećanje glavnih likova, Lu je od ove političke satire napravio istovremenu i istinsku dramu o egzistencijalnoj izgubljenosti, ispričanu putem komedije.

Ukoliko volite Lua, ovaj oštar roman može vam samo dodatno poboljšati mišljenje o njegovim sposobnostima i prizemnoj, a vrlo drugačijoj mašti.

"Premotaj roman - Ekspert" kao besplatan PDF

, 11 2013 09:41:39 +0200

Prošlo je šest meseci od kako je rukopis za moj kratak roman po imenu "Ekspert" pretvoren u Android aplikaciju i postavljen na Google Play. Ovo sam uradio da bih čitaocima omogućio malo drugačije iskustvo književnog dela - aplikacija je nudila (i dalje nudi) mogućnost da "premotavaju" tekst i preskaču delove koji im nisu zanimljivi, a da pri tome ostaju u kontaktu sa širom pričom.

Sada, izvorni tekst sam prebacio u PDF dokument koji je sada svima dostupan - on ne poseduje opciju "premotavanja" već pruža čitaocima linearno iskustvo Srđana, mladog čoveka u Novom Sadu koji po svaku cenu želi da se dokaže u polju domaće političke promocije. Zaplet prati jedno njegovo veče u savremenom Novom Sadu, nakon kog će se njegov život drastično promeniti.

I ovaj put, pokušao sam da neke ideje o modernom Novom Sadu pretočim u prozu i osvetlim malo drugačijim svetlom, pre svega jer evolucija grada u kom živim ne prestaje da me fascinira.

"Premotaj roman - Ekspert" čitajte ovde, a ukoliko vam se dopadne, preporučite ga putem njegove Facebook fan stranice. Takođe, ako imate bilo kakav komentar, a koristite Twitter ili Google+, možete da upotrebite #premotajroma hashtag.

Uživajte u čitanju i nadam se da će vam se novela dopasti!

Artur Miler i roman "Obična žena"

, 03 2013 09:31:02 +0200

Ovo delo je zaista roman koji može da se pročita u jednom danu, budući da je stvarno kratak (verovatno je zapravo u pitanju novela, ali pošto nisam siguran u tu podelu, neka ostane roman). Milerovo ime mi je dobro poznato, iako nisam čitao ni jedno njegovo delo - uticaj koji je ostavio na američku popularnu kulturu prevazilazi njegovu reputaciju književnog autora.

U ovom delu, Miler vraća čitaoca u svet američke intelektualne elite (ili bar onih koji su imali takve ambicije), u Njujorku neposredno pre početka 2. svetskog rata. Dženis, i njen muž Sem su levičari, američki komunisti koji prate dešavanja sa druge strane Atlantika, a pri tome pokušavaju da održe svoju vezu u životu. Prikazan kroz Dženisine oči, roman opisuje svet usamljene žene koja želi veoma malo od života, pored osećaja da je voljena i prihvaćena. Elegantno, pomoću ironije koja se meša sa prepuštajućom melanholijom, autor čitaoca vodi kroz njen unutrašnji svet i odlučnost da, bez obzira što ne želi da se bori protiv svojih strahova i nedostataka, nije spremna da se njima prepusti. Pomoću vrlo malo likova i situacija, Miler bez velikih problema prikazuje sve što je potrebno, baš kao što čini i sa samim stranicama svog dela.

Miran, a opet veoma prodoran roman, "Obična žena" je sjajno delo o ljubavi u jednom vremenski bliskom, a kulturološki davno prošlom dobu.

Marko Šelić i roman “Zajedno sami”

, 30 2013 11:47:56 +0200

“Iznenađenje - svi ste mrtvi!”, mogao bi da se nazove narativni manevar koji se često viđa u filmovima, serijama, a najduže od svih medija, prisutan je u književnosti. Roman Marka Šelića po imenu “Zajedno sami” koji sam nedavno pročitao bazira se na istom konceptu, ali koji je provučen kroz “balkanski” filter.

Nakon čitanja, imam utisak da je autorova namera na početku pisanja bila da svoj stil gurne u prvi plan. Ovaj osećaj dobijam usled velikog broja isčašenih i neobičnih poređenja, spojenih sa dosta humora, koja često štrče i to je, pretpostavljam i njihova namera. Večina njih funkcioniše, ali isto tako značajan broj prosto nema nikakvu svrhu i deluju neprirodno u odnosu na širi tok teksta u okviru kog se nalaze. U tim trenucima, stil mi je više izgledao kao autorova lojalnost konceptu koji je zacrtao, čak i kada mu je delovalo da isti radi protiv dela, a ne za njega.

U zapletu, koji opisuje autobus zaustavljen u limbu, ispunjen preminulim građanima Srbije (iako geografija se ni u jednom momentu ne ističe jasno) zvuči već prežvakano, i manje-više jeste: postepeno, u manjim pričama, mi saznajemo njihove sudbine i način na koji su posmatrali svet, a potom i zagrobni život. Autor ovde pokušava da dodirne mnoge socijalne i kulturološke teme, od politike, religije i običnog života građana, ali ništa od toga nije ostavilo prevelik utisak na mene, pre svega zbog odsustva bilo kakvih ideja koje nisu samo lepšim rečima pretočeni generalni stavovi većine građana, koji iako jesu tačni, ne donose ništa novo i konstatuju očigledno. U umetnosti koja se bavi našom sadašnjošću, radije bih video ubedljive i promišljene neistine, nego neubedljive i besmislene istine, ali to je već možda moj problem.

Veći problem romana počinje pri njegovom kraju, kada je autor, svesno ili nesvesno, ispustio priču iz “balkanskog” filtera i vratio je na kolosek standardnog horor romana, kada se stvara konflikt i gde isplivavaju tamne strane pojedinaca, sasvim po receptu Stivena Kinga, bez obzira što sama postavka zagrobnog života negira takvu atmosferu (u globalu, svi likovi u “Zajedno sami” nisu previše pogođeni smrću, bez obzira na puno malih detalja koji govore suprotno). Sam kraj uspeva da izbegne ovaj pravac, ali ostaje u “zoni vanile”, gde se sve dovodi na svoje mesto, ali tako da završnica ispada samo simpatično, a nikako upečatljivo.

Čini mi se kao da je roman zamišljen kao delo koje sadrži nekoliko ideja o kojima se može razmišljati, prvenstveno o našoj svakodnevici i stvari koje su nam, ispravno ili neispravno, jako važne, sve dok nam smrt ne pruži drugu perskeptivu. Umesto toga, “Zajedno sami” je veoma čitljivo delo, koje drži pažnju, ali je mene uhvatilo široko i plitko, umesto da je dodirnulo bilo koju dublju tačku.