truckanje
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil
<p>Truckajmo se zajedno jer u truckanju je spas.</p>
marinamil2026-05-14T17:45:08ZPsovka
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2016/03/04/psovka
<p style="margin-bottom: 0cm">Licemerno je, ali kako se
odupreš tome?</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Dođu dani kad se setiš
glupavih godina kad si radio glupave stvari, na glupav način, u
glupavo vreme. Pa misliš da sve tako mora, da sve ide, da niko ne
vidi... koliko je glupavo. I onda dođu još gluplja vremena, a ti se
pitaš - jesi li tad bio pametniji?</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">A nisi. A nisi ni sad. I da ti
kažem, nećeš ni biti. Nemoj ni da pokušavaš.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Isto sranje napravićeš i
danas, napravio si ga i juče i napravićeš ga i sutra.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">I to je u redu.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">To je život. I takvog ga
volimo.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Da nam prašta sranja, da nam
priređuje sranja i da se pretvaramo da smo se iznenadili.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">A nisi. I što bi?</p>
<p style="margin-bottom: 0cm"><br />
</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">To su samo glupavi dani,
glupavih godina u glupavo vreme.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm"><br />
</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Na poslednjoj stranici šta je
pisalo?</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Mora da je psovka.</p>Generalna2016-03-04T00:15:04ZmarinamilIza zida su mokri, poplavljeni...
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2014/12/20/iza-zida-su-mokri-poplavljeni...
<p style="margin-bottom: 0cm">Nemam 2014. godinu. Nisam iz
Obrenovca, ali svoj utisak o ljudima, delim na period pre i posle
poplava.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">O majskim poplavama znate
dovoljno, ako ste ih do sada ignorisali, ignorišite i ovaj tekst.
Ovo zapravo i nije tekst o poplavama, žrtvama, suzama i teškim,
teškim pogledima koji će me do kraja života proganjati. I sva ona
pitanja "A zašto?" sahranjena su još juče. </p><p style="margin-bottom: 0cm">Ovo je moja priča
o tome kako mi je jedna situacija, koja se dogodila dva dana posle
poplave, pokazala u najkraćem, najslikovitijem i na najtačniji
mogući način - u kakvom smo mi ...</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Poznato je, 16. maja izbile su
poplave, Obrenovac je za manje od 6 sati bio pod vodom, ljudi se
snalazili ko je kako mogao i smeo. Bežalo se na tavane, plivalo,
davilo. Jeste.
</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Dakle, preživeli stanovnici
Obrenovca, evakuisani su u Beograd. Jedno od prvih njihovih utočišta
bio je Beogradski sajam. Mesto na kome se troši novac; bazar. Dva
dana posle poplava otišla sam poslom na sajam, kod ljudi koji su
pristigli. Trebalo je brzom akcijom popisati šta sve fali ljudima u
nekoliko prihvatilišta.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Tek smo došli na Sajam i
tražili smo gde su smešteni ljudi iz Obrenovca. Iskreno, tad nisam
razmišljala o tome kroz šta su oni prošli i u kakvom su psihičkom
stanju. Nisam znala šta ću zateći, a nisam ni o tome
razmišljala. Koncentrisano sam išla ka tome da obavim svoj zadatak.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Pitanja su bila
lekovi?hrana?obuća?odeća?ima li dece?</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">(<em>Na stranu to što to nikad
više nije bio "samo posao" od prvog koraka u prihvatni centar. To je neka druga priča. Možda već i ispričana...</em>)</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">I sad, evo, zamislite vi scenu:
hodaš Sajmom i tražiš halu u kojoj su ljudi koji su došli iz
vode; hodaš i gledaš, hodaš i gledaš i čuješ "Ne možete da
uđete!", "Pomerite se!", "Beži nazad!", i viku i
komešanje i psovke. Iza ugla su, čujem ih, trčim. Vidim ispred
mene stampedo. Mladi stari, deca, ograda pada, gaze svuda, lome se,
guraju, mršte. </p><p style="margin-bottom: 0cm">Ma, šta je ovo?</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Prilazim ljudima koji stoje sa
strane kao da su deo publike, ali makar su na bezbednom od stotinu
besnih zbijenih glava. Izvinite, šta se ovde događa?</p><p> - Ma, prodaju poplavljene
patike. One od 10.000 dinara, prodaju za 2.000 dinara, jer su mokre -
odgovara kroz neki poluosmeh čovek van reda i ja kontam da se šali,
jer moj mozak samo to može da prihvati tada. Pitam drugog, pitam
trećeg, na kraju pitam i one u redu i odgovor je svuda isti.</p><p style="margin-bottom: 0cm">Hvatam se za glavu, pa za
telefon. Ljudi, je l' ovo moguće? A gde su Obrenovčani? Oni su s
druge strane zgrade.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Au.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Kreće da me boli sve. I sada
me boli. To je to.
</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">S jedne strane su nemoćni,
izgubljeni slučajevi koji još nisu svesni u kakvom su ... S druge
strane su nemoćni, izgubljeni slučajevi koji još nisu svesni u
kakvom su...</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Čekaj.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">U redu smo zbog patika jer su
snižene na 2.000 - mokre, poplavljene, original iz radnje, radnja
blizu vode, voda ušla u magacin, nakvasila obuću. Kupićemo ih,
osušićemo i nosićemo ih. JER NEMAMO PARA ZA BOLJE.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Iza zida su mokri, poplavljeni,
živeli blizu vode, voda ušla u kuću, kuća ne postoji, život i
dalje tu. Osušićemo se i isto ćemo obući opet. JER NEMAMO PARA ZA
BOLJE.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Ko je ovde lud? Niko. Zaista
niko. Niti su ljudi u redu za jeftine patike svesni šta su učinili,
niti bi možda drugačije reagovali da jesu. Oni jednostavno vide
priliku i koriste je, jer ako neće oni, drugi će, nema dileme da je
nekome teže - nije. </p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Ili nisu još čuli za poplave,
posle će im biti krivo, odneće im dve kutije mesnog nareska ili će
im spakovati stare majice, trenerke... Ili neće ni to.</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Poplavljeni ljudi iza ćoška
neće ni znati šta je ovde bilo. Sedeće, ćutaće, sabiraće svoje
misli, čekaće utehu, smiriće se. Ili neće.</p><p style="margin-bottom: 0cm">KO je kriv? Zašto ne znamo KADA je dosta? Zašto ne znamo KAKO da reagujemo?</p>
<p style="margin-bottom: 0cm">Jasno, uvek će biti onih koji od
svoje koristi ne mogu da vide šta se dešava iza ćoška. Meni je
najteže, treba meni, ja hoću, daj mi - uvek će stavljati ispred
njemu treba, on nema, on pati, on se gasi... On je nestao. I taman,
možeš da nastaviš da slaviš.</p><p style="margin-bottom: 0cm">Ali, mora li tako? Mora li država u kojoj živimo toliko da nas prožme da više ne znamo da se otrgnemo, vrisnemo i odlučno kažemo - DOSTA je bilo.</p><p style="margin-bottom: 0cm">Ko će da prizna da ima (ćebe, hleb, dinar) viška i da mu ne treba da ove godine slavi Novu godinu? I da se odrekne 30 evra od proslave Nove godine (hej, proslave) i odnese prvom komšiji koji nema da plati struju, novorođenoj bebi čiji roditelji nemaju posao, baki koja živi sama, Obrenovčanima...?</p><p style="margin-bottom: 0cm">Moramo li da čekamo redove da bismo se obukli? Moramo li da čekamo poplave da bismo jedni drugima pomogli? Mora li neko da nam kaže da je u redu da budemo ljudi.</p>Generalna2014-12-20T20:29:04ZmarinamilBauljanje
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2014/10/26/bauljanje
<p>Nadrogirana bauljam. Čovek tera vrapce. Koliko ga to zabavlja.</p><p>Govorim i nerviram se što me ne čuješ. Hiljadu stvari sam ti rekla dok nisam shvatila da ne možeš da čuješ. Nadrogirano mumlam.</p><p>On i dalje tera vrapce. Ne znam gde smo. Grčka je.</p><p>Ne čujem ni ja tebe, ali te osećam. Kako bi lepo bilo kad bi ovako ostalo zauvek. Samo da te čujem i da me čuješ. Jasno. Ali ne moramo, osećamo. </p><p>Govorim u mi. A ja ne govorim u mi. A čovek je prešao na sledeće drvo gde i dalje drnda one jadne vrapce.</p><p> </p>Generalna2014-10-26T15:13:51ZmarinamilKrv životinje ostaje u ustima: Predstava "Galeb" u SNP
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2014/02/01/krv-zivotinje-ostaje-u-ustima-predstava-galeb-u-snp
<p>Volim pozorište, volim predstave i volim strast koju vidim kod svih
ljudi koji se pozorištem bave i verovatno sam previše puta to spomenula.</p><p>Ali, to da će ovaj put sve biti drugačije, znalo se još pri kretanju ka Novom Sadu.</p><p>Moj brat i ja u kolima, idemo, uprkos svim upozorenjima da se "na put ne kreće bez preke potrebe". Zna se šta je potreba.</p><p>Iako
je naša grupa s početka bila veća, smanjila se kako se dan približavao.
Neki zavejani, neki ne tako spremni da se upuste u ovo, završismo sami
na auto-putu Beograd- Novi Sad.</p><p>U kolima bez grejanja, koja nam sama idu na koju stranu ih vetar oduva, sa, naizmenično, radio Indeksom i B92. Na kasetofonu. </p><p>Nijednom nismo čuli od roditelja rečenicu - Pa, je l morate da idete? </p><p>Samim
tim što smo nas dvoje igde krenuli zajedno, povučeni jednakom
radoznalošću, završava se svaka sumnja da radimo nešto što treba. Po
svaku cenu. </p><p>Gde smo mi to krenuli kada je vanredno stanje,
zakrčeni putevi i snegom poklopljen asfalt duž Vojvodne? U Srpsko
narodno pozorište na predstavu Galeb. Jer je Čehov, jer traje šest i po
sati. I dodajem razlog, jer je u Novom Sadu. Ništa više nisam želela
nego da u ovom pozorištu pogledam predstavu...</p><p>I prošli smo mi taj
put i sneg i vetar i sudare i u 17 sati, zajedno sa grupom
interesantnih teatrofila iz Bugarske utrčali u SNP.</p><p>Na blagajni nam je, više nego ljubazna dama rekla da je sva sreća da smo uopšte stigli. Zahvaljujemo.</p><p>Samim
ulaskom na pozornicu "Pera Dobrinović" osetiš se nekako "Au, šta je sad
ovo". Izgleda kao amfiteatar, posmatrači posedali kojekude i šta dalje.</p><p>Obraća nam se Tomi Janežič i gotovo je. Svi smo uvučeni.</p><p>Inače,
ne volim kad mi neko ispriča radnju predstave ili filma, pa kao ja sad
treba to da gledam. Ali, računam Čehov je pa Čehov, nemam tu ni šta da
prepričavam. Radnju znate ako ste čitali, ako ne, videćete u predstavi.</p><p>Samo ću da objasnim šta je to što je meni ovu predstavu stavilo na prvo mesto, pa 251 mesto prazno.</p><p>Najčešće
se u pozorištima divim posvećenosti glumaca. Divno mi je kada osetim
njihovu strast ili uživljenost. A kako da objasniš ljude koji sa tobom
sedam sati dele emocije, jednako kao da je upravo to što se sada dešava
čitav njihov život i kao da ništa osim toga, vani, ne postoji.</p><p>I
dok se boriš sa emocijama koje možda nisi osetio sedamdeset dana, a sada
ih proživljavaš kroz minute, počinješ da razvijaš mišljenje ne samo o
glumcima, o predstavi, o radnji... Ne, svi smo sada deo toga. Počinješ
da se uvlačiš i u publiku.</p><p>Od prelepe plave devojke koja otvara
keks ali to ne čuješ nego osećaš. Do jednako lepe devojke koja prati
pomno, a onda telefonom na pauzi govori prijateljici da ipak "ne treba
predstavu gledati sam". Do ljubavnih parova koji se povremeo zagrle i
onih koji se čvrsto isprepletanih prstiju drže... da ne padnu...</p><p>Gde?
Polukorak nas deli da se predamo njima. Jer su oni dali sebe, svoje
strahove, svoje porodice, svoje prijatelje. Oni su sve ostavili da bi
sedam sati bili u našim životima. </p><p>Samo, ne verujem da je za tako kratko vreme. Mislim da nikada iz ovoga neće izaći. Eto, tako mi deluje.</p><p>I cepa.</p><p>"Moja duša vezana je za tebe."</p><p>"Prava ljubav ne postoji".</p><p>Da,
fraze, ne, prazne. Kao nožem kidati meso mrtve životinje. A krv u
ustima, odnekud, nečija. Odakle to objašnjenje ne znam. Ali, tako je. </p><p>Dugo sam vapila za ovakvom predstavom. I ispunjena sam i utučena i srećna i gorka. Hvala vam na tome.</p><p>Ova predstava je dokaz da se nikada ne smemo zadovoljiti ničime što je manje od potpunog predavanja sebe - strasti koju osećamo. </p><p>Makar zbog toga postali galeb.</p>Generalna2014-02-01T18:45:56ZmarinamilZašto nam novembar ne reši sve
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2013/11/25/zasto-nam-novembar-ne-resi-sve
<p>Prvi sneg u Beogradu nije savršen. Mlak je, bljutav i bedan. Taman da probudi ista ta osećanja u vama. Naročito ako pokušavate da ih sakrijete od sebe, već neko vreme...</p><p>Čini se, tako, zimi, da sve ono što se gradili od proleća - propada. Čak ne ni kao da staje. To bi onda bilo finije. Baš kao da propada. Kao da moraš sebe da pitaš - Čemu sve to?</p><p>Već smo ustanovili da su mi nestrpljenje i nepoverljivost najveće mane, ali zimska melanholija, 'ladno može da im se pridruži. </p><p>Moram da priznam - ne volim novembre. Ništa dobro se ne događa u novembru. Slično februarima i oktobrima, meseci koji služe da prođu, kao da su lažni. Ne verujem ni njima...</p><p>Zimi se ćuti. Zimi se boluje. Zimi se umire. Ali zimi se ne rešavaju problemi, ne realizuju ljubavne priče, a još manje traže istine. Ni svoje ni tuđe...</p><p>Ako se do sada niste izlečili, zašto se nadate da ćete sada? Zašto samo sve ne prekinete i priznate da vam neke stvari nisu potrebne?</p><p>Zato što se zimi ne rešava ništa. </p><p>Kao što rekoh malopre, zima ne služi ničemu. </p>Generalna2013-11-25T19:27:37ZmarinamilEmbrion
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2013/11/11/embrion
<p>"... U jednom trenutku bio sam tamo gde ne dopire ljudsko zlo. Gde smo svi čuvani kao embrion. U drugom, sedeo sam na vlažnom, blatnjavom, sivom podu. Iz poda se uzdizala šipka, a iza mene čuo sam glasan, piskavo-ženski smeh. Probudio sam se u autobusu na gradskoj liniji..."</p><p>Bolno bespomoćan, ponižen, a pre svega umoran. To je bio momak kome ste se smejali. Da li vas tome uče roditelji, da budete bahati, brutalni i nasilni? Da li su vas tog dana pustili iz kuće bez lepe reči, pa se svetite drugima? Čemu se smejete?</p><p>Reći će neko - deca. Ma, koja deca? Je l' biste bili ponosni na svoju ćerku ili sina ako bi s visine gledala na druge ljude samo zato što je jutros za razliku od njih imala šta da pojede i obuče. </p><p>On je mogao da bude bilo ko - momak koji je pretukao nasmrt nekog navijača, narkoman ili alkoholičar... A možda je, zamisli to, bio običan momak koji živi sa šestočlanom porodicom koju nema ko da izdržava osim njega. Je l' i dalje imate razloga da se smejete?</p><p>I ajmo jedan aplauz za "vest koja vraća veru u čovečanstvo": Jevrejin pustio Afroamerikanca da mu spava na ramenu, a šesti lik to fotografisao.</p><p>Sa sve natpisima "skoro pa neverovatno" i "ovo je fotografija koja vraća veru u čovečanstvo" i milioni miliona lajkova... Jeste li vi normalni? Koga, bre, zajebavate? Koja vera, koje čovečanstvo, deca vam se u autobusu na putu iz škole rugaju siromašnima i nesrećnima.</p><p>Vi ste krivi za to, sram vas bilo. </p>Generalna2013-11-11T23:01:26ZmarinamilStupidnost
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2013/10/08/stupidnost
<p>Sve je jednostavno. Razboliš se, ne lečiš se, umireš. Pronađeš problem, ne rešiš ga, on ostaje i širi se kao kancer. Ništa nije savršeno i ništa se neće dogoditi onako kako planiraš. Glave pune sumornih misli...</p><p>Šta radiš tu, zašto nisi otišla?</p><p>Baratam sa svojim sebičlukom. Bolje je mrtvima. Spokojni su.</p><p>Šta je najbitnije?</p><p>Znaš. Jednom si rekla da si se osetila kao najmirnija osoba.</p><p>Šta je život?</p><p>Kada si rekla da si toliko srećna da budeš li umrla, to će biti od sreće.</p><p>Gde?</p><p>Daleko. Da nikad ne osetim ni potpunu sreću ni nesreću. Pa ako te to učini spokojnom... </p>Generalna2013-10-08T06:46:57ZmarinamilKako to čitaš? Čitam ga u slast.
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2013/08/08/kako-to-citas-citam-ga-u-slast.
<p>Ja sam htio da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života: <em>promašio je ljubav, promašiće i život</em>.</p><p>Njegova tragedija počinje onog trenutka kad izgubi voljenu ženu, kad se ne bori za nju, kad je olako prepusti drugome iako je ona spremna na bjekstvo s njim.</p><p>Ostavlja je, povrijeđen ratom, povrijeđen njenom nevoljnom izdajom, zbunjen životom suviše grubim za njegovu naivnu i neotpornu mladost.</p><p>N. čini pogrešan izbor i polazi krivim putem, tražeći sigurnost u tvrdom sistemu dogme, misleći da će se tako zakloniti od surovih udaraca života.</p><p>Ali udarci života nikoga ne zaobilaze. Njega će snaći s najneočekivanije strane, gjde je najnezaštićeniji i najosetljiviji, od sistema vlasti kojemu je njegova dogma nepokolebljivi branilac: <em>u oštar sukob su došla prihvaćena vjerovanja i ljudska osjećanja.</em></p><p><em> </em></p><p> </p><p> Meša Selimović "Sjećanja"</p>Generalna2013-08-08T01:14:14ZmarinamilO nemoći i ostalim budalaštinama
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2013/07/10/o-nemoci-i-ostalim-budalastinama
<p>Anja je svaku svoju vezu prekidala sa <em>Ma, nosi se, bre, u tri lepe!</em> A volela ih je, svakog je volela ne daj, Bože, koliko. Bila je jedna od onih koje se žale, koje lome tanjire, koje cepaju slike i histerišu. Histerišu kao da je ljubav mala ako se ne napravi sranje svaki put kada sanja loše snove.</p><p>- Prestani da plačeš. Izađi iz sobe ili prestani da plačeš. Prestani - kao da je dete, drsko joj se obraćao njen momak, zvučavši kao jedan od onih roditelja koji od nemoći naređuju deci da obuzdaju emocije. A deca ko deca nasmrt preplašena. Zaboga, da li je svaki put moralo tako.</p><p>Imala je onaj trip da ako ona oseća da nešto nije u redu, onda verovatno nešto nije u redu na kvadrat. Mrzela je što plače i dernja se kao klinka, a nije umela da barata onime što je mislila da su "instinkti".</p><p> - Ne lupaj, molim te, to mi je drugarica i znamo se sto godina... Naravno da nikad nismo spavali. Pa, šta i da sam bio sa njom a da ti nisam rekao. Kako da ti kažem kad ćeš da se dereš na mene? - i bio je u pravu, urlala bi jer je ćutao... , svaki božji put. </p><p> Ne samo da bi se drala, nego bi im oboma preseli doručak, ručak, večera i odmor. Milion i jedan takav put. I ne, Boga zovi, Anja se ne menja. </p><p><em>Imam osećaj da je tako</em>, rekla bi, <em>i neću se smiriti dok ne dokažem to</em>. </p><p>Ali nije. </p><p>Ni poruka, ni pismo, ni slika... Ni reč, ni pogled, ni zagrljaj, ni iznenadna putovanja. Ne, sve je to samo eto tako. O tome se ćuti udvoje, a plače se nasamo. Bez glasa, bolno, na pločicama kupatila, bez ogledala da ne vidi tu sramotu- sebe- da ne bi izgovorila presudu, jasno, glasno ali kome?</p><p> Nikada ništa nije dokazala. Ne zato što nije imala šta, nego što nije
bila hrabra da presudi. Nije to za nju. Ona je tu da napada, nek
presudi, ko god, <em>zar je to uopšte važno</em>. Poenta je samo svađati se, svađati, svađati u nedogled.</p><p><em>- Ma, teraj se, bre, u pi**********! </em></p><p align="center"> *** </p><p><em> </em>U julu pada sneg. </p><p> https://www.youtube.com/watch?v=TS4SncjfJFw</p><p> </p>Generalna2013-07-10T00:33:25ZmarinamilNauči da se skloniš, nauči da voliš
http://marinamil.blog.rs/blog/marinamil/generalna/2013/07/02/nauci-da-se-sklonis-nauci-da-volis
<p>Naučila sam od tebe da uživam u knjigama. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe da slušam muziku. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe da pišem iskreno. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe da volim vodu. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe da pazim šta govorim. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe da se borim. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe krijem emocije. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe da pijem pivo. Ne, to sam već znala. Naučila sam od tebe da ne uzimam zdravo za gotovo. Ne, to sam već znala.</p><p>Naučila sam od tebe reči, glave, srca, ruke. Naučila da ćutim, da pitam, da tumačim.</p><p>Naučila da gledam, da maštam, da vidim, a da nije. Naučila da vidim i da dobijem.</p><p>Naučila da te nemam kad mislim da te imam. Naučila da sam tu, a možda ne bi trebalo da budem.</p><p>Naučila da ti nisi moj svet. Naučila da ti nisi moj život. Naučila da neko nekom može da bude super i kada mu nije - srodna duša.</p><p>Naučila da to što je naizgled teško i mučno - još teže je i mučnije.</p><p>Naučila da uživam.</p><p>Naučila mir. </p>Generalna2013-07-02T21:25:00Zmarinamil