Nesto sto dugujem nekom...
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok
mihajlok2026-08-22T17:43:26ZPoslednja Želja
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/07/19/poslednja-zelja
<p>-06:58 <br />Probudio se dva minuta pre nego što je sat zazvonio. Izluđivala ga je ta nepreciznost. Kao da je to neka sramota, pričao je uvek da se budi tačno u sedam. Nikome drugom ta razlika nije predstavljala nikakvo vreme i nikakvu smetnju. Ali njemu jeste. Da dva, nekada i tri minuta su ga jela kao gadni crv, pa čak i on nepravilnog oblika. Ustao je. <br /> Mače je reklo Mmm! Pomazio je dvaput a jednom počeškao ispod brade. Jedan, dva, tri, četiri, pet puta je pomerio prst po paperjastom krznu. Sklanjajući ruku, njegovo žuto mače ga je ujelo. Uvek hoće još. Uključio je TV, stavio na ringlu viršle, četiri, sipao mačetu hranu, do pola zdele tvrdu, da pokrije tanjirić vlažnu. Mače neće da jede, oće sa njim u kupatilo. Ima osećaj da je nešto zaboravio. Veš, i košulju. Dve stvari. Odmahnuo je glavom. Otvorio je orman, složene su po boji. Sreda je. Prva, druga, treća. Bela sa plavim prugama. Spustio ih je na krevet i otišao pod tuš. Mače ide za njim i kada zastane, ujede ga za petu i šmugne. Pušta pesmu na mobilnom i tušira se koliko ona traje. Kratko. Voda je vrela, obavezno iznad 60c. Pesma se završava dok obavija peškir oko struka. Izlazi iz kupatila i gasi ringlu. Brije se uvek uveče, ali ujutru se gleda dva minuta. Retko nalazi nešto. Zna svoje lice napamet. Jednoga dana, zbog njegovog izraza, tu će staviti sliku da visi. <br /> Jede u tišini a mače prosi. Mada ne kao ker. Ker je crko davno. Mače hoda po stolu i ako skloni pogled, pipa viršle. Uvek dobije, zna ona. Komad je mali i tera ga po celoj kući. Na kraju mu ga donese u krilo a on ga preseče na četiri dela, uzduž i popreko po jednom. Mače i on jedu. Ostavlja jedan tanjir i jednu čašu u sudoperu, oblači pantalone, košulju. Leva kragna nije dobro ispeglana. Izlazi iz kuće u 07:30. Da, sačekao je dva minuta da bi bio precizan. Mrzeo je Dva minuta. Imao je utisak da se toliko stvari može promeniti za minimalno kratko vreme. A njemu se ipak vreme vucaralo, kao i zima koja je obećavala toplo leto a nikako da to toplo leto počne. <br /> <br /> Došao je na posao u 07:50. Drago mu je da se više ne gura po prevozu. Javlja se portiru, otkucava legitimaciju i prolazi kroz detektor metala. Nov čuvar pokušava da ga zadrži. Prvi mu je dan. Stariji kolega ga zadržava. I on je nekad bio mlad, za razliku od ovoga koji je upravo prošao, rođenog sa sto godina. Zaustavljanje takvog čoveka nije prijatno iskustvo.<br /> Vreme na poslu prolazi brzo. Slučaj jedan, drugi, nekad i treći. 2,3 tokom dana. Popije uvek tri kafe, naruči uvek isto jelo na sredini radnog vremena. Radi jedanaest sati. U 19:00 izlazi iz kancelarije. U 19:40 je kući. Kupuje namirnice uveče, zato mu put od kuće traje duže nego od kuće. Otključava vrata, mazi svoje mače. Jednom, dva puta. Počeška ga ispod brade jednom, dvaput, triput, četiri, pet puta. Izmakne ruku. Mače frkne. Odlazi u kuhinju i stavlja gotovo jelo u mikrotalasnu. Mače dobija samo vlažnu hranu, jer nikad ne pojede trdu do kraja. Poješe sve samo ako on stoji pored nje. Ima praznog prostora do 20:00. To je, opet odvratnih dva-tri minuta. Tačno u osam počinje da se zagreva. <br />Vrat: 20 puta levo-desno, 20 puta gore-dole, 20 puta kruženje (10 u jednu stranu, 10 u drugu).<br />Ramena: 20 puta od nazad ka napred, 20 puta od napred ka nazad.<br />Struk: 20 puta kružno.<br />Zglobovi: 20 puta od unutra ka spolja, 20 puta od spolja ka unutra.<br /> Sreda je, znači, zgibovi. Ispod stepenica se nalazila gvozdena šina na koju bi se okačio svakim danom (osim utorkom i četvrtkom-dani za kardio) posle posla, pretvarajući fizički napor u vizuelni napredak. Nikada se nije osećao tako u kontroli svog tela kao kada je podizao bradu i ramena ka toj šipci. <br />3 serije od po 10 puta privlačenja do brade, u prvih šest meseci.<br />3 serije od po 10 privlačenja do grudi, u prvih šest meseci.<br />Sada je radio po 30 privlačenja.<br /> <br /> Kada je dodirnuo pod poslednji put, imao je zadivljjući utisak potpuno prazne glave. Pogledao je na sat, 20:43. Još dva minuta pre nego što ode na kupanje. Opet, dva minuta. Disciplina fizičkih, potpuno kontrolisanih vežbi koji su mu predstavljali opijum kome se oduvek divio ali uvek imao previše inteligencije da ga upotrebi, terali su demone zbog kojih je držao pištolj pored kreveta. O disciplini je razmišljao samo pod tušem, vrelim i gotovo neprijatnim. Nije želeo to da radi i nasmejao bi se odvratnim osmehom kada bi voda koja otiče prestala da stvara mehuriće od sapunice. <br /> <br />21:00 Film. Mače bi leglo pored, znajući da uveče sme da mu se primakne. Leglo bi pored njegove noge dok je je večerao. Kada je završio, zapalio bi cigaru. Mirisla je divno i pušio je jednu dnevno. U nekom trenutku, kada mu se učinilo da mu se ukus cigarete i njen miris (kapućina) dopadaju najviše, ispala mu je iz prstiju. Nije skočio da je ugasi, nije se trgao zato što je mogla da ga opeče, nije se zabrinuo za kauč ili tepih. Nikada nije želeo da završi cigaretu. Gadio mu se njen ukus, njen miris (kapućina), nije mu se dopadalo kako mu smrde prsti i grozio se ukusa u ustima kada se probudi. Pušio bi ih samo iz neke grozne navike, mada više zato da sebi pokaže da ume da se disciplinuje i ne uzme nikad ni jednu više.</p><p align="left"><br />23:00 Knjiga. Nije imao toliko knjiga koje je čitao, koliko mu se proširivao krug knjiga koje nije mogao da čita. A polako je popunjavao police tim prokletinjama. <br />Prestao je da čita u 23:30. Pre nego što je krenulo da mu se muti, nekoliko trenutaka pre nego što će on doći, repetirao je pištolj. Zvuk oroza koji okreće burence na par momenata je odložio jedno Hi-hi-he-he koje je postajalo ne glasno, ali veoma prisutno.<br /> <br /> <br />II<br /> <br /> Sada je legao na stranu, ne trepćući ni jednom. Znao je da je svako trenutno ali potpuno zamračenje koje donosi sklapanje kapaka i previše vremena za nekoga kao što je...to. Davno se uverio da je nakazna priakaza koja se već neko vreme šunja oko njegove spavaće sobe daleko od ljudske a previše odvratna da bi bila deo bilo kog, pa i najizopačenijeg panteona. I tako je, zaista lako, svako veče, kao nekada davno uspevao da zaspi otvorenih očiju, hrabar u životu, isprepadan u snu. Negde oko ponoći zazvonio mu je privatni telefon, na čiji ton nikako nije navikao u ovo vreme. Uspravio se u krevetu sablasno polako, oslanjajući se na laktove podigao je telefon sa poda i otvorio školjku. Znao je da je ona. Ton je bio isti za svaku poruku, od bilo koga, od bilo koje. Ali samo od nje je stigao milisekund pre nego što bi odlučio da je zaboravi.<br />-Insomnija. Ne mogu da zaspim. Setila sam setebe.<br /> <br /> I tada je trepnuo. Znao je da je to velika greška, postao je svestan svog postupka tek kada su oči krenule da mu se otvaraju a teret na njegovim nogama dobija na težini. Svojevoljni Gvinplen, degenerisano podla nakaza gotovo istetoviranog izraza ušunjala se u trenutku skrivenog zadovoljstva nimalo skrivajći svoje. <br /> <br />Okice tvoje nek otvore se sad, <br />Čuješ moj kikot, osećaš moj smrad.<br />Želja se vratio, ugovor je nov,<br />Malecku voliš čim skačeš na zov.<br /> <br /> Kao da mu odvrati klovn ne sedi na nogama i nudi pakt koji nema budućnost već samo sećanje za koje će se uveriti da je san, vratio je glavu na jastuk, ne odreagovavši na pretvaranje njegove savršene spavaće sobe u igralište za ovu grozotu nijednim migom. Ali, Želja je time samo bio podstaknutiji da doda još jednom ovog klijenta na listu svojih ugovarača.<br />Počeo je da igra, da skačka po zidovima, imitirajući glasove i smejući se nekontrolisano, prezadovoljan samim sobom zbog budućeg plena.<br /> <br /> <br />Ignoriši me nikad, ja sam tvoj drug,<br />Uspomenama svojim ti plati ovaj dug.<br />Razum si dao, a srca nemaš,<br />Želja još postoji, opet nju da snevaš!<br /> <br />Sada, posle ove ponude, čak je i ovaj mali bog ostao poremećen mirovanjem svog klijenta. Bio je, malo rečeno, zadivljen njegovom samokontrolom. Malena, Malecka, reči za koje je znao da izazivaju promenu na njegovo licu svaki put kada ih čuje, naročito od njega. Ponuda, koja je bila više nego darežljiva, smatrao je. Ipak, on se samo okrenuo na stranu, bez ikakvog izraza. Pogledal bi u telefon, obrvama negodovajući što mu je vreme spavanja poremećeno za čitavih 12 minuta. Pajac se spusti na kolena i odmile preko bočnog zida, preko polica, smestivši se na zid tačno ispred njegovog lica a kikot mu je issiktavao kroz stisnute zube. A onda poče nekontrolisano da prosipa stihove, govoreći ipak previše brzo a zapostavljajući kikot. <br /> <br />Držaćeš „malecku” u rukama svojim<br />I mnogo još stvari što mogu da nabrojim.<br />Imaćeš duh, imaćeš telo,<br />Pakt nek se pravi, za divno i vrelo.<br /> <br />I ne čekajći reakciju, nastavi opet, svestan da gubi kontrolu nad kreativnošću svojih pesama. I ono što je njega već uznemirilo, počeo je da daje obećanja koja postaju malo reći fer. Ono što je podlo nameravao da zadrži, ovim je relativizovao.<br /> <br />Dušom da vladaš, telo da imaš,<br />Svake noći, pored nje da snivaš.<br />Večnost je početak, zauvek je tren,<br />Ona biće tvoja I ti bićeš njen.<br /> <br /> Reakciju je dobio. Ali ona zasigurno nije bila onakva kakvu je očekivao. Njegova žrtva je, ne zatvarajući oči stiskom jačim od čelika I grubljim od bilo kog udarca ščepao prljavog pajaca za glavu I pribio ga uza zid. Prikaza je pokušavala da drži oči otvorene ali one su se zatvarale I suzile neverovatnim stiskom koji se pojačavao meljući mu glavu rukama I o zid. Osetio je bol a količina besa koja je izbijala iz bezizražajnog lica graničila se sa ludilom. Nožicama je prestao da mlatara, kandže je prestao da zabada u šake, tvrde kao abonos kada je čuo samo jednu rečenicu, rečenu glasom koji je prepoznao kao nešto iz svog sveta, čega se grozio I pred čime je bio preplašen I preslab.<br />-Ja, nemam želja.<br /> <br />Pustio je pajaca, koji se skljokao na patos kao krpena lutka .Posle nekog vremena počeo je sasvim tiho da mrmlja, prvo u stihovima koji su sasvim izgubile rimu, do onih koji nisu imali ni smisao. Posle nekoliko minuta čak I reči koje je govorio tiho su izgubile smisao I nisu imale ni pojedinačni značaj. Uspravio se, pred zoru, koliko god je mogao I na izlazu iz sobe rekao potpuno tiho, kao za sebe.<br />-Zadrži svoje uspomene.<br /> <br /> Kada je konačno otišao, bez osmeha sa kojim se ušunjao, u sobu je, ionako je znalo da joj je zabranjeno, ušlo mače. Od ove večeri joj je dopuštao da se smesti kod nogu. <br /> <br /> </p>Generalna2010-07-19T19:22:16ZmihajlokTvoje dve želje
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/24/tvoje-dve-zelje
<meta content="text/html; charset=utf-8" http-equiv="Content-Type" /><meta content="Word.Document" name="ProgId" /><meta content="Microsoft Word 10" name="Generator" /><meta content="Microsoft Word 10" name="Originator" /><link href="/C:%5CDOCUME%7E1%5CPRIPRA%7E1%5CLOCALS%7E1%5CTemp%5Cmsohtml1%5C01%5Cclip_filelist.xml" rel="File-List" /><xml>
<w>
<w>Normal</w>
<w>0</w>
<w>
<w>
<w>
<w>
<w>
</w>
<w>MicrosoftInternetExplorer4</w>
</w>
</xml><style>
</style>
<style>
/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:"Table Normal";
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-parent:"";
mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt;
mso-para-margin:0in;
mso-para-margin-bottom:.0001pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:10.0pt;
font-family:"Times New Roman";}
</style>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p><p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> Tvoj život je toliko daleko od savršenog. Ustala bi ujutru, umorna jer te
je uveče, kada si meka i topla, lako osvojiti i još lakše rasplakati a ti si
htela da neko oseti kako si meka i topla, ali je onaj koji je bio tu je uglavnom
birao ono lakše.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I tako bi se ti rasplakala a noć
bi se strmoglavila a jutro, koje si čekala jedva, jer tad moraš da popraviš
šminku i odeš na posao gde sediš a noge ti vise, jer si malena, bi dotrčalo
donevši nekako bezvezno sunce koje je kao sijalo, bezvezno, koje kao da je
imalo samo jednu funkciju. Da ti pokaže kako ti je soba prazna.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>A onda, opet, jedva bi čekala
noć, da postaneš meka i topla, ali onaj koi je bio kao tu bi opet odabrao ono
lakše.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I onda je noć postala treptaj a
leto i jesen su se strmoglavili i bilo je užasno hladno i crvenog nosa i sa
parom od daha, u praznoj sobi, je bilo jako jako teško postati meka i topla.
Ali sada nije više bilo ni koga da odabere onaj lakši ati si ipak plakala jer
jako je teško grejati samu sebe.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I noć je izgubila značaj i
predstavljala je period od kada postaješ zaista zaista potpuno sama, do perioda
kada moraš da ustaneš, popraviš šminku i odeš na posao, gde sediš a noge ti
vise, jer si malena.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>A onda, jedno veče, isto, jer si
i ti ista, dok si grejala samu sebe, neke knjige su popadale sa pretpane police
i ti si se uplašila jako, bez obzira što svi misle da si među njima najhrabrija
i najjača.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>Skupila si se kao mala devojčica
i uhvatila za nogu, bosu i hladnu, i samo na tren van straha pomislila da više
ni sama sebe ne možeš da ugreješ. I kada si pomislila da će strah otići, čula
si.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>Smeh, kikot, koji se nije
pojačavao, niti postajao jasniji, već kao da je oduvek bio tu a ti ga sada samo
postala svesna. A u šupljini gde su bile knjige, pojavila se ružna i bela glava
sa usnama oko cele lobanje, mutnim očima i stisnutim zubima. A smeh je
ispnjavao tvoju glavu. A ti si sada plašila previše i da bi mogla da zaplačeš
ili vrisneš.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I tu si pozvala i poželela
nekog, bilo koga, makar i pogršnog, samo da je tu, samo da nisi sama sa ovim
pajacom. A grozni pajac je, ne otvarajući usne, ne prekidajući kikot,
progovorio:</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Plaši se, mila, sad imaš i čega,</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Poželela si ljubav a dobićeš njega.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Malena devojčice, tražena ćeš biti,</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Uskoro snove, tuđe ćeš pohoditi.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Opčinjena bićeš, ali trajaće kratko,</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Srce tvoje tražim, crveno i slatko.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>Samo da ode, samo da ode, grozna
prikaza! I potpisala si. I police su se zatresle i pajac je nestao a ti, po
dogovoru, zaspala.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>A noć više neće više biti
treptaj, niti će se strmoglaviti, već ćeš osetiti, svih sati do glupog jutra,
neki mekan dodir, smišljen samo za tebe, samo tvoj, od nekog u čiji si san ušla
i gde si smestila svoje male stope.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I probudićeš se ljuta, veoma
ljuta, ljuta što si se probudila, jer jednostavnost njegovog pokreta na onom
delu tebe koji i ne voliš baš a sada čuvaš za njega, je trajao prekratko. I da
je večnost držao ruku tu, isto bi mislila.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I popravićeš šminku i otići ćeš
na posao, bezvoljno, posao na kome sediš a noge ti vise, jer si malena.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>Ali taman kada si ušla, tren pre
nego što si sela, doći će onaj čiji je dodir bi sinoć najnežniji i osetićeš
njegove ruke, oko tvog malenog struka iiza kolena, kako te dižu i drže, jer je
on nekako znao kako voliš kada si na poslu gde sediš a noge ti vise, jer si
malena. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I vreme će se strmoglaviti i
ostaće samo miris tople čokolade i neki papirić, na nekom bezveznom mestu, ali
toliko istinit i večan a tako loše i nevešto napisan. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">(ostaće i tvoj miris na njemu ali ti to nikad nije stigao reći)</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>Opet ćeš biti mekana i topla,
jer krevet više nije prazan a ti sada ne plačeš nikad, i bez obzira što te je
sada osvojiti teško a rasplakati nemoguće, on će činiti sve što je teško a samo
moći ono što je nemoguće. I jedno veče, jako kasno, skriven vibracijom tvog
telefona, kada si zatvorila oči i zaspala sa šakom u kojoj držiš njegovu,
čvrsto kao lavica, on će samo pomilovati tvoje srce i tu negde smestiti svoje.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Svakog dana, obećavam, svakog dana bićeš podignuta i svako veče, obećavam,
svako veče, bićeš voljena, samo onliko koliko želiš... rekao bi ponekad a ti si
to znala stalno.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>Ovo veče, ležaće iznad tebe,
njegova težina na tebi biće samo sredstvo koje te čini vrelom i samo ćeš
slušati njegove neverovatne priče i gledati ga, sa nekim osmehom i golim
ramenom... jer je nešto čupav večeras.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>A onda ćeš čuti.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Kraj je tvojih snova, vratio se pesnik,</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Njegova si sada mora, propasti je stigo vesnik.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Srce tvoje tražim, Želja mi je ime,</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Patiće on teško, ne zanosi se time.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Poštuj pakt, jer izbora nemaš,</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt">-Obične snove od sada ćeš da snevaš.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>Bez obzira što si htela da
zadržiš onoga koji nije znao za tvoj pakt, iako je i sam sličan sklopio, bez
obzira na silinu kojom ćeš ga stegnuti, do bola, do krvi, siva kandža odvratnog
pajaca će se obaviti oko njegovog struka i odtgnuti ga od tebe, nezaustavljivom
silinom i razbiti ga o zid u milion malenih pahulja...</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I taman kada si htela da, uz
vrisak potrčiš, da ih sve skupiš, da ih imaš i voliš, druga ruka pajaca, tanka
i meka, kao satenska tračica, uvući će ti se u grudi i uzeti ti srce.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>I ti ćeš stati. Pahulje će pasti
na pod, postati kapljice i osušiti se i čak će i tragovi nestati. Jer, više ti
ni ne trebaju.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"> </span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: 14pt"><span> </span>A naročito ti ne treba njegovo
srce, pored rupe gde je nekada bilo tvoje. Maleno i tamno, kao košulja u kojoj
je dolazio. Nekad.</span></p>Generalna2010-04-24T16:04:26ZmihajlokSan za koji lažem da je stvarnost
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/12/san-za-koji-lazem-da-je-stvarnost
<meta content="text/html; charset=utf-8" http-equiv="Content-Type" /><meta content="Word.Document" name="ProgId" /><meta content="Microsoft Word 11" name="Generator" /><meta content="Microsoft Word 11" name="Originator" /><link href="/C:%5CDOCUME%7E1%5CStudent%5CLOCALS%7E1%5CTemp%5Cmsohtml1%5C01%5Cclip_filelist.xml" rel="File-List" /><xml>
<w>
<w>Normal</w>
<w>0</w>
<w>
<w>
<w>false</w>
<w>false</w>
<w>false</w>
<w>
<w>
<w>
<w>
<w>
<w>
</w>
<w>MicrosoftInternetExplorer4</w>
</w>
</xml><xml>
<w deflockedstate="false" latentstylecount="156">
</w>
</xml><style>
</style>
<style>
/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:"Table Normal";
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-parent:"";
mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt;
mso-para-margin:0in;
mso-para-margin-bottom:.0001pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:10.0pt;
font-family:"Times New Roman";
mso-ansi-language:#0400;
mso-fareast-language:#0400;
mso-bidi-language:#0400;}
</style>
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 12pt"> </p><p class="MsoNormal" style="text-indent: 12pt"><span>Kako sam uzivao slušajuci dve misli kako se raspravljaju, prva tvrdeći da
je dodir njene satenske kose po mom licu dragocen a druga ubeđujući je da je
miris njene kože daleko vredniji. Ja sam se, pak minimalno pomerao, trudeći se
da se nikad ne odvojim od njenog lica, da nikako ne pustim njen struk a da
ipak, da je pomilujem, makar samo na tren. Tako sam, samo neznatno pomerio nos
levo i malo udesno, bez disanja, kako ne bih narusio ovaj savršeni trenutak.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 12pt"><span>Ipak, moja isuviše radoznala priroda je nacinila nešto, sto sam mislio da
ce izazvati strašne posledice.Odlučio sam, potpuno smelo, da je pogledam. Sve
to mi se, učinilo previse daleko i opasno da bi bilo stvarno, te sam odlučio.
Bolje da se probudim sada, jer sam gubio kontrolu nad svojim srcem isuviše
brzo, da bih izgubio sve kada se probudim ujutru.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 12pt"><span>I, ne odvajajuci nos od njenog, neki kontakt sam morao da odrzim, kako ne
bih pao, pogledao sam je.</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 12pt"><span>A u tom trenutku, iako joj nisam ničim najavio moj smeli poduhvat, podižuci
svoj pogled, sreo sam se sa njenim. Njene tamne oči, crvene kakvim ih znam
oduvek, tople i nežne, kroz njenu mirisnu kosu, gledale su u moje, pogledom za
koji ja tvrdim da je bio isti kao i moj! </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-indent: 12pt"><span>Tada sam definitivno znao. Moje srce i nije vise moje, mogu se hiljadu puta
probuditi, na hiljadu mesta ići, uvek cu znati gde sam ga ostavio. I mogu da
odem hiljadu milja, mogu da budem oteran na hiljadu godina, nikad ga ne bih
uzeo natrag... </span></p>Generalna2010-04-12T12:06:13ZmihajlokStvarnost za koju lažem da je san
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/12/stvarnost-za-koju-lazem-da-je-san
<meta content="text/html; charset=utf-8" http-equiv="Content-Type" /><meta content="Word.Document" name="ProgId" /><meta content="Microsoft Word 11" name="Generator" /><meta content="Microsoft Word 11" name="Originator" /><link href="/C:%5CDOCUME%7E1%5CStudent%5CLOCALS%7E1%5CTemp%5Cmsohtml1%5C01%5Cclip_filelist.xml" rel="File-List" /><xml>
<w>
<w>Normal</w>
<w>0</w>
<w>
<w>
<w>false</w>
<w>false</w>
<w>false</w>
<w>
<w>
<w>
<w>
<w>
<w>
</w>
<w>MicrosoftInternetExplorer4</w>
</w>
</xml><xml>
<w deflockedstate="false" latentstylecount="156">
</w>
</xml><style>
</style>
<style>
/* Style Definitions */
table.MsoNormalTable
{mso-style-name:"Table Normal";
mso-tstyle-rowband-size:0;
mso-tstyle-colband-size:0;
mso-style-noshow:yes;
mso-style-parent:"";
mso-padding-alt:0in 5.4pt 0in 5.4pt;
mso-para-margin:0in;
mso-para-margin-bottom:.0001pt;
mso-pagination:widow-orphan;
font-size:10.0pt;
font-family:"Times New Roman";
mso-ansi-language:#0400;
mso-fareast-language:#0400;
mso-bidi-language:#0400;}
</style>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">(I sami ćete shvatiti da u ovoj priči nešto ne valja. Mislim na tehnički deo iste. Naime, deo do odluke o nespavanju i deo posle odluke su pisani sa razmakom od par meseci, a kako se mnogo toga promenilo, u univerzumu, a tek za mene, a ne želeći da ostanem nedorečen, bio sam prinuđen da spojim dve priče i pokušam da ih povežem. Nadam se da neće izgledati previše rogobatno i da je smisao takav da se ovaj dogadjaj, koji je, bez obzira na dodatu bajkovitost, istinit, moze razumeti.) <br /></span></span></p><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"> </p><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"> </span></span></p><p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"> Imao sam jako malo godina i iskustva kada sam
svečano proglasio moj život i moj način postojanja savršenim. U jednom trenutku
preteranog samozadovoljstva i prepotentnosti koju sam sa malo čvrstih a mnogo
klimavih razloga imao, shvatio sam svoje bivstvovanje kao model svih drugih.
Svaki dan bi mi bio savršeno proračunat, svaki minut povezan sa sledećm, svaki
sekund isplaniran. Svaki dan potpuno ispunjen uspehom. Svaka noć, potpuna
propast...</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Nisam
sanjao.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Nikad.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Kada bih
legao posle pobede u danu, doživeo bih poraz u noći. Budio bih se odmoran ali
bez ikakvog iskustva<span> </span>noći, bez ikakve
mašte i putovanja u nepoznata mesta, upoznavanja sa nepoznatim ljudima ili šta
vec ti snovi sve nose, kako sam cuo. Svake noći, nista.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">A onda, jedno veče, legavši tačno na vreme, sa
planom da tačno pola sata čitam i posle toga ugasim svetlo, pa zaspim za tačno
15 minuta, na nogama sam osetio neprijatnu težinu. Kako sam spustio knjigu,
video sam odvratno biće, pajaca iskeženog i prljavog, kako sedi i ceri se
osmehom koji nije izgledao kao ono sto sam ja mislio da osmeh treba da bude.
Trgao sam se i poskočio unazad, zauzimajuci neki smesan odbrambeni stav, mada
sam znao da sam pobedjen i da on to isto zna.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">-Miruj, kapetane, san ti stiže, malena devojka
prici ce ti bliže! Rekla je grozna utvara.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">-Želja tvoja, tiha i strasna, postace patnja velika
i glasna! </span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">-Savršen zivot snom bice srušen, malecku želiš,
budićes se skrušen.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">-Voleće tebe samo nocu, ujutru, danju, voleceš
samoću.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">-Uslovi to su, vreme je cena, daj mi ga malo ako ti
je stalo.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Kako sam
prestrašen slušao najodvratnije stihove koje sam mogao da izmislim, a kako sam
bio prepotentan i strašno siguran, pristao sam. </span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span>
</span>Otvorivši usta kao ambis, otkrivajuci crnilo beskrajne rupe, pajac je
nestao a moju sobu ispunio je smeh koji sam danima slušao. I počeo sam da
sanjam. Medjutim, san, koliko god divan i nežan, bio je samo laž. Prevara iz
usta pajaca koju sam ja prihvato kao pogodbu u zamenu za malo godina mog
zivota.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Nikome
ga nisam spominjao, otuđio sam se od svih, ziveci samo za trenutak kada
postajem umoran i krećem u krevet. O sadržaju sna nisam pričao nikome, pa ni
sebi. Noći sam provodio zadovoljan, danju sam nalazio zadovoljstvo u samovanju.
Dok, jednog dana, san, koji sam toliko priželjkivao, nije preuzeo kontrolu.
Nezna i meka ručica, maleni tanki prsti isprepletali su se sa mojima i ja vise
nisam vodio, postao sam vođen. Uticaj bivseg mene, to nije dopustao.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"> </span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Negde
oko moje dvadeset pete godine sam odlučio da prestanem da sanjam. Ta odluka nije
došla tek tako, stihijski kao kakva letnja oluja, lomeći sve pred sobom i
praveci ogromnu štetu ali i prolazeći isto toliko brzo, već kao zima, dolazeći
polako, prkosno se šunjajuci glavnim i osvtljenim ulicama, zadivljena svojom
veličinom i snagom.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Ja sam
odlucio da prestanem da sanjam. Svake noći, kada bih osetio da cu zaspati, naglo
bi se trgnuo i oterao zlokobni san, maštu koja me je navodila na ludilo, na
bitku iz koje bi uvek izlazio kao gubitnik a sa sve manje zdravog razuma. Ako
bi promašio trenutak njegovog dolaska, morao bih da cekam ponovo i tako bi mi
cela noc prolazila u skakanju i ponovnom gledanju u zidove. Zaspao bih tako tek
pred zoru, izmoren, toliko da bih umorom oterao i san ili ga se ujutro i ne bi
sećao.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Živeo
sam tako iznuren i mrzovoljan, sve vise očajan zbog mojih eksesa u dnevnom
spavanju koje bi mi nadoknađivalo životnu energiju ali bi mi izvlacilo životnu
volju.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>A san,
uvek isti.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Ona.</span></span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: justify"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Ona.
Ona. Ona. Opet ona, divna i nežna, mekana i moćna. </span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>I moja.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>A onda opet, realnost, buđenje, nje nema
i ja sam i očajan, opljačkan za jos malo razuma, bogatiji za jos mnogo ludila.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>I svaki put, ona je ista, tako mala i tako
razdragana, sa svojim crvenim okom kao zmaj i svojim divnim nosom koji nije
volela i sa mnom koga jeste. A moj osmeh po buđjenju bi se pretvorio u vrisak
pri razaznavanju da nje vise nema i da je ostala samo prazna soba od sneznih
padina ili jesenje šume ili beskarajne plaže, njoj omiljene.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Svaki san bi se završavao isto, ona i ja
bi imali mene i nju a onda, kao u najvecem užasu, jutro, taj odvratni trenutak
povratka u stvarnost punu svega osim nje i razdvojilo nas. Tada bi se ja
probudio a ona pobegla. Ja bih se uhvatio za glavu, potez koji sam odabrao kao
najvecu manifestaciju moje bolesti i gladi.<span>
</span></span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>I tako mnogo, mnogo vremena. Bio sam
jedino zadovoljan kada sam otkrio da jastuk prigušuje vrisak dovoljno da ga
niko osim mene ne cuje. Nikad nisam želeo da pomislim da mi nije odvratno
iako sam druge ubeđjivao da sam odlično bez obzira na fizičku propast izazvanu
nespavanjem.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>A vreme, kao vreme, poznajući moje
najskrivenije tajne, moje psihopatsko uživanje u noćnoj muzici i dnevnoj
kakofoniji, koje ni sam sebi nisam smeo priznati, počelo je da radi na
zaboravu. Moje ludilo je ipak stalo na stranu vremena i ja sam, pod uticajem
uma i kreatora planina i okeana, bitku izgubio. Poceo sam da sanjam, obicne
snove.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Vremenom, moja zmaj devojka je potpuno
nestala i ja sam sebe ponekad hvatao kako razmisljam o njoj. Dok sam je imao,
zaista imao, u snovima, na takvo nešto se nisam ni usuđjivao. Tada bih se opet
hvatao za glavu i znao da sam jos uvek lud. I bio sam, daleko od srećnog,
zadovoljan. </span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Opet, vreme i um, radeći protiv mene,
doveli su me u situaciju da postajem intiman i sa drugim devojkama. O mojoj
crvenookoj nisam vise razmišljao naglas, kada sam sam, vec samo u trenutcima
pre odlaska u kravet. Tada bih pomislio: Da li ću je sanjati.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Nikad i nisam.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Ali, za ono sto sam doživeo jedne veceri,
nikako nisam bio spreman. Kao iz crnog oblaka, sakrivenog iza planine, pojavilo
se najzlokobniji simbol od svih uzsasnih simbola koje sam poznavao. Na mom
krevetu, savršeno materijalizovan, prokleto stvaran, sedeo je isti onaj pajac
sa mojim likom koji mi je i odobrio moju malenu. Smejeo se sitno i neprekidno, čak kada je i ćutao osećao sam njegovo smejuljenje kao nekakvu muziku u
pozadini filma o paklu.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt">-Hi
hi hi hi, ode tvaja malena! Dosla lako, kao sena, ode lako kao pena... </span></span></p><p class="MsoNormal"><span style="font-size: x-small">-</span><span style="font-size: x-small; font-family: helvetica">Dogovoru sad je kraj, snova vise nema, znaj...</span> <span style="font-size: large"><br /></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Nisam povikao, ostao sam
zatecen, sledjen najhladnijom zimom sto se u tim oblacima prkosno dovukla. U
neverici, pomerao sam samo očima, crven u licu i siguran sam, potpuno lud od
straha i bola, bez nade za povratak u normalan život, koji inace nikad nisam ni
imao, što zbog snova, što zbog nedostatka istih.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>I taman kada sam u svom ludilu, naišao na
iskru nade, mogucnost za srećan zivot nekoga bez razuma, tada sam video i
shvatio sve što ce biti i što treba da bude. Sve posledice moje dugovremene razmene
sa samim đjavolom. </span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-size: large; font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span> </span>Moja zmaj devojka, crvenooka, tako mala i
tako razdragana, divna i nezna, mekana i moćna.. Nikad moja.</span></span></p>
<p class="MsoNormal"><span style="font-family: helvetica"><span style="font-size: 8pt"><span style="font-size: x-small">Otisla
je i iz snova. Od tada, više je nikada nisam sanjao... </span></span></span></p>Generalna2010-04-12T11:38:33Zmihajlok02:08
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/03/02-08
<p> </p><p> Ti si čula da je zazvonilo, bilo je tako tiho tiho, da sam i ja čuo zvuk iz tvog telefona, jer, nikada i zaista nisam napustio tvoju sobu, nikada i zaista nisam bio na manje od tri metra od tebe.</p><p>Zaspala si posle nekoliko sekundi, kao što si obećala kada sam ti rekao, Cimni me trenutak pre nego što zaspiš. Ali... postarao sam se da sanjaš mene. Trenutak pre sklapanja tvojih očiju, moje su zasijale iz mraka, odmah do tebe. Tako, ti si znala samo podsvesno da sam tu. U mislima, bio sam predaleko.</p><p>Jesi li tako želela?</p><p>Ili si želela da tako želiš?</p><p> Pojavio sam se onda, brzinom mraka, intimno blizu, tako da si se ugrejala toplotom moga tela iako te nisam ni dodirnuo, a ja osetio strujanje tvoje krvi.</p><p>Ostao bih tako, savršeno miran, dok tvoje disanje ne bi postalo zaglušujuće, dok ne bih čuo lupanje tvog srca i video pomeranje tvojih očiju ispod kapaka.</p><p>Tvoje grudi su se tako mirno podizale i spuštale, tačno znam koliko puta, a ja sam žudeo za tvojim snažnim disanjem, samo dok je zbog mene.</p><p>Tvoje male šake su se tako mirno pomerale, retko i elegantno a ja bih poginuo, samo da me stegnu, da me zagrebu.</p><p> Kada ti je noga ispala ispod pokrivača, vratio bih je, ali bih zastao, sa njom u mojoj gruboj šaci, vekovima jačanom, i tada bih te pogledao gladno, jer ne želim nikad da pustim a moram, jer želim i ostatak, a ne smem.</p><p>Tada bih, kada želja da te probudim i ispijem postane previše jaka, samo prislonio ruku na tvoj obraz, malen i bezobrazno mekan i smirio bih se.</p><p> I uvek bih pravio istu groznu grešku grešku. Stavio bih glavu na milimetar od tvoje ruke i ležao bih tu do jutra, samo gledajući i osećajući, sa željom da zaspim, jer jedino ovde i mogu da spavam a nije mi dozvoljeno, dišući kada ti udahneš, pomerajući se kada se ti pomeriš. Jedino moje srce nije nikad kucalo, da ne uznemiri zvuk tvog... </p><p>I nikada nisam ostao, barem da saznaš zašto je mesto na kome sam ležao pored tebe toliko toplo svaki put kad se probudiš... </p>Generalna2010-04-03T19:44:17ZmihajlokMrtvac i krevet
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/01/mrtvac-i-krevet
<p> </p><p> Jedno jutro, probudio sam se mrtav. Otvorio oči, gledao u zid, pridigao se na laktove, posedeo malo u krevetu, onda ustao i taman kad sam hteo da se uhvatim za kvaku, ruka mi je prošla kroz vrata, postajući prijatno prozračna. Nisam je trgao, nisam se uplašio, jednostavno, odmah sam znao. Mrtav sam.</p><p> Rekao bih da je osećaj smrti čudan, strašan, smešan. tužan, radostan... ali ne znam. Prvo što sam primetio je... ja ne osećam. Smrt je stanje bez osećanja. Najgora stvar koja se može desiti jednom novom mrtvacu, duhu, je da sazna da sam bio mrtav mesecima pre nego što sam zaista umro. Tada sam negde, kao živ izgubio osećanja ali sam nastavio dok se nisam odvojio od tela jednog sunčanog jutra. Nisam mogao više ni da razmišljam, nisam imao stavove, želje i nadanja, jer, svaka odluka je podrazumevala određanu, makar i minimalnu emociju, koju ja nisam imao.</p><p>Nekad, samo nekad, učinilo mi se da sam u stanju u kome bi mi, da sam živ, da sam sa emocijama, bilo žao...</p><p>Ali ništa.</p><p> Niko nije dolazio po mene. Očekivao sam demone sa vatrom da dođu po mene, ili anđele u oblacima. Ali ništa. Tada sam počeo da se šetam. Bio sam zadovoljan što sam viđao ljude i čuo njihove razgovore, bilo mi je interesantno što sam osećao njihove misli i mogao da predvidim njihove postupke. Nekada bi ulazio i u stanove ali ne često. Samo kada bih tražio neku zanimaciju, ali ja se nisam osećao ni usamljanim, ni da mi je dosadno. Nisam osećao ništa. Bilo mi je svejedno. </p><p> Nisam viđao ni druge duhove, slične meni. Jednom sam zamenio nekog indiferentnog čoveka sa duhom. Ali, kada sam hteo da ga uhvatim za mišicu, zagrabio sam u prazno. I dalje je bio živ. Umro je posle nekog vremena. Bio je bezosećajan kao ja, u životu. Nisam ga više viđao. </p><p>Valjda je ovo pakao.</p><p> Jedne večeri, koja je sudeći po oblačenju živih bila dosta hladna, a meni obična, dok sam bez potrebe da je nađem, tražio zanimaciju, nabasao sam na stan u kome je neki momak užurbano prpremao neko jelo. Nagno sam se nad posudu i video da su to špagete, za koje su me, siguran sam, nekada vezala neka osećanja, ali sada ih se ne sećam. </p><p>Ovaj momak je sve radio brzo, mešao sos, dodavao makarone, sa licem koje je podsećalo na ranu fazu mog gubljenja osećanja. Ipak, kada bi mu mobilni zazvio, uvek je izgledao, kako ono beše... srećno? Nasmejan, da, srećno.</p><p> Po njegovom licu, očigledno mu je uspela večera. Postavio je sto a onda slikao telefonom. Trepnuo sam. Video sam njega kako se smeši i neka čudna toplota mi je dolazila iz grudi, te sam pomislio da me zarazio. Umalo da se nasmejem tom nespretno postavljenom stolu. I nekakvo srce od trka je stavio. Postavio je za jednog. </p><p>Ne, evo ga, nosi i drugi tanjir, to je za nje... Vratio ga je. Jesam li ja to uzdahnuo?</p><p> Ima stan na dva sprata, gore je očigledno spavaća soba. Poleteo je do gore, veoma zadovoljnog izgleda, kao da će mu buduća akcija doneti nešto zbog čega neće skidati taj moronski osmeh. Ušao sam za njim u sobu. Mirisalo je na sveže. </p><p>On je stavio satensku posteljinu, dva jastuka savršeno bela, ispod jorgana je stavio više ćebadi, pa je ceo krevet izgledao kao oblak, vanredno mekan, ja sam ga dodirnuo kada ga je on pomazio i kao da sam kao da sam i ja osetio nešto prijatno i meko. Onda je nemarno bacio pokrivač preko jedne strane, ostavivši ga naboranog, mada je te spontane bore uređivao još par poteza. Onda je odnekle izvadio tri najveće ruže koje sam ikad video, debele i crvene kao lopte. Seo sam na komodu i gledao ovog momka, sada pomalo namršten, jer mi je cela ta situacija izgledala prvo neverovatno a onda, ja sam OSEĆAO da je neverovatna. </p><p>On je, potpuno smiren, filigranskim pokretima ne čupao, odvajao latice od stabljike, svaku postavljajući na mesto, za koje sam i ja, potpuno bezosećajan mogao reći da je bilo savršeno. Njegov mir je narušavala povremena zvonjava telefona, kada bi se njegovo lice izmenilo u osmeh, koji bi prestajao kako bi se vraćao poslu. Kada je završio, stao je, izmenio mesto za par latica i nastavio sa poslom. Moram da priznam, mada ne znam sankciju za ne-priznavanje, dopalo mi se. </p><p>Sada je doneo sveće. Tu sam se nasmejao. Kao nikada za vreme svog mrtvovanja, smejao sam se, lupajući se u koleno i tapšući glasno. On je pažljivo otvarao sveće, jednu po jednu palio i postavljao na na mesta koja će sobu osvetliti dovoljno da neka malena na njihovoj svetlosti tu bude najlepša a da sve njegove mane koje će se pojaviti naspram njenog dinog tela sakrije mrak... Sada sam mu zavideo. Mirisalo je na čokoladu. Ja bih udahnuo i zatvarao oči, uživajući. </p><p>Kada je sve završio, opet je slikao celu scenu i seo na radijator, sa strane.</p><p> A onda, potpuno smiren, bez trunke osećanja, hladan kao glečer, suvih očiju i savršenih pokreta, krenuo je da razmontirava celu tu mašineriju. Tada sam skočio!</p><p>-Stoj! Stani, ludače! Prekini! vikao sam.</p><p>Nije me čuo. Prvo je počeo da kupi latice, jednu po jednu, dišući pravilno, pazeći da ne pokvari ni svilenkasti omotač koji svaka nosi a kamoli da neku zgnječi. </p><p>Poludeo sam ja! Urlao sam kao vo, skakao oko njega, hteo da ga povučem, da mi ne dozvolim, da mu ne dam. Hteo sam da prestane sa tim groznim poslom. Osećao sam...</p><p>Ali on nije reagovao. </p><p>A onda, na moj užas, krenuo je da gasi sveće. Nisam izdžao, doleteo sam, stavio ruke na njegov vrat i krenuo da davim da cimam, da stežem. Ništa. Svaku je ugasio i spakovao kako je stajala, kao da nikada nisu ni gorele. Tada sam ja zaplakao. Plakao sam spektrlne suze, koje nisu ni postojale, pokušavao da uhvatim još malo tog mirisa, da nađem još neku laticu. </p><p>Nisam uspeo. Soba je ubrzo vraćena u pređašnje, hladno i sveže stanje, bez boja latica i mirisa sveća. On je seo i pojeo jelo za dvoje koje je napravio. Nije trepnuo ni jednom. </p><p>Nasmejao se jednom, kada mu je zazvonio telefon. </p>Generalna2010-04-01T00:08:37ZmihajlokBuđenje pored tebe
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/01/budjenje-pored-tebe
<p> </p><p> Ti i ja se toliko različito budimo...</p><p>Ja prvo
udahnem duboko, otvorim oči, samo na kratko, na trenutak i, ako je prva
stvar koju osetim tvoj miris a prva stvar koju vidim tvoja gola leđa,
nasmejem se. Ali ne otvaram oči. Samo se približim još malo malo,
koliko da te dodirnem nosom i onda, kada ti se disanje promeni,
poljubim te u udubljenje tvojih ledja, tu gde jesam, više ti prislonim
usne na kožu nego što dopustim da mi neka konvencionalna definicija
poljupca odredi kako ću da budem nežan...</p><p>Ti se budiš drugačije.
Prvo ti se probude ruke, da napipaš telefon, preko koga ćeš pustiti
pesmu koja ti je već dosadila ali se meni dopada da je ujutru čujem, od
tebe. I okreneš se brzo, ali prvo pogledaš u telefon, da proveriš da li
ti je šminka na mestu i onda zatekneš mene, sa rukama preko očiju, jer
su crvene ujutru a tvoje su tako nežne i tople. Tada ih odvojiš
nezautavljivo i poljubiš me jako, tako jako da me pribiješ uz krevet i
iskočiš odmah a ja, već uvežban i brz, uspem da ti dodirnem butinu,
levu ili desnu, dok si još u skoku. A ti se nasmeješ.</p><p>I tako svako jutro...</p>Generalna2010-04-01T00:07:35ZmihajlokHvatač
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/01/hvatac
<p> Jednoga dana su samo došli po mene. Došli, rekli ovo je
od sada tvoj posao, ovo su tvoje stvari i ovo si od sada ti. I otišli.
Hteo sam da se bunim, da kažem da ne želim, da neću, da se protivim,
ali nisam. Prvo sam mislio da nisam bio u mogućnosti da odbijem, jer su
otišli a ne izgledaju kao neko čiji se zahtevi smeju ne-ispuniti, a
onda sam shvatio da nisam ni mogao. Ponekad sam, sam sa sobim pokušao
da izgovorim kako odbijam, ali nisam mogao. Ponekad sam, sam sa sobom,
pokušao da pomislim kako odbijam, ali nisam mogao...</p><p> Dobio
sam odelo, tamno i usko, i dobro mi je stajalo. Dobio sam prsten,
srebrni i veliki, da ga nosim sa sobom uvek. Dobio sam pamet, dobio sam
brzinu i dobio sam snagu. </p><p> Ja sam Hvatač, hvatam mesečare. </p><p>
Noću, kada bih legao u krevet, prsten bi se usijao i morao sam da
krenem. Tada bi oblačio svoje odelo, trčao po krovovima, proletao kroz
zidove, jurio po praznim ulicama i u poslednjem trenutku, stavljao sam
šaku na čelo nekoga čiji bi san bio narušen. Tada bi sedao pored njega,
pored nje, i sedeo ti nekoliko minuta, nekoliko sati, dolazio i
sutradan ako treba, ostajao koliko treba da taj neko stekne miran san i
prestane da bude moja obaveza, ona koju sam mrzeo i koju sam voleo, na
koju sam bio ponosan, sam sa sobom, jer, ko bi mi poverovao i koja je
uništavala moj san.</p><p> Jedno veče sam uhvatio starca za kaput
momenat pre nego što je zakoračio u ponor. Odveo sam ga kući, živeo je
sam, u stanu pretrpanom spisima za neku devojku, ženu, staricu, koju
nije dočekao. Narednih dana sam dolazio kod njega, san mu je bio užasno
mučenje. Dolazio sam koliko mi je trebalo da pročitam šta joj je pisao,
šta nikad nije dobila, šta nikad nije dočekao da joj da. Kada sam
pročitao zadnji list, umro je.</p><p> Kod jedne žene sam dolazio
godinama. Danju se smejala a noću je plakala, ali samo u snu. Kada bi
seo pored nje, prestala bi. Ja bih tada gledao slike nekih nedostojnih
koji su se provlačili po njenim albumima sa slikama, čitao njena pisma
i pokrivao je dok spava. To nisam smeo ali sam ipak radio. </p><p>
Jedna starica je sanjala užasne snove i padala hodajući po kući,
otvorenih očiju i stisnutih zuba. Treći put kada je umalo pala, uhvatio
sam je. Tada sam je previše stisao i ona se probudila. Nikad je više
nisam morao hvatati. Spavala je mirno, trebalio joj je samo da zna da
će je neko uhvatiti.</p><p> Radio sam ovaj posao pet godina. Svako
veče sam hvatao mesečare, branio ih od košmara, sedeo pored njih, bez
osećanja, sa gorkim osećajem da prestajem da osećam u susretu sa
osećanjima, sa strahom da Hvatača možda niko neće imati da uhvati...</p><p>
A onda, jedno veče, prsten je sijao kao zvezda. Ja sam trčao, preko
mosta, kroz mračne ulice i prošavši kroz zid, na jednom prizemlju
naleteo na nju. Tako malena i lepa, stajala je u majci i donjem delu
pidžame, još uvek našminakana, gledajući prazno. Hteo sam da je vratim
u krevet, posedim malo i odem da skidam druge sa krovova. Ali sam
ostao. Nisam ni dobio priliku da sednem na njen krevet, da je gledam
kako spava, da joj držim toplu ruku na obrazu dok spava, da joj ne
omogućim miran san, već da joj dam divne, koje sam samo jednom smeo da
dam. Ona je krenula da šeta. ja je nisam zaustavljao, išao bih za njom,
i sam kao mesečar. Ali pored nje, samo da sam pored nje. </p><p>
Jednom, načinio sam stašan greh i uhvatio je za mali prst dok je
hodala, držao je par sekundi i pustio ali nikad ispustio. Nekad bi je
usmerio u pravom smeru držeći je za kukove. Nekad bih, samo ponekad
osetio da je svesna mog prisustva, pa bih joj prišao bliže i poljubio
je iza uva. Odmah bih sklonio glavu, da ne vidim njenu reakciju...</p><p>
Prsten je sijao svako veče, i to samo jednom, za nju. Posle nekog
vremena sam odbacio pamet, jer sam želeo da poludim uz nju. Odbacio sam
snagu prvi put kada sam je podigao, jer sa velikom snagom njenu težinu
nisam ni osećao. Odbacio sam brzinu kako nikad ne bih bio ispred nje. i
išao za malenom mesečarkom, uvek i stalno. Svako veče.</p><p>
Jednom, kada sam došao do nje, ona je stajala u sobi zatvorenih očiju a
ja sam osetio nalet i bezobrazluka i hrabrosti i poljubio je u stomak.
Tada me je, potpuno svesna i budna uhvatila za ruke, mene bez pameti,
snage i brzine i stala, samo čekajući da ja nju poljubim. </p><p> I ponovo su mi se vratili, pamet, snaga i brzina i san. Nisam više bio Hvatač. Uhvatio sam nju.</p>Generalna2010-04-01T00:07:09Zmihajlok25.01.2010.
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/01/25.01.2010.
<p class="MsoNormal"> </p><p class="MsoNormal"> </p><p class="MsoNormal"><span> Imao sam 25
godina kada sam besno rekao da mi je proteklih 365 dana najlepših u životu.
Završio sam fakultet, našao posao i dobio prvu platu, sedeo na motoru, ljubio
najlepšu devojku. A ipak, to sam zaurlao kao kakav ludak, tako da mi se mače
nakostrešilo a zidovi zatresli.</span></p><p class="MsoNormal"> </p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Imao sam 30 godina kada sam, na nekoj
zabavi bezobrazno podigao čašu i nazdravio samom sebi i svom divnom, lagodnom
svetu. Imao sam ugledan posao, 11 odela, preko 30 kravata, 4 skupa sata, auto
koji obožavam i basnoslovan motor koji sam vozio vikendom. Kada sam nazdravio,
razbio sam čašu...</span></p><p class="MsoNormal"> </p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Imao sam 35 godina kada me je otac
pohvalio na slavi, moje savršene manire, moj veliki ugled, moj divan moj stan,
moju divnu devojku čije ime nije zapamtio i na kraju rekao kako je veoma
ponosan na mene što sam izrastao u takvog čoveka. Ja sam isto mislio, stežući
se za butine ispod stola...</span></p><p class="MsoNormal"> </p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Kada sam imao 40 godina, na večeri sa
nekom u koju je, zbog elegancije i zrele lepote gledao ceo restoran, ona me je
poljubila u ruku. Kada sam pitao, Zašto? Odgovorila mi je, Zato što si
neverovatan. Odvezao sam je kući a onda se vozio sam do jutra...</span></p><p class="MsoNormal"> </p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Sa 45 sam rasplakao neke žene čitajući im
odlomak iz moje knjige. Nju sam objavio sada a napisao pre dvadeset godina. Bez
reči sam se okrenuo i otišao u kupatilo. Tresno sam knjigu o zid i zagledao se
u ogledalo. Postalo je mutno. Ogledalo je postalo mutno, kad kažem!</span></p><p class="MsoNormal"> </p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Sa 50 sam odbio prosidbu.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Sa 55 sam otišao u penziju.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Sa 60 sam kupio RAW4 od ušteđevine i
strpao ga u garažu.</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Sa 65 sam shvatio da sam 40 godina bez
tebe...</span></p>Generalna2010-04-01T00:06:43ZmihajlokSavršen trenutak 4
http://mihajlok.blog.rs/blog/mihajlok/generalna/2010/04/01/savrsen-trenutak-4
<p class="MsoNormal"><span><span> </span></span></p><p class="MsoNormal"> </p><p class="MsoNormal"><span> Celo
ovo toplo veče, počelo davno i pretvoreno u mirisnu noć proticalo je u igri,
ispijanju koka kole kada si žedna, podizanju tvoje vlažne kose, prolaženjem
tvojih prstiju kroz nju, koje bi spuštala niz telo i ostavljala na kukovima, skakanju
uz nepoznate pesme i vrisku kada cuješ poznatu. Igrala si bez stjanja, stasno i
mahnito, mlatila kosom, zatvarala oči kada čuješ stihove koji te navode na nešto
čega se sećaš sada samo kao događaja a ne kao emocije. Uživala si u društvu i u
sebi, sve do pred kraj...</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Nekoliko pesama koje nisi mislila da ćeš
čuti večeras, na ovom mestu, navela su te da za par minuta usporiš sa pomeranjem
tela a na neke čak i zastaneš, na upitne poglede odogovoriš-Ma sva sam se
raščupala, osluškujući svoje srce, koje uz ove tonove kucalo duplo brže nekada,
kada je pratilo kucanje tuđeg, koje je ipak, kako je on govorio, tada bilo
tvoje. Kada niko ne bi primetio, stavila bi ruku na grudi i osetila, jedno na
levoj strani, drugo, tuđe a ipak tvoje, na desnoj. Tada bi shvatila zašto
gledaš u vrata kluba celo veče, zašto se ovo hladno veče pretvorilo u noć bez
mirisa...</span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>Ali, u trentku najgroznije pesme, onakve
koju nikad ovde ne bi puštali, ušao je neko ko je došao, ne nazad po svoje, već
samo da uživa u slušanju kako kuca pored tvog. Prišao bih ti tada, na kraju ove
tople večeri koja se pretvorila u mirisnu noć i rekao, Igraj sa mnom, malecka. </span></p>
<p class="MsoNormal"><span><span> </span>I ti bi trepnula polako, samo bi me
zagrlila, bez reči prihvatila na svoje grudi, ja bi ućutao i slušao kako
kuca nešto što je nekad bilo moje i što više ne želim nazad nikad nikad...</span></p>Generalna2010-04-01T00:05:50Zmihajlok