Unforgiven...
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven
unforgiven2026-06-09T17:22:07ZMolim te...
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2017/05/06/molim-te...
<div style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: georgia, palatino">Skrenuli smo s puta. Nismo to želeli. Već u daljini čujem tvoj uzdah koji mi govori da si na korak od.. znaš ti već.. Ne smem ni da izgovorim. Plašim se da ne postane stvarnost. A trudim se da ne odustanem. Da makar na tren potražim neku slamku, slamku spasa koja će nas vratiti na isti onaj put, isto ono mesto odakle smo i krenuli u ljubav... na taj put gde si neočekivano postala moje sve.. Grebem po sećanju, po svemu onome što me je nekad činilo svojim. Žao mi je što sam se izgubio, nisi ni svesna koliko mi je žao. Što više nisam onaj isti, što sam postao neko ko jednostavno prihvata.. Želim da se borim, želim da grizem za svaki onaj izgubljeni nerv koji je podlegao ranama koje su ga zadesile. Želim ih nazad, želim ih sada.. Odmah.. Neophodni su mi da bih na tren osetio kako ova bezlična masa u grudima još uvek ima svoju svrhu. Dozvoli mi da se podsetim kako je to biti jak. Kako je to braniti te od svih, pa čak i od sebe same. Dozvoli mi da se osetim dovoljno jakim da tu masu po poslednji put stegnem toliko jako da oseti ponovo otkucaj.. Pomozi mi.. Samo ti to možeš..</span></div><div style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: georgia, palatino"></span><img src="https://themidnightstation.files.wordpress.com/2015/10/only-you-can-make-it-happen.jpg" border="0" alt="Only you can.." title="undefined" width="236" height="333" align="middle" /></div>Generalna2017-05-06T22:06:27ZunforgivenNeosvojiva
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2014/01/24/neosvojiva
<p class="MsoNormal" style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: 'book antiqua', palatino">Ako su tvoje oči te koje su mi ove zime grejale srce, kako
dalje bez njih? Ako je tvoj zagrljaj taj koji mi je unosio taj osećaj sreće
zašto dalje moram bez njega? Ako mi je tvoj glas noćima prisustvom svojim
pružao miran san i najlepše snove sa čijim ću ga moći zameniti? Gde kao takvu
tebe pronaći i u bezbroju zvezda nebeskih pronaći onu našu koju ti poklonih ono
veče kad si bila moja? A duša, čija je ona? Delim je sa svojim telom kao sa
strancem od kada tebe nema.. Želi da se vine i podje k tebi a nema snage ni
zamah krila dovoljno jak da preleti sve kilometre koji nas dele.. Setim ti se
osmeha, lascivnih reči upućenih samo meni.. Kao san.. Bajka,jedino naša.. I dok
slušam ove tonove koji odzvanjaju mojom glavom nadam se jednom.. Da <span>ć</span>u makar jednom naići na
tebi slične oči, tebi sličan glas.. Tebi sličan dodir i želju za životom koji
me je osvojio.. Ukoliko i uspem nikad neću uspeti da smognem snagom da joj
otkrijem značenje te jedine suze u oku koja je ostala iza tebe a koju će samo
ona da vidi... A srce, znaš ga.. Voli tebe a nada se njoj.. Njoj koja će
razumeti sav moj trud da joj se posvetim potpuno dok na srcu dubokim zarezima
samo tvoje ime ispisano odjekuje...Ali nje...</span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: 'book antiqua', palatino"> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: 'book antiqua', palatino"> </span></p>
<p class="MsoNormal" style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: 'book antiqua', palatino">24.01.2014. 19:23h</span></p><p class="MsoNormal" style="text-align: center"><span style="font-size: medium"><a id="res_108552" href="http://unforgiven.blog.rs/gallery/9849/ljuljaska.JPG"><img src="http://unforgiven.blog.rs/gallery/9849/previews/ljuljaska.JPG" border="0" /></a> </span></p>Generalna2014-01-24T19:38:54ZunforgivenPostoji mesto gde si samo moja
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2013/12/05/postoji-mesto-gde-si-samo-moja
<p class="MsoNormal" style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: 'times new roman', times"><span style="font-style: italic; color: #333333">Postoje noći kada se jednostavno zagledam u tamu.. Ležim na
krevetu zagledan u neku samo meni poznatu daljinu i ba</span><span style="font-style: italic; color: #333333">š</span><span style="color: #333333"><em> kojim slučajem me odvede do tebe. Tebe koja
možda ne bi razumela zašto to činim jer i sama svome svetu daješ drugačije
boje. Ljubičastu,plavu.. Izbegavaš crvenu jer je ne voliš,ponekad i narandžastu..
Ali moje boje možda ne možeš da vidiš na isti onaj način na koji ih ja vidim..
Sav taj mesečev put koji me vodi ka tim mislima koje mi se u toj tami kovitlaju
umom nekad ume da bude prepun prepreka,trnovitih u nekim trenutcima. Ali
gazim,kaskam polako i pratim kuda me tako snenog odvode.. Kuda?! I ja se nekad
pitam ali sve što na tom putu vidim je svaki provedeni trenutak kraj tebe,svaka
tvoja reč koju je moj um upio.. Svaki tvoj pokret predosetim kao već u
odgledanom starom crno belom filmu.. Nekad u par trenutaka stane toliko
izdešavanih dogadjaja da srce počinje nekontrolisanom brzinom da ispumpava
krv,da lupa i na svom putu kida svako zrnce na koje naidje.. Čak ni ruka na
grudima ne uspeva da smiri dobovanje. Kao u nekom transu, graškice znoja
slivaju se niz čelo dok u tom transu lebdim iznad samoga sebe pokušavajući dušom
da se vratim u svoje telo, ali sama snaga te tame me odvlači u svaki delić tog
sećanja.. Svaki delić tvojih reči, tvojih osmeha i dodira.. Prepušten tebi
zaboravljam ko sam,čemu težim i koliko sve to traje.. Minuti prolaze kao dani,
dani kao meseci a meseci kao godine.. Ni sam nisam svestan koliko ovo traje,da
li su u pitanju trenutci,godine.. Minut kraj tebe nekad liči na večnost.
Prozivljenih 60 sekundi sa tobom ne mogu se po snazi uporediti ni sa godinama
proživljenih sa nekim drugim.. Tvoje oči, dva ogledala prelepa iscrtavaju priče
koje sa nestrpljenjem čitam iznova i iznova.. Sve te priče vezane za tebe,
mene, nas.. Sve me to kao krilima odnosi iz mene samog u neki svet koji nije
vidljiv ničijom sem samo mojom dušom. Prepuštam se tome i pružam ti ruku. Vodiš me na tren po snegu, belim poput najfinije bele boje.. Čvrsto me držeći potpuno me obuzima osećaj veličanstvenosti. To mi činiš svojim prisustvom, svojom
nežnošću i dodirima.. Prepuštam se tim osećajima, tim ogromnim mrvama pažnje.. I koliko god bude trajalo znaj da me u svakom trenu imaš potpuno samo za sebe..Ali kao i u svakoj iluziji koja me obuzme dok nisam pri sebi tmurniji deo cele priče se javlja kada iz tog bunila
uspem da se dočepam svoga tela, svog fizičkog bića daleko od sve te iluzije
koja me noćima progoni,koja me dovodi do stanja kada se duša od tela odvaja
kako bi mogla biti kraj tebe, jer je to jedino mesto gde te mogu nazvati
svojom.. Samo svojom...</em></span></span></p><p class="MsoNormal" style="text-align: center"><img src="http://25.media.tumblr.com/tumblr_ldht9tKRis1qzwhffo1_500.jpg" border="0" alt="Ti kraj mene..." title="undefined" width="500" height="276" align="bottom" /> </p>Generalna2013-12-05T00:01:05ZunforgivenSamo ti
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2013/11/19/samo-ti..
<div style="text-align: center"><span style="line-height: 17px; text-align: left; white-space: pre-wrap; color: #333333"><span style="font-size: medium; font-family: 'times new roman', times"><em>Neprestano imam želju mnogo toga da ti kažem. Da ti na tren opišem kako se osećam dok pričam sa tobom, dok mislim na tebe ili makar dok nešto činim za tebe. Ali je nemoguće. Nikada neću naći dovoljno dobre reči da izrazim makar i delić onoga što me obuzme kada si ti u pitanju.. Ima dana kada bih pobegao od svega, nestao sa ove planete povukao se u sebe i ostao sam. Bez igde ikoga.. A onda u svoj toj tami naidjem na obrise tvoga lika i vratim se. I odjednom se ponovo nadjem u tom klupku koje se vrti oko tebe. Oko tvog osmeha ili bilo koje izgovorene reči koje si mi uputila. Nekad maštovit i ponet snovima ležim i zamišljam da si kraj mene.. Da je oko nas jedno veliko ništa i da je zapravo i to ništa dovoljno da budemo srećni. Od snova se ne živi, u pravu su ljudi kad kažu ali zar je greh na tren pobeći iz ovog surovog sveta prepunog laži i mučenja pa makar i u taj san. Na tvoju livadu. Kažu dok ne nadješ nešto zbog čega bi umro nikad ni nećeš živeti. Sada se obraćam tebi. Tebi koja ovo možda nikada nećeš pročitati, tebi kojoj su moji snovi upućeni. Tebi koja osmehom umeš da mi izmamiš najlepši dan, tebi koja jednom rečju umeš da me ostaviš narednih bezbroj trenutaka bez reči. Tebi zbog koje se crvenim, bivam posramljen i prepun ludorija.. Tebi, tako jednostavno nesavršeno savršenoj. Ponekad vraćajući film unazad, zapitam se da li sam ikada sreo osobu tvoga karaktera, tvog osmeha i snage. I nakon svih padova, i nakon svih trzavica koje si doživela stojiš pred a mnom nasmejana, jaka i energična. U trenu mi povratiš snagu koju sam zarad drugih nebitnih ljudi godinama gubio. Tako nasmejana i jaka podsećaš me na mene samog. Ili jednostavno na ono sto sam nekada bio, a što bih voleo ponovo da budem. Uz tebe to i uspevam da budem. Mračna strana me na tren povuče sebi ali odmah se setim tvog osmeha, bilo koje tvoje reči nade i digneš me iz te bede. Ne postoji način, ni reč kojom bih ti se mogao odužiti za sve to. Da.Kažeš dobar sam sa rečima a ja čak ne umem ni da se izrazim onako kako se zapravo osećam. Kad kažem da si lepa, a ti se zahvališ a čak nisi svesna ni za šta mi se zahvaljujes. Lepa, u mom rečniku ni ne predstavlja nešto vezano za fizičku lepotu. Već predstavlja moje osećanje mene samog kad sam kraj tebe.Kažu da se lepota ne vidi, ona se oseća dušom. Ja tvoju osećam od prvog dana od kad sam te sreo. Zvuči malo preterano, ali od prvog dana si imala to nešto, nešto zanimljivo u sebi. Mimika, pokreti tela..Govor. Ne umem da objasnim, umem samo da se prepustim tome i u tome da uživam. Bezbroj primera da navedem ne bi bili ni približni onome što si učinila za mene. Osvojila si me slušanjem. Pomno upijajući svaku moju reč koju sam ti ikada izgovorio iako govoriš za sebe da imas loše pamćenje. Dok se crveniš, i dok zahvaljujući čaroliji ludog punog Meseca ovo čitas znaj jedno. Nikada niko nije uspeo da mene ovakvog ima opuštenog kraj sebe kao što si ti uspela.. Da me imaš kraj sebe i da je to sve. Da smo to ti i ja..Bez ikakve suvišne filozofije, dokazivanja.. I zaista sve nestaje i svi zakoni prirode ne funkcionišu u krugu oko nas dvoje kada smo zajedno.. Takvo nešto nikada nisam imao u svom životu i jedno je sigurno. Neću dozvoliti da izgubim to.. Osvojila si me i sada me imaš na svom dlanu.. Potpuno..</em></span></span></div>Generalna2013-11-19T00:59:46ZunforgivenInspiracija
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2013/11/15/inspiracija
<p class="MsoNormal" style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: 'times new roman', times"><em><strong>Inspiracija.. Trenutna..Ili možda ne.. Ili je možda
nepresušni izvor mojih inspiracija. Jednostavno ona.. Ime bi bilo suvišno jer
je ne mogu ograničiti samo imenom. Ipak mi znači više od tog ograničenog pojma,
imena.. Ona za mene nije ime, nije pojam... Ona je, neko, a ujedno i sve što u ovom
trenutku može da se nazove izvorom mog osmeha, sreće, blesavih trenutaka kada
hvatam sebe da sanjarim budan i da se osmehujem nekoj sunčanoj daljini a da svaki osmeh bude posvećen samo
njoj.. Zarumenela bi se kad bi sve ovo od mene čula, nazvala me luckastim a čak
i posebnim..A onda slegla ramenima i
zavalila mi se u zagrljaj..Baš odgovara mom zagrljaju, skovan je baš za nju..
Svaki položaj njenog tela u njemu odgovara.. A verujem da se često zapita odkud
tolika doza pozitivnosti se stvara kada smo zajedno.. Kada nam se pogledi
susreću, reči prepliću.. Kako svaki trenutak ni iz čega biva onaj savršen za
sve što se desi, bude izrečeno ili pokrene nešto novo. Neku magiju koja je
neobjašnjiva ljudskom razumu. Ili jednostavno nama samima jer na tren sve
nestaje kada smo zajedno i ostajemo sami, ogoljeni istinom da smo baš tu gde bi
trebali da budemo.. Magija ili nešto iznad magije, da, dešava se od prvog
trenutka. Od prvog pogleda, osmeha i dodira.. Ponekad zanesen rečima koje mi
uputi odletim nekud daleko noseći je na krilima koje mi naša magija stvori u
trenu. Na pusto ostrvo prepuno ideja koje samo nas dvoje razumemo, koje samo
nas dvoje možemo iskoristiti na onaj pravi i jedini način.. Ni iz čega stvaramo
nešto prelepo.. Ne postoji ni trenutak straha da će sve to nestati, da će naići
na dno bunara inspiracije kao kod ostalih smrtnika.. A šta smo zapravo nas
dvoje do istih tih smrtnika koji zajedno ruše sve zakone prirode, jedino dok su
zajedno. Jedina prava i dobitna kombinacija dva elementa, dva života.. Na
izgled sasvim suprotna a ujedno toliko similarna da navodi na strah od istog. Pozitivni
strah koji navodi da se zapitamo da li se to dešava nama ili je sve san. San
koji ima svoj završetak, san koji nas održava ili san koji je ostvarljiv na
javi.. Da, nešto zbog čega nikad ne bismo smeli da pokleknemo samo zato jer je
nesvakidašnje, do sad neobjašnjeno postojećim životnim načelima.. Pregršt
filozofije, pregršt želja i snova.. A za sve postoji samo jedan jedini
razlog..Njen osmeh.. Prepun života, energije i snage. Ništa drugo do njenog
osmeha nije u stanju da toliko pokrene lavinu onoga što se dešava u meni dok je
posmatram tako nasmejanu. Naša prednost
je u tome što se i pri najvećoj tišini razumemo onako kao što neko ni sa svim
rečima ovog sveta ne bi umeo.. Ćutke bi se osmehnula, uputila pogled a ja bih
znao da želi da je zagrlim. Sklonila pramen kose sa lica a ja bih je poljubio.
Završavao bih njene rečenice kroz osmeh a ona me prekorno pogledala i pogledom
dala do znanja da nije lepo čitati joj misli.. Često bi pokušala da ne misli na
mene, da se osami da odvuče misli od mene iako oseća da su i moje uprte njoj
samoj.. Oseća ritam moga srca kao i ja ritam svake pesme koju slušamo zajedno,
svake u kojoj pronalazimo jedno drugo.. To voli kod mene, to oseća pod prstima
dok me miluje.. Prepušta se i oseća svojom..Doslednom svega onoga što izgovori,
što podeli sa mnom i svega onoga što jeste dok je kraj mene.. Bez razmišljanja
bi govorila satima a da ni na tren ne pomisli da se gubim u njenim pričama, već
da je pomno pratim, oseća to.. Oseća se slobodnom i ispunjenom.. Zacrvenela bi
se kada bih joj uputio kompliment jer svi načini na koji to radim joj nisu
strani ali ima nečeg u mom govoru što ih čini iskrenijim i doslednim nje. Kako
me dodirom oseća, rečima i snovima tako je istim tim snovima vajam i iz nje
izvlačim sve najbolje, dokazujem da i mana ima svoje čari ako se gleda iz
sasvim drugog ugla.. Dok sanjam o njoj, nesvesno joj dokazujem koliko mi je
bliska i činim da bude slobodna sa svojim mislima, da diše širokim plućima i
bude sve što jeste.. A to što jeste je ono što je karakteriše
takvom..Prelepom...</strong></em></span><span></span></p>Generalna2013-11-15T22:27:38ZunforgivenZamišljen...
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2013/11/10/zamisljen...
<p style="text-align: center"><span style="font-size: small; font-family: 'trebuchet ms', geneva"><em><span class="userContent" style="line-height: 15.454545021057129px; color: #333333">"Hej,što si se skucao?", upitao me je glas čoveka čiji lik jedva nazirem kroz oblak gustog dima cigareta.."Ma ne, ništa. Ok sam."..odgovorih.. "Ok, onda promeni pesmu,najbliži si.."..Da, mislio je da sam fizički najbliži, a ja mislima daleko.. Kraj nje, na nekoj plaži..Ili jednostavno mesto nije bilo bitno, bitno je da je ona tu.. Dok je mislima vajam i dok je oblikujem nekako iz svog tog dima.. Vidim je kako sedi naspram mene, na stolici prekrštenih nogu, nasmejana kao uvek. Jagodice, oblik lica sve je tu.. Pokušava mi nešto reći ali je ne čujem. Vidim micanje usana, onog pogleda poluotvorenih očiju kada pokušava da me dozove sebi a ja nepomično sedim sam u toj fantaziji i pokušavam da razaznam šta mi govori.. Nekom neobjašnjivom silom sam prikovan za fotelju i sve što mogu je da se trudim da je čujem i razumem.. Čini mi se da sati prolaze u tim besomučnim pokušajima da čujem šta govori..Ali ne uspevam.. Odjednom, oblak dima iščezava i ona nestaje, a ja hvatam sebe kako sedim u istoj toj sobi, sada već bez dima sam, bez svih onih ljudi koji su bili tu.. Nekada vreme proleti u trenu, ali zašto uvek kada je ona tu..?Da bar hoće da stane...</span><span class="userContentSecondary" style="line-height: 15.454545021057129px; color: #333333"><span class="fcg" style="color: gray"> </span></span></em></span></p><p style="text-align: center"><img src="http://fc04.deviantart.net/fs70/f/2010/250/a/3/she__s_leaving_home_by_richardaltenburg-d2y9oxb.jpg" border="0" alt="She's leaving" title="undefined" width="467" height="700" align="bottom" /> </p>Generalna2013-11-10T21:07:17ZunforgivenOne of my dreams...
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2013/10/18/one-of-my-dreams...
<p style="text-align: center; margin: 0px; white-space: pre-wrap; color: #333333; line-height: 15.4545450210571px"><strong><em><span style="font-size: medium; font-family: 'trebuchet ms', geneva">One of my dreams...</span></em></strong></p><p style="text-align: center; margin: 10px 0px 0px; white-space: pre-wrap; color: #333333; line-height: 15.4545450210571px"><span style="font-size: medium; font-family: 'trebuchet ms', geneva"> "Požuri..", čuo se glas spolja..."zakasnićemo, nemoj da se vučeš. Jesi li ponela sve što ti treba?"... "Jesam jesam gde si zapeo aman čoveče, pa ne kasnimo toliko baš", odgovorila je.. "Hmm, da, ne kasnimo ali ukoliko nastavimo da se raspravljamo ovde počećemo i sa kašnjenjem, ja to samo želeo da te malo požurim da bismo stigli na vreme.", "Na vreme?!", začudjeno je pitala."Kako to mislis na vreme,šta si sad smislio barabo jedna?", nasmešila se i očekivala odgovor. "Ne razumem na šta ciljaš, samo ne želim da mi se istopi meso za roštilj, to je sve." Okrenuvši se zagrizao je usnu i šeretski se nasmejao sebi u bradu kako ne bi primetila. "Aha, ok. Mislila sam samo..ma nije ni važno. Gde su deca?",okrenula se ka kući i počela da ih doziva.. Ubrzo potom dotrčala su dva mala andjela plave kosice i nebo plavih očiju. Dečak otresit već napunio 10 godina i mala princezica koja uskoro puni 7 skotrljali su se niz porodični trem da zagrle svoju mamu. Mogao bih danima da je posmatram, bez ijedne izgovorene reči koliko pažnje, ljubavi i dobrote pruža tim malim anđelima. Kako ima strpljenja za sve njihove nestašluke, a i uostalom zar svi nismo bili takvi. Ja barem znam da jesam. Posmatrao sam ih i tada iz prikrajka kako ih grli i kako je grle. "Slušajte babu i dedu dok smo tata i ja van grada, ubrzo se vraćamo." rekla je sa dozom tuge što mora da ih ostavi na kratko. "Ma kevo ne brini ništa ja sam tu da držim sve pod kontrolom" ponosno se brecnuo dečak. "Ehej,kako to razgovaraš sa majkom, nije ona za tebe keva već mama. Hajde da čujem sad" odbrusio sam mu. "Dobro, izvini mama. Nisam mislio ništa loše. Čuvaću seku i slušaćemo babu i dedu".. Ta scena će mi ostati urezana u pamćenje dok god sam živ. Prišao sam mu i zagrlio ga i na uho šapnuo "To je moj dečak, prava momčina.".. A ona, mala princezica bila je blago rečeno andjeo naspram ovog vragolana ali kapiram da je i bolje tako, smatram da će je vragolan čuvati izistinski čak i kad nas ne bude više bilo. Princezica me je podsećala na nju, dok je bila mlada. Uvek živahna, uvek spremna za igru, za učenje novih pesmica i svega onoga što detetu treba da bude prioritet u detinjstvu. Odisala je nekom snagom koja me je fascinirala, koja me je osvajala svaki put kad me pozove da mi pokaže novu smišljenu igricu, naučenu pesmicu ili nacrtani crtež. Ujedno bili su naša slika i prilika dok smo bili mladi i puni života. "Dušo vreme je da krenemo, šalio sam se za ono požurivanje."pokušao sam da je odvojim od malenih i da je nekako ubedim da će biti sve ok ta dva dana dok nas ne bude bilo. "Pođimo sad. Ti mali da čuvaš sestru i da slušaš babu i dedu. U nedelju ujutru idi sa dedom u nabavku da mu pomogneš, jel dogovoreno?!" upitao sam ga.. "Ok ćal... ovaj hoću tata, ne brini se ništa".. "Momčino moja"..Prišao sam mu i zagrlio ga jako. Pozdravili smo se sa svima i polako uputili ka kolima. Preslišavajući se da li sam sve poneo zanemario sam činjenicu da sve što mi je i bilo potrebno je ona i da uzalud razmišljam o drugim potrepštinama. Polako smo se ukrcali i krenuli na put. Ona je još uvek pod uticajem mališana pa je sledećih dvadesetak minuta nisam ništa zapitkivao. "Možeš li da izvadiš aparat iz te pregrade, molim te, i da slikaš ovaj zalazak sunca za mene." zamolio sam je.. "Naravno dušo." posegla je rukom ka pretincu u kome je bio aparat. "Biće oni dobro dušo, znam da brineš i da je ovo prvi put da ih ostavljamo ali ne brini sve će biti ok".. pokušavao sam da je utešim.. Zatim me je pogledala onako umiljato klimnula glavom u znak prihvatanja onoga što sam rekao. "Da, biće oni dobro. Darko će da vodi računa o Nataši kao što nam je i obećao i sve će da bude u redu." odgovorila je.. Nisam zagrizao, znam da je to rekla samo da bi me smirila. Volim to kod nje, što je ma koliko u problemu bila uvek imala snage da to idrzi, da stisne zube i da jednostavno iznese sve kako treba. Uvek sam bio tu i divio se njenoj snazi, njenoj odlučnosti da sve bude u savršenom redu. Kako jednostavno takvoj osobi da se ne diviš, da je ne voliš i budeš joj uvek podrška. Obožavao sam njen optimizam, a sada, sada je to već nešto zbog čega je volim svim srcem i dušom. Otresita i jaka. To je sve ono što mi je oduvek trebalo. A kad se setim samo, koliko mi je trebalo da je osvojim, koliko da razbijem tu spregu izmedju nas. Upornost se isplatila. Sada imam nju i dva andjela za koja zivim. Počela je da škljoca aparatom, da se smeši i privikava na novonastalu situaciju. Ja sam počeo da pevušim neku sebi samo poznatu pesmu i atmosfera je već počela da postaje opuštenija. Vozili smo se kroz divne predele koji su iziskivali potpuno posvećenje pažnje istom. Oduševljavala se kao i ja svim tim. Predugo nismo posvetili jedno drugome makar jedan ovakav odlazak u prirodu. Ali sada sam morao makar na tren da pobegnem od svega i da joj priredim nešto za pamćenje. Ubrzo potom smo stigli na to naše famozno jezero. Sam prilaz kući je bio skroman. Mala kućica u vidu dupleksa koji sam ja koristio za momačke žurke. Unutar kućice je bio kamin a ispred kamina kauč gde sam se obeznanjen više puta kao momak budio. Sve dok, eh.. To ćemo ostaviti za kasnije. Ušli smo u kuću i odmah je moglo da se čuje "Ok, vidim da ću ja ovde imati dosta posla. Daj mi nekoliko minuta da se organizujem i moćiću da nam spremim večeru nakon toga." puna entuzijazma je to rekla i bacila se na provetravanje kuće. Prišao sam joj sa ledja i obuhvatio je obema rukama i poljubio po vratu iza levog uha. Volela je to i znam da se tog trena setila prvog mog dara njoj. Tog poljupca koji ju je uvek pratio svuda gde god bila,a bila je i razdvojena jedno vreme od mene. Nasmešila se onako kako samo ona ume i prepustila mom poljupcu. "Deca u Keniji, deca u Keniji, svetska ekonomska kriza.. Aman čoveče spavaćemo u prašini budeš li me ometao tako. Pusti me da se koncentrišem", iako joj je prijalo pokušala je da bude odlučna u svojoj nameri da završi započeto. "Ko je rekao da ćemo spavati večeras" upitao sam je i nasmešio se vragolasto... Razrogačila je oči uhvatila me rukama za obraze i poljubila toliko strasno da mi se celo telo naježilo. Umela je to često da uradi. Obožavam njene poljupce, tako strastvene, tako mile. Okrenula se, ne mogavši da sakrije crvenilo i osmeh zadovoljstva i uputila ka spratu gde nam je bio krevet. "Ajde idi prošetaj malo dok ja ne sredim sve ovo, biću gotova za četrdesetak minuta sa celom kućom a ti nadji nešto čime bih se zanimao.".. Uzdao sam se u to što je rekla, kako bih mogao da ostvarim zamišljeno. "Važi dušo, izaćiću na kratko da prošetam pored jezera".,. Okrenuo sam se i uputio poslavši joj vazdušni poljubac. Uhvatila ga je i stavila kraj srca. To je ono što me je osvajalo svaki put kad to učini. Ubrzo potom bacila se u sredjivanje. Baš onako kako je i za očekivati od nje. Pevušila je i radila. Nikad joj ništa nije bilo teško. Čak ni posle napornog dana da dodje kući da nam spremi sutlijaš ili čupavce. Tolika harizma, snaga i volja. Nekad se zaista zapitam čime sam sve to zaslužio. Ali sam zahvalan Bogu što je imam. Dok sam šetao pored jezera i prikupljao grančice za vatru mislima sam uveliko bio u danu kada sam je prvi put ugledao. Kao i ranije, pravio sam često letnje žurke gde se znalo da je svako dobre volje i raspoloženja uvek pozvan. Jedne večeri, došla je sa mojom drugaricom Oljom. Bila je tako prelepa. Skromna, nasmejana i komunikativna. Te oči obasjane mesečinom nisam mogao a da ne primetim. Usne tako medene a osmeh onaj od koga srce stane.. Obučena u crne helanke i majcu na bretele izgledala je graciozno svakim svojim korakom. Za oko mi je zapao njen pirsing u nosu, tako slatko i medeno.Uh. Davno to beše a u mislima kao da se desilo pre tren ili dva. Ubrzo potom žurka se zahuhtala i ja sam se našao u društvu koje me baš i nije oduševljavalo svojim prisustvom. U glavi mi je bila ona. Njene oči, osmeh, držanje i gracioznost. "Bože, da li je stvarna." Pitao sam se celo veče iako je bila na drugoj strani imanja. Šta to ima u sebi što me je osvojilo na prvi pogled. Možda je to od onih stvari koje nas osvajaju a da nismo ni svesni toga. Najlepše i najdivnije stvari se ne mogu nikako opisati rečima ili objasniti. Pa čak ni samome sebi. Jednostavno su eto, tu. Desile su se i zašto zamarati sebe razmišljanjem o tome bolje se prepustiti tome. Iako na sasvim drugoj strani, razmenjivali smo poglede celo veče. Video sam da se u jednom trenutku odvojila od Olje i krenula ka ljuljašci koja se nalazila neposred jezera. Sela je i zamišljeno gledala u mesec. Dvoumio sam se da li da pridjem, nisam želeo da izgledam napadno. Ali želja da je upoznam bolje je bila jača od mene. Prišao sam joj sa ledja i nakašljao se koliko da je ne uplašim ako bilo šta drugo kažem dok je tako zamišljena. "Khm,ćao, ovaj mislim opet se srećemo", nekako sam izustio. "Da, baš čudno kao da uopšte nije tvoja žurka" našalila se sa mnom što me je nateralo da se zacrvenim jer sam ispao šeprtlja. " Haha da u pravu si. Ja sam Val" i onda sam shvatio da ona to već zna. "Da, znam upoznali smo se neposredno pred moj dolazak i verujem da znaš i ti moje im..",prekinuo sam je onako baš kao šeprtlja i izustio "Marina, da znam tvoje ime i drago mi je što sam te upoznao i ujedno što si mogla da izdvojiš vremena da dodjes".. Nekako sam priveo već dovoljno nebuloznu rečenicu kraju. "Uh čoveče, zašto mi je toliko teško da se skoncentrišem u njenoj blizini" pomislio sam. " Nego Val, Vali.. Jel mogu da te zovem Vali?" upitala me je.."A,šta? A da, naravno da možeš. Izvini zamislio sam se nešto. Naravno da možeš da me zoveš tako. Nekako je čak i slatko." pokušao sam da ovu propast od konverzacije skrenem na neku drugu temu. "Da li mogu da sednem kraj tebe?"upitao sam je.. "Naravno, osećaj se kao kod sopstvene kuće"nasmešila se i našalila. "haha, da da.. Baš ste ljubazni gospođice.".. Par trenutaka smo ćutke gledali u Mesec ne znajući ni jedno ni drugo šta da progovorimo. "Jesi li možda.." pokušao sam da je pitam ali me ujedno prekinula sa "Divan je zar ne?"..Zbunjen sam je pogledao i videla je da ne znam o čemu priča nastavila "Mesec blesko, šta si se pogubio. Vidiš kako je lep i pun.".. "Hmm pa možda baš zbog toga i jesam pogubljen, pun mesec, ja mesečar i tako hoće pomalo sve te lepote da utiču na mene" izgovorio sam. "Oho, mesečar kažeš. Nikad nisam upoznala nijednog mesečara. Pričaj mi kako je to.".. " Pa, nekad ume i da bude toliko konfuzno kad se probudiš a ljudi oko tebe počnu da pričaju neverovatne stvari koje si radio ili nisi radio ali s obzirom da znaš kakva ti je mašta nije teško da poveruješ"... "Vau, a da li se sećaš nekad nekog mesečarenja?" upitala me je.. "Noup, ničega. To je taj deo koji me redovno i naplaši jer zaista je bilo svačega što su mi ljudi pričali da sam radio a da nisam svestan toga. Tako da Mesec zaista utiče na moje ponašanje za vreme sna. A nekad i za vreme budnog stanja." "OOO pa da li si sad budan, da te uštinem", nasmejala se i uštinula me je tako da su mi trnci prošli niz kičmu. Osetio sam varnicu i zaista prijatan osećaj lagodnosti. Nasmešio sam se i rekao "Ne, spavam, sada ću da se pretvorim u vukodlaka i da te pojedem živu graaaaa" krenuvši rukama ka njoj, ljuljaška se zaljuljala i nas dvoje smo tresnuli o zemlju. Počela je da se smeje toliko glasno da sam mislio da se zacenila. Nakon toga sam i ja uhvatio maha u smejanju i tako smo ostali da ležimo u travi dok nam se isti onaj Mesec verujem smejao takodje. Nakon nekog vremena samo se stresla,i shvatio sam da joj je zima. Pridigao sam se i pomogao joj da ustane i u jednom trenutku njeno lice je toliko bilo blizu mog da sam poželeo da je poljubim. Suzdržao sam se. Nisam želeo da upropastim trenutak. Skinuo sam svoju jaknu i ogrnuo je. "Hvala ti, divan si" rekla je.."Nema na čemu, ne mogu da dozvolim da se smrzneš." .. Nekako mi je cela ta noć bila tako puna strasti i čežnje. Krenuli smo u šetnju pokraj jezera. Noć je uveliko uzimala maha i za tren smo se našli na drugoj strani jezera. Mesec se ogledao u jezeru i stvarao siluete koje su bile predivne. Pokušavali smo da tumačimo oblike i svako je video nešto svoje podsvesno. Došao je trenutak kada je morala da ide kući. Olja je dotrčala i prekinula nas. "Ehej vas dvoje, pa gde ste celo veče. zabrinula sam se za vas." sa osmehom je izustila to. "Pa evo tu smo, pričamo samo. Malo smo prošetali i to je to", nekako zbunjeno sam uspeo da izgovorim. "Da, da, vidim ja Val da vi šetate" i namignula mi. "Khm, devojčice mislim da je vreme da krenemo. Društvo se rasturilo a nas dve bi bilo red da krenemo kući." završila je Olja, a u tom trenu i meni a i njoj se na licu pojavio izraz lica žaljenja što je toj večeri došao kraj. "Ali tek ste stigle, zašto tako brzo idete?" upitao sam.. "Da Olja, ostanimo još malo veče je tek počelo".."Kako tek stigle, jel vidite vas dvoje koliko je sati? Nestali ste oko 8 a sad je vec pola 2 ujutru".. "O Bože zar već toliko ima?" Upitao sam.. "Hmm očigledno u dobrom društvu vreme leti." nasmešila se i pogledala me pravo u oči. Taj pogled, pamtim i pamtiću.. U jednom trenutku hvatam sebe kako se držim za tu ljuljašku i vratio sam se u sadašnjost. "Hmm bolje bi bilo da završim ono što sam započeo"pomislio sam.. Krenuo sam da se presabiram gde sam ostavio sto pre dve nedelje kada sam isplanirao sve ovo. Našao sam ga i iz kola sam izneo već gotovu večeru i hvala Bogu na termalnim posudama inače bi sve propalo. Uz veceru izneo sam i flašu vina. Da, znam kako se ponaša kada popije makar jednu čašu ali prilika za to je i vise nego idealna. Od nje ni glasa nema, čak mi to i ide u prilog da plan sprovedem u delo. Iza kuće sam našao stolice i sto postavio u blizini tog drveta na kome je ljuljaška. Sve sam poredjao kako treba i kako ona ne očekuje. Sveće na stolu i po čaša za vino, kao i ono glavno. Večera. Mir, tišina i predivno veče. Nalik onome kada smo se upoznali. Vatrica da nas greje nedaleko pokraj stola.Plan mi je bio da je na prepad izvedem iz kuće. "hmm šta bih mogao da učinim. Aha, znam." spremio sam se.. "Marinaaaaaaaaaaaa..." Vrisnuo sam i uleteo u kuću.."Marina gde si, izadji brzo" vikao sam iz sveg glasa. Sva unezverena se pojavila iz kuhinje i pitala "Gde gori,šta se dereš kao manijak?".. Tako mi je bila slatka pomislio sam. "Ma, dodji ovamo imam nešto da ti pokažem" smirenim glasom sam rekao. "Čekaj čoveče nisam završila još".. "Ma ostavi sve ovo moraš da vidiš, kasnije ćeš da završiš." skočio sam do nje, uhvatio je i poneo do izlaza kuce."Sad ću da te spustim i da ti prekrijem oči rukama a ti ne pokušavaj da gviriš".. To sam i učinio i polako je korak po korak doveo do stola gde nas je čekala večera. "Jesi li spremna?" upitao sam. "A valjda jesam, iako ne znam šta me čeka" zacerila se kao šiparica. Opet je pokušavala da se šali sa mnom kao ono veče. "Ok idemo. Uh".. izdahnuo sam.."Izvoli dušo, ovo je za tebe" otkrivši joj oči pred njom se stvorilo sasvim skromno mestašce i večera obasjana mesečevim zracima i svećama.. "Ali, kad si.." pokušala je da izusti.."Ne razmišljaj o tome sad. Važno je da si zaslužila i da sam ovo već dugo želeo da ti priredim".."Ali zašt.." prekinuo sam je sa " Ne razbijaj glavu. samo uživaj. Dozvoli da sednemo." Otpratio sam je do stola izvukao stolicu i smestili smo se. Oči su joj caklile kao tinejdzerki kakva je bila kad sam je upoznao. Videlo se da je bila zatečena, da nije očekivala nešto ovakvo. Celo veče smo se smejali, pričali i držali za ruke dok u jednom trenu nije izustila nešto što me je zaintrigralo. "Želim da uradimo nešto." i pružila mi ruku sa željom da je pratim. Pristao sam i pružio joj ruku bez ijedne izgovorene reči. Stegla mi je ruku i povela me je. Ni manje ni više nego do ljuljaške gde smo oboje seli i ćutke posmatrali mesec. "Imala sam želju da uradimo nešto što nismo odavno."rekla je.. "Šta to ljubavi?" U tom se okrenula prema meni i gurnula me i ponovo sam pao sa njom na travu i počeo sad ja da se smejem i cerekam kao ona one večeri. Smejala se sa mnom i u jednom trenutku mi vratila tu najlepšu noć kada sam je upoznao. Zagrlio sam je i tako smo ostali da ležimo neko vreme gledajući Mesec. "Divan je večeras i opet pun i sada shvatam zašto si napravio ovu ludoriju i hvala mu na tome".. Osetio sam se ponosnim što je imam, što smo tu gde smo posle svih tih godina. "Da li znaš da je danas.." utom sam je prekinuo i izustio "..tačno trinaest godina kako smo se na ovoj ljuljasci zajedno ljuljali po prvi put".."Da. znam dušo.." završio sam rečenicu i susreo se sa njenim pogledom, i kada sam pokušao da izgovorim koliko mi je lepa večeras privila se uz mene, zgrabila me za obraze i poljubila kao što me pre tog trenutka nikad tako nije poljubila... Prepustio sam se i osetio nedostižnu sreću... "Hvala ti što postojiš ljubavi..." izustila je i spustila glavu na moje grudi milujući mi lice svojim divnim rukama.. To je bilo sve što mi je potrebno da budem najsrećniji čovek na svetu.. </span></p><p style="text-align: center; margin: 10px 0px 0px; white-space: pre-wrap; color: #333333; line-height: 15.4545450210571px"><span style="font-size: medium; font-family: 'trebuchet ms', geneva"> 18.</span><span style="line-height: 15.4545450210571px; text-align: center; font-size: large; font-family: 'trebuchet ms', geneva">10.2013. 21:13h</span></p><p style="text-align: center; margin: 10px 0px 0px; white-space: pre-wrap; color: #333333; line-height: 15.4545450210571px"> </p><p style="text-align: center; margin: 10px 0px 0px; white-space: pre-wrap; color: #333333; line-height: 15.4545450210571px"><img src="http://www.zaslike.com/files/a40vcqong52i5irsks.jpg" border="0" alt="Swing of my life.." title="undefined" width="900" height="630" align="bottom" /></p>Generalna2013-10-18T22:30:44ZunforgivenNije teško...
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2013/02/09/nije-tesko...
<blockquote style="border-left-width: 5px; border-left-style: solid; border-left-color: #dddddd; margin: 0px; padding: 0px 15px" style="border-left-width: 5px; border-left-style: solid; border-left-color: #dddddd; margin: 0px; padding: 0px 15px"><p style="margin: 0px"> </p><div style="text-align: center"><span style="font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; color: #333333"><span style="line-height: 19.078125px"><em><br /></em></span></span></div><em style="color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; font-size: 12.727272033691406px; line-height: 1.5em"><div style="text-align: center"><em style="font-size: 12.727272033691406px; line-height: 1.5em">Sve dok se to ne desi nama.. Nije teško poverovati sve dok se to dešava drugima.. Sasvim drugim individuama koji nemaju ničeg zajedničkog sa nama. Možda čak ni isto nebo nad nama. Ili pak sličan vazduh koji udišemo. Sve je lakše kad se drugom dešava. A onda kao iz vedrog neba munjom ošine nas onaj osećaj, znate o čemu govorim, osećaj da nešto počinje nama da se</em><em style="font-size: 12.727272033691406px; line-height: 1.5em"><div style="display: inline !important"><em style="font-size: 12.727272033691406px; line-height: 1.5em"> dešava. Onaj osećaj kada zadrhtimo bez ikakvog vizuelnog razloga. Mali nagoveštaj misli nas natera da nam telom prođu trnci. Da nam telom prođe još uvek neobjašnjiva struja koja nas ne ubija, već naprotiv oživljavava, budi u nama nešto što u istom momentu nas i plaši i snabdeva snagom. Snagom volje kojom bi mogli poleteti do najudaljenijeg mesta na planeti ili možda čak i dalje. U maštu, gde granice ne postoje, gde je sve ružičasto i bajno. Srce počinje da dobuje sve brže i brže i sva ta krv obuzima nam telo, vrela krv koja ključa i neprestano cirkuliše noseći tu struju, to osećanje straha i spokoja u jednom. Osećaj kada je ugledaš kako korača a u mislima vreme usporiš do te perfekcije da svaki pokret njenog tela osmotriš, kao i promenu njenog lica i osmeha koji se rađa kada te ugleda. Isti onaj osećaj koji se može porediti sa hodanjem po oblacima, po velikim količinama toplog i vlažnog vazduha koji se na tolikoj visini hlade i obrazuju oblike koje samo naš um može da razume, da vidi, da oseti. Možda, ili pak zapravo i jeste u pitanju naša mašta i kako dozvoljavamo spoljnim uticajima da utiču na nas. A šta ćemo sa onom brobom u sebi? Šta ili ko njoj dozvoljava da nas obuzme i odvede toliko daleko. Najteža je ona borba u sebi kada pokušavamo da utvrdimo ima li dovoljno razloga da se to desi nama. Ko smo mi zapravo? Obične individue koje nisu ni svesne svog postojanja sve dok ne izgubimo deo sebe. Tada provedemo ostatak života žaleći za tim izgubljenim delom sebe. Bezuspešno je pokušati da ga povratimo, čak ni laganjem sebe da smo jaki. A sve samo zbog toga što nismo verovali da se dešava nama. U carstvu bajki nema mesta za nas, ali u nama ima mesta za stvaranje svojih bajki. To nam niko ne može oduzeti do nas samih. Ona snaga kojom smo verovali u bajke koje su drugi izmislili ne moze da bude ni približna istoj onoj kojom možemo da verujemo u našu i istu sačuvamo od nas samih. Dok korača u glavi se rađa bezbroj novih ideja, bezbroj novih scenarija ali na tren se prepustiš jednostavnosti veličanstvenog prizora. Jednostavno ostaviš sav svet sa strane i postaješ nešto sasvim nezavisno od ovog sveta. Duboko ponireš u dubinu tog trenutka i posmatraš. Posmatraš kako korača, kako ti prilazi dok joj u očima vidiš sve ono što te čini srećnim. Sjaj, snagu, lepotu, gracioznost, želju. Želju da je sve to stvarno, da ti oblaci nikad neće nestati, da će zauvek biti oslonac vas dvoje, granica izmedju jave i sna. Utonuti u san bio bi greh i propustiti takav doživljaj. Takav veličanstveni trenutak. Na tren sklapaš oči pokušavajući da zamisliš lepši prizor od postojećeg ali hvataš sebe u bunilu jer takvo nešto ne postoji i ceo život ti se odigrava pred očima, pred tvojim otvorenim očima i po prvi put ne moraš da maštaš da bi doživeo predivnost božanstva. Po prvi put. Ljudi ne uzimaju za ozbiljno važnost nekog prvog dešavanja a on nas neprimetno obeležava u svakom smislu našeg postojanja. Tako i ti dok je posmatraš kako ti prilazi, budan sanjaš o njoj. O njenim koracima, osmehu i onom sjaju u očima zbog kojeg ti srce neprestano udara sve jače i jače prateći njen puls na vratu koji je uzburkan sličnim ili možda ipak istim emocijama. Onaj trenutak koji se desi između dva otkucaja srca je onaj za koji vredi živeti. Neko između dva otkucaja srca se zaljubi, zavoli ili pak nestane. Ako je život prekratak za maštanje, ako je prekratak za život onda definitivno nije prekratak za ljubav i svoje prepuštanje njoj. Kako ti se korakom približava razmak između dva otkucaja je sve manji i manji, oči ti postaju sve uprtije ka njoj, ka njenom osmehu. Istom onom osmehu kome si pohitao istog trena kada je poželela da te vidi. Sav taj osećaj od trena kada si je ugledao, od trena kada je zakoračila ka tebi može se manifestovati nigde drugde nego u tvojim očima i na tvom licu. Sam osećaj blaženstva koji ona možda nikad neće razumeti jer se i u njoj odvija borba koju ti nikad nećeš moći razumeti. Pogledima se razumete i bez izgovorene reči razmenjujete tu energiju iako se još niste sastali, niste prišli jedno drugom. Sve se to odvija u par sekundi a izgleda kao večnost, kao večnost njenog prilaženja tebi. To je jedina večnost koja ti odgovara, sve dok je gledaš, tako umivenu radošću jer znaš da je taj osmeh namenjen tebi, da su te sjajne okice nasmejane zbog tebe i u tom carstvu zvezda predstavljaju najlepše zvezdice koje igrom slučaja gledaju baš u tebe. Za takav trenutak vredi živeti i osvežiti sećanje na njega. Svakodnevno. Svake večeri pred spavanje. Svakog trena pa čak i kada vas dele kilometri. Granice i daljina nisu ništa drugo do zamišljenih linija na mapi, s tim da mapa nestaje kada se nađeš u zoni tvoje mašte, u predelu gde nikakvi zakoni ni fizike ni prirode ne uspevaju da poremete tvoj osećaj trenutnog. Jedan mali trenutak je dovoljan da sve to izgleda tako divno, samo jedan mali trenutak da upoznaš svaki deo njenog bivstvovanja, njenog postojanja na Zemlji, kraj tebe.. Oblaci koji su pod vama ni ne shvataju kakvu sliku u tvojoj glavi stvaraju dok korača ka tebi, koji se u nekim trenutcima ponizno trudiš da sve ispratiš potpuno i svaki detalj upiješ srcem. Kao anđeo obasjana svetlošću ka tebi prilazi, ni ne sluti kakvu veličanstvenu sliku si stvorio o njoj. Osmeh, pogled u očima. Sve do najsitnijeg detalja te asocira na anđela bez krila koji hodi oblacima ka tebi a nije ni svestan svog postojanja. Sve se jednostavno uklapa po slici u tvojoj glavi, ali kako joj dokazati, kojim postupkom, kakvim pogledom joj nagovestiti kakvo Božanstvo ona u tebi budi. Reči ne mogu dokazati ni objasniti tvoje viđenje tog trenutka, bez obzira što on traje tek nekoliko sekundi i ubrzo će iščeznuti poput zalaska sunca u poslednjim trenutcima svog životnog dana. Kako joj dočarati sve to a ostati svoj. Obasjana svetlošću razdaljina između vas se smanjila na svega pola koraka, a ti na trenutak sklapaš oči ne bi li upio njenu sliku u svoje sećanje koje će noćima da te čuva. Pružaš joj ruku i dodiruješ njenu već ispruženu rukicu a drugom je prihvataš u zagrljaj koji si tako, čini ti se, dugo želeo da osetiš iako vas je u tom tvom bunilu nekoliko sekundi usporilo čitavu večnost. Ljubi te a ti je pogledaš pravo u oči, iste one okice koje sjaje zbog tebe. I gledaš svog anđela i na tren imaš onaj mali smešak koji ona vrlo dobro zna. Tišinu trenutka prekida njeno pitanje "Zašto me tako gledaš?" i tada shvataš da se ponovo vraćaš u realnost i da bi dao sve na svetu da ona bar na kratko vidi svet i sebe tvojim očima...Nasmešiš se i odgovoriš joj, "Sviđaš mi se.." a i sam znaš da to nije ni najsitniji delić onoga što si upravo doživeo...Možda nekad i uspe da razume...</em></div></em></div></em><p> </p><p style="text-align: center; color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; font-size: 12.727272033691406px; line-height: 1.5em; margin: 0px"> </p></blockquote><p style="text-align: center; margin: 0px; font-size: 12.727272033691406px; line-height: 19.488636016845703px; color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif"> </p><blockquote style="border-left-width: 5px; border-left-style: solid; border-left-color: #dddddd; margin: 0px; padding: 0px 15px; color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; font-size: 12.727272033691406px; line-height: 19.488636016845703px" style="border-left-width: 5px; border-left-style: solid; border-left-color: #dddddd; margin: 0px; padding: 0px 15px; color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; font-size: 12.727272033691406px; line-height: 19.488636016845703px"><p style="text-align: center; margin: 0px; line-height: 1.5em"><em>09.02.2013 19:44</em></p><p style="text-align: center; margin: 0px; line-height: 1.5em"> </p><p style="text-align: center; margin: 0px; line-height: 1.5em"> </p></blockquote>Generalna2013-02-09T21:02:47ZunforgivenTvoj osmeh...
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2012/07/07/tvoj-osmeh
<div style="text-align: center"><span style="line-height: 13.63636302947998px; text-align: left; color: #333333"><span style="font-size: medium; font-family: 'andale mono', times"><span style="white-space: pre"> </span><strong><em>"Želim samo da si mi blizu. Samo da se nađem na par koraka,par centimetara od tebe. Prihvatljivo je čak da smo bar u istoj prostoriji, makar ona bila dimenzija miliona i miliona kvadrata. Samo da si mi na oku. Ti i tvoj osmeh. Osmeh koji ubada ravno u srce poput najoštrije strele. Tvoj pogled i tvoje oči, dva svetla dragulja koja neprestano sjaje."</em></strong></span></span></div><div style="text-align: center"><span style="font-size: medium; font-family: 'andale mono', times"><span style="line-height: 13.63636302947998px; text-align: left; color: #333333"></span><span style="line-height: 13.63636302947998px; color: #333333"><span style="white-space: pre"> </span>Spušta pogled ka pultu tražeći nešto. Neko se stvara nenadano ispred nje i dobacuje „Mene tražiš možda?“. U tom trenu prepoznavši njegov glas krajevi usana počinju da se razvlače u već dobro poznati osmeh koji ga je osvojio već pri prvom kontaktu sa njom. „Ne,previše si veliki da bi stao u ovu fioku. Tražim olovku da popunim ovaj formular koji mi je Mario tražio pre pola sata a ja nikako da ga popunim.“,u tom podiže pogled i oči koje užurbano prelaze preko svakog pedlja stola se susreću sa njegovim kako zure u nju. „A što me ti tako zaljubljeno gledaš?“brecnu se na njega. „Ja??! Odkud ti to? Ja se samo..ovaj.. pa znaš volim da..mislim ogledam se,odn zamislio sam se samo nešto. Gledao sam kroz tebe eto baš u onu tačku tamo vidiš?!“,pokazujući rukom ka nekoj imaginarnoj tački na zidu iza njenih leđa. „Jeste jeste,umoran sam nešto pa sam sanjiv.Gde ja zaljubljen.Znaš me valjda.“.odgovorio je,znajući da nije progutala to. Oduvek je voleo tu njenu direktnost,otvorenost kojom je obasjavala celu prostoriju i sve ljude oko sebe. Direktna, divlja neukortiva. Svetlih očiju i smeđe kose sa po nekim svetlim pramenom. Ali osmeh, osmeh je njeno najveće oružje,pred kojim sve vojske padaju ne znajući čak ni za sopstveni poraz. „Nego reci mi, kako si se provela sinoć na svirci u Oluji. Čuo sam da je grupa bila i dalje tajanstvena ali da su razvaljivali. Jel istina da se ni ispred bine ne može videti ništa pod njihovim maskama?“pitao ju je posmatrajući joj svetle belo satenske ruke kako popunjavaju belu listu. „Eh tako šaraš i po mom životu,isto tako lagano,graciozno i smireno.“,pomislio je.. „Ma znaš kako,već peti put ih slušam i jeste uzbudljivo to što razvaljuju ali brate daj šta im znači da pevaju pod maskama?! Da nisu neki sa poternica pa skupljaju kintu za advokata?“...“hahahahahahahahahahaha,oprosti ali to je tako smešno,šta tebi sve neće da padne na pamet“,prekinuo joj je misli grohotnim smehom. „Pa ljudi furaju svoj fazon,vidiš da im nije bitna slava na ulici i da se zadovoljavaju svim tim urlicima na nastupima.Zašto bi se otkrivali,tako je još više zanimljivije.“..Završio je sentencu i dalje gledajući je kako sa uživanjem ispisuje po papiru.“Pa u pravu si ali opet, pevač im ima tako prelep glas,prosto sam oduševljena njim. Sve što znam o njemu je da ima prelep glas i na tren sam uspela da ulovim jedan njegov pogled prelepo plavih očiju sa nijansama zelene. Na tren sam pomislila da je upućen meni, ali opet ja sam samo jedna u masi koja vriska za njim. Sva ta tajanstvenost, taj muževan glas.Uh Bože, zašto mi to radi.“.. Mislio je o njoj svaki Božji tren. Sama ta njena snaga,otvorenost i gracioznost ga je svakodnevno sve više i više osvajala ali je znao da možda nikada neće postojati prilika da joj sve to kaže. „Samo kad bi znala..“,pomislio je... „Opet si odlutao dečače, šta se dešava sa tobom ko je ona?“ šeretski se nasmejala i namignula mu.. „Ne znam o čemu pričaš,rekoh ti da sam umoran. Sinoć sam malo preterao sa džinom pa se jutros teturam.“,pokušao je da joj skrene misli sa već očiglednog. „Kažeš džina?Od kad ti to piješ,kad znam da si zakleti nealkoholičar“. Zbunila ga je pitanjem jer je uočio čudnu sumnju u njenom pogledu koja ga je držala maltene pred otkrićem nečega o čemu nije mogla ni da sanja. „Ma, znaš ti mene, malo eksperimentišem, pa sam sinoć malo više eksperimentisao i umislio da sam Ajnštajn i završio eto pred zoru na klupi pevajuči neku sasvim meni nepoznatu pesmu.“završio je pravdajući se. „Ti pevao? Haha, volela bih da sam to mogla da čujem..“ osmehnula se..“Veruj mi ne bi volela, ne umem da pevam nisam nešto posebno talentovan,odn jesam ali da rasteram svrake.“ Mirnim glasom je,negodojući odgovorio,spuštajući pogled daleko od njenog. Unosila je nemir u njemu, nikad nije bio u stanju da joj kaže to što oseća. Ne iz nekog posebnog straha već nije imao petlje da prelomi i otvori dušu. Previše je puta bio zgažen, ali je nastavljao dalje. Ali od onog dana kada je ostao sam nikad se nije oporavio potpuno. Plašio se da joj kaže i time promeni njen pogled. Možda bi ga izbegavala, a to ne bi podneo. Možda se udaljila od njega potpuno, a to bi ga porazilo. Izgubio je samopouzdanje i sve što je imao to je maska. Ali ona ga je vraćala u staro izdanje, ali samo na trenutke. Sve dok je ne pogleda u oči. Tada se izgubi i nestane. Skrivenu želju da joj kaže šta gaji od prvog susreta. Toliko mirnoće a ujedno i snage nije osetio ni pred kojim drugim živim bićem. Zaljubio se na prvi pogled. U te oči, u taj osmeh. U te usne. Nije mogao ništa da učini povodom toga. Bezbroj puta povređen bežao bi pred prvim znacima zaljubljenosti ili pak pred prvim znacima laganja samoga sebe. Ali pred njom je bio nemoćan. Ta sila koja ga je odbijala da joj kaže ga je istom tom snagom privlačila njoj. Njenoj auri i samoj pojavi. Kao neko božanstvo. „Samo da sam muško imao bih petlju da joj kažem. Proklet da sam!“..Otišao je pokunjen kući i uvukao se pod hladan tuš. Dva sata je proveo pod njim dok se voda uporno slivala niz njegovo telo. Na trenutke je skupljao hrabrost da sve to iznese na svetlo dana ali taj „neki“ trenutak iščezne ubrzo..Telefon je pozvonio a on izleteo iz kupatila sav mokar. „Halo“ odgovorio je. „Ej jo, tebrasko jesi li spreman?“, začuo se glas sa druge strane linije. „Aa, ti si Džimi,ma znaš nisam nešto raspoložen za to večeras. Nešto sam sav kao da me je pas žvakao.“,snuždeno je odgovorio. „Ma daaaj tebrasko,jesi li lud. Pa biće i ona tamo, tvoje je samo da se pojaviš i da poneseš svoje tajno oružje.“ sa osmehom je završio misao.. „Ali Džimi, čuješ li me? Nju ne zanimam ja, toliko puta sam pokušao da joj kažem, da joj na neki način dam do znanja koliko mi je stalo ali ona neprestano priča o njemu.“. „Ček ček ček, o kome njemu čoveče?! Ajde što nju buniš, nego si i mene počeo?Ko je on a ko je ti? Odluči se već jednom i budi muško.“sa namerom da ga pecne završio je. „Možda si u pravu, možda je potrebno da sazna ko je on, a ko sam ja..i potrudiću se da to sazna“.. „That’s the spirit my man!!C’mon and bring the thunder on. Let`s go..“..“Hahaha kako uvek umeš da me nasmeješ svojim glupostima i tom jedinom rečenicom koju znaš na engleskom da kažeš.“ nasmejanim glasom je završio razgovor. „Hej, možda je moj engleski siromašan ali znam šta je tebi potrebno. Dovlači guzicu i ponesi ono.“, „ok, važi stižem za dvadesetak minuta..“..Čuje se prekid veze. Spušta slušalicu, dolazi do ogledala,briše zamagljeno staklo i traži svoj davno izgubljeni pogled u njemu.. Izleće iz stana, lupa vratima, prebrojava se u mislima da li je sve poneo i odlazi u nepoznatom pravcu. Sunce je već na zalasku, a nebo obasjano poslednjim sunčevim zracima dobija neku narandžasto krv crvenu boju koja se preliva i šara plavetni svod kao akvarel pun prelepih boja. Divan će biti ovaj zalazak. Misli mu lete na sve strane, od nje ka njoj ka njenim rečima, ka njenom maskiranom zavodniku, ka samom sebi. Ulazi u prostoriju, baca torbu na krevet i hvata se za flašu džina sipajući poveću dozu u čašu. Seda na kanabe,diže noge i gleda u tapacirung na zidu u obliku feniksa koji iz vatre širi krila i pokušava da odleti. „Eh, zašto jednostavno ne mogu da budem kao on. Tako živ,vatren. Zašto ne mogu da budem onaj stari ponovo.“ misao mu prekida lupanje vrata sa sprata. „Jesi li stig..ooo pa jesi i već si se latio čašice. Šta sam ti ja rekao za to? Da se batališ džina i da se latiš glasa. Uništićeš ga time.“ srdito mu je Džimi odbrusio. Ustaje dodaje mu gitaru i odlazi u drugu sobu. „Khm, da vidimo čime da se zagrevamo.“ Počeo je da svirucka obične skale, da pevuši i da poteže iz čaše džina. Sa druge strane ona se spremala sa Milicom da izađe. „Jaaooo videću ga večeras opet“ ushićeno je vrisnula. „Ili možda samo ono što nije skriveno iza maske. Ljubavi pomiri se da su ružni i da zato ne žele niko da ih vidi“.. „Daaj Milice, nije lepota sve što je u životu bitno. On ima tako prelep glas, takva energija odiše njegovim nastupom. Ima ono „nešto“ što me podigne bar tri metra iznad zemlje. Ono nešto što nikad do sad nisam osetila, ni doživela. Tu emociju dok peva, ta iskrena osećanja. Joj da li sam ja normalna, pobogu zaljubljena sam u čoveka kome nikad lice videla nisam. Možda si u pravu Mico. Možda samo maštam. A i on verovatno ima na desetine ovakvih klinkica koje su zaljubljene u njegov glas.“tužnjikavo je oborila pogled i pogledala kroz prozor ka suncu. „Baš je divan zalazak sunca,vidi.“.. U sledećih desetak minuta ćutke su se spremale i sređivale za svirku. Rezervisale su separe u „Oluji“ još ranije toga jutra da bi bile bliže bini. Bližio se trenutak kada će kročiti u klub. Ušle su i već dobro poznata lica hostesa su ih ugostila ljubazno kao i svako veče. Sele su ali im je atmosfera bila prigušenija nego inače. „Šta se dešava ovde? Da li će doći? Mora da dođe, ne može tek tako da nestane. Gde su svi ti ljudi..“ uspaničeno je pokušavala da postavlja sebi pitanja i daje odgovore koje ni sama nije imala. „Nemoguće, a zašto baš danas da ga nema.“ snuždila se. „Hej, malena šta ti je? Što si se snuždila, pa nemoj večeras, tvoje je veče.“pokušavala je Milica da je oraspoloži. „Tako mi i treba, dok se ja igram sa osobama kojima je očigledno stalo do mene, ja ludim za osobom koja ne zna ni da postojim.“počela je jadikovku. „O čemu govoriš dušo?“,upitala ju je Milica. „Znaš, taj dečko na poslu. Kad god ga vidim on pokušava da me nasmeje, da mi skrene pažnju ali ja sam prema njemu uvek nekako hladna, odbojno napadna. Dajem mu do znanja da mi nije stalo a njemu je očigledno stalo. Volim da mu udaram na sujetu znajući to jer nisam slepa. Želim samo da mi priđe a ne da čeka, šta čeka? Da ostarimo, pa da kada ne bude važno kaže. Ne trebaju mi takve osobe. Dok ovaj me...“, prekida je glas „Dok ovaj ne zna ni da postojiš i za kojim uporno uzdišeš već nekoliko meseci. Pa hajde priđi mu večeras, reci mu sve i biće gotovo“ podrugljivo je nastavila Milica, „Ali ja nisam u stanju da..“ ponovo prekinuta nastavkom pridike „Nisi u stanju? Nisi u stanju da mu kažeš, a kudiš dečka što ti ne priđe. Kažeš trudi se da te nasmeje, možda mu je to dovoljno. Tvoj osmeh. Ne želi da bude napadan a ti ga otpisuješ kao kukavicu, ali bi gospođica htela veliku rock zvezdu pod maskom kojoj by the way ne sme da priđe. Paradoksalno mila moja.“ završava rečenicu ispijajući koktel. „U pravu si, nemam petlje. Potpuno si u pravu. Hajdemo odavde.“okreće se ka stolici uzima jaknu i kreće ka izlazu, ali čim je kročila na prvi stepenik već dobro poznati glas je preko mikrofona rekao „Dobro veče moje dame i gospodo, jesmo li za malo rocka večeras?“ uz vrisku i zviždanje stajao je tačno nekoliko metara iza njenih okrenutih leđa. Stala je kao ukopana. Nešto jače od nje ju je nateralo da se okrene i da ga pogleda još jednom u oči makar to bio poslednji put. Okrenula se polako i pogledala ga u oči koje je krio ispod maske. „Dobro veče lepotice!“ dočekao ju je odgovor na njen pogled. Ostala je ukopana ne verujući da je to njoj rekao. „Ma možda je to rekao ko zna kome, nisam jedina ovde“ tešila se.. „zašto bi uopšte to rekao kad ja za njega ne postojim..“ a onda su je prekinuli prvi zvuci akustične gitare i niska tonova koji su bili uvod u dobro poznatu baladu koju je volela.. Hvatala je ritam njegovog glasa, prepuštala se da je nosi. Opijena njegovim glasom ni sama nije bila svesna koliko se približavala bini, njemu. Refren se nalazio u vazduhu i parao joj uši „And I will love you, baby – Always..And I'll be there forever and a day – Always..I'll be there till the stars don't shine till the heavens burst and the words don't rhyme..And I know when I die, you'll be on my mind and I'll love you always“ a deo „I can't sing a love song like the way it's meant to be ..well, I guess I'm not that good anymore but baby, that's just me“ ju je terao da se zapita ko je zapravo on, ko je taj čovek iza maske. Ko je taj glas koji je opija i zašto je tako slaba pred njim. Zašto? Ko je on?!! Dok je razmišljala o tome primetila je kako stoji na jedva par koraka od njega i muzika je na tren stala i samo uz pratnju akustične gitare sišao je sa bine i krenuo ka njoj pevajući „If you told me to cry for you, I could...If you told me to die for you ,I would..Take a look at my face there's no price I won't pay to say these words to you..“, pruživši joj ruku koju je prihvatila,zagrlivši je i polaganim pokretima počeo je da pleše sa njom i da peva refren tik blizu njenog uha, na šta ju je i sama pomisao na to da je u njegovom zagrljaju ježila od glave do pete.. Svako njegovo „Always“ i „I love you“ je u njoj budilo takvo drhtanje koje je bilo nalik šoku.. Po prvi put mu se našla tako blizu, da je mogla da oseti miris njegove kože. Mogla je kristalno jasno da vidi njegove oči, te plavo zelene oči koje je oduvek samo iz daljine gledala a nikad tako blizu. Da li da mu strgne masku, da ga otkrije, da li to da učini ili ne. Mislila se. Misli su joj se sukobile. Nije želela da učini nešto zbog čega bi žalila kasnije a ipak je želela da ga ima kraj sebe, da vidi u koga je zaljubljena. „Zašto si mi prišao? Ko si ti? Zašto se kriješ iza maske?Oprosti imam previše pitanja a toliko straha da možda ne želim da znam odgovore na sve to.“.. Čuo se blagi osmeh ispod maske i oči su mu zacaklile. Osetila je nešto u njegovom dahu. Upitala ga je „Ne ostavljaj me bez reči, reci mi bar svoje ime.“.. „Moje ime nije važno, važnije je da smo ovde sada ti i ja.. Želeo bih da ti ispričam jednu priču..“započeo je. „Slušam te..“ ne skidajući pogled sa njegovih očiju plešući dok su se u pozadini čuli zvuci akustičnog instrumentala iste one pesme koju je pevao. „Voleo bih da sam mogao da joj priđem, da joj kažem šta osećam. Oduvek mi je bila tako blizu a ipak miljama daleko. Zaljubljen sam.“ Spustila je pogled, tužno i na tren popustila zagrljaj u kojem je bila. „Ali to ona ne zna, ona želi nekoga koga čak ni ne poznaje. Ne primećuje me.“, „Pa zašto joj ne kažeš šta osećaš?“, već razočarano što već neko postoji u njegovom životu bar pokušava da bude pristojna. „Šta te je privuklo kod nje? Priđi joj i reci joj sve to, devojke to vole. Iskrenost.“ I dalje spuštenog pogleda sa suzom u oku, ne verujući da pomaže čoveku u koga je zaljubljena da osvoji svoju izabranicu srca. „Reci mi iskreno ,šta te privlači kod devojaka?“..“Njen osmeh..Ima prelep osmeh.“ Osmehnuo se.. „A oči?“ upitala ga je.. „Zbog njih sam već njen..“osmehnuo se i pomilovao je po ruci.. „Možeš li da mi učiniš nešto?“ upitao ju je.. „Naravno, reci slobodno..“ i dalje razočaranim glasom je govorila..“Možeš li da sklopiš oči na tren..“.. „Mogu ali čemu to?“ upitala je. „Molim te, samo sklopi oči..“.. Sklopila je oči u čudu pitajući se zašto to čini.. Skinuo je masku, primakao se njenom licu, pružio ruke po njenom vratu i primakao usne njenim. Poljubio ju je strasno na šta je ona uzvratila. Nakon par minuta, odmakao se od nje, a ona je zatvorenih očiju i dalje stajala pred njim i ona jedna suza u oku joj je skliznula niz obraz. Ushićeno je rekla „Ne mogu da verujem. Džin. Ne mogu da verujem da si to ti..“. Otvorila je oči i zatekla pogled istog onog dečka koji ju je zaljubljeno danima gledao... Kroz glavu joj je prošla njihova poslednja rečenica „Ima prelep osmeh..A oči?..Zbog njih sam već njen..“...</span></span></div><div style="text-align: center"><span style="font-family: 'andale mono', times; color: #333333"><span style="line-height: 13px; font-size: medium"><br /></span></span></div><span style="line-height: 13.63636302947998px; text-align: left; color: #333333"><div style="text-align: center"><span style="line-height: 13.63636302947998px"><span style="font-size: medium; font-family: 'andale mono', times">07.07.2012. <span style="white-space: pre"> </span>01:41h</span></span></div></span>Generalna2012-07-07T12:29:02ZunforgivenSećanja umiru...
http://unforgiven.blog.rs/blog/unforgiven/generalna/2012/07/07/secanja-umiru
<span style="font-size: small"><span style="line-height: 13.63636302947998px; text-align: left; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; color: #333333">Nekad nisam mogao ni da zamislim kako je živeti bez tebe. Odbijao sam to i dušom i telom. Ali sada nakon dve godine, živim. Nisam mogao da zamislim život bez tebe a sada isti taj nezamišljeni život živim. Zahvaljujući tebi ili nekome drugom on postoji i podnošljiv je. Možda i sama pomisao da je podnošljiv u meni budi nešto novo. Nadu? Želju? Volju? Ne znam šta je ali, ne mogu reći ni da prija ni da mi škodi. Neko nedefinisano osećanje prepuno praznine. I praznina bi trebala da je osećanje. Osećanje nečeg neispunjenog. Neke falinke. Osobe koja je do juče bila sve a već od sutra otrgnuta i prepuštena samoj sebi. Ili sam ja bio taj koji je prepušten samome sebi?! Možda. To je sve što mogu da razaznam u ovoj oluji bezosećanja. Nekako je surovo da se nakon svega govori o svemu tome jer sve što je vredelo ostalo je da živi i ima nekog znaka života. Možeš li da primetiš šta je to? Ni ja takođe.. Čak i prazne i hladne glave dok nižem ove sentence ništa ne osećam. Na trenutke me to boli. To što ne osećam. To nisam ja. Nisam navikao da budem hladan. Da mi nije bitno. U trenutcima slabosti lažem. Najčešće sebe. Druge nekako ne želim da lažem, a i ne umem. Ali sebe umem. Veoma dobro. Koliko je banalno kada se naljutim na osobu jer me je slagala, a zapravo konstantno lažem sebe kako mi je stalo a nije. Kad bih bar malo bolje lagao sebe, da poverujem u sve to što slažem. Koji paradoks. Lažem sebe veoma dobro ali bih ipak želeo da se lažem malo bolje kako bih poverovao u sve to. Ni nebo nije više isto. Ima istu onu plavu boju, ali ni oblaci više ne obrazuju oblike u kojima sam uglavnom tebe nalazio. Tvoj lik, tvoje oči. Tvoj pogled. Ne sećam ga se. Možda kroz maglu i to samo ako se potrudim da probudim neka sećanja. Ne sećam se kako se osmehuješ. Sećam se samo da sam živeo za tvoj osmeh, da je to nekako bio moj pokretač svega što sam činio za tebe, za nas. Dan je mogao da bude i tmuran i najcrnji ali tvoj osmeh je i najzahtevnije i najupornije oblake terao i pretvarao noć u dan. Obasjana niska prelepih zuba bila je moja nagrada za trud. To je sve što mi je bilo potrebno. A sada. Ne mogu ni da ih se setim. Ni osmeha. Ni pogleda. Ni tebe. Sve je nestalo. I ove reči ispisujem mehanički više vodeći računa o stilskim i gramatičkim figurama nego li o osećanjima. Osećanjima? To ne postoji više. I sada zapravo shvatam koliko sam sam. Usamljen. I ničiji. Čak ni svoj, čak ni bilo čiji. Bojim se da sam čak doveo do perfekcije svoju želju da te prebolim i nastavim dalje. Izbrisao sam te potpuno. Sva osećanja, sva sećanja. Sve sam ubio. Samo da bi bila srećna. A da li si? Ne znam, a možda ću slagati ako kažem da mi nije ni bitno da li si kada sam sve to učinio zbog tebe. Ili zbog one koja si nekada bila. Ni ti ni ja više nismo ono dvoje ljudi koje se volelo nekada. Ja ne volim, ti možda voliš ali se takođe možda nekada i sama zapitaš da li je to stvarno. Predugo sam sam, usamljen. Nešto mi ne dozvoljava da se prepustim nikome. Kao da se duša sama navikla na samoću. Kao da joj ne prija bilo čije društvo. Ali tu je uvek ona. Doza one sete koja me uvek trgne iz maštanja i naglo vrati u realnost. Ista ona seta koja se oseti u svakoj mojoj pesmi. U svakoj mojoj ispevanoj noti. Sve ima svoje, samo ja, eh samo ja ostajem... zauvek ničiji...</span><br style="color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; line-height: 13.63636302947998px; text-align: left" /><br style="color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; line-height: 13.63636302947998px; text-align: left" /><br style="color: #333333; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; line-height: 13.63636302947998px; text-align: left" /><span style="line-height: 13.63636302947998px; text-align: left; font-family: 'lucida grande', tahoma, verdana, arial, sans-serif; color: #333333">02.07.2012. <span class="Apple-tab-span" style="white-space: pre"> </span>01:54h</span></span>Generalna2012-07-07T12:27:26Zunforgiven