Just Alex

Kiša

Kiša je juče lila kao iz kabla. I tako ceo dan. Bez kišobrana nije se smelo ni kroz prozor pogledati.

Jedna jako simpaticna scena me je podstakla na razmisljanje. Mala Romkinja sa bušnim kišobranom se igrala u jednoj bari, i svako šljapkanje nogama po bari izazivalo je kod nje erupciju smeha i radosti.

Prvo sam pomislila kako će, ne daj Bože, zaraditi tesku upalu pluća, ili težu prehladu, ali onda mi je ne pamet palo nesto drugo.

Setila sam se kako sam se kao malo dete radovala kiši, kako sam brojala kišne kapi na prozoru, i kako sam bila fascinirana činjenicom da voda pada sa neba. A onda sam se zapitala kada sam tačno prestala da se radujem takvim banalnim, sitnim stvarima. Da li je za to krivo neko odrastanje i sazrevanje, ludo vreme u kojem zivimo, ili pak nesto treće? Da li imam veća očekivanja kad su u pitanju razlozi za smeh?

Inače, svetska istraživanja pokazuju da ljudi sto više materijalno poseduju, to se manje smeju. Eh, ironije! Ljudi se ceo zivot bore za veće plate, vise para, vise poseda, misleći da upravo to donosi više sigurnosti, samim tim i više sreće.

I tako sam sve te prevrtala iznova i iznova u glavi jedno sat vremena, gledajući dete kako uziva u kišnom danu. I onda sam shvatila. Obukla sam jaknu, zgrabila kišobran, izasla napolje i ponovo otkrila radosti i zadovoljstva koje može da donese kiša.

Pozdrav

Alexandra

Bez uvijanja

Evo, moj prvi clanak.

Moram reci da nemam pojma o cemu uopste zelim da pisem, nadam se da ce u jednom trenutku reci krenuti same od sebe.

Nikada nisam razumela blogere, ideja o objavljivanju nekih relativno "privatnih" misli na internetu gde bilo ko moze da nabasa bas na tvoj clanak nije mi jos uvek jasna. Ali neki pritajeni egzibicionizam je skoro proradio, a protiv nekih osećaja se jednostavno ne moze.

Vec neke 2-3 nedelje lezim kući. Mononukleoza, bas divno. Ali dobro, ljudi prezivljavaju i gore bolesti, tako da se ne zalim. Mada mi nedostaje drustvo, skola, obaveze, rutina i neki opsti red u zivotu. Kako cu gradivo nadoknaditi, nemam pojma, vec je maj. Ali snaci cu se, prezivljavaju se i gore situacije.

Zapostavila sam svoju ljubav- fotografiju. I krivo mi je, jer to je jedna od retkih stvari kojom sam se bavila iz istinske ljubavi, sa pravim zarom. Nazalost, neke druge obaveze su preovladale, fotoaparat nisam videla 2 meseca. Jedva cekam letnji raspust, nisam nista dobro uradila vec vise od pola godine. I to mi se uopste ne svidja.

Skoro sam procitala fantasticne eseje Jovana Dučića, nesto sto me je navelo da po prvi put razmislim o nekim sitnim stvarima u zivotu, o stvarima koje ne primećujemo i ne shvatamo koliko su nam neophodne. Ali ne bih sad o njima ne bih uopste započinjala pricu, jer bih ostala za kompjuterom do prekosutra.

I, sta kazete? Poprilično rasejano, zar ne? Takva sam, sta cu. Previse razmisljam, i to o previse stvari istovremeno, a ne dolazim do nekog zakljucka. Krajnje neproduktivno, zar ne?

Love

Alexandra

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na www.blog.rs i možete početi sa blogovanjem