Ljubavne Price

Cyberlove, sex, ljubav ili imaginacija

Moj zivot, more promasenih veza, pogresne osobe, pogresno vreme ili sta?! Nikada necu znati.
I bas tako posle moje velike ljubavi, naravno pogadjate opet promasene, trazeci zaborav nasla sam se ovde na chatu BeogradCafe_a. Ni sama nisam znala sta trazim ali uporno sam trazila. Zelela sam da zaboravim decka koga sam volela 14 godina, a koji je, sada kada bolje razmislim u meni video ne znam ni ja, samo sex, sta li.

Nisam glupa, mogu reci da sam pametna, nisam ruzna, mogu reci da sam lepa, ali vecito me prate neke gluposti u zivotu.
Tako, bezeci, verovatno od sebe najvise, pocela sam da se dopisujem sa raznim ljudima ovde, mozda ih je bilo 50-tak, volela sam da razmenjujem misljenja o svemu i svacemu, i upoznala sam njega.
U pocetku nisam zelela nista, nista sem prijateljstva, nekoga sa kim mogu otvoreno da pricam o svemu, ne znam, ali bilo mi je to tada strahovito potrebno. On je vec kako mi je rekao imao slicna iskustva na netu, vezu sa devojkom iz BG-a, meni je sve to bilo novo, zanimljivo. Kada mi je to rekao zezala sam se i rekla mu nemoj da ti se to desi i samnom, na to je sledilo njegovo a sto da mi se ne desi, i sve se preokrenulo od tog trenutka.

ZALJUBILA SAM SE, A NISAM NI ZNALA TO!

Za mesec i po dana uspeo je da moj svet preokrene naglavacke, da me izbaci iz koloseka, da zaboravim na moju veliku ljubav od 14 godina, da ga totalno izbaci iz mojih misli mene, a nisam ni bila svesna toga.
Svaki moj dan je pocinjao prvo ukljucenjem na net, trazenjem njegovog pseudonima da bih videla da li je ON line, a ako bi bio, tada sam sijala bila sam srecna kao niko, i moj dan je mogao da pocne. Dan za danom sve je nekako islo munjevitom brzinom, i osecanja, mrzim osecanja, mrzim da osecam nesto prema nekome, a upravo to mi se desilo. On radi na brodu, kruz kako kaze, i ovde dolazi za pola godine godinu, a meni je samo tako zatrebala njegova blizina, kao nikada do tad, a znala sam da je nemoguce.

Uzas jedan!

Slao mi je svoje slikice, pisala sam mu pesme, volela sam a nisam ni bila svesna toga, eh kada covek sam zadnji sazna svoju istinu, tu je problem.
Bio mi je potreban on, njegova blizina, uzasno mnogo, a sta sam videla samo njegove slicice, citala njegove reci sa poruka meni upucenih, a osecala se kao da ga znam godinama, zvao me je telefonom, jer sam mu rekla da bih volela da cujem kako izgleda glas onoga koga toliko obozavam, njegovo andjele moj, bilo je dovoljno pa da se po prvi put osecam kao da sam neciji andjeo, neciji centar necega, nije mi bilo bitno sta je to i cemu vodi, dok je trajalo.

Tih mesec i po dana volela sam ga svim srcem, ponekad bih se zapitala da li sam normalna, a onda kapirala da bih ga volela i da nema ruku ili nogu, dotle sam bila stigla, a da mi je neko pricao ne bih poverovala u to.
Inace je ozenjen a ja udata, virtualna stvarnost, to je bilo.
Cak smo i vodili ljubav tako preko neta, i bilo je incredibel, bas neverovatno, toliko dobro da mi je posle toga falio samo tako i trebao.

Desilo se da sam stupila u kontakt sa mojom velikom ljubavlju, nasli smo se, vodili smo ljubav, a ja sam se osecala kao da varam njega, sa kim sam bila u virtualnoj vezi, neverovatno ali istinito, poznati osecaj krivice, i shvatila sam da mi moja velika ljubav vise nije cak ni draga, posle toga nisam osecala nista, jer volela sam drugu osobu koju cak nikada nisam ni videla uzivo ni dodirnula, a osecala sam ga celim telom, osecala celim bicem, cak mi se desilo kada sam vodila ljubav sa muzem da vidim njega kada je bilo najlepse.

E, da mi je ovo neko pricao ne bih verovala, a istina, eto.
Posle mog treceg prekida sa njim, za ovih mesec dana, a prekide sam pravila jer nisam znala cemu sve ovo vodi i sta cu raditi kada mi vise ne bude dovoljno da budem sa nekim drugim, kada moje telo bude trazilo samo njega, sta tad?!

Treci put je stvarno bio kraj, treca sreca?

Ne bih rekla. Nisam pesimista, realista sam koji naginje ka optimizmu, ali znas kada jednostavno shvatis da svaki put kada volis nekoga to bude gotovo, bas kada to shvatis, i jednostavno naviknes se da nemas srecnu ljubav, ne?

Kada je bilo gotovo, malo sam pocela vise da listam ostale rubrike i da ih citam, jer do sada nisam mogla, jer sam po 2-3 sata dnevno provodila dopisujuci se sa njim, cesto tako. U mnogim Forumima i Online Dnevniku naisla sam na njegovo ime procitala sam njegove komentare, i konacno ukapirala ono sto treba da se cita izmedju redova, a ja nisam.

Ukapirala sam da ko zna koliko ih ima sa kojima je tako flertovao kao sa mnom, i one su se primile kao ja sto sam, iste reci, fore, cake.

Bravo majstore, skidam kapu, ovacije!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Ne moze to svako, to je umetnost!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

A ja se zaljubila, posle svega samoj sebi sam se smejala.

Oprostajno pismo

Posveceno mnogima koje su se slile u jednu, koje su sada samo san jednog osmeha, i skriveni uzdah koji se otme dok idem nekim starim ulicama.

Eto tako.
Malo po malo, terajuci subote i nedelje da rastegnu i prekriju sivilo ponedeljaka i utoraka,
sredama uzivajuci u slatkoj jezi koja najavljuje kraj nedelje, cetvrcima vec u petkovima,a petkovima
pomno procavajuci mape snova, kojima smo lutali, dodjosmo dovde.
Sta sada reci. Mnogo mi stvari pada na pamet, suvise mnogo za jedno pismo.
Da, voleo bih da mogu da ti kazem, recimo, kao Dobrisa Cesaric
".. Mozda ces se jednom uvece pojavit
Preksrasna u plavom,
Ne slutec da si svoju svjetlost lila
mojom davnom javom,
I ja koji pisem srcem punim tebe
ove cudne rime..."

Da, mogao bih ti napisati svasta. Da, mogao bih ti pisati pisma, pesme, voleo bih da stavis glavu u moje krilo
jednog kisnog dana, da zatvoris oci i da ti citam neke lepe pesme, stvarajuci simbole koje cemo samo mi
razumeti i celu njihovu lepotu halapljivo i sebicno iskoristiti za kicenje tog trenutka. I onda pritisnuti
dugme na satu vremena i zaustaviti ga zauvek.
Pa opet ne bi to bilo dosta, sve sto bih ti rekao bilo bi samo pusti odblesak vatra koje plamte u meni.
Dopisivanje sa tobom, svih ovih godina mi je jako prijalo, srecan sam sto sam nasao nekoga sa kim sam
mogao da delim taj izvor u meni, sto sam jos neke usne mogao da napojim, sto sam cuo eho u ovom svetu.
Zaista, cudno je to kako smo slicni u nekim stvarima, sada je mozda pravi trenutak da ti kazem, zaista
ne stroh nekoga ko mi je vise slican iznutra, ko je tako delio predele sna sa mnom.

Pa ipak, za kraj, ne znam sta da ti kazem. I, mozda je bolje tako. neke stvari moraju biti niezrecene,
neke staze moraju voditi u maglu, jer, kako Luis Kerol rece,
..." Lovicemo ih naprscima, viljuskama i nadom..."
(ovo je iz jedne moje omiljene price, koja mi mnogo znaci)
Za kraj ti poklanjam (kako prigodno), pesmu koju ne nzam kako se zove, Jesenjinova je,
sa njim sam poceo da se druzim od skora, od skora mi vise prija ruska pusta stepa i divlja priroda
od mirisa Sene i fransuckih bordo misli.

Odavno je zapisano
da trideseta vec znaci
kako si bogalj tu i tamo
dok zivot vise te privlaci.

Draga, skoro ce trideseta,
a zemlju sve vise volim.
I zato mi u srcu cveta
ruzicast plamen ko da gorim.

Ako se gori - gori do kraja.
Nisam uzalud u lipar sveti
bacio alku s papagaja,
znak kako cemo sagoreti.

Ciganka mi taj prsten dade.
I za tebe ga skinuh sa ruke.
I sad u strahu i bez nade
slusam ja vergla tuzne zvuke.

U teskoj glavi sve se muti.
U srcu magla, led, i s tugom
mozda cu od nekog cuti
da si ga dala uz smeh drugom.

Ljubeci te sve do dana,
raspitivace se on ocajno
kako si navela sarlatana
da tako peva osecajno.

Pa ipak minuce i ta rana.
Al kraj zivota nije mio.
Prvi put je huligana
papagaj proklet prevario.

Eto tako.
Puno ljubavi i mirnog srca ti zelim.
Eto.

Ženska posla

Inače, ja ženske srećem svuda, moglo bi se reći: bilo gde. Hteo sam da kažem da tu uglavnom nema pravila, ali ima jedno, a to je da mi se nikada ne ponovi situacija na isti način, na isto ili slično mesto. I sad, ako je to tako ostaje mi da se zapitam čemu služi iskustvo kada dođeš u neku približnu situaciju, (koja se neće ponoviti). Pitam se, shodno svemu predhodnom: čemu služe iskustva ili: na šta čovek da obrati pažnju da ne bi ponavljao greške? Sve to se pitam jer počinjem da prepoznajem neke svoje "greškice" koje mi se ponavljaju... Pa, opet sam imao jedan promašaj.

Evo, neću da pravim veliki uvod jer znam da se "otkačim" pa mi se može desiti da zaboravim i da ne kažem ono najvažnije, (što inače nije redak slučaj). Vidi, ovako nešto samo meni može da se desi, a kada se meni nešto dogodi - onda je to udes! Inače, sve je počelo jedno prepodne, prijatnim susretom kod Đerma uz razmenu telefona i dogovor da je nazovem oko 20:00. Kada malo dublje razmislim sve se ustvari završilo pre nego što je i počelo, tj onog trenutka kada sam rešio da ne odem na Drugarsko veče nego da posetim dugogodišnju prijateljicu, tada nepoznatu, a danas estradnu umetnicu, (meni se uvek takve stvari dešavaju, uvek napravim pogrešan izbor). Nerazmišljajući, unapred sam prihvatio poziv još kad sam je ugledao kako šeta drugom stranom Bulevara. Šta je tu slutilo na loše?

- Halo, dobar dan, Svetlanu molim! - ("pun sebe").
- Evo, sačekajte.

Čuh došaptavanje, kao: ko to "nju" traži? I čujem iz daljine cimerku kako kaže: da je neki "dubok muški" - mora da je Laki!
Vidi, vidi, znači da joj je pričala o meni, a kada žena priča o nekom muškarcu, moraš priznati, da to nije bez razloga. Stvarno ne bih hteo da zvučim neskromno, ali moram da ti opišem sebe jer kako bi inače mogao da pratiš nastavak. Kao što vidiš, tema sam! Hm!

- Ćao Laki dušo... dobro sam ... da ... ne, nisu mi bili gosti, bili su sprečeni demonstracijama... i pričice od nemila do nedraga, i kako dovršava neku knjigu, pa baš je vreme bez veze, i ovo i ono - i već dobrih 15 minuta se "čepi". Čoveče! Ma šta se raspričala, pa videli smo se prepodne i sve sam to već čuo, a nikako da me pita u vezi mog dolaska. Već je bila iscrpela sve telefonske teme i da sam rekao: doviđenja - tako bi se i završilo (to sam ipak trebao i da uradim). U trenutku pomislih da nije zaboravna, ali u tom trenu konačno dobivši reč, poput krivca, tiho rekoh: ... ustvari, hajde da ti prvo nešto objasnim. Ja znam za lepe reči finog vaspitanja, poput: izivinite, oprostite, molim vas, da li biste bili ljubazni itd, ali kada nešto želim ja retko kada pitam za dozvolu. Znaš, u vojsci sam naučio da ukoliko pitam dal' nešto može, uvek bih dobio negativan odogovor, jer je u vojsci naznačeno pitanje odlučivanja i ukoliko to nije naređenje i nije "u dnevnoj zapovesti" otkačićete, jer niko ne voli da preuzima odgovornost. U civilnom životu ti je slično - uvek nađu brdo nebuloznih razloga pa na kraju ostane samo konstatacija: koji te vrag ter'o da išta pitaš? Zato ja ne pitam, već kažem: hoću to i to, (zato obično i dobijem - pa se posle i kajem.) Zbog svega, rekoh Svetlani,

- Dolazim za sat vremena? (Od grimase koju sam napravio i Drakula bi se zgrozio - ispoljavanje straha na licu zbog mogućnosti da budem odbijen.)
- Važi ! - Reče k'o iz topa.

(To sestro! To kada vidim da se neko folira i femka uvek me podseti na moju sešu, jer te scene je trenirala svakodnevno, šta im je radila - eh, ženska posla!)
U taku sam izveo prekoredno kupanje i brijanje, "Farenhajt" i prateće aktivnosti... Evo me već na Karaburmi, zgrada prekoputa Robne kuće, sprat treći, broj trinaest, nešto me štrecnu, pred vratima čujem šuštanje vode iz kupatila, obuze me neka toplina (uuuuh!), pa zazvonih još jednom.

- Cveće cveću, - i ostale ljigavštine, kako to ja već znam, i kakvog me je Bog stvorio, (a ni ti nisi bolji.)
- Jao, Laki nisi trebao ... i Hulija, baš si srce! (Ma šta nisam trebao, a možda je žena u pravu. Ali važno je da sam prešao prag, a Venera i Mars će već sve ostalo.)
- I-juuu, pa i čokoladne bombonice - svaka ti čast! Cveće je prekrasno, pomozi mi da ga stavimo u vaznu. Lolo, stvarno si me prijatno iznenadio!
Inače ja znam da preterujem sa tim poklonima pažnje, ali to je moj stil i to je jače od mene, to zbuni svaku, znaš - to mi je adut!
Posmatram buket stvarno je k'o božićna jelka, skoro mi je zaklonio glavu, baš sam kreten. No, držim, (kreten) i dalje onu buketčinu k'o idiot i kurvinski joj se približih da proverim njen parfem. Ali taj gest samo pogorša ionako napetu situaciju, jer onako poluočešljana i bludnim pogledom "na pola", stomak mi okrete za 360, (ne osetih parfem ili sam to već totalno "puk'o" na startu.)

- Gde ti je cimerka?
- Radi treću. - A ja s anđelima.
- Vino ili domaća? - prekide me u štimovanju instrumenata.
- Okretna! - Odgovorih, spreman na sve što god da je ponudila, (mislio sam baš na sve, a ti ne bi?).
- Uskoro će i kafica, posluži se krekerima i maslinkama.
- Gde si ih kupila, lepi su ?
- O tome ćemo kasnije, - reče uz osmeh, polu-okrenuta meni, i ode do kuhinje, pa i ja za njom, mislim, pogledom za njom, dok je ona zanosno njišući kukovima... čoveče! Al će biti veselo! I-haaa!
A ja, već k'o vulkan pred erupcijom. (Sve po planu!)

Sedimo udobno zavaljeni u foteljama i pričamo. Ona krsti nogama k'o roda, a ja očima. Da, sećam se da je načinjala i temu vere i da misli da bi trebalo da se krsti u crkvi. Bio sam spreman da joj predložim kumstvo ... ma sve, ali nije bilo šanse da dođem do reči. Ustvari, kako je vreme surovo odmicalo na sve sam apriori bio spreman. Ali, avaj! Nekontrolisano trpam one krekere i blenem u nju ... ona sipa li sipa; pa drugu pa treću, pa prestadoh da brojim - pa da je ne odbijem, da je ne uvredim i naljutim, a ona sa onom pričom od 20:00 , a i od prepodne, (jao, nemoj opet - molim te! )

Ne sećam se da li mi je dala priliku da bilo šta kažem, uglavnom pauza nastade dok je bila u toaletu. Iskoristih priliku da se priberem i smislim novu taktiku, vidim da ću ja "žedan preko vode". Avaj, još sa praga nastavi da “melje”, a ja povijenog repa, da mrdam glavom,
- Da ... da ... da ...
Da l' od domaće ili od mrdanja glavom nastade kompletna konfuzija, pa odoh i ja do toaleta? Sa afirmacijama sam morao da nastavim i iza vrata.
- Ljudi! Pa ona je mrak!
Reših da prekinem ovu lakrdiju, ma idem kući da se k'o čovek naspavam, smisliću ja već nešto - ni prvi, a nedajbože nit zadnji put.
- Već je 23:00, da te više ne zadržavam - rekoh.
- Nemoj, baš nam je super, ostani još malo, (vidim da joj je super, a ja?)
- Uskoro će početi policijski čas - rekoh rezignirano. To ju je nasmejalo do suza pa iskoristih da joj se primaknem, ali se sve završilo na tom, i njenom da ostanem samo da popušimo još po jednu uz nalivanje još jedne za koju ne znam ni da li sam dovršio.

Sledećeg dana oko 01:30, već sav ispušen ko cigara, u bunilu i upalom vratnih mišića i s' pitanjem šta mi je sve ovo trebalo, između dva: "da-da", čuh je u magnovenju kako kaže da sve to treba rasturiti i ugasiti.
Impulsno, gestom ranjene zveri, pogledah u sijalicu i rekoh:
- Ceco, a da mi malo utulimo svetlo u sobi? (Uz poznat, upitno - optimistički, pokret obrvama!)
Uh! ... Isprovociranu kanonadu nemam snage da opišem ... možda nekom drugom prilikom, ljudi: sramota me je.
Ne znam šta je tu bilo loše. Evo i vi kažite ...

...Sutradan sam se probudio sa jakom glavoboljom, a i s' pitanjem šta sam ja Bogu zgrešio i gde sam pogrešio?
Ne znam!
Umesto da ugasimo svetlo, možda sam trebao da kažem: da ja ugasim, jer sam je možda uvredio što, pobogu, teram damu da ustaje - stvarno sam ponekad neotesan.

A ...da nije ?
... Ma, ne znam!
Hej! Znam !
Da se ona možda nije bojala mraka?
Nije ...?
...!
Čekajte ...a zašto me je uopšte i pozvala? Ha?
- Ceco, a zašto si ti mene uopšte i pozvala?

Neuzvracena ljubav

Ovo je obicna prica, prica koja bi se mogla dogodit bilo kome na svijetu. Nisam jedina i to me nekako tjesi. Al bez obzira na to osjecam se kao da sam sama, sto na kraju krajeva i jesam. Koliko boli neuzvracena ljubav? Nitko to nezna dok je ne osjeti. Jako boli, toliko boli da sve u meni umire. Nicemu se vise ne radujem, a i cemu da se radujem kad covijek kojeg volim nije tu. Cemu da se radujem kad ga ja toliko volim, a on me toliko mrzi. Tocno se sjecam dana kad su moje oci ugledale nesto najljepse na svijetu. Njega. Moju ljubav, moju srecu, moje sve. Mog Vedrana. Bilo je to 13.6.1997. A ja? Ja naivna djevojcica sa niti 15 godina zaljubila sam se u njega. LJubav na prvi pogled. Ljubav koja ce mnogo godina poslije ostati duboko u mom srcu i nikad nece moci naci izlaza. Ljubav koja ce mi unistit naljepse godine zivota, koja ce unistit mladost.Ljubav zbog koje cu se zauvijek uvuci u dubini jedne cahure i nikad necu vise biti kao nekad.

Neuzvracena ljubav. I cesto danas postavljam sebi jedno pitanje. "Zasto si me imala, mama? "Zao mi je sto nisam umrla kad sam ga vidjela, sto za ljubav dobra nisam bila. Ne zelim vise da ga volim, al svaki pokusaj da ga zaboravim jer uzaludan. Ne mogu. Ne znam kako. Zelim da zna da je jos uvik nakon dugih 7 godina svetinja na koju se kunem. Zelim da zna da je jedina nada koja me drzi u zivotu. Zelim da zna da ni ovo sunce ne mora sjati kada njega nema. Toliko je rijeci ispisala moja ruka, toliko pjesama i pisama al nijedna ta rijec ne moze u cijelosti opisati ono sto moje srce osjeca. Neka mi oprosti sto se cesto pojavljujem u njegovoj blizini, sto ne mogu skinuti pogled s njega,sto bi umrla za samo jedan njegov dodir. Neka mi oprosti sto ga volim.Ne zelim to,al drugacije neznam. Sve mu je na dohvat ruke, sve mu je tko blizu ali nisam mu dovoljna,ni ja a ni moja ljubav. I nikad nece saznat koliko mi je do njega stalo, i da bi mi 24 sata s njim bilo premalo.

Bilo mi dovoljno da se samo malo potrudi, samo malo da shavti. Blazen bio san, koliko sam to puta sama sebi rekla. Blazen bio san, ja ga ljubim svaku noc. A tek kad svane dan, ja neznam gdje cu poci. Nazad nema kud, a naprid je hladno.Zasto me toliko mrzi, kad ga ja toliko volim? Tako mi je tesko gledat ga, a znat da nema prava na njega. Tako mi je tesko cekat ga, a znat da nema prava na njega. Tako mi je tesko trcat s jednog prozora na drugi, i gledat na stazu kojom ce ona mozda zaista jednog dana i doci. Evo danas dok sam hodala ulicom, vidjela sam ga. I mislila sam da mogu, mislila sam da cu ostat ravnodusna kad prode kraj mene.Krivo sam mislila,opet nisam mogla da ga ne pogledam. Pogledao me je.A taj je pogled jedino sto od njega smijem da imam.Pogledao me je tim plavim ocima,plavim ocima poput cvijeta u vrtu moga djeda.Zasto se nisam rodila slijepa,jer ga tada moje oci nikad ga nebi vidjele. Cula sam njegov smijeh, smijeh koji je odzvanjajo hodnicima moje duse. Zasto se nisam rodila gluha, jer ga tada moje usi nikad nebi cule.

Toliko ga volim, a boli me. Uzasno me boli. Nema ni sa cim biti ponosna na nas. Zasto me Bog tjerao da ga zavolim, kad ga ne mogu imat? Mozda da bi shvatila znacenje rijeci patnja. Eto,toliko boli neuzvracena ljubav. Boli do ludila. Tako vec sedam godina ljubim njegovu sliku i sapcem njegovo ime.A on?On me ne voli. I vise mi uopce nista nije vazno. Nije mi vazno jesam li u necijim ocima lijepa kad to nisu njegove oci. I kad bi mi oci zavezali,ja bi ga prepoznala medu tisucama drugih momaka, jer nijedan ne slici na njega. I dalje cu se zaljubit u svakoga koji slici na njega, al nikog necu voljeti jer to nece biti on. Na svijetu on moze od mene trazit sve sto hoce, samo jedno ne moze.Nemoze trazit da ga ne volim,jer to nemogu.Ja sam jedino na svijetu sto moze imat kad god to pozeli. I zelim sve te dane,sve godine provedene bez njega zamjenit za jedan dan s njim.

Eto, da mi makar da pet minuta. Pet minuta svog zivota koje njemu nebi znacile nista.A meni? Meni bi bile sve i tada bi zaista imala na sto bit ponosna. Al svatit ce on jednog dana da ga je voljela jedna zena, jedna zena nevoljena. I tad ce ga slomit svaka moja suza. A ja znam da cu kad se to desi, da cu mi prici i zagrlit ga i bit mu oslonac. Oprosti mi, Vedrane. Oprosti mi sto te volim, Bog me kaznio nije znao hocu li ikad moci da te prebolim. A cime sam ja zasluzila sedam godina patnje?a samo ima 22 godine. Volim te, Vedrane. Vedrane, tako si naivan kad mislis da po noci sijaju zvijezde. To nije tako.To se andeli bude, sreco moja bude se samo da bi tebe gledali. Volim te vise nego jucer, a manje nego sutra. Oprosti mi!

Moja Prva Ljubav

Sunce polako zalazi,i ja,ne odaljavajuci se od mora, mislim na nju i cekam. Nadam se da ce doci...
Uzalud. Ona nije vise tu, otisla je s drugim a ja... Ja cu nastaviti da cekam sve dok srce izdrzati moze... Izdrazati da gledam druge kako su srecni pored tihog mora...
Moja prica pocinje nekoliko godina unazad. U malom mestu koje ce mi vecito ostati u secanju, zbog nje. Zbog moje ljubavi prema njoj i secanja na nase dane...

Ja sam dosao u posetu kod nekih rodjaka i onda kao da sam video jako belo svetlo. Zaprepastio sam se. To i nije bilo svetlo vec njen andjeoski lik i njena dusevna lepota.

Od toga dana morala je biti moja ili me neci biti, pomislih.
Sati su mi bile kao godine dok sam cekao da naidje, a kad bi naisla vreme je prosto letelo... Konacno jednog dana smo se malo bolje upoznali i shavtili da i ja i ona zelimo isto i od toga dana bili smo stalno zajedno i obecanje smo jedno drugom dali da cemo biti zajedno ceo zivot, pa i vise.

Dani su isli a ja neznam da li je vani bilo hladno ili vruce, znam samo da je meni bilo divno.
Dani su prolazio, za njima i meseci... Ja sam odlazio i uvek se vracao zbog nje, i trpeo prezire rodbine i mnogih drugih koji me nisu zeleli tu...
Secam se da me je jednog dana zvala i rekla mi par reci:
Zbogom, ne volim te vise.
To je bilo sve.
Dane sam provodio u sopstvenim suzama a noci u bolu i tugi. Vise nisam bio onaj stari.
Opet sam se vracao na starim mestima u nadi da cu osetiti ono sto tu osetih sa njom, ali nisam. Sada je tu bila samo bol... Bol i nista vise.

Setajuci pored reka secao sam se kako me je grlila, kako me je ljubila i sebe mi davala... Kako mi je srce krala svakim poljupcem...

Onda me je najvse bolelo videti je sa nekim drugim srecnu i nasmejanu, jer u mojoj dusi ona je i dalje bila samo moja.
Cak i danas je moja i nicija vise, ali samo u mom srcu. Ne i u njenom.

Sunce je vec zaslo a da to nisam ni primetio. I hladno je ali tek sada to vidim... Neka neznanka prolazi plazom i smeska se ali ja i ne obracam paznju jer viase nisam u stanj da voplim. Ne posle nje. I necu nikada voleti. To je moja sudbina...

O Boze, ako je ikada sretnem ucini da ne vidi mi bol u ocima i da ne shvati da patim, jer ne volim da gubim. A Boze, daj uzmimi dusu, jer zivota i nema kada ona uzela mi je sve ostalo...

Vetar mi hladi lice i suza sto kanu ostade skamenjena tu, na plazi kao znak moje ljubavi prema njoj... Mojoj prvoj ljubavi...

Sjecanje

Sapletoh se u lavirintu sjecanja... To je sve sto je ostalo poslije svega... sjecanje na ljubav... prvu i najvecu. Vrijeme prolazi a on je i dalje u mom srcu i uvijek ce biti. Spojila nas je ljubav na prvi pogled... Bili smo jedno drugom sve. On je bio najbolji u odbojkaskom timu, moja osmica, i uvijek je igrao samo za mene. Svi su to znali i navijali su za nas. Ja sam bila njegova gimnazijalka na koju je bio ponosan i u koju je vjerovao, njegova buduca doktroka. Radili smo sta god nam je palo na pamet: od kampovanja u divljini, preko splavarenja, ronjenja, jedrenja do planinarenja. Nista nije bilo nemoguce, sve je postajalo izvodljivo... Na vrhu jedne planine ogromnim kamenjem je sazidao nasa imena "kako bi cijeli svemir vidio koliko se volimo". Znali smo satima ljubiti se na jesenjoj kisi, satima valjati se po snijegu, satima setati proljecnim vecerjima da bi mi ubrao po jedan od svakog moguceg cvijeta na koji bi naisli... Znali smo satima zagrljeni cutati jer sa njim je i tisina imala smisao. I tako mjesecima... godinama. Sjecam se samo koliko smo slavili upis na fakultet ne razmisljajuci o posledicama studiranja u dalekom gradu. Mislili smo da je cijeli svijet nas...da mozemo sve... Mastali smo o buducnosti, o diplomiranju, vjeridbi, svadbi, o kcerkici koju smo zeljeli prvo da imamo... Ali, kazu da su sve velike ljubavi tuzne. Ni mi nijesmo izuzetak. Sudbina je polako razdvojila nase zivotne puteve... Daljina nas je "ubijala". Stotinama kilometara udaljenost-stvarala je samo tugu. Zivjeli smo za rijetke susrete pune ljubavi, njeznosti koje nikada necu zaboraviti... i odlucili smo da se razidjemo... Iako je mnogo boljelo... Sve nam se rusilo... nije moglo drugacije, nikako... Tog kobnog dana satima smo zagrljeni plakali govoreci najljepse rijeci ljubavi... i obecanja... nikad zaboraviti... ne prestati voljeti... opet jednom sresti... Poslije 5 god. samo je to ostalo... Otisla sam i maksimalno se posvetila studijama jer znam da on i danas vjeruje u svoju doktorku. A on je napustio sve i otisao daleko. To je sve sto znam... sve sto su mi rekli. Ma gdje da je neka mi bude srecan i svoj... Neka mi ostane dobar...

Dok nas smrt nije rastavila

Moja tuga je prevelika. Moja tuga je ogromna. Svaki dan te se secam, svakim sekundom si mi u mislima a znam da je kraj, da se vise necemo videti, znam da cu te voleti jos dugo, ali izgubljeno zauvek je nesto sa kojim moram da se pomirim al` srce ne da, nece da kaze da vise nisi moja...

A bilo nam je lepo. Svaki dan smo se vidjali, svaki slobodan sekund koristili zajedno, nazivali se raznim imenima (kolacicu, slatkisu, maco...). A sada a i zauvek ti trenuci mi dolaze samo u snove u kojima jos uvek mogu da te osetim ali na neki cudan nacin. Da ne zaboravim da napomenem da smo se zakleli da nista nece stati na put nasoj sreci. Da cemo uvek biti zajedno, sve dok nas smrt ne rastavi. Cini mi se da smo to obecanje i ispunili.

Vece je palo i u nas grad. Ona devojka koju toliko volim zajedno sa svojom drugaricom i dva druga krenuli su kolima na jednu zurku koja se nalazila u blizini naseg grada. Vozac je bio jedan decko. Krenuli su... Nisam bio prisutan ali sve to mogu da osetim. Da, mogu... Krivina, ogromna krivina se nasla na putu. Vozac je izgubio kontrolu nad volanom i samo je produzio. Tu je bio kraj njenog zivota. Tu ce se negde zavrsiti i moj. Kola su bila u velikoj brzini i udarila su u drvo. A danas, danas na tom drvetu se nalazi venac. Svo cetvoro su umrli. Ostalo mi je samo secanje, fotografije i male uspomene.

Znam da te vise necu videti ali znaj i ti da cu te celog zivota voleti. "Dok nas smrt ne rastavi"...Secas se tih reci? "Kolacicu, slatkisu" nikad vise necu cuti te reci sa tvojih usna a voleo bi jos samo jednom, samo jednom i onda neka mene odvedu na nebo. Malena volim te.

"Kratko sam te ljubio , prebrzo izgubio, pricam andjelima lice mi na bebe, kako nisam sreo miliju od tebe, i da ne postoji na svijetu sila, mocna kao sto je nasa ljubav bila... Moja draga, moja draga, jutros iznenada nestala bez traga...?!?!" Eh kad cujem tu pesmu, kad samo cujem dodje mi da se u*****.....Suze mi obasipaju lice... Hvala sto sam moju ogromnu tugu podelio sa vama...

Hteli smo da dohvatimo nebo

Ova prica je istinita. Bolna je, i uvek kad je se setim suza mi krene niz lice, ali ona suza, puna bola, tuge i patnje za izgubljenom osobom. Volela sam ga, i bilo nam je lepo. Imao je crnu kosu i crnu oci. Sapatao mi je da niko nema tako lepu oci i kosu. Stajali smo na kisi, jer na kisi se raste, mi smo hteli, hteli smo da dohvatimo nebo. Sapatali smo u noci sigurni da postoje duhovi, sapatao mi je da cemo ljubav, ja i on otici u raj. Ispijala sam reci sa njegovih usana i slepo verovala.

Onda je dosao ON, neki novi decko u skolu. Osecala sam njegov pogled na sebi, prisao mi je i rekao:

--Marko (moj onadasnji decko) se FiKsA--
--Ne, ne, ne, ne, ne verujem ti-- Vrisnula sam iz sveg glasa.

Otrcala iz skole, trcala sam preko Petrovaradinske tvrdjave samo da bi stigla u njegov zagrljaj. Pronasla sam ga, podigla mu rukav i uverila se da je decko koji mi je rekao da Marko konzumira drogu, da je, da je, da je bio u pravu. Suze su mi se slivale niz lice. Otisla sam setala mracnim ulicama, barem su meni tada tako izgledale. Gde je sada sve ono za nama?!Gde je sve to nestalo?! Da, sve je to izgubljeno u horizuntu spriceva tvojih vena. A toliko sam ga samo volela. Sledeceg dana cekala sam ga. Na zvuk telefona sam se trzala. Mislila sam da je on. Ali nije, zvali su njegovi drugovi, ocajnicki su mi saopstili da je Marko sad u bolnici, da je uzeo prekomernu dozu i eno ga sad lezi u krevetu i pitanje je sekundi kada ce se njegov zivot zavrsiti. Otisla sam do njega i on me je nezno upitao

--Malena , volis li me? Nismo uspeli da dohvatimo nebo, mozda cemo negde na nekom drugom svetu uspeti, ne brini, cekacu te, bicemo tamo ja i ljubav, jos nam ti falis, nemoj da zuris, ali dodji jednom--
--O Marko, neces ti nikada umreti-- Izgovorila sam, vec jedva gledajuci ga. Suze mi nisu dozvoljavale bistar pogled. Sve mi je bilo mutno.
--Malena, uvek cu te voleti-- Bile su njegove poslednje reci, polako je zatvorio oci i otisao na onaj svet, onaj svet gde jos samo ja treba da dodjem. Ali Marko, znaj da cu i ja brzo, neces me jos dugo cekati, bicemo ponovo zajedno...

Kraj jedne ljubavi

Po ko zna koji put prosla sam kroz ta vrata. To su kapije sveta mog kroz koje je on otisao zauvek, stazom rosnom od mojih suza, koje su ga snaznije od hiljadu reci molile: "Ostani... ". Stisak ruke na zgaristu ljubavi bio je jak, i kao na tren da se pokajao, pokusao je da zadrzi moju ruku drhtavu, kao da je sakupljao pepeo koji je ostao. Suze u njegovim ocima bile su mac, koji se sve vise zarivao u moje srce. Plakao je i ostavljao me kao da je na to bio primoran, kao da je hteo nesto vise da kaze, ali su ga suze onemele. Volim ga, iako me boli ostrica koja se svakim trenom sve vise zariva, muteci moju svest, u kojoj je on jedno vreme, a kao da je bio citav zivot, bio sve. Nemocna sam... Svesna sam da je kraj, da se onaj stari plamen ugasio... Ali zasto kada je bio u svom punom sjaju, kada je jacina nase ljubavi bila ogromna, a kod mnogih izazivala i zavist?Vec nekoliko meseci ni traga ni glasa od mog voljenog, koji je izgleda bio samo pogresan izbor mog srca koje je naivno verovalo u svaku njegovu rec. Gde je ta ljubav?Da li je zalutala u nasim razlikama (ili slicnostima)?Da li se uplasila pa opustosila njegovo srce?Ili jednostavno nije ni postojala?Sve vise verujem u to mada onaj mali naivni deo mene se jos uvek bori protiv te misli koja mi kida dusu. Da li je zaista voleo neko ko je mogao sve tako drago da ostavi i baci u ambis zaborava kao da nikad nije ni postojalo?Da li se povredjuju osobe koje volimo?Ali ipak suze njegove govorile su suprotno. Mozda su to bile suze pokajanja, ali to bi onda dovelo u pitanje njegov karakter. Plakao je, kao da se borio izmedju svesti i podsvesti, kao da su se u njemu sukobila mnoga osecanja koja nije mogao ni sam sebi da definise, a kamoli meni, devojci koju je, dok je plakao, ostavljao. Ti biseri koji su klizili preko mog lica bili su samo dokaz moje nemoci i bile su oprostaj od te ljubavi koja mi je sve. Cutali smo, a samo povremeno se culo njegovo pitanje:"Da li zelis da odem?". Kakv apsurd!Nisam zelela da ode od mene, ali sam bila svesna da su njegove zelje drugacije, ali mu je griza savesti nalagala samo to da saceka momenat kada budem bila spremna da ga pustim. Znala sam da to moram da ucinim odmah i zbog njega i zbog sebe, jer ipak sebicno bi bilo biti vodjen samo svojim zeljama... Osecala sam veliku prazninu u dusi i srce mi se cepalo kada je odlazio, jer sam znala da se oprastamo zauvek. Jednom kada se ostavi, rusi se ono neopisivo i uzviseno sto postoji izmedju dvoje ljudi koji se vole, onaj svetionik u dusi koji je uvek bio utociste i spas. Svaki drugi pokusaj bio bi samo vapaj za prosloscu, koja je ipak samo proslost. Suze su stizale jedna drugu, ta nezaustavljiva, nepresusna reka tekla je preko mojih obraza, a ja sam kao davljenik u njoj zelela da se trgnem iz tog ruznog sna koji me je tistio i rusio ceo moj svet. Pitam se da li jos uvek imam snage da se borim za njegovu ljubav koju mi je on surovo oduzeo. Ne znam, zaista. Znam samo to da ga i dalje volim i da je on iako tako blizu, veoma daleko od mene. Moja dusa jos uvek ne moze ponovo da zavoli, jer jaki su tragovi proslosti... Oni nikada ne iscezavaju i jedino se od njih nikada ne moze pobeci. On je sve vec predao dahui secanja, pokopao nasu ljubav i jednostvano otisao dalje. A ja?Ja stojim u mestu nemam snage da zakoracim, jer jaka je ljubav koja me vuce da ostanem i koja ceka svoju ponovnu uzvracenost.

Na stanici zivota

Ja znam da nikada necu ljubiti tvoje oci, ni buditi se srecna misleci na tebe. Ja nikada ti nisam ni ime znala nikada te nisam Svojim zvala, ja znam Ti nikada neces biti moj.I proci ce jos puno nedelja, usamljenih nedelja kako bih ih zvala, a ja cu Te i dalje cekati, i svake sekunde i svakog trena okretacu glavu traziti tebe, da se za tebe molim. Moje ce suze za tebe teci, a ti to nikada znati neces, i zauvek volecu te tvoje oci, tu tvoju kosu i celog tebe. Volecu te svim svojim bicem, volecu te do kraja zivota svoga kada poslednja sveca za mene dogori, i zauvek cu te cekati na stanici zivota mog, i na njoj stajacu sama.Ja koja sam uvek ispracala, mozda ce i mene ispracati neko, ko zna mozda jednog dana?! Mozda cu nekada zeleti nekog vise od tebe ali ga sigurno necu voleti tolikom jacinom kao i ovog puta. Stajacu i dalje, cekacu drugi deo sebe, na stanici zivota mog trazicu iskru oka tvog, trazicu tebe pokraj tela tvog, trazicu ljubav da mi se ona vrati, trazicu nekog da me shvati, kao sto svaki andjeo trazi dom svoj BLISTAJ U LEPOTI TI ANDJELE ''MOJ''. Samo ostaje nada da vreme sada leci sve rane i da bog ce mi dati sad snage preziveti te dane....

Nocas pada kisa sve jace i jace,kao da bog nad nama place.Ko da zali trenutke neke tako daleke.Kap po kap,tragove brise ono sto smo bili a nismo vise,jedna ljubav i srecni ljudi,dvoje koji ne postoje.