Blog.rs

Победник је сам.

Чудно је то... Кад све имаш. И опет ниси сасвим срећан. Јер ти фали неко. А тог неког апсолутно није брига.

А околина ми завиди. Много њих би желело да је на мом месту. А ја... Сам свесна свега. Али ме ниједан од мојих успеха не чини срећном. Наравно, драго ми је што сам успела да постигнем много тога (није битно сад, јер то није поента приче)... Али то једноставно не може да ми помогне да заборавим тренутке када смо ми били срећни. И упркос свему...

Да, ''Although I laugh and I act like a clown,

beneath this mask I'm wearing a frown,

my tears are fallin' like rain from the sky,

is it for him or myself that I cry?

I'm a loser, and I've lost someone who's near to me,

I'm a loser, and I'm not what I appear to be!!''

Знам ја све. Знам да је тако морало да буде, да ниједна љубав не таје вечно, да живот иде даље, да ће бити још много лепих тренутака... Све те приче ја знам, и сама сам била у ситуацији да делим сличне савете... Али тек на својој кожи осетиш да су то све само празне приче. И, изгледа да ми једино остаје да верујем у онај клише ,,време лечи све''.

sve

Kodovi Matrix-a (XXI)

    Drugi talas naseljavanja Jevreja u Palestinu bio je i početak kraja dobrih odnosa Arapa i jevrejskih doseljenika. Sam Teodor Hercl, mada nije mnogo pominjao arapsko stanovništvo u Palestini, izgleda da je podrazumevao nekakvo dvonacionalno ustrojstvo buduće jevrejske države, koje bi obuhvatilo arapsko stanovništvo. Međutim, posle Herclove smrti, ruski Jevreji preuzimaju glavnu reč oko stvaranja i uređenja buduće države Izrael. Oni su beskompromisni - jevrejska država mora biti, po njima - JEDNONACIONALNA! Takve ideje početak su onoga što se danas pominje kao negativno u svetskom cionizmu, a ne mali broj ljudi danas cionizam poistovećuje sa ultranacionalističkim jevrejskim težnjama.
    Ubrzano naseljavanje u Palestini iz korena menja dotadašnji život svih! Doseljenici su pomagani od mnogih jevrejskih fondova i organizacija: Jevrejska kolonijalna banka, Jevrejski nacionalni fond, Anglo-palestinska kompanija, Palestinski cionistički biro, Palestinska zemaljska kompanija za napredak, Društvo za nekretnine Palestine, Društvo za navodnjavanje Palestine, Anglo-levantska bankarska kompanija, Fond "Maslinovo drvo", Fond "Fani Volfson" i drugi...
    1912. godine Jevreji već poseduju 44.000 hektara obradivih površina, što je oko 11% ukupnih obradivih površina u Palestini. Osim ekonomskog napretka, prisutne su i kulturne promene. Cionisti dolaze u oštar sukob sa ortodoksnom braćom starosedeocima, prvenstveno zbog novohebrejskog jezika. Novohebrejski je za ortodoksne Jevreje bio čisto svetogrđe! No cionisti su bili uporni, a među njima se počela pojavljivati još jedna osobina - brutalnost! Naime, već smo više puta pominjali da je cionizam skoro ateistički pokret. Iako je ova interpretacija možda preslobodna i mogla bi neke Jevreje i da uvredi, ipak činjenice govore za sebe. Stari Mojsijevi zakoni govore o kvalitetima kojima čovek treba da teži da bi bio u skladu sa Božijim zakonima. Cionisti smatraju da se mora "uvažavati realnost" i "biti praktičan", sve češće koristeći onu Makijavelijevu izreku: "Cilj opravdava sredstvo!" Vrlo je teško usaglasiti Mojsijeve zakone sa takvim težnjama. Naravno, u Talmudu takvih "usaglašavanja" ima, ali ne treba zaboraviti da je i Talmud, poput Biblije - redigovan i prilagođavan tokom dugog vremena interesima religijskih i političkih moćnika, i da se udaljio od suštine koja se nalazila u rečima svetaca kroz dubine vremena. Ova tvrdnja ponovo može nekoga uvrediti, ali ovi tekstovi ne služe tome da bi se dopali nekome, već da se zamislimo nad svojom sudbinom u današnjem svetu.
    Sve veće jačanje onih u cionističkom pokretu koji su za "praktična" rešenja, dovodi naslednika Teodora Hercla - Davida Volfsona - do toga da se počinje nevoljno priklanjati nekim solucijama koje i nisu baš potpuno legalne. Unutrašnje borbe u pokretu kulminirale su do time, da on 1911. godine, na X kongresu u Bazelu, podnosi ostavku. Za novog vođu izabran je Oto Varburg, cionista iz Nemačke. Iako je delovao nekima nekako neodlučno, pod njegovim vođstvom cionistički pokret sigurno "plovi u Englesku luku". Tamo će, kroz "mančestersku školu cionizma" čuvenog Haima Vajcmana, doživeti procvat i veliki upliv u englesku politiku.
    Do početka Prvog svetskog rata cionistički pokret proširio se na mnoge delove sveta. Posebno treba istaći cionizam u SAD-u. Do Velikog rata Jevreje u SAD-u i nisu baš zanimala pitanja koja su mučila njihovu braću u drugim delovima sveta. Bili su integrisani i poluasimilovani u američkom društvu, a cionistički pokret su u početku mlako prihvatili. Onako, reda radi. Najviše ih je zanimao biznis i profit, i to je potpuno razumljivo, obzirom gde su i sa kim su živeli. No, baš će američki Jevreji odigrati jednu veliku ulogu u odluci SAD-a da uđe u Prvi svetski rat. O tome kasnije, detaljnije.
    U Prvom svetskom ratu mobilisano je oko 1,6 miliona Jevreja koji su se često na frontovima borili jedni protiv drugih! Najteže, bez sumnje, bilo je Jevrejima u Istočnoj Evropi. Na početku rata našli su se na udaru ruskog antisemitizma jer su Rusi, po ko zna koji put, opet za nešto okrivili Jevreje - ovaj put za "saradnju sa neprijateljem". Zabranjivano im je iseljavanje iz Rusije, a mnogi Jevreji mobilisani su u specijalne kaznene jedinice. Od jevrejskog stanovništva uzimani su taoci kao garancija da će oni mobilisani ostati "na pravoj strani" i "ratovati sa voljom i entuzijazmom". Posle teških momenata za rusku vojsku u 1915. godini, Jevreji su opet bili "krivi", te je ruska vojska, a naročito Kozaci, svoj gnev iskaljivala na nedužnom jevrejskom stanovništvu, usput pri povlačenju deportujući veliki broj Jevreja. Stotine hiljada Jevreja moralo je ostaviti svoje domove, zabranjivana im je štampa, korišćenje jevrejskog pisma - čak i u privatnoj prepisci! Pljuštale su optužbe za špijunažu, za potkopavanje monetarnog sistema... Ovo stanje potrajalo je sve do 1917. godine, kada je Privremena vlada ukinula sve protivjevrejske zakone!
    Jevreji u zemljama Centralnih sila bili su potpuno u drugačijoj situaciji. Germanofilstvo i oduševljenje ratom (!) otvoreno su pokazivali mnogi Jevreji CIONISTI u Nemačkoj i Austrougarskoj. U leto 1914. godine Cionistička federacija Nemačke zatražila je od svojih pristalica da se javljaju kao dobrovoljci u kajzerovu vojsku jer se Nemačka bori "za pravdu, slobodu i dobrobit čovečanstva". Na drugoj strani je, kao protivnik, označen "ruski carski despotizam" i "reakcionarni ideali". Koliko je ovo bilo tragikomično, govori neosporan zaključak, da bi po ovim proklamacijama, Engleska i Francuska, pošto su saveznici Rusije - takođe neminovno morali biti jevrejski neprijatelji! Ali, kod cionista je izgleda sve bilo moguće - biti i prijatelj i neprijatelj u isto vreme - u zavisnosti od potrebe!
    Nikakvo čudo nije da su se cionisti "pronašli" sa engleskim političarima, jer se načini vođenja politike i sredstva da se do željenih ciljeva stigne - počinju polako uzajamno poklapati kako je vreme odmicalo. Britanija na Bliskom Istoku pre i za vreme Prvog svetskog rata vodi "višedimenzionu" politiku, što je eufemističan naziv za pokvarenjaštvo najnižeg stepena. Pojednostavljeno rečeno: "Svakome svašta obećavaš, retko kome šta daješ, otimaš sve odmah čim se ukaže prilika, i nikada, ali nikada nikome ne govoriš svoje prave namere!" Međutim, cionisti su tu "nauku" konačno savladali i posle nekog vremena, mogli su potpuno ravnopravno da razgovaraju sa britanskim političarima, na "njihovom" jeziku i na "njihovom" terenu. Tako će već 1914. godine, član šireg engleskog kabineta, inače Jevrejin, Herbert Semjuel - ponuditi predsedniku Cionističke organizacije u Britaniji, Haimu Vajcmanu - PLAN O USELJAVANJU DVA DO TRI MILIONA JEVREJA U PALESTINU. Sa jednom malom "sitnicom" - da Jevreji zauzvrat podrže uspostavljanje BRITANSKOG PROTEKTORATA NAD PALESTINOM! Ovo se mnogima u cionističkom pokretu nije dopalo, te je taj predlog ostao "zamrznut" čekajući bolje dane.
    Engleski cionisti su bili veoma nezadovoljni svojim Akcionim komitetom u Nemačkoj, jer je on davao, kao što smo videli, pomalo šizofrene izjave. Podrška Nemačkoj automatski je bila otvoreno neprijateljstvo prema Engleskoj i Francuskoj. To Jevreji cionisti u Londonu nisu hteli više da tolerišu i 1916. godine jednostavno prave "novi" Akcioni komitet, izvršavajući na taj način svojevrstan puč u organizaciji. Pokazaće se da je to bilo od velike koristi za ostvarenje cionističkih ciljeva. Engleska će se ubrzo pokazati kao "najbolji prijatelj" cionista.
    U jesen 1917. godine postaje jasno da je oslobađanje Palestine od vladavine Turaka, koja je trajala četiri veka, pitanje dana! U takvoj atmosferi odvijali su se razgovori između cionista i predstavnika engleske vlade, reklo bi se - pomalo užurbano. Ključni čovek u Londonu za cioniste bio je Haim Vajcman. Kao čovek koji je pronašao veštački aceton, neophodan za proizvodnju bezdimnog baruta, svakako je donekle zadužio englesku vladu. U takvim poslovima Vajcman se zbližio sa tadašnjim ministrom odbrane Lojdom Džordžom, koji ubrzo postaje premijer. Ovo prijateljstvo sada dobija veliku težinu. Toliku težinu da će Lojd Džordž jednom kasnije izjaviti: "Aceton me je napravio cionistom!"

***

"...Međutim oni među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti. Ljubomorni su na od sebe obrazovanije, otmenije i naprednije strance. Nepodnošljivo im kad moraju priznati da su ti ljudi iznad njih. Onda ih mrze, preziru, pa ako im se ne isplati da ih oteraju, iznalaze sve moguće načine da ih progone. Ipak bi im razum morao reći da su nacije, na primer, francuske nacije švajcarskog naroda - odavno slobodnih naroda koji su slobodno mogli da se razvijaju - nužno morali da budu napredniji od naroda koji je imao nesreću da ga vekovima ugnjetava okrutni tiranin. Tek od pre nekoliko decenija Srbija se mogla razvijati relativno slobodno, a uistinu je slobodna tek od velikog rata.

Ono što zovemo kulturom nije sve što čini vrednost nekog naroda. Prirodna moralna svojstva imaju u procenjivanju te vrednosti u najmanju ruku podjednaku ulogu. Elem, srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva mnogih drugih naroda. Iako manje prosvećen, mogao je, dakle, da pretenduje na neko dostojanstveno mesto. Nažalost, rđavim shvatanjem položaja svoje zemlje, a to pogrešno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverljiva uobraženost - vladajuća klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srpskog naroda dajući mu loš primer..."

Arčibald Rajs, 1928.g

Лопов

Prelazak bloga na drugi server

Usled tehničkih problema, blog se seli na novu adresu. Izvinjavam se svima zbog neprijatnosti, ali blog je još uvek u početnoj fazi, pa su ovakve promene uobičajene.

Кадети и јуниори Хеа одустали од полуфиналног турнира првенства БиХ!

Главни разлог одустајања наших селекција је прилагођавање годишта КСБиХ. Кадети и јуниори Хеа читаву сезону у РС су се такмичили у годиштима 96. и млађи - кадети и 94. и млађи - јуниори. Да су прихватили учешће на полуфиналном турниру првенства БиХ, наши кадети би се такмичили са годиштима 97. и млађи, а јуниори са годиштима 95. и млађи.

КСРС је направио кардиналну грешку промјеном система такмичења на своју руку не ускладивши га са планом и програмом КСБиХ. Тако је дошло до распада система такмичења и финалне завршнице од које није одустао само Хео, већ скоро сви клубови из РС јер би морали мијењати комплатне екипе и прилагођавати годиштима која прихвата кровни савез.

Да подсјетимо, кадети Хеа су као трећопласирани у Републици Српској остварили право учешћа на полуфиналном турниру првенства БиХ, док су јуниори као други у Републици Српској остварили право учешћа на полуфиналном турниру првенства БиХ.

ljubo-mora

22.5.2013

LJUBOMORAN SAM !!!

Rekao je toliko oporo da mi je odzvanjalo po mozgu. Zašto ? Čemu to ?

Pričali su mi da je to neka vrsta ili odraz ljubavi, ja sam doduše uvek polazila od toga da je to samo odraz nesigurnosti.

Kad saberem, one ljubomorne nisam varala a one koji su bili indiferentni varala sam na svakom koraku čim mi se ukaže prilika. Tako da to i nije tako loše što je baš on ljubomoran. To bi trebalo da znači da mu je stalo i da će me čuvati i motriti a da se ja neću poigravati sa njegovim osećanjima, znajući da bih ga zbog gluposti verovatno izgubila.

Ali postavljam sebi pitanje jesam li ja ljubomorna. Joj jesam, povodom njega jesam, za neke druge uopšte nisam bila, pravila sam se nekima da kao jesam, jer sam i sama manipulisala pa time prikrivala svoje, ali nisam nikada pre u sebi osetila kao sada prodiranje u grudima i cepanje na komade kada sam čitala ono. Uf koja zbrka u glavi. Kažu da su neka ubistva u afektu opravdana, valjda je to to o čemu govore.

Trebalo mi je vremena da se savladam i presaberem. Kažu ljubav opravdava, joj našla sam hiljade opravdanja, razloge da čak samu sebe okrivim zašto mi je trebalo da zabadam nos tamo gde mi nije mesto, znala sam da ću naići na nešto, sama sam tražila, pa svako od nas ima neku tajnu, naravno da mi neće reći tako nešto odmah, uostalom i nije to toliko strašno i tako u krug u krug. Onda ono vraćanje u zbivanja koja su nas okupirala na početku. Preispitivanaja i sumnje…

Jel to ta ljubomora ?

OSMEH - molim :)

17:30:52 2013-05-22

Šta je sreća?! Malo je onih koji mogu da odgovore na to pitanje. A još manje onih koji mogu da to izraze rečima. Jer, sreća ne može da se izrazi.
Da li biste mogli da opišete svetlost ljudima koji su čitav život proveli u mraku? Ili da opišete stvarnost nekom ko samo sanja?
Spoznaj svoj mrak i on će nestati…i tek tada ćeš saznati šta je svetlost.

Spoznaj svoje košmare onakvima kakvi zaista jesu i oni će iščeznuti, a ti ćeš se (za divno čudo!) probuditi u stvarnosti.
Spoznaj svoja lažna ubeđenja i ona će se izgubiti…
jer samo na taj način iskusićeš šta je sreća!?

Ukoliko želite da budete srećni i zadovoljni morate pristupiti životu sa određenim stavom i da uvek posmatrate stvari sa vedrije strane. Istraživanja su pokazala da je najvažnije da se pridržavate ovih 12 karakteristika:

1. Optimizam
Prihvatanje svih životnih iskustava, čak i onih

.tiff

Što bi reko jedan intelektualac kojeg ja jako poštujem. Pametan čovjek, je onaj čovjek što vidi šta će bit u sljedećih 10 godina. Kako je došao na tu ideju, ja ne znam, ali mi se svidio način razmišljanja. Vidjeti šta će bit u sljedećih 10 godina, za neke je nemoguće. Zato što nemaju dovoljno informacija, da spakuju budućnost u jedan paket. Sigurno su to osobe koje imaju pristup svemu. Baš kad se sjetim i Zeigeista, kad porodica Rockefeller odlučuje koliko će američke trupe da budu u Afganistanu i Iraqu. Politika i igra moćnika. Bilo bi zanimljivo gledat i ovaj rat za vodu, ako bude ta nestašica za 30-40 godina. Obezbjedit se nekim projektom na vrijeme. Izać sebi i drugima koliko god možeš u susret. Dok glup glupog uči kako je važno da imaš hi-tech gadgete, koje ne iskoristiš ni maximalnih 50 % , meni je opet nekako bitnije pogledat prirodu u oči, i očuvat makar malo zraka.

Ovaj crnobijeli film mi se jako svidio. "13 Tzameti" kakav horror za jedan dan čovjek može doživit , a da nije ni svjestan. Iz neke radoznalosti , zaputit se u nepoznato...mislim glupo mi je ovako pričat.. al vrijedi pogledat film.

Bio sam zao prema nepismenim ljudima. Na tastaturi u internet klubovima sam znao nekad zaglavit tipku "Pause/Break" kad se resetuje kompjuter, on neće dalje da ide od onog bios screen-a. Zato što ova komanda zaustavi tačno na onaj dio kad se pali kompjuter, pa dođu ti "veliki stručnjaci" za kompjutere, mijenjaju hard disk, mijenjaju ram, vade ovo.. stavljaju ono.. pa ja opet dodjem odglavim malo, dan dva, pa opet zaglavim. Napatim ih baš pravo oko jedne tipke. Tu se složi psovki za jedan dan, ne postoji statistika koja će registrovat te psovke, lupa se po kućištu dole.. itd. itd.. elem.. živci se vade.

Jedina zbirka štafeta na svetu

U Muzeju istorije Jugoslavije čuva se zbirka kojom se ne može "pohvaliti" nijedan muzej u svetu – više od 22.000 štafetnih palica namenjenih Josipu Brozu Titu u čast njegovog rođenja.

Ceremonijal štafete je inače ustanovljen neposredno po završetku Drugog svetskog rata, maja 1945. godine, a prva štafeta, sticajem okolnosti, bila je – knjiga. Titu su je poslali kragujevački omladinci, tačnije srećnici koji su preživeli streljanje u Šumaricama i proboj Sremskog fronta. Idejni tvorac prve štafete, na čiji predlog su organizovana masovna štafetna trčanja širom Jugoslavije, bio je Čeh Josif Prohaska, profesor fiskulture u kragujevačkoj gimnaziji i nekadašnji član Sokolskog društva.

Prva štafeta bila je knjiga i to plava jer nije bilo crvenog platna

Plava knjiga

- Prvobitno su radnici u fabrici oružja izradili jednu skromnu palicu koja je u početku bila zamišljena kao vrsta metalnog omota koji će poslužiti samo da se prenese pismo sa pozdravima. Ali, kada je u štampi objavljena fotografija štafetne palice Srbije, umetnički oblikovane, mladi Kragujevčani nisu bili zadovoljni svojim rešenjem, pa su odlučili da smisle nešto bolje. Rezultat je bila "Plava knjiga", ispisana na mesarskoj hartiji, u kojoj je prikupljeno 15.000 potpisa kragujevačkih omladinaca. Zapravo je knjiga trebalo da bude crvena, ali nijedna knjigoveznica u Kragujevcu tada nije imala platno u toj boji – kaže Ana Panić, kustos – istoričar umetnosti u Muzeju istorije Jugoslavije i napominje da je kasnije u ovom gradu napravljen spomenik prvoj štafeti.

U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je 12.500 nosilaca, a trasu dugu 9.000 kilometara prešlo je devet glavnih i više lokalnih štafeta. Prvi nosilac "Plave knjige" bila je omladinka Nada Kotnik Stefanović, koja je bila određena da i kao poslednji nosilac preda knjigu Titu. Međutim, kada su omladinci stigli u Beograd, ispostavilo se da je Broz (koji o svemu, naravno, nije imao pojma) u Zagrebu. Čuvši šta se događa, bio je toliko dirnut da je po omladince poslao avion da mu se pridruže.

Tokom prvih 12 godina napravljeno je više od 20.000 štafetnih palica, a 10.286.500 nosilaca pretrčalo je 877.000 kilometara. Izuzev prve, Tito je do 1956. godine primao štafete ispred Belog dvora.

Sletovi i Sokolovi

- Sve do 1956. godine, kada je 25. maj, na Titovu inicijativu, proglašen za Dan mladosti i održan prvi slet, postojale su glavne i lokalne štafete. Glavne su bile republičke i štafete glavnih i velikih gradova i raznih rodova vojske, njih desetak. Tu su bile uključene i štafete graditelja važnih objekata, a bio je običaj i da start bude u gradu ili mestu koje je te godine obeležavalo određenu godišnjicu. Od 1956. sve ove štafete zamenila je jedna, savezna tzv. Štafeta mladosti, koju su izrađivali umetnici od raznih plemenitih metala, najčešće bronze i srebra, dok je ceremonija predaje organizovana na stadionu JNA – kaže Panićeva i dodaje da su se lokalne štafete i dalje pravile, ali da ih Titu nisu direktno predavali.

Interesantno je pak da su pojedine od njih mnogo lepše od "uštogljenih" saveznih. Na mnogima se nalaze simboli zanimanja darodavaca, njihovih firmi ili oblasti življenja, pa tako u zbirci postoji štafeta u obliku šprica, čekića, rakete, trube, ali i palica ukrašena keglama za kuglanje...

Iako je ceo ceremonijal prenosa štafete bio precizno kodifikovan, bilo je i nepredviđenih "situacija", o kojima se nije puno pričalo. Tako ima podataka da je na jednom od prvih sletova vatromet počeo u isto vreme kada su pušteni i golubovi.

- Navodno su golubari slavili neku svoju godišnjicu i insistirali da na stadion dođu sa korpama i golubovima, a da na kraju priredbe puste ptice. Organizatori nisu dobro sinhronizovali aktivnosti, jer se nije znalo kada će tačno priredba biti završena – da li će Tito držati duži ili kraći govor zahvalnosti. Stoga je određeno da u 21 čas idu golubari, a od 21.05 vatromet. Golubari su možda malo zakasnili, a pirotehničari poranili, pa su u istovremeno poleteli golubovi i rakete. Srećom, nijedan od "pečenih" golubova nije pao na teren stadiona – priča naša sagovornica.

Ova štafetna palica nepravljena je o d 10.000 metara srebrne žice u jednom komadu

Malo je poznato da nošenje štafete nije komunistička tvorevina, već tradicija koja datira iz perioda između dva rata, kada je kod nas osnovana ekspozitura Sokolskog društva. Ova građanska orgnizacija okupljala je sve Slovene, bezobzira na veru, a njen ideal bio je sklad duha i tela. Osim što su vežbali na sletovima, organizovali svečane akademije i druge aktivnosti, mladi "sokoli" su nosili i štafete. Najpoznatija sokolska štafeta nošena je 1935. godine, od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu pokojnog kralja Aleksandra Prvog.

Jedina od plastike

Poslednja Štafeta mladosti krenula je na svoj put 1987. godine, tri decenije posle prve i sedam godina od Titove smrti, a karakteristična je po tome što je jedina u čitavoj zbirci izrađena od plastike. Čitavu ujdurmu oko ove štafete, koja je najavila raspad SFRJ, organizovali su Slovenci. Najupečatljiviji momenti bili su kada je prvobitno planirana palica u obliku građevine, koju je zbog četiri stuba bilo nemoguće nositi u trku, brzinom od 15 km na čas, zamenjena drugačijom, plastičnom, kao i pokušaj autora ljubljanskog ateljea "Novi kolektivizam" da kao zvanični plakat za štafetu "podmetnu" neznatno prepravljeni plakat iz perioda nacističke Nemačke.

Preko mora i gora

Štafetne palice nosili su ronioci pod vodom, planinari iznosili na najviše vrhove, sa njima su padobranci iskakali iz aviona, mornari su ih prenosili preko mora, a one minijaturne i najlakše nosili su golubovi pismonoše. Najmanja dozvoljena brzina kretanja štafete iznosila 15 kilometara na čas, pa je tako jedan kilometar trebalo preći za četiri minuta, odnosno 100 metara za 24 sekunde. Nosioci štafete, istaknuti radnici i omladinci, koji su birani po republičkom ključu, morali su da izgledaju fizički zdravo i snažno i da na odeći nose znak republike ili organizacije koju predstavljaju.

Mladi lavovi vs Debele prdonje

Šta je razlog promene prepoznavanja i donošenja pravednih sudova tokom razvoja čoveka? Zašto mladić koji prisustvuje dešavanju nepravde reaguje na nju, dok osoba koja je u zrelim godinama i koja sa svojim obrazovanjem, znanjem i iskustvom u tom momentu to posmatra sa popriličnom ravnodušnošću. Čovek koji je puno puta prisustvovao nepravdi je došao do zaključka da je reakcija u tim slučajevima nemoćna da išta promeni, i da je sama emocija neka vrsta luksuza koja je izgubila svaki realan smisao. Opet, sa druge strane ta apatičnost doprinosi stvaranju društva koje je nehumano. I nije problem u takvoj konstataciji, već u označavanju svega toga normalnim, odnosno jedino mogućim.

Nakon postupka koji je etički neprihvatljiv, a to svakako jeste nedostatak reakcije u trenutku dešavanja nepravde, mehanizam opravdanja kreće u akciju:

•   Racionalni stav: Šta vredi da bilo šta uradim kada me je iskustvo uverilo u to da takvih slučajeva ima beskrajno mnogo, i da moja reakcija tu ne može ništa promeniti, već jedino i mene dovesti u nepriliku
•   Politički stav: Problem je u sistemu, a ja kao jedinka tu ne mogu ništa promeniti u ovom momentu, već ću pokušati da kroz taj isti sistem dovedem do društva u kome ovakve nepravde nisu moguće
•   Sebični stav: Šta se to mene tiče
•   Rezignirani stav: Svet je po prirodi nepravedan

Iz ovoga proizilazi da jedino politički stav može doneti neku buduću promenu, ali ta promena nije sigurna, i ne zna se vreme koje je potrebno za nju. Jedino što je sigurno je da rezultira nepravdom u tom trenutku, i da je zajednički imenitelj reagovanje na osnovu iskustva.

Sa jedne strane imamo mladost koja je nezrela, bez dovoljno znanja, koja ne preza od pokušaja da spreči nepravdu, a sa druge iskustvo naoružano mnogim opravdanjima i sterilno u svojim postupcima.

Ova opravdanja u sebi kriju istinu na prvi pogled teško uočljivu, a to je strah za sopstveno vlasništvo. Strah za sopstveni život, strah za posledice koje mogu ugroziti porodicu ili imovinu predstavljaju dovoljan razlog da čovek u tom trenutku ništa ne preduzme. Pa kako onda objašnjavamo nedostatak tog straha kod mladih osoba. To se jedino može shvatiti kao nedostatak iskustva. Kao što dete koje nije upoznalo opasnost od vatre sa puno poverenja kreće rukom na plamen tako i mlad čovek koji nije prisustvovao različitim razočaranjima otvorenog srca prilazi drugom čoveku.

Ovde ne želim da razmatram ljude koji se vode sebičnim ili rezigniranim stavovima i kod kojih čovek zna na čemu je. U fokus ću uzeti ljude koji nose težinu sposobnu za promenu, ali nemaju ni volje ni želje da do nje dodje. Oni su uspešni u profesijama kojima se bave, priznati i materijalno dobrostojeći. I obično su to u mladosti hrabri, beskompromisni ljudi. Pa šta se sa njima desilo? Šta je razlog njihove inertnosti. Kao prvi odgovor se nameće njihovo znanje, poznavanje većeg broja parametara na osnovu kojih mogu doneti zaključak. Parametri se gomilaju, a čovekovov razum polako gubi mogućnost njihove koordinacije i pravilne upotrebe. Sam čovečiji mozak predstavlja branu, a njegov hijerarhijski sistem funkcionisanja ne dozvoljava uvid u kompletnu sliku sveta. Dolazi do mehanizma preraspodele i javljaju se razne vrste kompromisa. Sve se sagledava sa stanovišta šta gubim, a šta dobijam. Kibernetika ulazi u fokus, i održivost apstrakcije sistema preuzima dominantnu ulogu. Etičke kategorije se menjaju za ekonomske, a ove ne mare previše za ontološki pristup čoveku. Kao jedna od mnogih odrednica je i odrednica mladosti i prikazuje se na sledeći način:

Mlade usijane glave, njihova površnost i impulsivnost mogu doneti više štete nego koristi. Ukoliko nema cilja koji je na pravi način postavljen nema ni razloga delovati.

A ti isti ljudi od integriteta kada se posmatraju sa površne tačke gledišta su bogati, uspešni, priznati. Kao obavezni pratilac se javlja komfor. I kada se u tom tako formiranom svetu, jer svaki doživljaj sveta je samo jedna projekcija i formulacija dominantne struje u društvu, postavi pitanje šta dobijaju, a šta gube svojim postupcima, dolazimo do jedinog mogućeg odgovora, a to je komfor. Oni ne mogu izgubiti dušu, jer je sistemski okvir bezdušan, ne mogu izgubiti pravdu ili nepravdu, ne mogu izgubiti boga ili sreću jer sve to ne potpada u piljarsku filozofiju. Oni jedino mogu izgubiti ugled, mogu izgubiti moć, mogu izgubiti kuće, automobile, satove, novac, i sve ostalo što tvori komfor.

Ukoliko želimo humano društvo, a nadam se da želimo, jer ipak smo ljudi, onda moramo uticati na iskorenjivanje nepravdi. Pošto vidimo da na neki način današnja kreacija sveta i društva poradja komfor kao dominantnu vrednost, moramo pronaći način da taj zaokret od pravdoljubive mladosti do komformističke starosti izbegnemo.

Ovde se može iskoristiti princip koju ću nazvati osvežavanje. Ako želimo da nešto, bilo to neki uredjaj koji funkcionisanjem gubi na snazi, ili neko biće koje svojom organističkom prirodom gubi na vitalnosti, održi svoje predjašnje stanje moramo naći mehanizam da ga vratimo na predjašnje stanje. Ukoliko čovek poseduje urodjenu osobinu prepoznavanja etički ispravnog izbora, i ukoliko zbog uticaja različitih društvenih okolnosti tu sposobnost svesno trampi za materijalnu udobnost, onda bi najlogičnije bilo ne dozvoliti mu ostvarenje materijalne udobnosti kao cilja. Dakle, treba težiti kreiranju društva koje će zahtevati često osvežavanje moralnih osobina kod čoveka na uštrb sigurnosti posedovanja. Od kada znam za sebe susrećem se sa sintagmom moralnog preporoda, medjutim taj preporod u sebi nosi tačku razdvajanja izmedju nemoralnosti i moralnosti, a mislim da bi moralnost trebalo da postane stanje, koje ne može preći u nemoralnost nego će se kontinualno osvežavati i održavati svoj kvalitet.

Sad dolazimo do ključnog pitanja kako to ostvariti?

Imamo početnu situaciju koja je ispravna, imamo neželjeno stanje koje treba izbeći. Imamo moralno svesnu individuu, i imamo čoveka koji grčevito drži svoje privilegije. Religija je u svojoj suštini već dala odgovor na to pitanje, ne dozvolivši da privilegija bude materijalno blagostanje, samoljubivost na osnovu priznanja društva već pokretačka ljubav prema bližnjem. Ali pokazalo se da religija boluje od bolesti od koje boluje i čovek sistema, a to je moralna svežina u mladosti koju prati slabljenje u svom razvoju.

Kao odgovor ću ponuditi apsurdan pristup. Da bi osigurali moralnost moramo težiti nesigurnosti u svemu ostalom. Čovek ne sme imati mogućnost da ono što poseduje smatra stalnim. Ukoliko dodje do spoznaje o nestalnosti ostvarenog hteo ne hteo moraće se promeniti. Ta promena će uključiti promenu njegovih ciljeva i težnji, moraće biti u stalnoj fazi revitalizacije. A revitalizacija ga vraća u stanje mladosti.

Praktičan pristup za ostvarenje?

Priča o njoj 7

Nije vreme to koje leči bilo šta što se dogodi u tvom životu, ljudi kojima se okružiš su zapravo ti koji ti na svestan ili ne način pomognu da svoj brod kroz oluju bezbedno dovedeš do sigurne luke. Jedno je sigurno, njoj nije bilo potrebno vreme već samo jedna osoba.

Zatim je stiglo i proleće koje je nestrpljivo iščekivala, miris lipe i tople noći. Imala je onaj zamišljeni osmeh koji ljudi obično imaju kada se sete nečega, onako, iznenada. Kada im jedan zvuk, miris prizove sećenje na nešto ili nekoga. Ponekad je bila zamišljena, ponekad nervozna, ali uvek u pokretu.
"Ne drži me mesto." Stalno je to ponavljala. Dešavalo se da u isto vreme bude tako smirena, bar na prvi pogled, a da su njena duša i misli u vrtlogu, nemirni, lutaju okolo, traže.
________________________________________________________________________

In vino veritas.
Zaista. Posle malo više vina i par poruka razmenjenih sa tom nekom misterioznom osobom, počela je da mi priča. Malo po malo, gledala me i čekala reakcije posle gotovo svake izgovorene reči. Kao da je očekivala da svakog trenutka ustanem i odem. Pričala je, nisam je prekidala. Samo sam čekala, i nisam mogla da verujem u sve to što čujem.

"Da li si sigurna ti u sve to?" bilo je jedino pitanje koje sam imala da postavim.

Osmehnula se nekako misteriozno, klimnula glavom u znak potvrde i prošaputala: "Ipak, sve je to gotovo, znaš. "

Zatim je od konobara zatražila novu flašu vina. Nastavila je da priča o nekim nebitnim stvarima, kao da se ništa nije dogodilo a ja sam je gledala zbunjena i u neverici. Nasmejala se i rekla mi da prestanem tako da je gledam, kao duha, zombija ili šta već.
Smejale smo se tome. Noć je trajala i trajala, vino se prelivalo u čaše pa potom nestajalo nekom neverovatnom brzinom.
_______________________________________________________________________

Danima posle toga mi se nije javljala, nije odgovarala na poruke, a onda smo se srele na ulici.
"Znaš, neverovatna si." rekla sam i počela da se smejem.

Prošlo je par meseci od tada, još uvek uhvatim taj osmeh koji joj izvuku sitnice kojih se seti. Neverovatno je bilo gledati tu promenu, to savladavanje stepenika jedan, po jedan. Sa samog dna planine, lagano do sredine pa do vrha.
Da, bilo je dana kada je bilo lakše spustiti se par stepenika niže, ali je bilo i onih kada su se preskakala po dva-tri odjednom na putu ka gore. Od nekoga koje digao ruke od svega do nekoga kome je 24 sata malo da uradi sve što hoće.

I na kraju cele priče, samo jednoj osobi mogu reći "Hvala ti."
Toj misterioznoj, magičnoj osobi. Znam kome, ali ću ipak sačuvati tajnu. Malo misterije ne može da škodi.

Magija je u nama i oko nas, pa se njoj i zahvaljujem.

Pronađite svoju magiju, i uživajte u svakom trenutku koji vam je pružen. Nekad sitnice mogu da promene život, mogu da daju novi život.
Malo magije je ono što nam svima treba.

HILJADU OPRAVDANJA ILI OVO JE PRAVO VREME ZA AKCIJU!

Nisam tu, otišao sam na doručak, na kupanje, u toalet, dolaze mi prijatelji u posetu, a i kiša će.

Već kasnim na dogovoreno okupljanje.

Jako je hladno.

Imam samo 50 dinara.

Nemam biciklu.

Radim sutra prvu.

Ovo je sigurna varijanta.

Nemam šta obući.

Nisam nešto raspoložen.

Sutra ću.

Sledeće nedelje.

Prvi vikend u maju.

Čujemo se.

Afera Vanja Mandić

Putovanje u Peru iza čega je stajao šverc dva i po kilograma kokaina, žrtvi narko-trafikinga Milici Kojić i njenom prijatelju poklonila je džudistkinjaVanja Mandić, koju je javnost upoznala 2008. kao učesticu rialiti šoa “Survivor” u Panami, piše Blic.

Pored džudoa, Vanja je bila telohranitelj mnogih javnih ličnosti, a njeno ime je poznato i policiji.

- Više od godinu dana nije se pojavljivala ni u klubu, ni u reprezentaciji i mislim da je u inostranstvu. Već više od godinu dana nisam čuo ništa o njoj. Dok je trenirala nikada nije imala problema sa zakonom i prosto ne mogu da verujem u takve priče - kaže za “Blic” Vesa Novaković, dugogodišnji Mandićkin trener u džudou.

Obitelj kao vrijednost

U Hrvatskoj traje akcija 'U ime obitelji' gdje se ustavom traži da obitelj mogu biti samo osobe suprotnog spola.

Na volontere se napada svaki dan. Manjina tj oni koji ne podržavaju ima svega 4%, ali i u tih 4% ima onih kojih je strah podržat jer ih je strah.

Ne znam kako je to kod Vas u Srbiji ali ovo u Hrvatskoj je postao rat.

Po meni svatko ima pravo svoj život uredit kako mu odgovara. Čak bi bilo bolje da se istospolni brakovi dozvole.

Imamo primjer Argentine gdje je to dozvoljeno. Iz te zemlje dolazi i sadašnji Papa Franjo. On nije imao nista protiv toga jer je znao da s time dobiva mir.

Naravno da oni nemaju pravo ozakonit svoju vezu u religijama koje to ne podržavaju, ali građanski da.

Obitelj je po meni svetinja. Žao mi je otvoreno što je nemam tj što se moja obitelj raspala kada su mi umrli roditelji. Sada sam solo i tako mislim biti do kraja života.

Moja obitelj su moji prijatelji koje poštujem. Brat i sestra imaju svoje obitelji i povremeno sam dionik njihovih okupljanja i druženja, sreće i tuge.

"protoTIP"

Zašto one koji nas tretiraju kao djubre, kujemo u oblake...? Zašto one koji su dobri, mi se pitamo šta im fali...? I zašto se svi hvataju za barabe...? Da li je to neki poremećaj, nepisano pravilo, mazohizam....?

I šta je uopšte tip muškarca, jel` to onaj što smo mi zmislile, pa nikako da nađemo, ili je to pak onaj što smo ga pravili od blata, dok je on lagao i varao...? Nešto nedostižno, ili baš suprotno... A koji je razlog zašto uvek kad upoznamo nekog dobrog upoređujemo ga sa baš onom barabom, koja nekako do tada kao da je radila dobre stvari ...? A baš taj što je dobar ispadne kao "frik", i onda se pitaš šta njemu fali...

I šta ako nam život šalje, samo dobre, da li to znači da treba da menjamo prototip našeg muškarca...?

Ne mogu a da se ne zapitam da li treba da se zadovoljavamo sa onim što nam život pruža, ili uvek samo našim idealima..?

zraci

U pogledu praznom ogleda se zivot, proteklo vreme predjasnjih muka, i suza kane na sto neostvarenih zelja i poraste potreba za novom atrakcijom. I bi sve ono sto se novinom naziva i ucini radost svima nama. Zasija sreca u oku i ponovna nada rastera agoniju nepostojeceg, sramnog, obesrabrujuceg. U oblacima prozracnim

zraci sunca.

DOSTUPNE FUDBALSKE UTAKMICE NA SATELITSKOM PROGRAMU ZA 22.05.2013

Češka
Gabrinus Liga
19:30 Sigma O. - Viktoria P.
CT sport
-Astra 23.5°E -12525 V 27500 -CW(SkyLink)

20:30 Brno - Sparta P.
FANDA
-Astra 23.5°E -11973 V 27500 -CW(SkyLink)

Austrija
Bundesliga
20:30 Austria V. - Mattersburg
ORF1
-Astra 19.2°E -12692 H 22000 -CW(ORF)
*ORF1 HD
-Astra 19.2°E -11303 H 22000 -CW(ORF)DVB-S2

Mađarska
Magyar Cup -Finale
20:00 Debrecen - Gyor
m2
-Eurobird 9°E -11766 V 27500 -FTA
*m2 HD
-Eurobird 9°E -11958 V 27500 -FTA(DVB-S2)

Bugarska
A PFG
17:00 Litex - Lokomotiv S.
BNT World
-Astra 23.5°E -12051 V 27500 -FTA(DVB-S2)

Ukrajina
Kubok Ukraini -Finale
18:45 Chornomorets - Shaktar D.
ICTV
-Amos 4°W -10759 H 30000 -FTA

Turska
Ziraat Kupasi -Finale
19:45 Fenerbahce - Trabzonspor
ATV
-Turksat 42°E -11628 H 6666, 11791 H 16000 -FTA
ATV Avrupa
-Turksat 42°E -12615 H 4800 -FTA
*ATV HD
-Turksat 42°E -11896 H 11200 -FTA(DVB-S2)
sportdigital
-Astra 19.2°E -10920 H 22000 -CW(AustriaSat)

Maroko
Botola Pro League
18:30 RBM - CODM
Arriadia SC
-HotBird 13°E -10873 V 27500 -FTA
-Badr 26°E -12682 V 27500 -FTA
-Nilesat 7°W -12207 V 27500 -FTA

18:30 FUS - KAC
Arriadia SC
-HotBird 13°E -10873 V 27500 -FTA
-Badr 26°E -12682 V 27500 -FTA
-Nilesat 7°W -12207 V 27500 -FTA

Ako nema prenosa meča koji želite da gledate na satelitskom programu onda gledajte preko neta.

__________________________________________________________

Prenos svih značajnijih sportskih mečeva na netu,

ukoliko imate dobru brzinu interneta gledajte sport putem streamova.....

Na blogu je postavljen članak Sportski streamovi,,,,

a može i preko linka SPORT-LIVE i preko LINKOVI ZA SPORT(smešteni su na ovom blogu u moji linkovi).

Uživajte u sportu!

Informatika

Наредбе и изрази

Аритметички и логички изрази

Изрази који се могу наћи у оквиру програма који пишемо, без обзира да ли су аритметички или

логички, пишу се у складу са установљеним правилима у математици и синтаксом програмског

језика:

› Свака отворена заграда мора бити затворена.

› Два знака операције не могусе наћи један поред другога.

› Израз не може стајати самостално у програму.

› Вредност израза израчунава се аутоматски доделом вредности параметрима

Наредбе програмског језика

Наредбе могу бити просте и структурисане. Просте наредбе су:

• празна наредба

• наредба додељивања

• процедуралне наредбе (наредбе улаза и излаза)

• GOTO наредба

Структурисане наредбе су:

• наредба састављања

• наредбе гранања (If наредба, Case наредба)

• наредбе циклуса (For, Repeat, While)

Празна наредба нема ефекта на извршавање програма. Користи се само када структурисана

наредба захтева извршење неке наредбе, а алгоритам нема потребу за било каквом наредбом.

У програмима ћемо најчешће користити наредбу додељивања. Структура ове наредбе је:

promeljiva := vrednost;

Ознака := је знак доделе и не може се изоставити. На левој страни је име променљиве којој се

додељује вредност, а на десној страни је конкретна вредност, израз или функција чија се вредност

додељује променљивој. Променљива и вредност се морају слагати по типу.

Наредбе улаза и излаза (Read, Write) се користе у паскалу за унос података и издавање резултата.

У делфију се користе само специјални облици ових наредби за рад са секвенцијалним датотекама и

то врло ретко јер се и датотеке овог типа користе врло ретко у модерним програмима.

Наредба GOTO се не користи јер није у складу са правилима структурног програмирања. Представља

безусловни прелазак (скок) на неку наредбу програма не водећи рачуна о структури која се извршава.

Структурисане наредбе су сложене наредбе. Састоје се из других наредби које се извршавају.

Најпростија структурисана наредба је наредба састављања. Ова наредба почиње службеном речи Begin,

а завршава службеном речи End. У оквиру наредбе састављања може се појавити било која наредба,

па и друга наредба састављања. У ширем смислу, читав програм можемо сматрати једном наредбом

састављања. Општи облик наредбе је:

begin <naredbe>

end;

Програмски преводилац аутоматски сваком бигину придружује по једно енд и у случају

грешке (недостаје један елемент или има више неких елемената) даје одговарајућу поруку.

Наредбе гранања.

IF наредба

Под гранањем у програмирању подразумевамо ситуацију када се једна или више наредби може,

али и не мора извршити у зависности од неког услова.

Наредбе гранања се често зову и наредбама преласка и у том смислу, могу бити условне и безусловне.

Ако извршење неке наредбе или групе наредби зависи од неког услова онда је то наредба условног

преласка, у противном је наредба безусловног преласка. Наредба безусловног преласка је GOTO

наредба и она није структурисана. Наредбе условног преласка су структурисане и могу бити:

• If наредба

• Case наредба

If наредба је наредба гранања са највише две гране, а Case наредба може имати највише 256 грана.

Наредба If је општија, односно, сваки задатак са гранањем може се решити њеним коришћењем.

Општи облик наредбе је:

IF <uslov> THEN <naredba>

ELSE <naredba>;

IF наредба се користи када у зависности од неког услова треба извршити један од највише два

посла. У случају да је услов испуњен извршава се наредба или група наредби иза службене речи

Then, а ако услов није испуњен извршава се наредба или група наредби иза службене речи Else. Ако

је потребно да се изврши група наредби иза службене речи Then или иза службене речи Елсе

обавезно је употребити наредбу састављања:

IF <uslov>

THEN Begin <naredbe>

End

ELSE Begin <naredbe>

End;

Ако нема потребе да се изврши нека наредба у случају неиспуњења услова иза службене речи

Else стоји празна наредба или се овај део наредбе изоставља. Ако нема потребе да се изврши нека

наредба у случају испуњења услова иза службене речи Then обавезно стоји празна наредба или се

услов преформулише тако да изостане потреба за службеном речи Else. Другим речима службена

реч Then је обавезна, док се службена реч Else може и изоставити, ако се тиме не утиче на даљи ток

програма.

Непосредно пре Else не сме се употребити граничник ; већ се као граничник наредбе

употребљава размак.

Након извршења наредбе или групе наредби иза службене речи Then прелази се на прву

наредбу испод IF наредбе, тј. не постоји начин да се изврши наредба или група наредби које стоје

иза Then, а затим и наредба или група наредби која стоји иза Else.

У оквиру наредби једне IF наредбе може се наћи друга или више других IF наредби. У том

случају треба водити рачуна о томе да се паскал преводилац, када наиђе на службену реч Else, враћа

све до прве претходне службене речи IF и затвара је. Ако су све IF наредбе потпуне неће бити

проблема са ужљебљењем. Али ако су неке од наредби непотпуне, може доћи до забуне. У таквим

случајевима, ужљебљене непотпуне IF наредбе обавезно је стављати у наредбе састављања:

IF <uslov1>

THEN Begin IF <uslov2> THEN <naredba1>

End

ELSE <naredba2>;

<naredba3>;

Ако би се изоставила наредба састављања у случају да није испуњен <услов2> извршила би се

<наредба2> иза службене речи Else што би било логичка грешка и довело би до грешке у неким

резултатима програма, овако, у случају да тај <услов2> није испуњен, прелази се на <наредбу3>.

У случају да се непотпуна IF наредба налази иза службене речи Else наредба састављања није

неопходна (али се може користити), јер је онда сасвим јасно која се наредба извршава у случају да

неки од услова није испуњен:

IF <uslov>

THEN <naredba1>

ELSE IF < uslov2 > THEN <naredba2>;

<naredba3>;

Case наредба

Када је услов гранања сложенији, тј. када захтева неколико грана (више од две) јер има више

случајева који захтевају извршење различитих наредби, проблем се може решити вишеструком

употребом IF наредбе уз преформулисање самог услова у неколико једноставнијих услова, али је

много лакше, практичније и једноставније употребити наредбу CASE. Општи облик ове наредбе је:

CASE <izraz> OF

<slucaj1> : <naredba1>;

<slucaj2> : <naredba2>;

<slucaj3>, <slucaj4>, ... , <slucajK> : <naredba3>;

<slucajK+1> .. <slucajK+M> : <naredba4>;

<slucajN> : <naredbaM>;

ELSE <naredba>

END;

Службена реч End, на крају CASE наредбе је обавезна и не може се изоставити. Број случајева

зависи од броја вредности израза које захтевају различите активности (наредбе).

У CASE наредби податак <израз> мора бити ординалног типа (boolean, char, integer), а

случајеви тј. вредности <израза> могу бити задате као појединачне вредности (случајеви 1, 2), групе

(случајеви 3, 4, ... , k) или интервали вредности (случајеви од k+1 до k+m). Else грана обухвата све

случајеве који нису претходно поменути. Важно је поменути да вредности у случајевима не морају

бити уређени у растући или опадајући поредак, али није дозвољено да се нека вредност појављује у

два или више случајева.

Ако се у неком од случајева извршава више од једне наредбе обавезно је употребити наредбу

састављања:

CASE < izraz > OF

<slucaj1> :<naredba1>;

<slucaj2> :Begin <naredbe>

End;

<slucajN> : <naredbaN>;

ELSE Begin <naredbe>

End

END;

Ако потребе алгоритма захтевају, може се у оквиру једне CASE наредбе наћи још једна или

више CASE наредби, но како свака од ових наредби има своје END не може доћи до забуне који

случај припада којем изразу. До забуне може доћи само код комбиноване употребе CASE и непотпуне IF наредбе када се Else може схватити као део CASE наредбе или као део IF наредбе.

Проблем се разрешава тако што се пре Else које припада CASE наредби ставља као граничник ; што

у IF наредби није дозвољено или се непотпуна IF наредба користи у оквиру наредбе састављања:

CASE <izraz> OF

<slucaj1> : CASE <izraz> OF

<slucaj1> : <naredbe>;

<slucaj2> : <naredbe>;

<slucajN> : <naredbe>;

ELSE <naredbe>

END;

<slucaj2> : <naredbe>;

then <naredba>

else <naredba>

<slucajN> : If <uslov> then <naredba>;

ELSE <naredbe>

END;

Наредбе циклуса. FOR - бројачки циклус

Када у алгоритму за решавање неког проблема имамо потребу да се нека наредба изврши више

пута са променом почетних вредности или са истим вредностима онда имамо потребу за наредбама

циклуса (вишеструког извршавања). У зависности од тога да ли унапред знамо број извршења

циклуса или тај број зависи од неког услова разликујемо:

• бројачке циклусе и

• циклусе са условом

Бројачки циклус је For циклус. Код њега се тачно зна колико пута ће се извршити нека наредба

или група наредби. Циклус извршења наредби се не може прекинути пре извршења унапред задатог

броја понављања.

Циклуси са условом се извршавају произвољан број пута, а извршење циклуса наредби се

прекида када се постигне неки услов. Циклуси са условом могу бити:

• циклуси са условом на крају (Repeat ... until <uslov>) и

• циклуси са условом на почетку (While <uslov> do ...)

Циклус For ... do ... је најједноставнија наредба циклуса. Користи се када је број понављања

извршења наредбе или групе наредби унапред познат, односно, тачно одређен. Ова наредба има два

општа облика:

FOR <promenljiva> := <n1> TO <n2> DO <naredba>;

FOR <promenljiva> := <n1> DOWNTO <n2> DO <naredba>;

<promenljiva> је бројачка променљива циклуса, а број извршења циклуса је разлика између

бројева <n1> и <n2>. Иза службене речи do никада не стоји тачка-зарез јер ту није крај наредбе

циклуса. Ако се, ипак, стави онда се подразумева да је циклус празан, односно, у циклуси се неће

извршити ни једна наредба. Бројачка променљива циклуса мора бити простог типа, односно, типа

боолеан, интегер или цхар (или неког од њих изведеног), а <n1> и <n2> морају се по типу слагати са

бројачком променљивом циклуса. Ако је <n1> мањи употребљава се службена реч to, а ако је <n2>

мањи службена реч downto.

Ако иза службене речи do треба да стоји више од једне наредбе оне се повезују наредбом

састављања, односно:

FOR <promenljiva> := <n1> TO <n2> DO

Begin <naredbe>

End;

У случају када је иза do само једна наредба, наредба састављања није обавезна, али је

дозвољена, односно, може се употребити, али је непотребна.

REPEAT - циклус са условом на крају

Када неки посао треба обавити више пута, али се не зна тачан број понављања већ тај број

зависи од неког услова може се употребити For наредба. Међутим, њена употреба би захтевала и

употребу комбинације наредби условног и безусловног преласка, чиме би структура програма била

јако оштећена. Да би се и овакви задаци могли једноставније решити уведена је наредба Repeat ...

until ... која се извршава све док се услов који одређује број понављања не испуни. Општи облик ове

наредбе је:

REPEAT <naredba1>;

<naredba2>;

...

<naredbaN>;

UNTIL <uslov>;

Број наредби унутар циклуса није ограничен, тј. у случају да у циклусу треба да се изврши

више од једне наредбе нема потребе за писањем наредбе састављања, али је она дозвољена (уколико

неко баш воли да је пише може је додати и то ће бити без последица и без нарушавања структуре

програма само ће се програм, непотребно, компликовати).

Сваки задатак решен наредбом For може се решити исто тако једноставно наредбом Repeat.

Обрнуто не важи. Тачније, сваки задатак решен Repeat наредбом може се решити и For наредбом,

али то није увек и једноставно.

Услов који одређује број извршавања циклуса може бити прост или сложен, односно, састављен

од неколико простих услова повезаних логичким операцијама. У случају сложеног услова важе сва

правила логичког закључивања, а сваки од простих услова, из којих се он састоји, ставља се између

заграда:

REPEAT <naredba>;

...

<naredba>;

UNTIL (uslov1)or(uslov2)and(uslov3);

Да би се изашло из циклуса мора бити испуњен услов1 или истовремено и услова2 и услов3

(могу бити испуњена и сва три услова).

REPEAT <naredba>;

...

<naredba>;

UNTIL ((uslov1)or(uslov2))and(uslov3);

Да би се изашло из циклуса мора бити испуњен услов3 и један од услова услова2 или услов1

(могу бити испуњена и сва три услова).

У оквиру једне репеат наредбе може бити других репеат наредби или других наредби циклуса.

У таквим случајевима мора се водити рачуна да не дође до нарушавања структуре програма. Наиме,

није дозвољено да се неки циклус делимично налази унутар другог циклуса, а делимично изван

њега. Циклус може бити у другом циклусу с тим да му и почетак и крај буду унутар тог другог

циклуса или су циклуси један за другим, тј. почетак другог је иза краја првог циклуса.

У циклусу може бити гранања, при чему не сме доћи до нарушавања структуре, тј. не може се

десити да једна грана if наредбе (на пример then грана) буде у циклусу, а друга изван циклуса, нити

неки случајеви case наредбе могу бити у циклусу, а други изван њега.

WHILE - циклус са условом на почетку

Ако број извршавања циклуса одређује услов који треба да се испуни користи се наредба

Repeat. Међутим, врло често број извршавања наредби циклуса зависи од услова који је већ

испуњен. У том случају циклус се извршава све док је тај услов испуњен. Тада је природније

употребити While ... do ... наредбу. Општи облик ове наредбе је:

WHILE <uslov> DO <naredba>;

односно:

WHILE <uslov> DO Begin <naredbe>

End;

Ако иза службене речи do треба да стоји више од једне наредбе, оне се обавезно везују

наредбом састављања, јер ако се то не уради у циклусу ће се извршавати само прва у том низу

наредби што може довести до формирања бесконачног циклуса (ако се у тој првој наредби вредност

услова не мења) или до проласка кроз циклус потребан број пута, али без резултата, ако се услов

мења у првој наредби, а остале радње извршавају у наредним. И у једном и у другом случају циклус

није оправдао своје постојање, па зато треба водити рачуна о овоме. У случају када иза до треба да

стоји само једна наредба, наредба састављања није обавезна, али је дозвољена, односно, може се

употребити, али за њом нема потребе.

Сваки задатак који подразумева циклус може се једноставно решити овом наредбом, тј. While

наредба може да замени и For и Repeat наредбу. Обрнуто не важи. Тачније, не може се сваки задатак

са циклусом једноставно решити без коришћења наредбе While.

Услов који одређује број извршавања циклуса може бити прост или сложен, тј. састављен од

неколико простих услова. У случају сложеног услова важе правила логичког закључивања, а сваки

од простих услова ставља се између заграда:

WHILE (uslov1)or(uslov2)and(uslov3) DO <naredba>;

да би се изашло из циклуса не сме бити испуњен услов1 и бар један од услова услова2 и услов3.

WHILE ((uslov1)or(uslov2))and(uslov3) DO <naredba>;

да би се изашло из циклуса не сме бити испуњен ни један услов, ни услов1, ни услов2, ни услов3.

Следи неколико примера урађених уз коришћење циклуса while, а затим и repeat циклуса.

Обратите пажњу код преласка са решења са циклусом repeat на решење са циклусом while услов у

задатку мора бити супротан, тј. < прелази у ³, > прелази у £, £ прелази у >, ³ прелази у <, or прелази

у and, а and прелази у or.

Опис метода класе

Класа, осим објеката, садржи и методе, односно, операције које су дефинисане са објектима те

класе. Операције морају да се декларишу и дефиниши. Декларација мора садржати тип операције,

назив и параметре са којима ради. Као метода може се дефинисати функција или процедура. Једним

именом функције и процедуре зовемо потпрограмима зато што имају структуру било којег

програма, али не могу да стоје самостално, јер су везане за објекат класе и извршавају се као

реакција на неки догађај објекта. Потпрограми могу бити дефинисани и изван класе и не морају бити

ни у каквој вези са објектима класе. Зато ћемо овде обрадити и функције и процедуре које нису

методе класе. Структура је потпуно иста, разлика је само у власнику и параметрима функције или

процедуре и у начину позивања. Методе класе позивају се као реакција на неки догађај, а позиви

других функција или процедура пишу се у оквиру неке наредбе или су независне наредбе програма.

Врло често програм који пишемо постаје јако компликован, при чему се неки делови програма

понављају са истим или сличним вредностима. Да би се поједноставило писање, читање и разумевање

програма делови програма се издвајају у посебне релативно независне целине које се називају потпро-

грамима. Потпрограмима се придружује симболичко име помоћу којег ће се позивати из програма

кад год је потребно извршити издвојене радње. Потпрограми имају исту структуру као и сам програм,

тј. имају заглавље и тело са наредбама. Потпрограми морају да се деклариши и дефинишу. Декларација

се пише у заглављу програма, у делу за декларације, а дефиниције се пишу у делу за дефиниције (после

службене речи implementation). Разликујемо две врсте потпрограма: функције и процедуре.

Функције су једноставније. Декларишу се службеном речи function, именом, аргументима и

својим типом, на пример:

function Stepen(b,e:real):real;

Функција може имати произвољан број аргумената који могу, а не морају бити истог типа.

Они се називају још и улазним параметрима или улазним променљивама зато што вредност добијају

у главном програму и ту вредност преносе у функцију. Осим улазних постоје и излазни параметри

који своју вредност преносе из функције у главни програм. Функција има само један излазни

параметар и то је име функције (зато функција мора имати декларисан тип). Да би се вредност из

функције пренела у главни програм имену функције се бар једном мора доделити вредност. Постоје

просте и рекурзивне функције. У телу са наредбама просте функције име функције не сме да се нађе

са десне стране знака додељивања (јер би то било рекурзивно позивање функције, па би то онда била

рекурзивна функција). Рекурзивне функције су нешто компликованије и обрадићемо их само кроз

неколико примера када довољно добро савладамо формирање простих функција. Функција мора да

се дефинише да би могла да се користи у програму. Дефиниција функције се састоји из заглавља које

мора бити идентично декларацији функције и тела функције са наредбама, на пример:

function TForm1.Stepen(b,e:real):real;

var s:real;

begin s:=1;

While e>0 do

begin s:=s*b; e:=e-1;

end;

stepen:=s;

end;

Променљиве b и e у декларацији и дефиницији функције су формални, тј. њихова функција је

задовољење форме и немају никакву вредност. Када се функција позива из главног програма позива

се са стварним, конкретним вредностима и зато се променљиве у позиву функције зову стварни

параметри. Функција се позива из главног програма навођењем имена и стварних параметара УВЕК

из неке друге наредбе. Стварни параметри могу бити променљиве којима су додељене вредности у

претходним наредбама програма или конкретне вредности. Позив функције није независна наредба

програма и не може се наћи са леве стране знака додељивања. Примери позива функције:

a:=Stepen(b,n); <- одређује н-ти степен броја б

a:=Stepen(b,3); <- одређује трећи степен броја б

a:=Stepen(2,4); <- одређује четврти степен броја 2

Процедуре је издвојени низ радњи који представља логичку целину посебно именовану ради

позивања и извршавања по позиву у било којем делу програма. Процедуре се декларишу службеном

речи procedure, именом процедуре и улазним и излазним параметрима, на пример:

procedure Stepen(b,e:real;VAR s:real);

Процедура може имати произвољан број улазних и излазних параметара. Излазни се од

улазних параметара одвајају службеном речи VAR. Излазни параметри процедуре своју вредност

могу добити у главном програму и мењати је у процедури, а своју вредност преносе у главни

програм. Улазни параметри вредност преносе из главног програма и ту вредност могу мењати у

процедури, али се њихова вредност се не преноси у главни програм. Постоје просте и рекурзивне

процедуре. У телу са наредбама просте процедуре не сме се наћи име процедуре (јер би то било

рекурзивно позивање процедуре, па би то онда била рекурзивна процедура). Рекурзивне процедуре

су нешто компликованије и обрадићемо их само кроз неколико примера када довољно добро

савладамо формирање простих процедура. Процедура мора да се дефинише да би могла да се

користи у програму. Дефиниција процедуре састоји се из заглавља које мора бити идентично

декларацији процедуре и тела процедуре са наредбама, на пример:

procedure TForm1.Stepen(b,e:real; VAR s:real);

begin s:=1;

While e>0 do

begin s:=s*b; e:=e-1;

end;

Променљиве b, e и s у декларацији и у заглављу дефиниције процедуре су формални, тј.

њихова функција је задовољење форме и немају никакву вредност. Када се процедура позива из

главног програма позива се са стварним, конкретним вредностима и зато се променљиве у позиву

процедуре зову стварни параметри. Процедура се позива из главног програма навођењем имена и

стварних параметара УВЕК као независна наредба програма. Позив процедуре је независна наредба

програма и не може се наћи у оквиру било које друге наредбе програма. Примери позива процедуре:

Stepen(b,n,s); <- одређује н-ти степен броја б

a:=Stepen(b,3,s); <- одређује трећи степен броја б

a:=Stepen(2,4,s); <- одређује четврти степен броја 2

Улазни параметри могу бити променљиве којима су додељене вредности у претходним

наредбама програма или конкретне вредности, а излазни параметри морају бити променљиве. У

функцијама и/или процедурама могу се позивати друге функције и процедуре и користити њихове

вредности да би се добили неки други резултати. Сваки задатак који може да се реши помоћу једне

функције може да се реши и помоћу једне процедуре. Ако је задатак решен помоћу процедуре онда

се он може решити и са онолико функција колико има излазних резултата у процедури, али то

понекад није ни мало једноставно. Зато се понекад каже да су функције специјална врста процедуре

које описују рачунање са једним излазним резултатом, а које се могу непосредно користити у

формулама за израчунавање других вредности.

Низови

Код рада са већом количином података врло често се јавља потреба за великим бројем

променљивих које би чувале потребне вредности. У већини таквих случајева број неопходних

променљивих је или јако велики или се и не зна колико променљивих ће бити употребљено у

програму. Да би се олакшало решавање оваквог типа проблема уводи се појам низа. Низ је уређени

скуп података једног типа са заједничким именом које се назива именом низа.

Тип низ у паскалу има следеће особине:

• садржи унапред одређен број чланова

• сви чланови једног низа су истог типа

• сваки члан се означава именом низа и својим индексом (редним бројем)

• индекси чланова једног низа су истог типа.

Да би се низ могао користити мора бити претходно декларисан. Декларација низа се састоји у

давању имена низа и одређивању типа индекса и типа чланова низа. Тип индекса мора бити

интервални подтип уређених простих типова (boolean, char, integer, набројани). Тип чланова може

бити било који дефинисани тип. Декларацијом низа резервише се количина меморије потребна за

чување свих елемената низа без обзира да ли ће се сви они користити у програму или не.

ARRAY [1..100] of REAL

низ може имати највише сто чланова који су реални бројеви

ARRAY ['a'..'z'] of INTEGER

низ може имати највише 26 чланова који су целобројних и чији индекси су мала слова енглеске абецеде

Службена реч array је обавезна код декларације низовног типа.

Ако се некој речи придружи декларација низовног типа онда она постаје нови, дефинисани

(изведени) тип и може се употребљавати као да је стандардни тип.

TYPE NIZ=ARRAY[1..50] of INTEGER;

ZNAK=(pik,karo,herc,tref);

BROJ=1..14;

SPIL=ARRAY[znak] of broj;

VAR a:INTEGER;

b:NIZ;

karta:SPIL;

Све операције које су дозвољене у раду са променљивама типа којег су чланови низа

дозвољене су и у раду са члановима тог низа.

Два низа се могу упоређивати ако су им једнаки типови. У том случају кажемо да су два низа

једнака ако имају једнак број елемената и ако су им једнаки сви одговарајући чланови (први са

првим, други са другим, итд).

Једнодимензионални низ

Линеарно уређени низ једноиндексних променљивих чини једнодимензионални низ. При

декларацији сваког низа преводилац резервише потребну количина меморије за чување вредности

свих елемената низа, без обзира да ли се они користе или не у програму, зато максималан број

чланова једнодимензионалног низа (исто тако и сваког другог низа) зависи од расположиве

количине радне меморије рачунара. У случају да нема довољно меморије за чување декларисаног

низа добићемо једну од следећих порука:

"Error 22: Structure too large" или

"Error 96: Too many variables"

Грешке се отклањају смањењем дужине низова или променом типа елемената низова или се

другачијим алгоритмом број низова смањи и ослободи довољна количина меморије.

У делфију програм може користити целокупну слободну RAM меморију, па се овакве грешке

неће јављати, али и овде важе нека ограничења, међутим у задацима са којима ћемо се сретати у

“животу обичних смртника” нећемо имати проблема са недостатком меморије за чување вредности

чланова низа.

Примери декларације једнодимензионалних низова

VAR x:ARRAY[1..20] of REAL;

једнодимензионални низ од највише двадесет реалних бројева.

VAR slovo:ARRAY[1..55] of CHAR;

једнодимензионални низ типа карактер са највише 55 елемената.

или

TYPE rniz=ARRAY[1..20] of REAL;

cniz=ARRAY[1..55] of CHAR

VAR x:rniz;

једнодимензионални низ од највише двадесет реалних бројева.

VAR slovo:cniz;

једнодимензионални низ типа карактер са највише 55 елемената.

Дводимензионални низ

Дводимензионалним низом зовемо низ двоиндексних променљивих. Ова врста низова обично

се назива матрица или таблица, хоризонтални елементи чине редове, а вертикални колоне матрице.

Индекси низа имају своје границе, али оне не морају бити једнаке. Ако су границе једнаке матрицу

зовемо квадратном. Елементи од горњег левог до доњег десног у квадратној матрици чине главну, а

елементи од горњег десног до доњег левог споредну дијагоналу. Типови индекса не морају да буду

једнаки, тј. један индекс може бити цео број, а други, на пример, типа карактер. Укупан број

декларисаних променљивих, за које се резервише меморија, код дводимензионалног низа добија се

када се највећи редни бројеви оба индекса помноже.

TYPE MATRICA=ARRAY [1..10,1..20] of INTEGER;

дефинише се тип дводимензионални низ са 10 * 20 = 200 целобројних чланова.

TYPE FIGURA=(prazno,pesak,top,konj,lovac,kralj,dama);

SAHTABLA=ARRAY['a'..'h',1..8] of FIGURA;

VAR mesto:SAHTABLA;

дефинишу се типови фигура и шахтабла и декларише се дводимензионални низ са 8 * 8 = 64 елемената

типа фигура.

Аналогно би се могао дефинисати низ са више индекса, на пример троиндексни низ је низ

троиндексних променљивих итд. Начин рада са таквим, вишедимензионалним низовима, би био

аналоган раду са једнодимензионалним или дводимензионалним низовима. Низ се најпре

декларише, члановима се доделе неке вредности и обави се задатак због којег је низ формиран. Но,

мора се признати да се врло ретко јавља потреба за низовима са више од три димензије (индекса),

али добро је знати да је и то могуће у паскалу (и у делфију). Наравно са повећањем броја димензија

низа повећава се потреба за меморијом, па се смањује максимална реално могуће дужина таквих

низова.

Parametri

Značajno svojstvo procedure je da može biti parametrizovana i da se može

pozivati sa različitim vrednostima svojih parametara.

Razlikujemo dva pojavna oblika parametara: formalne i stvarne.

Formalni parametri

su imena koja se navode u zaglavlju procedure. Formalni parametri (obično) figurišu u

naredbama procedure i po svojoj prirodi su lokalni – ne vide se izvan procedure.

Stvarni parametri

su izrazi koji se javljaju u pozivu procedure.

Pri pozivu procedure broj, redosled i tip stvarnih parametara mora da

odgovara broju redosledu i tipu formalnih parametara

U momentu poziva stvarni parametri se vezuju za formalne parametre, i

svuda gde se u telu procedure javljaju formalni parametri koriste se njihovi

prid ž iruenstvarni parametri.

.......

http://tajnenepostoje.wordpress.com/

Neobican broj 21

Rodjena sam 21... odabrala sam da tebe sebi poklonim za rođendan... danas je opet dvadesetprvi... za ova tri meseca desilo se toliko toga... Rekao si neko veče:"Kao što je neko tebe poslao meni, tako je i mene neko poslao tebi..." Uvek me ponovo ushiti tvoja veština da u nekoliko reči sazmeš suštinu onoga što osećam...

Vece bez tebe, ali nekako drugačije... Preispitujem sebe, kako se zapravo osecam? Drugacije... Naravno, jos uvek postoji ona potreba da te drzim grcevito, da budem stalno prisutna, kako ne bi imao prostora da pomislis na stvarnost bez mene... A razumna polovina ponavlja tvoje recenice u kojima se nazire namera da ovo traje, koje mi se još uvek čine tako nestvarne i uvek me ponovo iznenade... I zaista shvatam, znam koliko ti ne dam da dises, i da mnogo puta pristanes na vidjenje sa mnom zato sto ne zelis da me povredis, ili jednostavno nemas pametnija posla...da nisam uvek prvi izbor... Da tebi jos uvek ni blizu nisam ono sto si ti meni... nadajući se da ću jednom to da postanem. Isto tako znam da ti je potrebno vreme, da neke trenutke ne mozes da podelis ni sa mnom ni sa bilo kim drugim, da moras da budes sam sa sobom... Doduse, plasim se pomalo ishoda tih trenutaka, ali isto tako sam svesna da neke stvari ne idu na silu, nego se dese ili se ne dese... Da zaustavljanjem disanja necu zaustaviti tok vremena i spreciti da se desi nesto... Zato posle duzeg razmisljanja sedim relativno mirna (mali crvic iz dubine sapuce tvoje reci: nisam jos spreman da se smirim... nece li bas veceras da se desi neko kog ces pozeleti vise nego mene...), konacno svesna da postoji i sutra u kome cu ja biti u tvom zivotu i ti u mom, da ova tanka nit medju nama nece da se prekine zato sto jedno vece nismo prove zajedno... Iako je opet bilo dobronamernih saveta kako da se ponasam, kako da reagujem, kako da manipulisem...ne zelim to...poslala sam ti SMS, ti znas da sam tu, ako pozelis da dodjem... to sam ja, ne mogu i ne zelim da se prikazujem drugacijom nego sto jesam... Nisam strpljiva, nisam smirena, zahtevna sam, nametljiva, hocu sve odmah i sad...nikad se necu pretvarati da sam nesto drugo... Preispitujem sebe i ponovo dolazim do uvek istog zakljucka: volim te takvog kakav si, ako resis da odes, ja te ne mogu spreciti, niti bi to trebalo...To ne moze da se promeni... Ne volim te zato sto ti volis ili ne volis mene...Volim te zato sto si ti ti... I zato cu pokusati da provedem ovo vece mirno, dajuci ti preko potreban prostor...misleci na tebe, pustiti da vreme prodje i da dodje novi susret sa tobom, da ponovo osetim onaj klik kada je sve tacno onakvo kakvo treba da bude, na svom mestu... kada si ti pored mene...

Mrvice 2

Za sve bivše i sadašnje (naše) brbljavce koji bi nešto „kritički“ hteli laprdati o boljševizmu (i komunizmu), valja ponoviti, ništa ne čitaju niti što znaju, kako taj boljševizam završava Lenjinovom smrću 1924. godine. Posle toga nikakvog boljševizma više nema, jer je taj revolucionarni Lenjinov koncept i politička platforma oblikovana i njime realizirana revolucijom 1917. godine.

Dalje, nigde u svetu, pa prema tome ni u bivšoj Jugoslaviji, nije bilo socijalizma ili komunizma; nakon Lenjina nastupa era Staljina i staljinizma. Današnja omladina ništa ne čita, a nju i onako ne zanimaju historijske stvari, pa kako bi znali da taj staljinizam, maoizam, polpotizam i kako li su se samo zvali – nema veze ni s Marksom, ni s komunizmom, ni socijalizmom dvadesetog stoleća.

Komunizam pak, nije neko stanje koje treba kao ideal uspostaviti. Komunizam je tek prvi korak u procesu opšteljudske emancipacije, odnosno, prvi iskorak iz postojećega antihumanoga sveta kapitalizma kao sistema eksploatacije tuđeg rada i života u celini. Taj korak znači kritiku jednog takvog sistema i borbu za bolji život za sve.

Tzv. antipropagandisti svih boja i „pedigrea“, neka se ne zavaravaju kako je sama „ideja socijalizma“ jednom za svagda mrtva. Ovi ovdašnji, i samoga Marksa nazivaju mrtvim, za razliku od Evrope danas, u kojoj se on izučava i na univerzitetima kao jedan od najvećih mislilaca i filozofa 19. stoleća. Još da naglasim, Marksov pojam socijalizma i komunizma sve je drugo samo ne apstraktni kolektivizam (poput nacionalizma). U njemu ne samo da ne iščezava čovek-pojedinac (kao u staljinizmu), tj. u liku osobe i ličnosti, nego upravo suprotno, dolazi u prvi plan. Levica je progres: Ili barbarstvo – ili socijalizam!

Međutim, taj jugoslavenski „socijalizam“, i pored svih staljinističkih devijacija, donio je sa sobom veoma mnogo bitnih i za život jugoslavenskih građana najpozitivnijih rezultata! Poput: besplatnog osnovnog i srednjeg školovanja, besplatnan studij na svim fakultetima za sve koji su želeli studirati, besplatno zdravstveno osiguranje svih građana bez razlike, besplatne stanove, K-15 i regrese za godišnji odmor, velika samoupravna prava radnika i svih zaposlenih, osigurane penzije svakog prvog u mesecu, veću slobodu mišljenja i publiciranja knjiga nego bilo gde u ostalim „socijalističkim“ zemljama, kao i kretanja i kupovine, itd.

Najžalosnije mi je pri svemu tome videti, kako su ti radnici (i ne samo oni) brzo zaboravili sve blagodati tadašnjeg svog života i bez i jednog protesta dopustili svojim patriot-nacionalistima da ih posve ošamute prozirnim političkim floskulama, te potom demokratski opljačkaju do gole kože.

Delovi sa dna moje fioke V

Jutro je.Noc je zašla duboko u mrak i razbacala zvezde po nebu,sve do jedne.Tako ušuškane,izronile su glavice i posmatraju.Celo nebo od njih se sja.Čini se da,ako i jedna prestane da blista,nece biti tako magično.

Voda je savršeno mirna,sve je tiho,priroda pazi da ne probudi sunce,još nije vreme za izlazak.

-"Znaš,uvek sam srećna u ovakvim situacijama;kada sam na ovako predivnom mestu sa nekom dragom osobom.Medjutim,uvek sam baš tada maštala o nečim još lepšim.Baš uvek.Ovo je prvi put da nije tako.Srećna sam i ne pada mi na pamet ništa bolje.Možda od ovoga ni ne može biti lepše;možda je ovo onaj redak trenutak kada proživljavam onoo čemu sam dugo samo sanjala,ono što sam mislila da se nikad neće ostvariti"-zatvorila je oči ,a vetra joj je mrsio kosu.Mislila je da će zaplakati od sreće,da će početi da vrišti.Poželela je da skoči u reku,da uradi nešto ludo,jer ljubav i jeste ona koja nas podstiče na to.

Darko je stajao pored nje i sa divljenjem je gledao.Nije znao kako je zaslužio njenu ljubav,kako je baš on taj kome je poklonila srce.Raširio je usne u predivan ,iskren osmeh:"Snovi se nekad stvarno ostvare.Voleo bih da mogu da kažem nešto tako lepo kao ti,ali ne mogu,ne znam kako da učinim da reči budu lepše od svega ovoga,od tebe,od nas..."

Okrenula se ka njemu:"Kažu da se prave ljubavi nikad ne ostvare,da se ljudi rastanu i nikada se više ponovo ne sretnu.I nama se to desilo,a opet,evo nas ovde,jedno pored drugog-spustila je nežno svoju ruku na njegovu-necu podneti da te još jednom izgubim..."Utopila se u njegov zagrljaj,zanemarivši kišu koja je sipila.

"A možda naša ljubav nije prava,možda nisam tvoj drugi deo,onaj kojije stvoren samo za tebe.Možda smo mi jednostavno dve osobe,dva dela koja mogu da stvore jednu veliku ljubav"-rekao je.

Nasmejala se na njegove reči:"Da,možda nije prava."Stajali su okrenuti licem jedno prema drugom,toliko blizu da su mogli da čuju disanje ovog drugog.Gledali su se u oči,razgovarali srcima.Približio je svoje usne njenim tako da je osećala njegov dah na svojim obrazima.Ostali su tako još malo,držećise za ruke.A onda je počela kiša...

Kada prodje vreme,proći će i tuga.Kada prođe tuga prestaću da mislim o tebi i počeću da zaboravljam sve što smo imali.Uspomene počinu da bole tek kada postanu samo uspomene,ona jedina stvar koja je posle nekog ostala.Možda ću i zaboraviti,ali nikad neću prestati da te volim.Jer svi mi imamo samo jedno srce,i možemo ga pokloniti samo jednoj osobi.U životu se samo jednom stvarno voli,čak iako toga nikada nećemo biti svesni,jer uvek se voli drugačije,nikada isto.A samo jednom kao tebe.

Možda te nekad ponovo sretnem,volela bih to.Treba mi još jedan takav pogled u životu,još jedan osmeh,to je dovoljno.Možda jednog dana budemo srećni zajedno,ko zna.Ako ne,bćemo srećni jedno bez drugog.Ne,ne želim da te imam,jer prava ljubav se ne može imati,ona se može samo osetiti...osetiti kao ova kiša koja ne prestaje da pada...

Plamičak nade...

Živela je u maloj kući obrasloj puzavicom. Kuća je bila mračna i nekako pusta. Okrečena u belu, već izbledelu, boju. Oko kuće su bile daske koje su bile spojene zarivenim ekserima, nešto kao plot. Daske su bile oronule i posivele od kiše. Unutra je živela ona... Mršava žena, suvljikava u licu, bledih, koščatih ruku, izgužvane haljine, zarozanih čarapa od kojih je jedna bila pocepana na peti. Nije bila naročito uredna. U stvari, većinu vremena imala je neuredno pokupljenu punđu. Sa svih strana štrčala je po koja dlaka. Ali, njena unutrašnjost je bila raskošna. Bila je poput gusenice koja se nikada nije razvila u leptira. Večno učaurena, bespomoćna u svojoj tragediji. Njoj to nije smetalo. Više je prihvatala kao naviku. Bila je nesrećna, ali je plenila svojom konstantnom radošću. To se ne može opisati rečima. Može se osetiti. Oči su joj uvek bile ozarene, iskričave...
Duhom nikada nije klonula, bila je jaka osoba sa svojim stavom i uverenjima. Imala je u sebi neku skrivenu vatru koja je večno plamtila i čekala svoju dugo očekivanu slobodu, svojih pet minuta. Svako bi zanemario njen spoljašnji izgled. Bila je divna prijateljica, puna razumevanja, a još bolja ljubavnica. Prošlog leta je izdala oglas na koji se još niko nije oglašavao, oglas o sobama za privremeno stanovanje. Jednog dana, izenada se pojavio On. Kiša je pljuštala, i vetar je silovito lomio grane slabih voćki u njenoj bašti. Bile su tako nežne i slabašne... To ju je posebno nerviralo. Bilo je za nju neshvatljivo.

Smatrala je prirodu nekako čudnom i nesavršenom. Začula je lupanje na vratima, strmoglavo i nespretno ih je odškrinula. Pred vratima nije bilo nikoga, taman kad se spremala da ih zalupi, začulo se tiho "Čekajte!" Bio je to lepo građeni, razvijeni muškarac srednjih godina. Na prvi pogled se videlo da je pravi srcolomac. Takve nije podnosila. Gnušala se i od same pomisli na njih... A i ona je bila lepuškasta, možda čak i lepa. Zavisi od oka posmatrača. Bila je to plavooko-zelenooka brineta srednje visine i građe. Nije bila naročito zgodna. Sva nekako zadihana i rumena... Rekla mu je "Izvinite... Uđite, uđite. Slobodno. Izvinite na neredu. Sedite. Ostavite stvari pored kauča...‘‘
Bio je to maleni kauč sa cvetnim dezenom, krem boje. Pored kauča je bio drveni, izgrebani stočić sa izbledelim, pogužvanim stolnjakom. Na stolu je bila keramička vaza bez cveća. Kao detalj dekoracije. Užurbano je zakoračio u dnevni boravak i spretno spustio kofere pored kauča. Seo je i zavalio se. Upitala ga je šta želi da popije. ‘‘Kafu.‘‘
‘‘Pušite li? Hoćete li i cigaretu uz to?‘‘
‘‘Ne, hvala Vam.‘‘
"U redu. Nego, recite mi... Zašto ste došli?", reče ona dok je neuspešno pokušavala da prikrije tajnoviti smešak na licu.
"Povodom oglasa. Nadam se da još uvek važi."
"Da, da..." (U sebi: kog oglasa?) "Ah, da! Mog oglasa. Pa, naravno. Mesečna cena je dve hiljade, u skladu sa stanjem kuće... Plus troškovi električne energije."
"Kako vi kažete, pristajem. Sasvim odgovarajuća ponuda." Ona značajno podigavši obrvu reče "Hvala Vam."
"Ne, nemojte mi persirati. Nema potrebe.", reče osmehnuvši se sa sjajem u oku. "Kako ti je ime? Ja sam Andrej."
"Gabrijela." reče ljutito.
"Gabi, znači..."
Ona ga je samo prezrivo pogledala. Otišla je do česme i usula ključalu vodu u džezvu, potom je uključila plin i ostavila da se skuva. Iz šporeta je polako izlazio ljubičasti plamičak koji je tiho pucketao. Džezva se upinjala i meškoljila pod uticajem toplote, metal se savijao. Bila je to stara džezva crne boje sa belim tufnicama nepravilnog oblika. Sela je izlizanu kožnu fotelju naspram njega, prekrstila noge i zapalila poslednju ’’Bond’’ cigaretu.
Dok se dim izvijao i stvarao izmaglicu, Sunčevi zraci koji su dopirali sa ulice otkrivali su njene glatke listove. Imala je neku čudnovatu lepotu, iako sva suvljikava u licu, imala je neku posebnost. Bila je retka i posebna kao dijamant. Nije toliko fizički sijala, koliko je plenila svojom energijom i žilavošću. On ju je samo krišom posmatrao. Rekla je ’’Ja neću kuvati. Hranu ćeš sam nabavljati, ili ćeš jesti ono što i ja. U svakom slučaju, hrana je uključena u cenu, a ti vidi šta ćeš.’’ odsečno.
’’Navikao sam...’’ "Večeras ćeš spavati na kauču.'' Ugasila je cigaretu u četvrtastoj, prozirnoj pepeljari, koja je davno izgubila boju. Vetar je raznosio zavesu po celoj sobi. Prostor je bio skučen. Siva, svilena zavesa... Tačnije, zavesa je na početku bila bela. Vremenom se iskrzala. Bila je deo nasledstva njene majke. Čuvala ju je, ma koliko ružna je bila... Nameštaj je bio klimav i star. U fazi raspadanja. Cela soba je odisala na sagu drame i siromaštva. Ponovo je ustala, uzela džezvu i presula vrelu, penušavu kafu u ružičaste šoljice ukrašene cvetnim detaljima. Jedino one su bile koliko-toliko očuvane, jedna drška je bila pomalo okrnjena. To je bio njen mali svet, njen prostor za ’’igru’’... Njena mašta.

Njen život je jedna čudna priča, možda i bajka, koja čeka taj fazomni srećan kraj. Ali njega nikako nema, možda se izgubio u transportu... Možda je Bog zaboravio da joj pošalje taj tračak neba, možda ga je neka ptica slučajno presrela, ukrala i zaboravila da ga vrati. Možda ga je samo pozajmila... Oca nikada nije upoznala, a iskreno, nije ni želela. Mrzela ga je. Želela je da ga kazni. Obećala je sebi, da ako ga ikada bude srela, da će mu sve naplatiti. Uzeće mu sve. Nateraće ga da pati kao što je njena majka patila. Tako se njen život sveo na nesklopljenu rubikovu kocku, na igru... Protraćila je svoje detinjstvo na brigu o svojoj tužnoj majci i gnevu prema ocu. Noću mirno spava znajući da je on čeka tamo negde u velikom svetu, spreman za naplatu dugova. Bio je to pijanac koju je njenu majku napustio u trećem mesecu trudnuće, pobegavši u inostranstvo. Suviše mlad, suviše nezreo, suviše neodgovoran. Plašio se da podeli svoje snove sa lepom Anetom – njenom majkom, plašio se da joj odškrine vrata svog sveta. Aneta ga je uzalud svakog dana čekala i čekala, misleći da će se vratiti sa fino upakovanim poklonima i pozdravima iz Francuske... Sa raznobojnim otmenim haljinama upakovanim u šuškavi krep papir, haljinama kakve samo buržujke nose. A u stvari, nije znala ni da li je živ. Preklinjala je Gabrijelu da ga ne mrzi i ne krivi, govorivši da je šteta što ga nikada nije upoznala. ’’Kažem ti, Gabika, znala bi kakav je on dobar čovek!’’
Gabrijela je o njemu mislila sve najgore, prezirala ga je. Pola mladosti je propatila zbog njega. Ljubav je istrošila na skupe suze, na osobu koja ih ne zaslužuje. Ali, kasno je shvatila... Dok su ispijali kafu, namrštivši se, sarkastično reče ’’Ha! Znam ja takve muškarce kao ti. Šarmere, zavodnike, voajere... Naterate devojku da se ludo zaljubi i onda je ostavite, odbacite.’’ ’’Gabi, možda ti nikada nisi upoznala pravu ljubav, njen pravi smisao.’’ ’’Jesam, jesam... Ne mora to biti partnerska ljubav. Ljubav nas nagoni na ludosti. Ljubav je lepa. Ljubav se oseća u svakom deliću tela. Svakoj ćeliji.’’, reče ’’I ne zovi me Gabi.’’ ’’Šteta, a ja znam žene kao ti... Previše pametne. Previše gorde. Plašite se ljubavi. Ne puštate nikoga u svoje srce. Propuštate sve prilike koje vam život pruža poput zrelih plodova... Puštate plodove da se osuše, a onda istrunu. Mlade ostarite. Mržnja vas isuši.’’ ’’Ali, ali... Ti mene ne poznaješ. Nemaš nikakvo pravo da me osuđuješ. Muškarci su egoisti. Uvek obećaju da će te voleti. Ja ne tražim da me vole, samo da ostanu. I nikad ne ostanu. Uvek krše obećanja... Muškarci su privremeni, samo slučajni prolaznici na stanici života. Nepotrebni su. Bar meni... Iskreno, plašim se da zavolim. Plašim se da mi u jednom deliću sekunde neko ne sruši sve snove. To ne bih preživela... Slomilo bi me! To je moguće, zar ne? Po meni je najokrutniji čin oduzeti nekome sva nadanja, gore i od samog ubistva. Čovek kao da više nije živ. Kad je mrtav, bar ne oseća tugu, jad, čemer i patnju.’’ ’’Ne plaši se. Možda samo nisi srela pravu osobu.’’ Nastala je tišina. ’’Ovaj... Mislim da je bolje da sada odem, da se odmoriš. Odoh u svoju sobu da čitam neku knjigu, imam višak slobodnog vremena. Ako ti nešto zatreba, pokucaj na vrata.’’ ’’Šta čitaš?’’ ’’Stranca. Od Kamija... Znaš li ko je Kami? Ne znaš. Ne?’’ Ona odlazi... ’’A da, ulepšao si mi dan svojim osmehom.’’ Brzo je nestala iza braon staklenih vrata. Povukla se u svoju tamu. On je legao i satima razmišljao o njoj. Sa prvim jutarnjim zracima, dok je nebo još bilo preliveno ružičastim tonovima, ona je pekla omlet. Jučerašnji stolnjak je zamenila novim, belim stolnjakom sa crvenim kockicama. Na stolu je bio polusuvi hleb, džem od kajsije, bokal sa mlekom i sok od višnje. Miris oskudnog doručka se širio celom kućom. Škripanje parketa ga je probudilo. A trudila se da hoda na prstima. ’’Izvini, izvini! Jesam li te probudila, slatkasti zavodniče?’’ reče sa kiselim osmehom na licu. Niz bisera je bljesnuo pred njim. Zagledao se u dubinu njenog zeleno-kestenjastog oka. Oči su joj u zavisnosti od osvetljenja menjale nijansu. Par sekundi kasnije... ’’Ma, nisi.’’ ’’Dođi. Sedi da doručkuješ.’’ Bila je odevena u maslinastozelenu bluzu i crnu suknju odmah iznad kolena. Moglo bi se reći da je suknja siva, pošto je izbledela od pranja. Na nogama je imala braon salonke. Na ruci zeleni prsten u obliku leptira. Primetio je da verovatno retko pušta kosu. Kosa je sada bila loknasta, nespretno uvezana u pletenicu. Ni od kuda, žuti olinjali mačak skače na sto. ’’A ovo je moj drugar Lui! Zaboravih da napomenem da ćemo imati društvo. Najviše na svetu volim ovog mačka. On mi je jedina porodica. On mi je sve.’’ Pomazila je mačka i dala mu koricu hleba. ’’On uvek u isto vreme dolazi na doručak. Tačan je kao švajcarski sat, što bi narod rekao.’’ Dok su doručkovali, bila je tišina kao u grobnici. Ni reč nisu progovorili. Tišinu je prekinuo mačak koji je prišao Andreju, kako bi se mazio. ’’Čudno...’’ reče ona. ’’Šta je tu čudno?’’ Nasmejao se. ’’Pa, on! Nije miroljubiv. Ne voli ljude.’’ ’’Nije istina. Životinje vole ljude. Osećaju ljubav i dobrotu, baš kao mi... Ne zaboravi da smo i mi životinjskog porekla.’’ ’’Istina. Neki od nas baš liče na naše pretke – majmune.’’, rekla je podrugljivo. ’’Ovo ću prećutati.’’, odgovorio je ozbiljnim tonom. ’’Šalila sam se, pobogu.’’ Par sati kasnije... ’’Život je šarena laža. Veliko filmsko platno. Mi smo samo lutke u tuđim rukama. Ostavljeni na nemilost vremena.’’ ’’Tako je... Rekao bih da si u pravu. Znaš, nisi mi delovala tako mudro.’’ ’’Izgled zna da prevari.’’ ’’Nemoj da se uvrediš...’’ ’’Neću. Ne plaši se. Nisam tako laka meta.’’ ’’Vidim.’’ U jednom trenutku, iznenada ju je poljubio. Nežno je utisnuo svoje usne u njene. Ostavio je svoj trag... Leta i zime su prolazile. Znala je da je celog života njega čekala. Kao eksplozija dva sveta, dve zvezde, stvorili su novi univerzum, novo Sunce koje im je osvetljavalo put u hladnjikavim, sivim danima. Stvorili su svo malij raj u toj malenoj sobi sa mirisom naftalina... Sve muke su nestale. On više nije bio privremen, postao je stalan. Bitan deo njenog života. Deo nje. Iako joj nikada nije rekao da je voli, ona je to znala. Jednostavno je osećala. U svakoj njegovoj reči, njegovom pogledu, dodiru... Zaboravila je i na svoje jade i na osvetu, sve o čemu je mislila bio je on. Ubedio ju je u pogrešno – da iskrena ljubav postoji. Da nema razlika u boji, veri, nadanjima, snovima, očekivanjima, strepnjama. Bio je njena srodna duša. Imali su isto razmišljanje. Imali su jedno drugo u celosti... Postali su jedno biće. Dok se kiša spira niz oluke, ona stoji naslonjena na vratima. Prekrštenih nogu dogoreva poslednju cigaretu iz kutije, zatvara kutiju i baca je. Sve svoje uspomene i trenutke sa njim baca u blato. Gleda ga kako lakim, bezbrižnim koracima odlazi niz mračnu ulicu. Nestaje u mraku. Još jedan prolaznik na stanici života. Čeka ga da se vrati ... jednog dana, jednim vozem u jednom pravcu. A bio je njen...

Život je nemilosrdna reka puna bura i oluja. A eto, njih je tok te reke spojio.

Promene...na bolje.

Napisaću sledeće: Ustala sam u četiri ujutru i počela da učim.

Učila sam četiri sata, konstantno bacajući pogled na gomilu knjiga koje me tek očekuju, i polako me je hvatala panika.U 8 sati sam se vratila u krevet. Mama već zna, moj način da pobegnem od stvarnosti.

Usnila sam čudan san:Trčim u krug u nekom polusnu jureći samu sebe oko stola. A onda ugledam muškarca neodređenih očiju i plave kose i, sasvim jasno i glasno, izgovaram sebi: ĐAVO.

U tom trenutku skačem preznojena i nijedno me Očenaš neće spasti te misli: U klopci sam, uhvatili su me...Zapravo, uhvatih samu sebe za rep. I ne dam sebi da nastavim dalje.

Okreni novi list, veži sebi crveni končić oko leve ruke.

Ustajem iz kreveta:Već je pola jedan...Hvatam gomilu knjiga i sklanjam ih na policu koja mi nije u vidokrugu kad učim. Stavljam jednu svesku na sto. Duboki uzdah, otvaram je i počinjem. Jedno po jedno, i uspeću.

Uspela sam da spremim taj prijemni koji je svima zvučao nezamislivo.Uspela da položim šest ispita u jednom roku. Onda će mi narednih 7 poći za rukom k'o od šale!

Ko je još čuo za Đavola? Marketinški trik.

ZLO JE SAMO TRENUTNO ODSUSTVO BOGA.

*****************

Dnevno u gradskom prevozu čitam po pet horoskopa, jer sam ubeđena da je jedan, sam po sebi, lažan. Ovako, pročitam pet, pa odaberem iz svakog po jednu rečenicu koja mi se dopadne i spremna sam za uspešan dan. Oko jedne stvari su se ti horoskopi ovih dana složili: ,,Krajem maja u vaš život ulazi novo lice koje ima potencijala kao srodna duša.''

Ne znam da li verujem u ovo. Možda. Uprkos brojnim razočarenjima do sada, imam utisak da su mi se sad potrebe izmenile, kao i stavovi i shvatanja, i da bih bila bolji partner toj srodnoj duši. Zapravo, samo mi treba neko ko bi me grlio kad me umore košmari, kao noćas. Neko u koga bih verovala i ko bi me čuvao kao princezu. Ne znam, je l' mi to potrebno? Bože?

*****************

Kada osetiš

da po srcu nešto ti grebe

ti progutaj bol dok ona ne proguta tebe

i potraži se

tamo gde te niko ne vidi-

možda baš tamo pripadaš ti...