Blog.rs

Оно као ...ЉУБАВ

Спријатељили смо се ових дана и њихове посете су све учесталије. Припитомљавамо једни друге из дана у дан.

Данас су ми показали да преда мном немају тајни. Чак су ми дозволили да овековечим њихову љубав и видео - записом и фотографијама.

2013-05-02

Za moju Nedu Radonić

Jednom si, za mene, bila tu,
ni slutila nisi, da beše pravi čas.
Obrisala si suzu sa lica mog tad,
a danas si se oprostila od nas.

Bez reči, iskrala si se tiho, kradom,

ostavila prazninu koja ljuto boli.
A bila si ona koja sve razume,

bila si ona koja bezuslovno voli.

Neka te andjeli čuvaju, draga!
Jer znam da sa andjelima jesi sada.

Čuvaj jedno mesto uz sebe,
da ćemo se opet sresti, ostaje nada.

U amanet si mi ostavila prijateljstvo koje jednom dobiješ u životu, ukoliko imaš sreće. Nikada, nikada te neću zaboraviti, prijateljice moja. Bila je velika čast i zadovoljsvo poznavati te, pa makar i na kratko. I ni jedna reč, niti ijedan gest ne može opisati koliko žalim za tobom.

Ti nisi umrla, ti samo spavaš.

Počivaj u miru, mila moja domaćice.

Porodici Radonić najiskrenije saučešće. Vaš gubitak je nenadoknadiv.

Васкрс у Јерусалиму

Суд Пилата.

Котарбинский Вильгельм Александрович (1849-1922). 1887–1895 гг.

Фреска в северном корабле храма

Владимирский собор, Киев

Васкрс у Јерусалиму

Сав покривен тугом, сред поноћи свете,

док над Јерусалимом херувими лете,

спрам светлости бледе догорелих свећа,

клекнуо сам испред Христовог распећа

и шаптао тихо: О, Преблаги Спасе,

да ли чујеш људске очајничке гласе?

Данас као никад милост нам учини

земаљску дечицу са распећа скини.

И деси се нешто да ми дух страст смрви

са Христова тела паде капља крви;

чим земљу дотаче у огањ се створи

и глас ко земаљски из огња прозбори:

„Грешни сине земље, шта тражиш од Мене?

Зар земаљској деци Божја милост треба?

Бог вам посла Љубав, ви је не примисте,

јер сви у страстима свог тела живите.

Бог вам посла Правду и Истину праву,

дочека је мржња и зави у таму.

Истину продасте за 30 сребрника

и на крст распесте својега Женика.

Док Љубав и Правда и Истина буду

на земљи имали Кајафу, Пилата и Јуду,

дотле ће земља целог свог живота

бити и остати крвава голгота.“

Глас умуче, страшни, чудни огањ неста,

а распети Господ покрену се с места.

Од страха и бола језа ме обузе,

из очију Спаса потекоше сузе.

Песмом и молитвом храм небески каде,

опрости им Боже, не знају шта раде.

Слепа им је мржња помутила главе

место да се љубе, један другог даве.

И зато ће земља целог свог живота

бити и остати крвава голгота.

*Ауторка песме још за живота (по речима девојке која ми је ову песму проследила) није желела да се зна ко ју је написао. Као дугогодишња богомолитељка учествовала је у састављању богате духовне лире Чокот под благословом сада већ умировљеног ректора Карловачке богословије, проте Душана Петровића. Сматра се да је песма надахнута утисцима упокојеног проте Милорада Ердељана са његовог пута у свету Земљу, о Васкрсу у Јерусалиму. И песму и њен историјат настанка пренели су ми наши драги, стари и дубоко верујући суграђани: тетка Мирка и чика Никола. Трудећи се да испоштујем жељу наше упокојене сестре, која је ову песму написала, могу да кажем само да је потекла из чувене богомољачке породице Николајевић и да је била снаја мученички пострадалог владике Платона у Босни за време Другог светског рата. Владика је недавно канонизован од стране СПЦ-а за светитеља. Песма је више деценија певана искључиво на Велики Петак у Николајевском храму, новосадском.

Распятие.

Василий Петрович Верещагин. 1875–1880 гг.

Храм Христа Спасителя, Москва

Капља воде

Tuga

Ne pitajte što me nije bilo, to je sada nevažno.

Uvek je teško napisati ovakvu vest, ali meni je dat zadatak koji moram ispuniti.

Naša Domaćica-Neda Radonić, preminula je jutros, iznenada.

Molimo Boga da primi njenu dušu u svoje carstvo.

Meni je tu tužnu vest upravo javio njen suprug i zamolio me da je prenesem vama.

Sahrana će biti u ponedeljak na Novom groblju, povorka od kapele kreće u 12,30 sati.

Naša Neda, bloger sa najdužim stažom, otišla je sa anđelima.

Ne umem sada da napišem ništa, a mnogo lepog bi se moglo napisati o Nedi.

Praštajte.

KAZNA ILI SREĆA

Žarko je okoreli neženja . Bio je čest gost u obližnjoj kafani. Tako i ove večeri . Uđe, osmotri, krenu prema šanku. Zastade. Oči mu se prikovaše na lepo lice nove konobarice.

Da li mu se priviđa ? Laganim korakom došeta do šanka ne skidajući oči sa lepih crnih uvojaka i crnih krupnih očiju.

Lepa Mara kao da ju je bog poslao u ovu malu varoš.Kao da je sunce ušlo unutar kafane i obasjalo zadimljenu mirisom teškog alkohola prostoriju.

Mara ga dočeka dobrodošlicom i upita šta bi da popije.

Žarko ne ču pitanje već reče oduševljenim glasom:

- Tebe kao da je bog poslao da ulepšaš ovu prostoriju koja je svedok ispijenih dugih noći neženja, u kojoj se izlivala tuga, slavila sreća i ispijale duge dosadne noći usamljenih.

Devojka se malo zbuno, a onda žestoko odbrusi:

- Mani se mene, momče. Nije mene poslao bog , već moj muž, ostao je bez posla. Sada ja izdržavam njega i sina koji ne hoda.

- Kako je mogao da te odvoji od malog deteta ?!_ zaštitnički reče Žarko. - Zar nije trebalo da on obavlja ove poslove, a majci je mesto uz malo dete ? - reče Žarko polusmeškom da joj stavi do znanja da mu je zapala za oko.

Devojka skloni uvojak kose sa lica, podiže glavu i odsečno mu odgovori:

- Momče, ne zaluđuj se , nisam došla da lečim tuđa srca. Ovde sam zbog muke. Moj muž je pao sa skele i postao invalid, a sin je star devet godina i zbog bolesti nije nikada prohodao. Zato okani me se , tuga je obeležila moje srce zauvek.

Žarko zacrveni, niz lice mu se skotrljaše kapi znoja, odlazeći iz kafane prošapta sebi : ''Bože, zašto si mi poslao lepu vilu čije je srce tesno za bilo šta sem dve tuge? Ali i

Pismo Cecilie Galerani Leonardu da Vinčiju (čuvari tajne 14)

Veoma cenjeni maestro

Posmatram portret koji ste uradili pre tri godine za našeg voljenog Vojvodu Lodovika. Sigurna sam da već znate koliko veliko je bilo njegovo oduševljenje i sreća što ste mu ukazali toliku čast i naslikali hermelina u mojim rukama. Kome ste, maestro, ukazali čast? Njemu, ili meni? Mojim velikim, gramzivim rukama? Vi, majstor geometrije, anatomije i matematike!? Belom, gramzivom ubici? Onom koji liže krv sa svog divnog, belog krzna!? Zašto maestro? Zar je tako velika Vaša mržnja i Vaš prezir? Vi, maestro, o meni ništa ne znate. Ja nisam kći putane, nisam kći kurtizane, ja nisam sama birala svoj put. Sve što se u mom životu dešava, nametnuto mi je, ne mojom voljom. Zar mislite da je mladoj ženi lako biti ljubavnica, uvek druga, nikad prva. I uvek samo jedna u nizu. Moj sin će uvek biti bastard, a moje, onako velike, ruke, uvek će biti prazne.

Maestro, ja znam da nas Bog nije stvorio po svom liku, niti nam je dao osećanja koja sam poseduje. Jer, ako jeste, zbog čega su ljudi toliko zli, zašto moja, inače prolazna, lepota, nije ispunila i moja očekivanja? Zašto mi, bar trun dobrog, nije donela? Da imam svoj dom, svoju porodicu, svoj život! Maestro, da li ste se ikad zapitali koliko patim? Svesna sam bola, koji samo moje prisustvo i prisustvo mog sina, nanosi Vojvotkinji, ali Vas molim, nemojte zbog toga mene kriviti. Moja krivica je, u svemu tome, najmanja. Ne prezirite me. Moje čedo je jedino što imam, a i njega će mi, sigurna sam, uskoro oduzeti.

Sigurno ćete se zapitati zbog čega Vam pišem. Nije to zbog toga što želim sebe da opravdam, nije ni zbog toga što, duboko u duši, osećam gnev prema svetu koji mi je uskratio ono do čega mi je najviše stalo, a to je mir porodičnog doma. Niti je zbog krvoločne životinje kojom ste ukrasili moj portret. Zapravo, još dok smo radili u Vašem studiju, imala sam potrebu da Vam prenesem jedan detalj iz mog života, za koji smatram da će Vama biti interesantan. Na žalost, nije se ukazala prilika. Kasnije sam, pomalo ljuta na Vas, želela da Vam uskratim svoje saznanje, ali sam ipak odlučila da, makar i na ovaj način, saopštim vest za koju sam sasvim sigurna da je Vama namenjena.

Ispričaću Vam priču iz mog detinjstva. Vi, sami, znaćete koliko Vam je važna.

Moja majka nije imala puno nakita, ali je posebno bila ponosna na bisernu ogrlicu, poklon ambasadora Firence. Kada sam znala da neću biti uhvaćena, uvlačila sam se u njenu sobu i igrala njenim nakitom. Sotona ne miruje, kažu! Avaj, jednoga dana, u igri, pukla je dragocena kopča od dijamanata i safira. Baš u tom trenutku neko se približavao sobi i ja sam se sakrila iza draperije. U sobu je ušla moja majka u pratnji izvesne dame koju, onako zaklonjena, nisam mogla videti. Njihov razgovor je kratko trajao i one su brzo napustile prostoriju, a ja sam se, nedugo potom, krišom izvukla, prethodno vrativši uništenu ogrlicu na mestu. Jasno Vam je da je moje zlodelo ubrzo otkriveno i ja sam bila prvi okrivljeni. Pokušala sam da se izvučem iz neprijatne situacije i slagala sam. Da, maestro, slagala sam! Rekla sam da je to sigurno uradila ona žena koja je pre neki dan bila u kući. Možete li zamisliti moj užas kada se ruka moje majke spustila na moj obraz uz te&∓ˇke reči. Ni danas Vam ne bih mogla reći šta me je više zabolelo.
- Nikad, nikad, nikad, ova žena ne bi uništila bilo šta na svetu, niti bi taknula nešto što joj ne pripada! - vikala je moja majka. I ja sam znala da sam izgubila poverenje one koju sam, do tada, najviše volela.

Zapitaćete se kakve to veze ima sa Vama, maestro. Reći ću Vam. Zapamtila sam reči koje je dama izgovorila, upravo zbog toga što sam i sama bila veoma uplašena. Rekla je: - Margerita, u velikoj sam opasnosti. Svi mi. Poruči majstoru Leonardu da uništi mapu, ali da nekako nadje način da je zapamti. Mi znamo da je on za to sposoban. Čuvaj se Margerita, zlo ne miruje. Dobra moja, čuvaj se! I to je, maestro, bilo sve. Znam da Vam moja majka, u silnom strahu, nije prenela poruku. Zato Vam je ja sada prenosim, iako mi njen sadržaj nije sasvim jasan. Nadam se da će Vama pomoći.

Još jednom ću Vas zamoliti da moje grehe ne shvatite kao moj izbor. Ne, mi nismo stvoreni po liku božijem, ili Bog koji nas je stvorio i nije tako dobar. Ne, maestro, ja nisam izgubila svoju veru, mene je samo napustila nada.

Ostajte mi u dobrom zdravlju, poštovani i setite se, samo ponekad, da velika ruka ne grabi uvek više, već i više može od sebe dati. Molite se za moju dušu, srce su mi, odavno, zgazili.

Vaša Cecilia Gallerani

U Milanu, 15. jula, godine Gospodnje 1491.

Pismo velikom majstoru i umetniku Cecilia je poslala po odanom i pouzdanom sluzi, u ranim jutarnjim satima. Te iste noći jedan od mladih Leonardovih učenika našao se sa izvesnim, maskiranim čovekom na obali reke Po. - Sve sam pretražio i nigde nema ničega. Nisam uspeo da, medju majstorovim skicama, nadjem bilo šta što bi bilo nalik mapi. Pokušaću da... - njegove reči je prekinuo udarac od kog mu je glava poletela u stranu, a krv pokuljala iz usta i nosa. Skoro istovremeno osetio je, pod grlom, hladnoću bodeža. - Traži dalje. - bilo je sve što je maskirani rekao, a zatim je, ošinuvši konja pod sobom, nestao u noći. Mladi učenik se stresao, dok mu se odvratna tečnost slivala niz nogavice. Strah koji je osećao bio je gotovo opipljiv. Nije mogao da vidi lice čoveka, ali svi su znali da se ispod maske krije Mikeleto, okrutni ubica Čezara Bordžije. - O, Majko Božija! - prošaptao je sebi u bradu - Šta sam to učinio!

nastaviće se...

Оставила бих те ја

(Slika sa interneta)

Одрекла бих те се ја,

коначно,

да то зависи од мене,

али од мене не зависи

ништа

осим, можда, да ли ће сутра

гранути сунце

или ће се просути дажд

из мојих очију.

Отишла бих ја,

далеко,

у потрагу

за Атлантидом

или за Недођијом,

у Легију части

или у ходочаснике,

кад бих била сигурна

да те бар тамо

нећу срести.

Заљубила бих се ја,

поново,

да је то у мојој моћи,

да није сваки део овог тела

обележен мојом чежњом

за тобом,

па запечаћен са девет печата

које једино твоје усне

могу растопити.

Предала бих се ја,

другом,

да сам те бар у сну пољубила,

да ме је твоја рука миловала

бар једну ноћ,

и знала бих,

ма где била,

коме припадам сва,

од врха до дна,

од настанка до нестанка.

Оставила бих те ја,

заувек,

кад би се они голубови

већ једном одселили

са суседног крова,

јер би са њима

одлетела и моја душа

која једино због тебе

на земљи обитава.

Виолета Милићевић

*
У међувремену, након Костиног питања, дошло је до промене.
Нема их на суседном крову, али их има на мом прозору и клими:

OBOJENO TRAŽENJEM

Nečujno, netragom, nestala...

Traženje već podugačak rep zakačilo.

Učini mi se da viri kroz grane tek olistalog kestena...

Iluziju Sunčev češalj razbi igrajući se medj’ listovima...

Potražih je u mirisu rascvetanog jorgovana.

Odmahnu mi odrečno pesma gugutkina...

Zagledah sva stajališta.

Možda se medju poluprobudjenim osmesima ljudi sakrila...

U procepu izmedju juče i sutra prigrlih komadić ukradenog vremena.

Nadajući se da će njegovo prisustvo privući Izgubljenu.

Razum se osmehuje.

Cilik hiljadu zvončića-razloga prostor ispunjava.

Ali, nje nema.

Nečujno, netragom, nestala.

Moja inspiracija.

Kao podsetnik smo mi ostavila

POSNE PUNJENE TIKVICE

Potreban materijal

Tikvice 4 komada

Šargarepa 1 veča

Celer – koren 1 manji

Kukuruz – šećerac 200gr

Aleva paprika 1 kašičica

Zaćin od povrća 1 kašičica

Biber po ukusu

Brašno 1 kašika

Sir biljnog porekla 100gr (nije obavezno)

Način pripreme

Narendati šargarepu i celer i pomešati sa kukuruzom.

Tikvice prepoloviti i izdubiti. Napuniti pripremljenim filom i staviti u vatrostalnu činiju. Brašno, alevu papriku, biber i začin od povrća izmešati sa oko 300gr vode i preliti tikvice. Poklopiti i staviti u hladnu rernu. Temperaturu podesiti na 200 stepeni i peći oko 40 minuta. Otklopiti i posuti nastruganim sirom. Poslužiti toplo.

Reci utehe samoj sebi

Samoca nekada i ne prija, ali prosto je neizbezna da bi se sredile misli upletene u najdube i najmracnije tacke nas samih. I onda baba-roge, slepi misevi, blesa i cudesa i mnogo toga strasnog, ruznog, necega sto zivot moze da ugrozi, a snaga je potrebna da se borba izvojeva i bitka dobije. A kada misli predju u realnost tek tada nastaje ono, ono najteze i najgore, ufff samo da prodje sto pre i da bude sve ok. A onda lagano, na vrhovima prstiju, ples u ritmu zivota bezbriznog,relaksirujuceg, pitkog kao casa dobrog vina na popodnevnom suncu uz sum prolecnjeg lisca i zubor sanjive reke. Ajmo malena lagano, samo lagano sa dubokom verom i jakom nadom. Zivot treba tek ziveti i radovati mu se!

U praskozorju krik pleplasene duse

Na stolu buket jorgovana

miris proleca

Kroz prozor posmatram malenog decaka koji vozi biciko.Devojcica trci za njim i u plac ga poziva da stane.

U obliznjim krosnjama dve male ptice skakucu i pevaju pesme.Miris pokosene trave se siri kroz moju sobu.

Komsinica mi donese bukete jorgovana i bagrema.Opojni mirisi se sire kroz moj stan.

Praznicka atmosfera u mom srcu.

Osecam da ce mi se nesto lepo desiti?! Znam da hoce! Jer me retko kad instikt prevari.

Ne znam sta? Al' gle...osecam neku divnu toplinu kako me prozima...Srce srecno zaigra!

Sve je tako mirno,cak i Sunce zadje za tamne oblake,al' otima se uzdah i divna osecanja iz mojih grudi...Cudno se osecam...Kao da cu na neki put gde me neko ceka,a znam vec gde je? Desice mi se?!

Dolazi prolece .Sa njim u nove zelje !

Docice neka nova lica,mozda sretnem i neke drage ljude?

Dolazi nov zivot.

Puno razloga da budem srecna , zar ne?!

Црвени шешир

(Слика са интернета)

Свако женско са:

3 године : погледа се и види Краљицу;

8 година: погледа се и види Пепељугу;

15 година: погледа се и види Ружну сестру (мама, не могу у школу оваква !);

20 година: погледа се и види: предебела/ премршава, прениска/ превисока, превише равно/ превише коврџаво, али одлучи да изађе у сваком случају;

30 година: погледа се и види: предебела/ премршава, прениска/ превисока, превише равно/ превише коврџаво, али одлучи да нема времена да то поправља и излази у сваком случају;

40 година: погледа се и види: “Чиста сам”, и излази;

50 година: погледа се и види: “То сам ја”, и излази где год жели;

60 година: погледа се и подсећа се свих људи који се више не могу видети у огледалу. Излази и осваја свет;

70 година: погледа се и види: мудрост, весеље и способност; излази и ужива у животу,

80 година: не гњави се гледањем. Само стави црвени шешир и излази да се забави.

(Аутор текста непознат)

"Ала је леп овај свет", шк. 2011/2012.год.

Сјај сафира, сјај сузе у оку, сјај прве капљице јутарње росе на трави... Није ли наш свет сјајан, у сваком смислу те речи?

Што га више упознајем, мојим телом путује узбуђујући осећај при помисли на његову бесконачност. Једноставно осећам да нема границу и да ми десет живота не би било довољно да упознам све његове чари.

Одувек сам се трудила да посветим довољно пажње свим, чак и оним најситнијим детаљима овога света. Јер то је оно што сви заборављају – ситнице чине наш живот лепшим.

Али ево, док посматрам ову бубамару која ми мили по длану, онај цвет тамо већ je процветао и под сунчевим зрацима се приказао свету у свој својој лепоти. Онај беличасти облак већ je наставио своју пловидбу небеским плаветнилом. Надам се да га је неко видео и посветио му бар минут размишљања о његовој величанствености.

Када нам овај свет већ дарује читав спектар боја, треба увидети још неке, поред црне и сиве. Треба препознати лепоту. Све је у тој вештини.

Сунце је покретач свега: лепоте, среће, света. Оно одувек постоји и зрачи својом мудрошћу. Оно нам дарује нови дан и са своје висине посматра све што је створило, све те процесе који су ме одувек фасцинирали: рађање, одрастање, умирање; буђење, одлазак на спавање; падање кише, повратак ведрине; пролеће, лето, јесен, зима...

Оно што ме највише одушевљава и чему никада не бих могла да посветим довољно пажње је живот лептира. Од сасвим ружне и обичне ларве постаје магично биће чије шаре на крилима причају читаву једну причу. А онда, на врхунцу свог живота, у тренутку која се сва лепота природе своди на њега самог, он умире. А сунце се само осмехне јер зна да ће се сутра родити нови. И то никада не престаје. Све док је сунца и осмеха.

Бојана Петровић, 2/4

***

Е, баш је леп овај свет! Баш јесте! У инат свима који кукају и стално се жале, те на сунце, те на снег, мени је овај живот веома леп.

Гледа ме. Свиће дан. Прилази ми. Цвеће се буди. Додирује ме. Сунце почиње да сија.

Насмеје ми се. Сунце пржи. Нема везе што је -17 и што је пао мрак, мени сунце сија и топло ми је. Он је ту. И то је једино битно.

Можда ја немам довољно пара за ону фенси хаљину, можда немам неко згодно тело, или боље рећи сигурно немам, можда немам памет, сигурност, лепоту, али имам њега. И шта ће ми више ?

Имам обасјане и топле дане, насмејано и ведро лице, живот пун наде, среће и храбрости. Да ли ми и треба више?

Само осмех његов ми треба. Ја сам срећна кад је и он срећан.

Шапуће ми нежне речи, речи пуне љубави, дивљења. Летим три метра изнад неба. Поклања ми цвет, велику црвену ружу. Обузима ме срећа.

Узимам ружу. Јој, бодем се на трн!

Будим се. Налазим се у свом кревету. Устајем. Свет је леп.

Налазим се са другарицама у оближњем кафићу. Живот је леп.

Видим њега. И њу. Он је леп.

Кажу, срећа је када не можеш да заспиш јер је тада коначно стварност лепша од снова. Ја немам толику срећу, али срећом имам дар да сањам. Да замишљам неку другу, лепшу стварност. И докле год будем имала тај дар, мој свет ће бити леп.

Марија Јовановић, 2/3

***

Свет - чаролија пуна шарених боја, простор на коме има места за сваку особу која жели да живи и ужива у његовом окриљу; отац који нас чува и брани од сваког зла; сунце које нас обасјава и пружа нам светлост и топлину.

Бескрајно пространство у коме се свакодневно рађају нова лица а стара умиру, води рачуна о својој деци. Учи их првим корацима и води их кроз непознате крајеве.

Свако од нас је слободан и попут птице шири крила ка новим путевима, сазнањима и лети пространим плаветнилом.

Природа се сваког јутра изнова рађа у новим бојама и раскоши, и пружа човеку мир док ужива у њеним лепотама.

Цвеће се огледа у својој раскоши и ствара нове мирисе док му благи ветар милује косу.

Све је тако лепо, пуно живота!

У ваздуху се осећа срећа насмејаних лица.

Иако свако од њих има проблеме, труди се да их преброди и нада се да ће сутра бити боље.

Радујемо се сваком тренутку и уживамо у свакој ситници која нам пружа радост, јер у свету свако доживљава падове и успоне, али и пад је лет и чини да не поновимо исте грешке.

Свет је леп када поред себе имаш пријатеља који ће ти у сваком тренутку пружити утеху и који ће учинити твој свет бољим...

У свету царују пријатељство, љубав и поверење које нас чине људима.

И када се заврши дан и падне мрак, светом влада пријатна тишина. Наше сенке постају звезде које нас верно прате и осмехују нам се док уживају у бескрајно плавом кругу.

Рајка Ковачевић, 2/3

***

Прелиставајући "архиву" са писменим задацима, приметих да на овом блогу још нисам објавила задатке настале у претходној школској години, када су ауторке биле другакиње и када су написале лепе задатке на тему "Ала је леп овај свет". Знајући да никад није касно, а нарочито подстакнута неодољивим мирисима и утицајима пролећа, одлучих да данас објавим ова три задатка.
Наравно, и млади, као и ми, знају да се око нас дешава толико тога што никако не можемо назвати лепим, али је веома важно на који начин излазимо на крај са тим и где налазимо снаге да све пребродимо. Ево одговора!. :-)

Tračak svetlosti

Poštovani moji blog-prijatelji,

među vama ima mnogo onih čije tekstove zaista vredi čitati. Ima među vama i onih toliko talentovanih da bi vam mogli pozavideti i mnogi priznati i poznati spisatelji.

Raduje me što sam , igrom slučaja, dobila mogućnost da čitam vaše priče i poeziju i da neizmerno uživam u tome.

Bila sam skoro izgubila veru i nadu da će se one, po meni prave vrednosti vratiti na tron. U ovom potpunom ludilu u koje smo zapali svojom ili tuđom krivicom vlada nipodaštavanje kulture, umetnosti, obrazovanja na svim mogućim poljima. Postalo je sramota biti načitan, obrazovan, talentovan . Došli smo do toga da , ako želimo da nam neko ne zauzme mesto u autobusu dok smo na pauzi tokom putovanja, samo knjigu na sedištu smemo da ostavimo. I to odlično funkcioniše. Ma neće je niko ni prstom pipnuti! Zaobićiće i vaše sedište i knjigu i vas poput strašne, smrtonosne zaraze.

Pa do kakvog smo kulturnog posrnuća dospeli?

Skoro sam poklonila knjigu jednoj poznanici. Bio joj je rođendan. Ne poznajem je najbolje, ali sam imala obavezu da se na njenoj proslavi pojavim. Znam da studira na filološkom fakultetu. Stoga sam pomislila da kupujući knjigu sigurno neću moći da pogrešim.

Znate li kakav sam komentar dobila od nje?!

Citiraću je jer mi još odzvanjaju te njene reči u glavi:

„ Hm... Knjiga?!... Znaš, ja baš ne volim da čitam. Samo ono što moram... Ali, kad si mi već ovo kupila, potrudiću se da je pročitam.“

Gledam je i ne verujem ... Smeškam se onako , pomalo zbunjeno... Pada mi na pamet hiljadu rečenica koje želim da sručim pred nju... Ali ruke su mi vezane (ili bolje reći jezik) nekim komplikovanim odnosima ...Pa odlučujem da oćutim. U trenutku se setim i velikog Duška Radovića koji reče : „ Kad je neko glup, ne možete mu to ni dokazati.“

Odrasla sam u porodici gutača knjiga. Moja baka i moja majka se mogu pohvaliti bibliotekom koja broji preko hiljadu naslova. U našem malom stanu knjige su posvuda, na policama (dok je na njima bilo mesta), u ormanima, na podovima... Gde god se okreneš tu su knjige. Pamtim da mi je majka često govorila da nikad od knjige ne odustanem. Da čitam do kraja sve što započnem, jer knjiga, govorila je, zna da iznenadi, i iz svake knjige(pa i iz one najdosadnije, i iz one koja možda nema neku posebnu vrednost) se može nešto naučiti. Pa tako ja i dalje rastem čitajući i prenosim ljubav prema knjizi na svoju malenu kćer.

Da ne dužim mnogo ovu priču.

Kao što već rekoh, gotovo sam bila izgubila veru i nadu, a onda sam, sasvim slučajno, na facebook-u na stranici posvećenoj velikom čika Miki Antiću naletela na izvanrednu pesmu koju je napisao mladi pesnik Elvin Dervić. Uz dopuštenje ovog izvanrednog mladića prenosim i vama neke njegove misli i stihove. Sigurna sam da ćete ga i vi zavoleti kao što sam i ja. I znam da će vam zagolicati maštu i sva čula, i da ćete posetiti njegovu stranicu na facebook-u koju vam ovde ostavljam

Elvin Dervic Poetry

“Ja bih da mi poklone riječ,

lahku za ponijeti,

tešku za razumijeti.

Mikinu riječ.

A govori on,

itekako govori;

Prosjacima u džepu,

bogatašima u duši.

Zauvijek.”

Odlomak iz Elvinove pesme posvećene čika Miki.

“...kako čovjek može
da bude Bog
kad nije dovoljno jak
da zaustavi da se udavi
jedan mali, papirnati brod?”

„Dragi oče,

već dugo te tražim. Svi pokušaji traganja za tobom su mi neuspjeli, a nada za tvoj pronalazak je sve manja. Negdje u najcrnjoj dubini duše čuvam relanost, ne dam joj da ispliva. Znaš, vjerujem da ćeš se vratiti. Uvjerio sam sebe da si otišao na poslovni put i da si se izgubio na putu kući, ili si izgubio pojam o vremenu kad si sjeo pod neku staru brezu da čitaš, ili možda putuješ po bijelom svijetu tražeći najljepši cvijet za majku.“

Pismo adresirano na nebo, Elvin Dervić

„Mnogi tako

iz životinjske strasti

skoče u besmisao

i mada je sreća mehka

pri doskoku,

tvrda je krajnost

od koje se lome kosti i duša.“

Spasi me, Elvin Dervić

"Ja sam stijena i planina i nepročitana knjiga. Ja sam sve što ne možeš srušiti jer sam od sreće satkan."

Elvin i njegovi prijatelji organizuju u Sarajevu i večeri poezije. Imaju svoj klub pisaca u kom čitaju jedni drugima svoje tekstove.

Oduševljena njegovim pisanjem, iznenadjena njegovom mladošću odlučila sam da mu pišem i tražim dozvolu da ga ovde pomenem i citiram.

Evo i nekoliko rečenica iz njegovog odgovora:

„Naravno da imaš moju dozvolu da proširiš stranicu dalje, meni je to zadovoljstvo. Drago mi je da mi želiš pomoći.

Hvala tebi. Ja samo radim ono šta osjećam da bih trebao. Trudim se da budem velik čovjek, a da nikad ne odrastem i isto tako da nikad ne prerastem druge u vlastitim mislima. Ja svoje slabosti i vrline znam, a na ljudima je da me zbog njih vole ili ne vole.“

Hvala Elvinu što mi je vratio i veru i nadu!

Hvala i vama, dragi moji , jer dok čitam vaše tekstove dobijam novu snagu, raste u meni vera, rađa se inspiracija!

Svako dobro !

Одбрана породице

Да ли сте се запитали зашто је Барбика најлутка? Зашто су многи психолози и тзв. познате личности стале у њену одбрану и популарност? Са њом, нестаје лутка-беба, која је требало да помогне девојчицама да постану мајке и буду стуб здраве породице. Барбика је све супротно.

Питате ли се, можда, због чега се станови праве све мањи и мањи, да се у њима гурају и двоје, а камоли троје? Ако не - почните.

А ево и добре емисије да се још више обавестите о свему ономе што имате право да, по јавном сервису - не знате.

Кликни на слику

Уколико не ради, ево линк

https://www.youtube.com/watch?v=4KfxYIKJ8fY

Borila sam se

Ćerka

Jednog dana muž i žena odlučili da nikome ne otvaraju vrata. Ujutru ih je probudilo zvono na vratima. Pogledali su kroz špijunku - roditelji muža. - Nećemo otvarati vrata - rešili su oni. Roditelji su otišli. Posle nekog vremena opet zazvonilo zvono na vratima. Pogledaju oni - roditelji žene. Rešili su da opet ne otvaraju vrata, ali se žena rasplakala. Mužu bi žao i oni otvoriše vrata. Vreme je prolazilo.. Dobili su četiri sina i potom su dobili peto dete - ćerku. Suprug je napravio veliku gozbu u čast rodjenja ćerke. Prijatelji su ga pitali - "Zašto se toliko raduješ? Nisi se toliko radovao kada su ti se radjali sinovi." On se nasmejao i odgovorio: " Rodjena je ONA koja ce uvek da mi otvoriti vrata...

Razgovor sa Doktorom

Danas sam isla da skinem gips!

U klinici koja je privatna kao da daju besplatnu hranu.Na hitnom guzva,a ljudi su svi mrzovoljni i cinilo mi se kao da bi jedni druge ujedali.

Jedna "godpodja" iz Arapskih zemalja je napravila skandal jer joj je receno da nece cekati dugo,i da su joj dete previli lose.Vikala je kao da je luda,kako ce da im se osveti i da su svi nesposobni za rad .

Svi su je nemo posmatrali,a svako se dosaptavao sa onim do njega i kritikovao njeno ponasanje.Medjutim,niko nije smeo da joj se suprostavi!

Da,sedela sam do jedne zene,koja me je gurkala laktom i jedvacujno mi je saputala:

-Vidite li nasta smo spali? Da li je to normalno?

-Zato ce da izbije ovde revolucija,jer je nemoguce izdrzati vise ovo bahato ponasanje ovih Arapa,i svih stranaca?

Ja sam se tiho nasmesila i isto tako lagano joj rekla?

- Gospodjo,sta ste trazili po njihovim zemljama? Sada je na vas red da vratite ono sto ste im oduzeli!

Pogledala me sa besom i samo frknula zatvorenih usta.

Nakon par minuta usla sam kod Dr.

Mlad nasmejan Arapin,koji je jako tecno izgovarao moje prezime i ime i jos par nasih reci.Bilo mi drago sto me je pozdravio na nasem i sto me je pitao kako sam?

Dok mi je sekao gips,pricao je o nasoj zemlji...Kaze,da je proputovao kroz bivsu Jugoslaviju,i da mu se jako dopala tada.A,onda se naglo uozbiljio i rece mi:

-Vi nemate sanse da udjete u Evropu!

-Znate da ste izgubili Kosovo,a uskoro ce i Vojvodina da vam ode...Ostacete vi Srbi kao jedno pleme,a ovo sto ste sad potpisali,to je vec bilo unapred skrojeno od strane Amerike,Engleske,Nemacke,a ova zemlja je samo suigrac sa Nemackom...steta,sto niste reagovali na vreme,ali,mozda je bolje po vas.Nego,znate vi za onu pricu o Duducima? E,ako niste znali potrazite negde,mozda cete se i spasiti -uz osmeh mi rece?!

_ Mislite li vi gospodine da ja ne znam? Nego,sta jos mozete da me poducite?

_ Vi znate vise nego ja,nadam se-uz osemh ,da ste vi malo vise obavesteni o situaciji na politickoj sceni?

_ Draga godpodjo,da ne ulazimo u dublje teme, ali,samo jos jedno mogu da vam kazem:

_ Ako ste slobodni,udajte se za nekog Arapa,i predjite u islam,jedino cete na taj nacin biti bezbedni...opet kroz osmeh i mali namig oka mi govori.

_ Malo me zbuni,ali ne zadugo.

_ Gospodine,ja se nikad necu udati za bilo koga no do mog Srbina,ako njega nemam ne treba mi niko! I,neka vama vas islam,a ja se i dalje i zauvek krstim sa tri prstom...pokazem mu lepo kako ja to radim,nasmejem se i mignem okom.

_ Aha, znaci imas nesto protiv Islama? A?

_ Ne, gosopodine,nemam ja nista protiv ni jedne vere,nacije,preodeljenja,ali ne trpim da mi neko sugerira.I, nisam ja prva pocela o tome,a smatram da nije ni mesto a ni da ste vi trebali da dirate u moje.

_ Waouu,ala ste vi neka prznica,al' ja volim kad mi se zena suprstavi,jer imam smisla da je brzo ukrotim...opet smeh i namig..

_ Mozda vi umete sa vasim zenama,ali ja samo mogu dozvoliti mom nekom Srbinu da me ukroti,al' oept samo ako ja to pozelim...I, molim vas,dajte,da zavrsimo vec sa tim pregledom,jer mi se zuri.

_ Videt cemo se,zar ne?

_ Nadam se,da necemo,jer nemam namere vise da se lomatam.

_Dovidjenja gospodine !

_ Dovidjenja godpodjo,i nadam se,da cete me pozvati da obidjem jos jednom vasu zemlju,ali mozda mi i nebude trebala vasa pomoc,posto ce jednom da bude neka druga kolonija,a i vi kada budete odlazili ,moracete da ucite neki drugi jezik ?!

_ Ne brinite doktore,ja svoj maternji nikad necu zaboraviti!

Zbogom !

Свима, свима...

Русија, Ф. Тјучев

Teži slučaj

Da se ne lažemo na sam pomen trgovačkog putnika prvo pomislim „evo još jednog dosadnjakovića u odijelu koji će sve učiniti da mi izvuče novac uglavnom na besmislice“. Nerijetko im odmah skrenem pažnju da nisam kupac i da nisam zainteresovan za prezentacije. Uputim smiješak kao gest da razumijem njihovu situaciju i da im još poklanjam vremena da to učine negdje drugdje gdje se može još pronaći kakav takav kupac.

Toga dana bih zatečen u susjednoj kancelariji koju su koristile moje tri radne drugarice. Još s vrata kad se pojavio neznanac s torbom alarmi su proradili. Smješkao se i poimenično ih pozdravljao. Nakon toga kimnuh glavom u znak pozdrava.

„Evo imam gel, za tri do pet sekundi nestaje bol nakon što se utrlja u bolno mjesto. Austrijski. Šta da vam kažem, znate me, ne bih vam lagao. Eto i moja žena je kupila jedan takav. Dok si reko keks bol nestaje.“

Sjetih se svoje bolne tačke.

„Ne, ne i ne!“, bio sam odlučan ne popustiti nasrtljivom prodavcu.

„Za imunitet. Sirup na bazi meda, peršuna, koprive,.. nabrajao je sastojke sve hranljivije i zdravije. Za mjesec dana slobodno izvadite krv i rezultati će Vam sve najbolje reći. Sitnica, petnaest maraka. Moja žena vazda kuburi sa slabom krvnom slikom. Evo uzima ga svaki dan mjesec i po dana. Eto ja garantujem.“

„Koji je danas datum?“, upitah.

„Četrnaesti“, ko iz topa opali kostimirani prodavac.

„Ih, uz taj datum nikako ne ide petnaest maraka. Da si samo došao dan-dva kasnije. Ovako“, nevoljko se uključih.

„Pa to nije toliko skupo, sitnica.“

„Znam, ali ja sam jutros jednog dvaest minuta gledo kako jede sendvič“, priznadoh pognute glave, „a plata koja bi trebala biti petnaestog u zadnje vrijeme redovno kasni“.

Pogled mi skliznu na torbu prepunu preparata svih fela. Jedan mi zape za oko.

„Pošto Vajkrem?“, upitah.

„Nije to Vajkrem, to je specijalni melem za skidanje sunčevih fleka sa lica, četrnaest maraka. To ti najbolje može potvrditi moja žena. Uzela jednu, još jednu naručila za dajdžinicu. Godinama je to sa mukom prikrivala, ostale od trudnoće, poslije od sunca se još proširile. Eno ko rukom odnešeno.“

„Jel vidiš, meni se samo hrana priviđa. Džaba nudiš ne mogu zatvoriti finansijsku konstrukciju“, blago se zarumenih.

„Imam magičnu krpu, garantovano traje četri mjeseca. Deset maraka.Skida mrlje i fleke samo tako. Samo se ispere u toploj vodi sa malo deterdženta. Jedna strana je grublja, a ovom finom samo izglancaš. Prošli put u Gimnaziji sam prodao samo jednu. Danas deset komada. Moja žena kad je jednom probala ovu krpu, za druge se ne vata. Kaže nema bolje. Evo ti njen telefon, nazovi pa pripitaj“, ispruži mi telefon.

„Neka, neka. Pusti ženu nek radi svoj posao, nego kazuj šta još imaš pa da bježim“, bio sam već pomalo nestrpljiv.

„Pojas za skidanje sala sa stomaka. Odgovara za sve veličine.“

„Koliko?“, kolegica nestrpljivo zaiska cijenu.

„Šesnaest maraka. Ovaki na zapadu su doskora bili 30 evra. Moja žena je nakon svakog poroda nosila ovakav pojas. Može da se nosi i u šetnju, neškodljiv je, izvlači vodu iz organizma.“

„Daj, jedan“, kolegica ispruži novac sa dvije novčanice od po deset maraka.

„Evo i krpa i sve za dvaest maraka“, snalažljivi prodavac bio je veoma praktičan.

„Daj meni jedan taj melem za pjege“, poruči kolegica, „ uvijek mi se zimi pojave ispod nosa“.

„Ljiljo, uzmi magičnu krpu. Prvo grubom stranom istrljaš, a onda finom izglancaš. Jeftinije ti je.“

Ona prva još uvijek je zbunjeno gledala u pojas i magičnu krpu.

„Šta će mi krpa, trebalo je da kupim još hljeb kad pođem s posla, ovako ostadoh bez banke. Zorice treba li tebi krpa, samo pet maraka za tebe“, žalila je za predviđenim kusurom.

„Ma šta će ti hljeb kad kupuješ pojas. Nego ti svoga Talijana uz sebe pa ga pojasom pritegni uz sebe. Neće njemu pasti hljeba na pamet, a djeca su ionako u bijelom svijetu.“

„Nego momak pakuj te stvari i pravac kući. Koliko vidim ti si sa ženom već toliko nastrado da se već pitam na šta jadna liči kad joj sva ta medicina treba”.

“Na”, ispružim mu novčanicu sa pet maraka, „nek ti se nađe. Vidim ja da ima i težih slučajeva i od mene“.

У ветар

Некако си остала још увек ту,

као сенка,

као топлина прирасла срцу,

као мало топло Сунце,

као живот кога немам.

Некако сам погрешио сањајући те,

некако кришом нисам штедео сваки одсјај твој,

другачије си ћутаља,

а ја се смејао,

другачије си дисала, а ја ослушкивао,

на крају крајева разумео сам само твоју фигуру,

оно изнутра штедео сам у себи,

дајући ветру да те однесе,

сваку твоју реч,

сваку жељу, лепу мисао,

песак среће који је исцурео.

Нисам разумео златно зрно јесени - твоје дуге косе,

нисам разумео лице у ветру - што ћути погледом љубави,

осликао се одраз у мом срцу,

верни ожиљак моје самоће у теби,

само пар кратких корака на обали сећања да нађем.

У ветар мисао о теби изговорим

и ту тишину дуго упамтим.

Окренем страну ноћи,

дан поклоним самоћи,

руке срцу спустим

и затворим своје очи.

Као мало топло Сунце,

као живот кога немам.

Њутн о васкрсењу из мртвих

Једном су запитали Њутна: „Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?“ На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: „Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?“

Одговор није добио.

Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остао ни молекул гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: „Онај, Који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он да не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.“

прев. А. Черњенко

Сер Исак Њутн (1642 – 1727) је енглески физичар, математичар и астроном. Један је од највећих научника човечанства.

Преузето

Pozdrav

Pozdrav onima koji me nisu zaboravili,iako me dugo nije bilo.Pokvario mi se komp u medjuvremenu,a jos nisam popravila.

Sta se desava na blogu,da li ima novih ljudi?

Mnogo,mnogo pozdrava!

Mozda popravim komp i vratim se.

Crveni kišobran

Crveni kišobran me razdvaja od ovog vlažnog neba.

Kao i uvek samo privid tankog sloja zaštite pod kojim se osećam sigurnom. Noge su mi ionako mokre do kolena.

I, ponovo istom ulicom sa kojom je srastao moj život.

Pamtim je još onu prašnjavu sa bezbroj ulegnuća i mutnim barama iznenadnih i toplih letnjih kiša. Otisci bosih stopala prekriveni su debelim slojevima asfalta koji se kruni iz godine u godinu. I, s jednakom upornošću, svakog proleća, nanovo krpi. Sloj, koji je prekriva, već je prilično debeo. Verovatno ni samu sebe više onakvu ne pamti.

Kakvom me ona pamti, ako pretpostavimo da može?

Bosa stopala su odavno pod zaštitom istrošenih đonova. Ne dodirujemo se i ne osećamo kao nekad. Medju nama nataloženo vreme u raznim slojevima prošlih snegova, razvejanog lišća sa posečenih grana i prašine koja jedina uspeva da se provlači među njima.

Poneko zrnce izmigolji se pritisku i vetar ga uvek nanese u oko. A, ono se brani suzama pokušavajući da ispere uljeza…

Isto kao i sada dok hodam, vetar se igra sa mojom crvenom zaštitom i baca zajedno kišu i zrnce u moje oči. Ili iz mojih očiju ispadaju kapi zbog zrnca koje je malopre vetar naneo…

Ne znam.

Majsko nebo je ponovo sivo i kišno, a na onoj najvišoj banderi par gugutki strpljvo čeka kišu da prođe.