Blog.rs

Beograd i tamo neki Beograđani

Danas mi dolazi prijatelj Turčin i treba da ga vodim po Beogradu.

Da li je normalno da najmanje poznaješ grad u kome si rođen i u kome si proveo maltene ceo svoj život? Kažu da to nije ništa čudno.

Baš zbog potrebe da upoznam grad počela sam pre nekoliko godina da se viđam sa strancima i da ih šetam po gradu. Tada sam i naučila najviše stvari, s tim što mi se čini da sam ih već sve zaboravila. Ovo će mi biti dobar podsetnik, a možda će nekom i koristiti :) Izvinjavam se unapred, pisaću na engleskom većinu stvari, čisto da mi više uđe u glavu:

1. The city lies on two international waterways, at the confluence of the Sava and Danube river. It lies on Balkan Paninsula, and Pannonian Plain. So, New Belgrade and Zemun lies on Pannonian Plain and older city of the Belgrade on the Balkan Paninsual (To je dobra priča dok stojite kod Pobedika i kažeš kako gleda na Panonsku niziju a zapravo stoji na Balkanskom poluostrvu. Pitanje je dal će uopšte reagovati iznenađujuće na tu priču, ali znam da se barem naši ljudi iznenade)

2. It is the largest city in the territory of the former Yugoslavia.

3. Uglavnom dolaze Turci kod nas pa taman da im predstavimo kako smo dugo godina pokušavali da ih proteramo. Jedan od zapisa "Тhe whole land was rebelled, a six hundert villages arose, everybody pointed his gun against the emperor".

4. Republic Squere. Where it is? The horse is there.

Većina ne zna ko sedi na čuvenom konju na trgu!!! Mihailo Obrenović. A zašto???

Turkish Sultan gave the key of the Belgrade to Mihailo Obrenović. It ment freedom for Seerbs. Than Mihailo entered the city with his horse. Also, Mihailo initiated the structure on National Theatar. He belived that the Belgrade in future will become the Balkan Vienna (HA!). On his statue where he is sitting on the horse are the names of 6 cities, that Mihailo has win for Serbs.

5. Kalemegdan

Što bi rekao naš premijer: "Kale... ovaj... znači brdo."

While Turks were in this area, Kalemegdan was forbidden town, where just people convicted to deth were carried.

The Victor is a monument erected after I World War to commemorate the first allied victory of the war. On the left hend of the Victor is a dove which simbolise the ceaper, looker, that dark side doesn't wake, and in case it happend, sword will be used to distroy and win dark side.

6. Cathedral of Saint Sava

The Cathedral is dedicated to Saint Sava, founder of the Serbian Orthodox Church. It is bilt on location where his remain are thought to have been burned.

In II World War German army, and later Partisans, used the unfinished Cahtedral as a parking lot. Later it was used as storage by verious companies.

To vam je to za prvi dan, a sad let's go to eat some meat :)

Ovo su informacije koje su meni privukle najviše pažnje, a i strancima barem nešto ostane u glavi.

Volela bih da neko još postavi zanimljivosti o gradu Beogradu.

Joci

Франкфурт у априлу мирише на јоргован

Франкфурт у априлу мирише на јоргован.

У парку иза зграде Земаљског суда јоргован се расцветао као душа девојачка у пролеће, и мирише, мирише опојно и непрестано, ујутру и у току дана толико да човек не може да одоли његовим дражима, на шта год мислио пролазећи поред парка, а увече мирише опоро, подсећајући да и оно што је најслађе и најлепше има време кад његова сласт прија и време када постаје тешка чак и ономе ко истински ужива у њој.

Зечеви и голубови, као и бројни косови, дивље патке, чапље, лабудови, врапци и птичице чија имена ми нису знана живе сложно и смењују се на зеленим, травнатим или воденим франкфуртским површинама, којима скакућу, пливају или лете, непрестано тражећи храну или одмор, све док не дођу људи или пси, када им, невољно, уступају простор.

Људи ређе необавезно шетају тим стазама (осим када су са својим љубимцима), а чешће су ту због свог здравља, пошто воде рачуна о здравом животу, те у свако доба дана неко брзо хода, трчи или вози бицикл ради одржавања кондиције.Трче припадници оба пола и свих узраста. Чак сам виђала и родитеље који трче, истовремено гурајући колица у којима се налази њихово дете (једно детенце, чије сам само ножице видела са терасе, очигледно је толико уживало да су се оне непрестано ритмично померале као да игра док је његов отац полако трчао, држећи обема рукама ручку колица).Могу мислити како је то дете лепо спавало после таквог кондиционог тренинга!

Ја најчешће туда возим бицикл, било да сам у пролазу, онда када је мој циљ кеј на Мајни, Гетеов трг, нека од огромних робних кућа, метро-станица Борнхајм мите, оближњи маркет или кинески парк иза ћошка.

Улице су, осим рано ујутру, прави мравињаци којима врве пролазници свих боја и узраста. Још увек је језик који се најчешће чује – немачки, иако, наравно, у Франкфурту, као и у многим другим немачким градовима, има много Турака, Африканаца, Азијата, припадника језичких заједница бивше Југославије, Италијана, Шпанаца, Португалаца...

Категорија бициклиста – туриста попут мене око 8 – 8.30 ујутру може сасвим лепо да прође Цајлом, центром града, својим превозним средством, а да притом нема осећај да је на слалому или велеслалому, што је случај од 9 – 9.30 па надаље.Но, оно што ме фасцинира је – да су у Франкфурту сви који се нађу на улици свесни да, заједно са њима, многи други корачају, гурају колица или возе бицикл, и свако има право на свој избор и начин којим ће прећи тај део пута, у зависности од потреба или обавеза.

У Србији то није случај. Бициклисти су тамо људи нижег реда, осим на Ади или дуж кеја, где постоје стазе специјално за њих, и то је све.На сваком другом месту њихово присуство није уобичајено.

Франкфурт је град у коме свако може наћи своје место, било да у њему ради или је само гост, случајни или намерни.

Нема тога ко у овом граду неће пронаћи нешто за себе, јер Франкфурт нуди све: онима који живе да би своје домове опремили најлуксузнијим или само најнеопходнијим стварима, онима који су ту због историје и онима који су ту због забаве, онима који су у посети родбини или пријатељима и онима који желе да бар успут пробају немачке специјалитете, онима који су ту због пословних, нарочито банкарских трансакција, онима који су ту да би се обогатили на брзину и на недозвољене начине (продајом дроге, препродајом или крађом најразличитијих производа) и онима који стрпљиво остављају на страну сваки евро који не морају потрошити, онима који ће ту заувек остати и онима који су ту тек у пролазу.

Једино не знам какав је ноћни живот овог града – гиганта, те о томе не могу да говорим, али знам да у Франкфурту има много кафића, клубова, дискотека (а најпознатија српска дискотека је, колико знам, у Офенбаху, који је Франкфурту оно што је Земун Београду).

(В. М, април 2011)

Vankuver - grad suprotnosti

Vankuver je magični grad prepun suprotnosti. Kao vrata koja vode ka Tihom okeanu, Vankuver je multikulturalni grad sa opuštenom atmosferom ispunjen kosmopolitskim restoranima i buticima i nudi svojim posetiocima mogućnost da skijaju i jedre u istom danu.
Prvi Evropljanin koji je otkrio ovu oblast je bio kapetan Džordž Vankuver, koji je pisao o dubokoj zaklonjenoj luci sa “bezbrojnim prijatnim pejzažima”. Pre nego što je doplovio, ova oblast je u velikoj meri bila sezonska ispostava domorocima iz uvale Barard – Muskvema sa severnog rukavca reke Frejzer i Skvamiša iz dolina Skvamiš i Čikamus.
Belci su počeli da osnivaju prve naseobine 1862. godine, kada je 80-tih godina XIX veka otkriven ugalj u prikladno nazvanoj luci Koul i tada je započeo značajan razvoj. Ipak, prvi pionir Vankuvera je bio “Gasi” Džek Dajton, koji je postao prvi vlasnik krčme 1867. godine, u oblasti poznatoj kao Gastaun.
Smešten u blizini terminala gde pristaju brodovi za krstarenja, Gastaun je šarmantna, viktorijanska, kaldrmisana oblast puna odmarališta, antikvarnica, butika i umetničkih galerija smeštenih u istorijskim građevinama. Zvuk jedinstvenog Parnog časovnika koji se, poput Vestminstera oglašava svakih 15 minuta, odjekuje kroz neobična dvorišta i prolaze. Na ulazu u Gastaun možete da uživate u sveobuhvatnom pogledu sa Lukaut Tauera, 33 sprata visoke osmatračnice iznad Harbur Centra. Odavde vas fantastični pogledi zapljuskuju gde god da se okrenete.
Srce Vankuvera je Stenli Park koji se prostire na 1.000 jutara zemlje. Jedan od najvećih urbanih parkova u Severnoj Americi, Stenli Park je najpoznatije obeležje grada i u njemu se nalaze staze koje vode kroz šumu, zaklonjena jezera, prostrane bašte i najveći akvarijum u Kanadi. Krivudava staza koja vodi do periferije parka omogućava pogled na neverovatan horizont, luku koja svetluca na suncu i netaknute plaže, kao i na spektakularne Nort Šor planine, koje se, preteći, nadvijaju u daljini.
Još jedan podsetnik na kulturno nasleđe grada je Kineska četvrt, druga po veličini u Severnoj Americi, posle one u San Francisku. Ova oblast živi 24 sata dnevno i puna je telefonskih govornica sa crvenim krovovima u obliku pagode i mirisa egzotičnih začina, dok su tradicionalni biljni lekovi i egzotična hrana nesigurno naslagani na visokim ili nagnutim pretrpanim policama. Nasuprot tome, ovde se nalazi mirna klasična kineska bašta Dr Sun Jat-Sen, jedina klasična kineska bašta dinastije Ming izvan Kine.
Druga multikulturna obeležja grada uključuju pijacu Pandžabi, Malu Italiju, Grčku četvrt, Japansku četvrt, Trgovačku četvrt i nekoliko korejskih četvrti, za koje su sve karakteristični dvojezični ulični znaci.
Ostrvo Grenvil je još jedna oblast u gradu koju ne treba propustiti. Ovo nekada industrijsko ostrvo, gde se nalaze pozorišta, studiji, galerije, restorani i poznata javna pijaca, koja nudi zaista vrtoglavi izbor svežih proizvoda, sada je mesto najbolje zabave na otvorenom i bučnog noćnog života.
Od moderne ulice Robinson do ulice Hejstings, koju je načeo zub vremena, Vankuver je raj za one koji su u potrazi za uzbuđenjem u divljini, u ukusima, na pozornici ili kad je u pitanju garderoba. Ovo je definitivno destinacija koju morate posetiti.

Za aktuelna zimovanja i letovanja u tekucoj 2013 godini posetite sajt Mitos Travela iz Beograda.

Turistički vodič kroz region

SanMagazin pokreće akciju pod nazivom Projekat: upoznaj planetu. Cilj nam je da se na jednom mjestu okupe informacije vezane za sve gradove bivše Juge i da time kreiramo turistički vodič kroz region.

Za više informacija posjetite link Projekat: upoznaj planetu.

Vrnjačka Banja - Mjesto koje ne smete zaobići

Banja koja u svom opisu ne može da znači samo mjesto gdje možete pronaći mnoge ljekovite vode, nego i mjesto gdje možete provesti veoma ugodan godišnji odmor. Izvorišta mineralnih voda pružaju liječenje, ali brojni kafići, kulturna dešavanja i okolina su interesantna svim vrstama turista.Klima joj je pogodna kako za zimovanje, tako i za ljetovanje. Razna kulturna dešavanja mogu privuće sve one koji vode ovakve vrste provoda, a pored toga njena lokacija je pogodna za obilazak interesantnih okolinih mjesta. Ona se nalazi u centru raške regije, u blizini je rijeka Zapadna Morava, pogodna za ribolov, zatim planina Goč, kao i brojni istorijski značajni manastiri.

Planina Goč i rijeka Zapadna Morava pružaju i ljeti i zimi uživanje u prelijepim krajolicima. Ovdje možete ljeti organizovati izlete. Planina je pogodna za planinarenje ali i njena okolina je obrasla raznim ljekovitim biljem. Zimska Ski staza otvorena je za obožavatelje ovog sporta tako da svako godišnje doba donosi različite čari i pogodnosti u ovim krajevima. Različiti manastiri koje možete obići se nalaze u blizini Vrnjačke banje zaštićeni su od strane UNESKO. Pored toga, Vrnjačak banja je poznata i po različitim kulturnim događajima: pozorišnim predstavama ili koncertima. Karneval koji je ovdje veoma popularan dešava se ljeti i ravan je Exitu ili trubačkim koncertima u Guči. Dakle, ovo je još jedan centar važnih muzičkih događaja u Srbiji.

Liječenje je ono što mnoge turiste dovodi u Vrnjačku banju. Terapija se obavlja u veoma dobro opremljenom cntru za rehabilitaciju i liječenje, u bolnici Merkur. Ovdje se nudi mogućnost terapije različitih bolesti, a sedam mineralnih voda liječe sljedeće bolesti:

šećerne bolesti,
bolesti bubrega,
mokraćnih puteva,
žučne kese i žučnih puteva,
hroničnog zapaljenja crijeva I želuca,
bolesti čira u želucu kao i raznim drugih bolesti.

Četiri izvora: Tople vode, Slane vode, Snežnik i Jezero se koriste za razne terapije dok postoje i izvori Borjak, Beli izvor i Vrnjačko vrelo. Pojedini od ovih se flaširaju u staklene boce i na taj način koriste za liječenje. Svaka od ovih voda ima posebne mogućnosti za liječene aotkrivene su uglavnom krajem 19.vijeka. Međutim, otkriveno je da su Tople vode najstarije izvorište koje potiče još od rimskog doba.

Interesantna mjesta za obilazak na Vrnjačkoj banji, pored ovih izvora su od kulturnog I istoriskog značaja. To je Zamak Belimarković I Most ljubavi. Zamak je zapravo Zavičajni muzej u kojem se nalaze interesantni podaci o okolini Vrnjačke banje. Most ljubavi je privlačan zbog legende iz Drugog svjetskog rata o tragičnoj ljubavi jednog para. Ovoj legendi i Desanka Maksimoović je posvetila jednu svoju pjesmu, a mnogi zaljubljeni parovi rado uživaju u interesantnoj romantičnoj tradiciji koja se razvila upravo na Mostu ljubavi.

Različiti hoteli, apartmani sobe, dakle i privatni smještaji, Wellness centri mogu vam pružiti ugodne boravke u ovom veoma značajnom turističkom mjestu u Srbiji. Pored toga razna okolna sela su uređena tako da možete i tu pronaći smještaj I užvati u ugodnostima etno turizma. Planina Goč je takođe uređena tako da na njoj možete pronaći veoma lijep smještaj. Dakle, ovo mjesto posjeduje sve ugodnosti turizma tako da je pogodno za posjete u bilo koje godišnje doba.

Najatraktivnije turističke destinacije za Dan zaljubljenih

Do dana zaljubljenih ostalo je još nekoliko sedmica, no putovanje se obično planira unaprijed. Donosim vam nekoliko najatraktivnijih turističkih destinacija za Valentinovo 2013.

Krakov

Magični studentski centar i nekadašnja prestonica Poljske, među mladima, a vjerujem i onima koji se više tako ne osjećaju, jedna od omiljenih turističkih destinacija. Poznat je po živom noćnom životu, ali i mnoštvu kulturnih znamenitosti. Ne samo da imate šta da vidite, već možete da doživite romantiku iz ugla naših predaka vozeći se u kočiji po jednom od najvećih trgova u Evropi.

Poznat je i kao grad legendi. Neke od njih vezane su za brdo Vavel, na čijem vrhu se nalazi Zigmuntova kula sa pet zvona koja, po legendi, rastjeruju oblake i donose lijepo vrijeme. Svaka djevojka koja dotakne klatno biće srećna u ljubavi i brže će se udati.

Verona

Svima poznta po Šekspirovoj drami Romeo i Julija, Verona je svakako na listi destinacija kada je romantično putovanje u pitanju. Na sjeveru Italije, bogata je elegantnim trgovima, a među nezaobilaznim znamenitostima svakako su i Arena i Rimski teatar. Ono najromantičnije u Veroni svakako je Julijin balkon. Budući da je malo skriven od glavne ulice koji strastveni poljubac pod njim sigurno će rasplamsati krv i doprinijeti užitku.

Budimpešta

Ljepotica na Dunavu i glavni grad Mađarske je toliko bogata znamenitostima i kulturnom baštinom da je svaka ulica posebna na svoj način. Skoro da u Budimpešti ne možete ni vidjeti običnu zgradu, a da ne odiše austro-ugarskim, turskim ili gotskim stilom. Moderna gradnja vidljiva je tek na ponekom tržnom centru. Ukrašena mnoštvom prelijepih mostova veže Budim i Peštu na jedan spektakularan način i sama po sebi odiše izuzetnom romantikom. No, ako vam ovo nije dovoljno, uvijek možete da kupite jedan katanac, posjetite Most Slobode (Liberty bridge/Szabadsag hid) i zaključate svoju ljubav na ogradi bacajući ključić u vodu kako bi vaša ljubav trajala vječno. Pogledajte i članak Budimpešta u slici.

Go2 SKIJADA - JAHORINA 16. FEBRUAR I 23. FEBRUAR

SKIJADA

JAHORINA

16.02. - 23.02.2012.

23.02. - 02.03.2012.

Želim da:

- doživim nezaboravan zimski odmor uz najpovoljnije cene!

- besplatno naučim da vozim skije i bord!

- da se odmorim od napornog učenja i rada u februarskom roku!

- da se druzim sa mladim, veselim, lepim i pozitivnim studentima iz cele Srbije i regiona!

- budem deo najboljih SKIJADA žurki, bogat svakodnevni program, nezaboravam provod!

ŽELIM DA IDEM NA SKIJADU!

Ove zime pred vama je jedinstvena prilika da doživite najluđi i najzanimljiviji prvod na planinskoj lepotici Jahorini. Agencija Go2 Max Travel poziva vas da budete deo najsveobuhvatnijeg putovanja do sad - na jednom mesto, za samo 8 dana, uživajući u zimskoj idili bosanske lepotice, očekuje vas preko hiljadu mladih iz cele Srbije i regiona, koji imaju mogućnost da uz besplatnu skolu skijanja i snowboard-a sa licenciranim instruktorima nauče svoje prve korake na prelepim olimpijskim stazama, koje su oplemenjene novim šestosedežnicama. Dok uz bogat doručak i večeru hotela ne morate da brinete o hrani, očekuju vas svakodnevne žurke na stazi u promotivne cene pića i fantastične DJ-eve, puno druženja i novih ljubavi, različitih nagradnih takmičenja, puno smeha i zabave, igre bez granica, vožnja motornim sankama, tematske žurke u diskoteci hotela sa gostima iznenađenja...i još mnogo toga zanimljivog što će svakako od vas čuvati u najlepšem sećanju....

PROGRAM PUTOVANJA:

1. dan: 11. februar 2012./18. februar 2012. Novi Sad/Beograd - Jahorina

Sastanak u Novom Sadu na velikom parkingu ispred hotela "Sajam" u 6:00h. Polazak u 7:30h. Dnevna vožnja sa usputnim zadržavanjima radi pauza za odmor, osveženja i regulisanja carinskih i graničnih formalnosti. Dolazak na Jahorinu u poslepodnevnim časovima. Smeštaj u sobe. Večera. SKIJADA Žurka dobordošlice. Noćenje.

2. dan - 7 dan: 12. februar - 17. februar 2012./ 19. februar - 24. februar 2012. Jahorina

Doručak. Vremen predviđeno za skijanje ( radno vreme žičara je od 9:00 do 16:00 ), školu skijanja i snowboard-a, od 14:00-16:00 SKIJADA Dnevna žurka na stazi uz HAPPY HOUR (promotivne cene pića!!), igre bez granica, Vožnju motornima sankama, takmičenja u skijanju, grudvanju, ispijanju... Večera. Tematske žurke, gosti IZNENADJENJA i još mnogo toga... Noćenje.

8. dan: 18. februar 2012./ 25. februar 2012. Jahorina-Beograd/Novi Sad

Doručak. Napuštanje soba u jutarnjim časovima. Slobodno vreme predviđeno za skijanje ili druge aktivnosti, od 13:00 oproštajna SKIJADA dnevna žurka. Okupljanje za povratak u 16:30. Povratak u 17:00. Noćna vožnja sa usputnim zadržavanjima radi pauza za odmor i regulisanja carinskih i graničnih formalnosti.

9. dan: 19. februar 2012./ 26. februar 2012. Beograd/Novi Sad

Dolazak u Beograd/Novi Sad na veliki parking ispred hotela Sajam u jutarnjim časovima.

CENA ARANŽMANA U EUR PO OSOBI: 149 EVRA

PREVOZ: Povratni autobuski prevoz Beograd/(Novi Sad u slučaju dovoljnog broja prijavljenih putnika) - Jahorina - Beograd/Novi Sad, uz PAKET ARANZMAN po osobi u eur: 25 evra

Cena SKI PASS-a:

za 6 dana (12.02.-17.02.2012./19.02.-24.02.2012.)= 65€

za 7 dana (12.02.-18.02.2012./19.02.-25.02.2012.)= 70€

PAKET ARANŽMAN UKLJUČUJE:

· Smeštaj u sobama za 3 ili 4 osobe - 8 dana - 7 noćenja

· Polupansion (doručak i večera) - 8 dana – 7 PP

· Sve lokalne takse

· BESPLATNU ŠKOLU SKIJANJA I SNOWBOARD-A sa profesionalnim licenciranim instruktorima; osnovni, srednji i napredni nivo

· Usluge pratioca grupe za sve vreme aranžmana

· Organizaciju putovanja u celini

PAKET ARANŽMAN NE UKLJUČUJE:

· Povratni autobuski prevoz (TV, WC, klima) visoke turističke kategorije na relaciji Novi Sad/Beograd-Jahorina-Novi Sad/Beograd, uz PAKET ARANŽMAN po osobi u eur: 25€

· Ski osiguranje tokom boravka: 1.512,oo din. po osobi

· Ski pass sa 20% popusta - za 6 dana (65€); za 7 dana (70€)

· Iznajmljivanje ski opreme sa 50% popusta, cena kompletne opreme sa popustom je 5€ po danu

· Fakultativni izlet – Obilazak Sarajeva – 10€

· Doplata za 1/2 sobu je 10€ po putniku

· Individualne troškove putnika

PARISKI MAGAZIN, I SPRAT, LOKAL 14 (GO2TRAVELLING)

INFO: 021 52 50 50

WWW.GO2TRAVELLING.NET

GO2TRAVELLING021@GMAIL.COM

Sidnej

Sidnej je najveći grad u Australiji i poznat je kao jedan od najlepših gradova na svetu. U njemu živi 4,2 miliona stanovnika. Glavne turističke atrakcije u Sidneju su Opera House i Sydney Harbour Bridge.

Opera

Sidnejska Opera je otvorena 20. oktobra 1973.godine od strane Kraljice Elizabete II. Jedna je od najistaknutijih građevina 20og veka i jedna od najpoznatijih građevina scenske umetnosti u svetu. Građevina, zajedno sa okolinom predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola Australije.

Sidney Harbour Bridge

Sidnejski lučki most je jedna od znamenitosti Sidneja. Most spaja Sidnejski poslovni centar sa severnom obalom. Nadimak za most je Vešalica za kaput zbog karakterističnog lučnog izgleda. Do 1967.godine bio je najveća građevina u Sidneju. Iako nije najduži na svetu ipak je i dalje najveći most koji je izgrađen od jednog luka od čelika.

Zlatni Prag

Prag je najveći i glavni grad Češke, nalazi se na reci Vltavi i ima oko 1,2 miliona stanovnika. Grad je zbog svog bogatstva nazvan Zlatni Prag.

Kao jedan od najvećih i najlepših gradova u Srednjoj Evropi, koji je pošteđen od razaranja u II svetskom ratu, Prag je danas jedno od glavnih turističkih odredišta.

Najlepše turističke znamenitosti u Pragu su:

Stari grad

Starogradski trg

Tokom leta je jedan od najposećenijih delova Praga. Sa mnogim građevinama raznih arhitekturalnih stilova, trg je oaza turista. Pored mnogih crkvi turisti na ovom trgu mogu videti i Astronomski sat.

Karlov most

Karlov most je najstariji očuvani praški most, koji je podigao kralj Karlo IV. Izgrađen je na mestu prethodnog, Juditinog mosta koji je srušen 1342.godine. Izgradnja novog mosta započela je 1357. a završena je 1402.godine. Dužina mosta je 516metara, a širina skoro 10metara. Ukrašen je sa 30 statua koje su uglavnom u baroknom stilu.

Turisti, budite odgovorniji!

Iako se na Mikelanđelovim freskama ne vidi da su stare 500 godina, njima blicevi foto aparata kao i buka sve više smetaju pa je pitanje još koliko će freska zadržati svoj sjaj. Razlog je to što Sikstinska kapela dnevno primi više od 20000 posetilaca iz svih krajeva sveta. Ne smatra se džabe da je Sikstinska kapela jedna od najposećenijih prostorija na svetu.

Književnik Pjetro Citati je neodgovorne posetioce koji unose prašinu, viču, fotografišu umetnička dela uz blic uporedio sa "pijanim krdom".

Zbog svega ovoga, razmišlja se o ograničenju broja dnevnih poseta. Ukoliko putujete u Rim a želite da posetite Sikstinsku kapelu, dolazak obavezno zakažite putem interneta, telefonom ili rizikujte i stanite u duuuuugačak red koji se svaki dan formira ispred kapele....i čekajte.

Улм, Партнерство на делу

Предлог мојих претпостављених био је изненадан, а моја одлука брза.

Неколико тренутака сам се двоумила и питала хоћу ли бити на висини задатка и хоћу ли умети да се снађем у околностима које су свима нама непознаница, а које су, по свој прилици, основа за један нови почетак, а онда сам рекла ДА, иако не спадам у оне који предају стручне, економске предмете и не говорим енглески језик, што је пожељно.

Храбре је, и овога пута, као што се често дешава, пратила срећа која се хиљадила и које ћу се често и радо сећати.

Реч је о пројекту «Партнерство на делу», о размени идеја, програма, ученика и професора. Испоставило се, бар у нашем случају, да је то била размена најпозитивнијих могућих искустава везаних за професију, али и ставова о разним животним питањима. Никада ми Немачка није била ближа нити жеља за учењем немачког језика снажнија него тек минулог марта.

Улм нас је очарао, као и људи које смо упознали и који ниједан тренутак нашег боравка у том граду нису препустили случају.

***

Радовала сам се одласку у Улм јер сам открила три важна елемента која нас спајају, а то су: Дунав, врабац и ушће.

Дунав, једна од рајских река, протиче кроз оба града, и повезује нас својим дугим током.

Врабац је симбол оба града, само што се према том симболу становници Улма односе много пажљивије него ми, пошто постоје бројне статуе врабаца у најразличитијим бојама и од најразличитијих материјала, где год се кретали по Улму. Права је чаролија обилазити град и откривати једну по једну статуу тог летећег весељака који нас обрадује где год да га затекнемо.

Најпознатији се налази на катедрали са највишим торњем на свету, на улмском Минстеру, јер је, како легенда каже, баш врабац показао градитељима како да изграде ову велелепну катедралу.

Ушће Саве у Дунав такође постоји у Улму, али на слици. Насликано је 1717. године као мурал на Лепој кући (Das schöne Haus) која се налази на крају Рибарског насеља, неколико метара од дунавског кеја.

Испод те слике живих боја, поред које смо се сви сликали, налази се једна велика реплика шајке којом су становници Улма пловили (нарочито током турског рата,1664-1718) ка нашем ушћу и ка Војводини, где су живели до краја Другог светског рата, након чега су се вратили у своју постојбину.

Потомци тих људи и данас негују љубав ка привременој постојбини својих предака и поносе се и једном и другом домовином, а многи од њих говоре и српски.

Још једна спона између наших земаља јесте Алберт Ајнштајн, рођен у Улму, а ожењен нашом Милевом Марић.

Како да се човек, после свега наведеног, не осећа у том далеком граду као код своје куће, и не пожели да свима са којима ступи у контакт говори о чарима Улма и о љубазности његових становника!

А о Кривом торњу (Месарској кули), Рибарској четврти, Кривој кући (која је ушла у Гинисову књигу рекорда), Градској кући, Спомен-обележју Албрехту Лудвигу Берблингеру, легендарном „улмском кројачу“, и о другим знаменитостима такође се може много тога написати. Но, о томе – неки други пут!

Виолета Милићевић

И све су се звезде смејале умиљато...(16)

Забава се завршила и кренули смо ка излазу. Тамо су нас, испред џипова, чекали возачи.

Наш возач је био једнако брз, луд и расположен као и кад смо кренули у авантуру. Смејали смо се и певушили док смо јездили кроз пустињу, а наш џип скакутао с дине на дину.

Кад смо већ били близу града, одједном се зауставио. Возач је изашао из возила и отворио задња врата, изговоривши, уз широк осмех, само:„The stars“.

Остали су били збуњени и питали се зашто нас избацује напоље, али мени је одмах било јасно - Мали принц је био његов пријатељ.

Имали смо нешто заједничко! Знао је да је тај призор – звезде над пустињом, нешто што се не заборавља.

Док су моји сапутници збуњено и, рекла бих, тек тако гледали око себе, упркос чињеници да је призор – изнад нас небо осуто милијардама звезда – прапораца који се смеју, испред нас светла града која надвисује, као најсјајнији лампион или највећа улична светиљка, пун месец, а испод нас само топли пустињски песак - питала сам се да ли је овца појела ружу.

Умиљати смех који сам само ја чула био је најбољи одговор.

„Гледаћеш ноћу звезде. Моја је исувише мала да бих ти показао где се налази. Боље је овако. Моја звезда биће за тебе једна од звезда. Волећеш дакле да гледаш све звезде... Све ће оне бити твоји пријатељи. А затим, поклонићу ти нешто...

Он се опет насмеја.

- Ах, мали мој, како волим твој осмех!

- Управо то ће бити мој поклон... Биће то као с водом...

- Шта хоћеш да кажеш?

- За све људе звезде не значе исто. За једне, који путују, звезде су водичи. За друге, оне су само мале светиљке. За учењаке, оне су проблеми. За мог пословног човека оне су биле злато. Али све те звезде тамо ћуте. А ти, ти ћеш имати звезде какве нико нема...

- Шта хоћеш да кажеш?

- Кад будеш гледао небо, ноћу, пошто ћу ја становати на једној од њих, пошто ћу се ја смејати на једној од њих, то ће за тебе бити као да се све звезде смеју. Ти ћеш имати звезде које знају да се смеју!

Он се и даље смејао.

- А када се утешиш (човек се увек утеши), биће ти мило што си се са мном упознао. Остаћеш ми увек пријатељ. Пожелећеш да се смејеш са мном. Отворићеш понекад прозор, онако, из задовољства... И твоји пријатељи биће изненађени кад те виде да се смејеш гледајући у небо. А ти ћеш им тада рећи: »Да, звезде ме увек засмејавају!« А они ће помислити да си луд. Ала сам ти подвалио..!

Он се и даље смејао.

- То ће бити као да сам ти дао, уместо звезда, шаку прапораца који умеју да се смеју.

...

- Биће лепо, знаш. И ја ћу гледати звезде. Све звезде ће бити бунари са зарђалим чекрком. Све ће ми звезде сипати да пијем...

Ја сам ћутао.

- То ће бити веома забавно! Ти ћеш имати пет стотина милиона звончића, а ја ћу имати пет стотина милиона извора...

(Слика са интернета)

Понекад кажем себи: »Наравно да није! Мали принц затвара сваке ноћи своју ружу под стаклено звоно, и добро пази на своју овцу...« Тада сам срећан. И све звезде се смеју умиљато.

Понекад опет кажем себи: »Каткада је човек расејан и то је довољно! Једно вече заборавио је стаклено звоно, или се можда једне ноћи овца искрала нечујно...« Тада се сви звончићи претварају у сузе!...

Велика је то тајна. За вас, који исто тако волите малог принца, као и за мене, није нимало свеједно да ли је негде, богзна где, једна овца коју не познајемо, појела или није, једну ружу...

Погледајте небо! Запитајте се: Да ли је овца појела ружу или није? И видећете како се све мења...

И ниједна одрасла особа неће никада разумети да то има толико значаја!“

Са терасе хотела нисам могла да видим толике звезде. Окруживао ме је вештачки, пригушени сјај светала распоређених по раскошној, егзотичној башти „Ројал паласа“, као и оскудна светла која су означавала границу између мора и копна.

Белина бродова усидрених недалеко од плаже дискретно је давала свој допринос топлој египатској ноћи, док су се гроздови румених урми лагано и достојанствено њихали на благом поветарцу, једнако недоступни као и звезде, чији је умиљати, питоми смех те ноћи био раскошни рам за моје снове.

Виолета Милићевић

2012-10-21

Сафари: посета бедуинском селу - камиле, квадови и мали врт (13)

Џипови су се зауставили на улазу у мало бедуинско село.

Водич нам је дао сендвиче (на страну што у таквом амбијенту нико не сања о неком богатом ручку, али то што смо добили а што се звало ручком, било је безобразно мало: кифла намазана танушним слојем маргарина и џема), а један дечачић нас је послужио топлим чајем из плеханих шољица, старих и улубљених, са којих се боја скинула на многим местима. Чај из његових вредних, малених руку био је, наравно,врло укусан, без обзира на сумњиву чистоћу лончића чији је задатак био да изигравају шоље.

Иза шатора су нас чекале камиле, седећи на песку, са коленим изљуштеним од толиког седања и устајања. Њихови власници су држали повоце и, након што бисмо сели у седло, подизали су руке, на шта би камиле почеле да устају. Тај је део најстрашнији. Док је камила устајала на ноге лагане, храбри јахач на њој (звани ја) питао се хоће ли направити двоструки салто (мортале) напред, назад или са стране, а вероватноћа за све ове спонтане „акробације“ била је подједнака.

Срећом, чврсто сам се држала у седлу и све је добро прошло. Чак сам успела и да направим (овај) снимак који показује да ништа нисам измислила;-). Понеки врисак иде у рок службе, тј. јахања, и сматра се предвидљивом и нормалном реакцијом.

Након узбудљивог круга на камили, уследила је посета "кухињи"; тј. женама које су спремале храну. Ту нам је водич објаснио да у бедуинском селу свако има своје задужење и да су те две жене задужене за оброке. Оклагијом су развлачиле тесто као за повећу тортиљу коју би пекле на плотни, онако како су то чиниле и наше баке. Потом је свако од нас узео део тортиље и оставио бакшиш.

Женама су се виделе само црне као гар очи, и руке. Све друго је било прекривено. По очима се видело да су младе.

И деца су имала на себи дуге хаљине, што није само ствар обичаја, већ је и практично решење, с обзиром на јако сунце.

Уследила је вожња кроз пустињу. Нисам се усудила да возим први „кабрио“ који нам је дат, али је Раша, мој друг који је на летовање дошао са женицом, био врло љубазан па ме је возио један круг.

Возила су поскакивала по неравном терену, прашина се дизала небу под облаке, понеко је и претицао друге, мада се већина трудила да остане на оном месту на коме се задесила у старту.

Кад су дошли квадови на ред, и одлазак дубље у пустињу, одважила сам се и узела волан у руке. То је била авантура по мојој мери! Победила сам све своје страхове!
Команда је била једноставна: кочнице су биле тамо где се и иначе налазе, а брзина се повећавала и смањивала притиском палца десне руке. Возила су се на оној температури брзо грејала, али су издржала двадесетак минута без стајања, након чега смо, далеко од почетне позиције, сви стали да се мало охладе пре него што смо се окренули и кренули назад.

То је био призор! Са свих страна около планинчине, у средини три колоне возила, изнад нас ужарена лопта чији врели сјај бије право у очи, а испод - само песак и камење! Дође ми да плагирам Ћосића и да кажем: За мном су горели песак и пут;-). Душу дало за писање писменог задатка на чувену тему „Зрно песка из профила“!

Једино што ми се није допало је чињеница да је мотор био толико врућ те је пара која је из њега излазила непрестано пекла наша стопала.

Жао ми је што нисам понела апарат, јер су нам рекли да оставимо све ствари у селу, код оних у којима није било авантуристичког духа, иначе бих сигурно направила и сама неку слику са позиције возача, слику која би дочарала и тај део авантуре.

Након вожње, руке су ми биле црне као да сам радила у ауто-механичарској радњи, али сам била презадовољна. Иако је возило све време, у зависности од брзине, поскакивало сад више- сад мање по таласастом песковитом пустињском пространству, то је заиста био незабораван доживљај.

(Ово није мој видео-запис, али приказује како изгледа вожња квадовима)

Десно од паркинга за квадове налазио се мали зоолошки врт. У њему смо видели ноја, неколико врста змија и гуштера и велику корњачу коју су многи хранили зеленом салатом.

Лепо је видети их иза стакла, али без тог стакла нешто не бих волела да се срећемо.;-)

Виолета Милићевић

Сафари: џипови, фатаморгана и ужарена дина (12)

„Обавезно иди на сафари!“, рекла ми је Биља, коју сам неколико пута звала како бих од ње добила потребне информације о must see у Египту. „Не пропусти вожњу квадовима!“, додала је, убеђујући ме да слободно седнем у то чудно возило звано квад и сама га возим, без обзира на мој страх од вожње, који је у међувремену нарастао као брдо.

На сафари се, иначе, иде џиповима чији возачи у договорено време чекају путнике испред хотела.

Чим смо напустили град и угледали пустињу, авантура је почела.

Наш возач је возио онако како нико од нас није ни замишљао да се може возити. Истина, сви су возачи брзо возили, јер им је познато колико то утиче на адреналин авантуре гладних туриста, али онај наш – није што је наш, али је стварно тако ;-))) - био је сасвим посебан. „Тек ћете се ви чудити!“ – што би рекао Лаза.

Састали смо се на месту које су водичи унапред уговорили са нашим возачима, негде усред пустиње, и ту су нам возачи, водичи и њихови помоћници везали мараме на арапски начин. Речено је да цело лице мора да нам буде покривено (наочаре ће штитити очи, наравно) како бисмо избегли да нам песак улази у очи или се лепи за лице.

Са тог места смо могли да видимо фатаморгану (која, нажалост, није тако уочљива на мојим снимцима, али ко има машту – нека јој пусти на вољу). Илузија је била толико савршена да бих и сама, да нисам била окружена толиким људима, сигурно пошла ка тој непостојећој води, чврсто убеђујући себе, упркос разуму и ономе што знам о појави фатаморгане усред пустиње, да ћу моћи је додирнем и оперем прстиће у њој.

Ту нам је Тања, наш водич, испричала причу о Мухамеду и његовој мајци која се такође нашла у пустињи и чије је чедо било жедно па је мајчинска љубав учинила чудо - да једна фатаморгана ипак не буде само то, већ да се претвори у извор...

Тања, иначе наша жена удата за Египћанина, по сваку цену је желела на нагласи колико је поштовање мајке важно у исламу, и колика је моћ мајчинске љубави.

Авантура је настављена. Наш возач је возио као Шумахер, а ми смо све у шеснаест поскакивали са својих седишта и повремено, кад би нам дао знак или кад бисмо проценили да је за то време, подизали бисмо руке окрећући дланове ка крову џипа, како бисмо спречили ударац главом о кров, или га бар амортизовали.

Са цд-а је одјекивала врло брза и ритмична музика, а рефрен у коме се бесомучно понављало „оли, оли“ орио се у комбију.

Моја мајка, седећи на месту сувозача, повремено нас је, запрепашћена и озбиљно забринута за свој живот, као и за животе свих сапутника, засмејавала својим спонтаним кометарима. Два млада пара Црногораца и Црногорки и ја, убеђени да смо у добрим рукама, ниједног тренутка нисмо бринула за своје животе, без обзира што је возач достизао неке невероватне брзине а онда се изненада заустављао на врху стене или дине како би видео наше реакције и чуо крике, а онда настављао да се тако игра и, рекла бих, ужива у нашем узбуђењу.

Замислите да се у року од тридесетак минута неколико пута нађете на литици на коју се ауто попне, застане на средини па са ње брзо сиђе, па се опет брзо попне на другу, па ту застане тек да помислите да ће се сад претурити, па сиђе, и тако стално, док се за вама диже облак прашине и не видите ништа осим песка и камења!

Наш возач, осим што нас је лудо возио, засмејавао, давао ритам и певушио, указивао би нам на призоре које смо, у незнању, могли да пропустимо.

Нећу заборавити тренутак кад ми је, усред вожње, затражио апарат како би сликао оно што је претходно показао свима, а пошто сам ја седела у ћошку ваљда је помислио да нисам то могла да видим - главу лава у стени. Срећом, мом будном оку тај „детаљ“ није промакао, па нисам остала ускраћена за фотографије.

Следећа „станица“ била нам је огромна пешчана дина, са чијег је врха требало да се спустимо у подножје, где су били паркирани џипови. Ту сам се горко кајала што нисам упамтила Биљин савет да ни случајно не пођем на сафари без патика и чарапа.

Песак је био врео толико да ми се чинило да ће ми остати опекотине на свим местима на којима ми додирне кожу. Да зло буде веће, имала сам црвене сандалице са каишићима око чланака који су остали на свом месту и након што се део испод стопала изврнуо и одвојио од ногу, због чега су ми стопала додиривала тај паклено врели песак, те сам брзином светлости, да се не бих саплела о каишиће, морала и њих да се отарасим, и са сандалама у руци, тако боса, претрчим пола дине готово лебдећи на том ужареном песку, на тој бодљикавој ватри, након чега је уследио аплауз.

Свему томе претходило је једно Веркино неславно урањање у песак, оног тренутка кад се прекинуо ланац руку, па је била разапета између напред и назад (јер су „паметни“ водичи смислили да се цела група држи за руке приликом силаска, што није било идеално решење, с обзиром на то да су млади појурили из све снаге и брзине, а старији то нису могли да испрате, па је дошло до незгода, али мислим да је она најгоре прошла јер није одмах ни схватила шта се догодило, а песак је био немилосрдно врео).

Силазак је снимао и камерман, али када сам, после силних перипетија, дошла до тог цд-а, на њему се није видео тај величанствени зарон, из простог разлога што смо за камермана сви били ситни, као мрави, а није на време уочио тај спектакл. Ми, који смо тамо били, свакако га нећемо заборавити, без обзира што га камера није овековечила.

Виолета Милићевић

Време које се скаменило (илити: пирамиде) (11. део)

Постале су да би биле место починка великих фараона, и остале су ту да би, као њихова постојбина, сведочиле о снази, прецизности и несагледивој лепоти људског ума, али и о вештини људских руку и истрајности у раду.

У њима су наталожени вера, нада и оданост египатског народа свом владару и врховном божанству; зној фелаха и генијалност пројектаната; камен довучен на волшебан начин из египатских планина и исклесан као да су древни Египћани имали снагу дивова и механизацију савременију од оне коју сматрамо најсавременијом.

Пирамиде – споменици и уметничка дела, опипљиве а несагледиве, трошне а неуништиве, подсећање и тајна, вечита су инспирација и неизбрисива успомена свих којих су икада ишта о њима чули и, нарочито, оних који су их видели. Зато је неко и рекао да се човек боји времена, а време древних пирамида.

Као и сваки просечан туриста, била сам на платоу у Гизи, до кога сам стигла пратећи Шарм ел Ахрам[1] .

Од стотинак пирамида које су некада постојале на седамдесетак км од Каира до пустиње остале су четири: Кеопсова (највећа), Кефренова ( Кеопсов син) и Микеринова.

Над њима бди Сфинга која и данас својим каменим погледом улива страх и изазива дивљење.

Сусрет са Сфингом посебна је светковина. Приђемо ли јој, осетимо се сићушним и немоћним јер она својим лављим телом од 73, 5 м апсолутно господари тим простором, чувајући гробни сан фараона.

Неки научници сматрају да је је антропоморфни део њеног тела, глава, заправо глава фараона Кефрена, а други да је то кип Амона Ра са кобром на врху главе. Тело лава симболизује снагу фараона.

Сфингин нос је окрњен. Има оних који тврде да су га окрњили Наполеонови војници који су вежбали гађање, а има и других који сматрају да је то резултат температурних разлика, смене топлоте и хладноће, услед чега долази до скупљања или ширења кречњака.

Иако је за Кеопса чуо готово сваки иоле образован човек, чињеница је да се о његовом животу и изгледу мало тога зна.

У каирском музеју чува се његова једина статуета висока целих седам центиметара, и то је све о великом фараону коме је посвећена највећа пирамида, дугачка и широка по 230 м и висока 146. Када се ти бројеви помноже са милион, добија се магични број који означава раздаљину Земље од Сунца, оличеног у Амону Ра.

Ово камено здање тешко је 6,5 милиона тона и начињено од 2, 3 милиона камених блокова између који се не може ставити ни лист папира.

Немачки научници су 1993. пронашли четврту просторију у пирамиди, али до данас није није из ње ништа изнео, иако није немогуће да се тамо налази Кеопсова мумија и његово благо.

Кажу да је Наполеон проценио да би од камења уклесаног у ове три пирамиде могао да се сагради три метра висок зид око Француске.

Кад смо већ код Наполеоновог царства, ред је да кажемо да је управо ова, Кеопсова пирамида, била највећа грађевина на свету до изградње Ајфелове куле, 1889. године, а од 1931. године њену “владавину” је потиснуo Емпајер Стејт Билдинг у Сједињеним Државама. Сада је и он малi у односу на неке огромне зграде од челика, гвожђа и новца.

Научници тврде да је у време грађења пирамида Нил протицао близу платоа Гизе,и да је због тога било лакше довожење материјала из Горњег Египта, али ми никако није јасно какви су морали бити ти бродови и какви су били ти људи који су утоваривали и истоваривали онолике громаде камена, и након тога их постављали на ову величанствену грађевину.

Пирамиде је градило преко 100 хиљада људи, а унутар њих налазе се бројни лавиринти како би спречили пљачкаше да лако дођу до блага. Иначе су углавном грађене од пешчаника који се могао наћи у оближњим мајданима.

Бројне су приче о проклетству египатских фараона:„Улаз у Микеринову пирамиду откривен је 1922.године. Постоји легенда да је Микерин бацио проклетство да ће првих двадесет и двоје који уђу у пирамиду умрети страшном смрћу. Сам Дејвидсон, научник који је открио улаз у пирамиду, умро је у болници у страшним мукама, а у том тренутку је нестало струје у целом Каиру.“

Ове пирамиде некада су биле обложене алабастером, захваљујући коме су ноћу светлеле и виделе се издалека. Захваљујући том сјају биле су једно од три места која су космонаути могли да виде из свемирских пространстава (поред Кинеског зида и Свете Горе, иако Света Гора нема струју) .

Но, то више није случај. И владари и обични људи скидали су алабастер са врха пирамида како би га ставили на џамије или приватне куће (кажу да је алабастером прекривена и највећа џамија у Каиру, џамија Мухамеда Алија, копија цариградске Аја Софије.

Поред Кеопсове пирамиде видели смо и велико удубљење у коме је некада био огроман сунчани брод који се и данас може видети у засебном делу за који се улаз плаћа, као и улаз у ту пирмиду.

Уместо тога изабрала сам да уђем у пирамиду чије је стражаре било лако потплатити - свако је дао по неколико фунти и могао је чак и да слика онај бљештави мермер унутра.

Улазили смо чучећи, милећи и бауљајући, а тако је једино могло и да се изађе. Не би ме изненадило да је неко том приликом добио и упалу мишића.

Надала сам се да ћу унутра видети неки саркофаг, цртеж или неколико хијероглифа, али ништа од тога - само глатка испрљана белина камена и изненађена лица туриста који је гледају и осврћу се око себе, сликају се и једва чекају да изађу напоље, на тропску врелину и сунце.

(Унутрашњост пирамиде)

Неки тврде да ваздух у пирамидама има чудесно дејство, да подмлађује и има посебну енергију, те да управо због тога многи долазе на то место. Но, ја нисам приметила да ме је тај боравак подмладио, али је сигурно да ми је пружио једно несвакидашње искуство и мирис вечности – устајали, згуснут, тежак, онај од кога се може изгубити (или бар отежати) дах.

Помишљам на то како је поред тих истих пирамида некада прошла и Света Породица када је из северног дела пустиње левог крака Нила, прешла на десну обалу реке, о чему сведоче отац и син Драган и Стефан Дамјановић, први хришћани из Европе у истраживачком ходочашћу на целом библијском путу Свете Породице (http://svedok.rs.mali-isus-rukom-zadrzao-planinu), а како сада пролазе хорде туриста којима је циљ да фотографијама овековече присуство на том месту, не зато што би желели да ту векују, већ зато што су се ту дешавала чуда, и што су призори који се и данас могу видети – подсетник на некадашњих седам светских чуда старог света, или пак зато што су туда прошле и свете стопе.

Помишљам на то колико сам далеко од Победника, Калемегдана, Авалског торња и осталих чудеса Београда и Србије, а како постоји нешто што видим, мислим и осећам и на том месту – тајном овијена Лепота, свест о важности свих путева на којима смо били и свих сазнања која смо стекли и повезаност времена прошлих и тренутка садашњег, чији сам и ја делић.

Виолета Милићевић

[1] Пут којим се иде до пирамида.

Братислава: писмо, глава, круне и НЛО (5)

Лево од Главног трга на коме се налази бронзани француски војник, налази се и натпис са именом Људевита Штура.

За словачку књижевност, а посебно писменост, Људевит Штур је оно што је за нашу књижевност Вук Караџић, с тим што је поље Вуковог деловања било много шире, али по питању увођења народног језика у књижевност – сличност ова два културна прегаоца из времена романтизма је очигледна.

Људевит Штур, филолог, окупио је око себе бројне културне посленике који су били носиоци националног препорода, и који су поставили основе савременог словачког књижевног језика, утемељеног на средњословачком дијалекту.

Штур je написао 1846. године Граматику словачког језика и бројне филолошке расправе из словакистике.

Скренемо ли поглед са тог натписа, угледаћемо испред себе мноштво круница боје злата утиснутих у камене плоче. Те крунице показују пут којим је некада пролазила поворка која је пратила управо крунисаног владара.

Први угарски краљ крунисан у Братислави, тадашњем Пресбургу, био је Максимилијан Други, 1563.

Крунисане главе имале су величанствене и свечане церемоније приликом крунисања. Том чину претходили су витешки турнири на коњу или борбе на Дунаву, позоришне представе и уличне забаве за широке народне масе.

После церемоније, краљ је пролазио градом све до Главног трга и фрањевачке цркве, где су га дочекивали војници на коњима. Након тога краљ је на коњу јахао до порте катедрале светог Мартина, где је полагао заклетву. Затим је одлазио до Дунава, где се, попевши се на узвишицу и подигавши мач на све четири стране света, заклињао да ће бранити земљу од непријатеља. Тиме се завршавао званични и почињао је свечани део.

Трагове тог свечаног дела могу пратити и данашњи посетиоци уколико следе крунице посејане по пешачкој зони.

Традиција се одржава и данас, једном годишње, увек прве суботе у септембру, и хиљаде људи из разних делова света присуствује тим бајковитим призорима који евоцирају историју, витешке игре и борбе, крунисање.

Видели смо и Михаљску брану (капију), која подсећа на Прашну брану у Прагу, кроз коју путник намерник може ући у град са било које стране света долазио. Приликом крунисања, краљеви су најпре пролазили кроз Црну капију, затим ишли у катедралу светог Мартина на крунисање, а онда долазили до Михаљске бране, како би се руковали са бискупом.

У центру града налазе се још неки објекти које треба видети, као што је Надбискупска (примацијална) палата, испред које се налази статуа светог Георгија који убива аждаху (волим да користим те архаичне облике, кад год се помене тај светац и његов подвиг).

Данашњи изглед добила је 1871. године.На њеној фасади може се видети 150 кг тежак гвоздени бискупски шешир .

То је данас палата у којој обитава градоначелник Братиславе.

Њена унутрашњост грађена је по узору на „Дворану огледала“ у Версају, у којој је потписан чувени Пресбуршки мир (о коме сам писала).У њој се налази и збирка ретких енглеских гоблена из 17. века.Ту су некада наступали Моцарт, Бетовен, Барток и Лист.

Занимљива је и прича везана за статуу Свете Елизабете, заручене када је имала четири године. Тај део приче подсетио ме је, наравно, на причу о нашој краљици Симониди, византијској принцези обећаној нашем краљу Милутину.

Наиме, Елизабетин отац, Андрија Други Мађарски, обећао ју је Лудвигу Четвртом 1211. године. Четворогодишња Елизабета однета је у дворац у Вартбургу, где је обављено венчање 1221.Међутим, пошто је радно остала удовица, одлучила је да напусти дворац и да посвети свој живот сиромашнима и болеснима, због чега је проглашена 1235. године светицом.

Ван тог градског језгра налазе се још и Грасалковића палата, садашње седиште председника Словачке. Испред се налази велика земаљска кугла.Тај гроф, Антон Грасалковић је такође био „зверка“, саветник Марије Терезије, један од најмоћнијих људи тог времена.

У једној од тих соба је, кажу, чувени Јохан Волфганг фон Кемпелен, дворски механик и саветник, показао свој изум – справу за играње шаха, а говори се да је и сам Наполеон играо у Шенбруну тај шах.

На палати се налази и словачка застава, која има црвену позадину, а на њој, у дну, насликана три плава планинска врха, на које се надовезује двоструки бели крст. Када је председник у земљи, застава се вијори на врху палате, а када је ван земље – спуштена је. Нешто слично смо, после видели, и у Прагу.

Атракција Братиславе је и Нови мост, на чијем је врху ресторан у облику НЛО –а, тј. летећег тањира. Порушено је око четрдесет кућа и велика пијаца да би се саградио мост који је заиста необична и ултра модерна креација.

Десно, преко пута, налази се Братиславски храд (тврђава), који смо посматрали само издалека, преко Дунава, као и НЛО, у који је свако од нас пожелео да уђе, али смо то оставили за следећи долазак, ако нас пут буде нанео опет тамо.

Вечност је пред нама, те је сасвим оправданa нада да ћемо једном попити кафу у НЛО – у, одакле се пружа, кажу, савршен поглед на лепоте Братиславе.

В. Милићевић

Братислава: легенде и митови, статуе и кипови (4)

Братислава нам је била два пута успут: први пут, кад смо из Мађарске ишли ка Прагу, и кад је остала по страни, и други пут, кад смо смо се враћали из Карлових Вари, и кад смо видели њене најважније знаменитости.

Кадa смо се искрцали из аутобуса да бисмо разгледали град, приметила сам, десно од аутобуса – Дунав. У стопу нас је пратио, где год смо кренули, само што је некада показивао да је ту, као тада, а некада се вешто скривао где год је знао и умео.

Дунав је, заправо, велико дете, схватила сам, јер деца воле да се играју до бесвести, а да им игра никад не досади.

Народно позориште

Прво чега се сећам је зграда Народног позоришта (Словенске народне свадло), коју су пројектовали бечки архитекти Фелмер и Хелмер, чији се „потпис“ види и у Прагу и у Карловим Варима, јер су у питању зграде у облику брода окренутог наопако.

Испред зграде Народног позоришта налази се фонтана на којој је приказан велики орао како носи Ганимеда. Прича о Ганимеду потиче из грчке митологије и веома је занимљива:

„Ганимед је био је син Троса, оснивача Троје, и Калироје. Сматрали су га најлепшим смртником. Име „Ганимед“ у преводу значи „радост у зрелости”.

Ганимед је проводио детињство у Фригији, на брду Идa, где је чувао овце, учио, плесао и играо, а како је био изузетно леп, по мишљењу многих људи, а и самих богова, био је најлепши дечак на свету, запазио га је и бог Зевс и одмах се заљубио у њега.

Зевс је послао је орла, своју свету птицу, да доведе Ганимеда на Олимп. Многи верују да се сам Зевс претворио у орла и однео га на Олимп.

На Олимпу, Ганимед је заменио Хебу, богињу вечне младости, и постао уместо ње виноточа богова на Олимпу. Сви богови су се, због Ганимедовог доласка на Олимп, радовали, али је богиња Хера била та која га је презирала и била веома љута на њега. Многи су тврдили да је Ганимед био један од разлога зашто је она у Тројанскоме рату била против Тројанаца.

После отмице, Ганимедов је отац туговао за својим сином, а Зевс је, сазнавши за то, наредио Хермесу да му одведе на поклон два коња који су били тако брзи да су по води могли трчати. Хермес је, подаривши коње, уверио Троса да му је син постао бесмртан и да точи вино боговима са Олимпа, да нема шта више да се брине и да престане да жали сина.

Зевс је поставио Ганимеда као сазвежђе Водолија (Aquarius) које је блиско повезано са сазвежђем Орла (Aquila).

Ганимед је, касније постао симбол плодности, дух реке Нил, симбол хомосексуалне љубави. По Ганимеду је назван и Јупитеров природни сателит - Ганимед.“

Роландова фонтана

Шетња братиславским улицама заправо је била један брзоход, а највише смо се задржали на Главном тргу (Hlavné námestie), на коме се налази и Роландова фонтана (коју називају и Максимилијановом фонтаном), изграђена 1572. године, након крунисања Максимилијана Другог Хабзбуршког за мађарског краља.

Том приликом је један део Братиславе страдао у пожару који је изазвао велики ватромет којим се окончало Максимилијаново крунисање.

Назив „Роландова“, заправо је настао у 19. веку, када су овог краља почели да упоређују са Роландом, витезом и заштитником Братиславе (као што је заштитник Прага свети Вацлав, па се по њему тамошњи главни трг назива Вацлавские намјести).

Легенда каже да се кип који се налази на врху те фонтане окреће на супротну страну (по једнима: на сваких сто година, а по другима сваке Нове године) како би одао почаст јунацима који су у прошлости бранили град.

На тргу се налази и много ресторана и кафеа, кажу – у бечком стилу, са одличним колачима и кафом, али је општепознато да ја спадам у туристе којима су гладније очи него стомак, тако да сам наставила свој „ лет“ не бих ли што више тога видела, сликала и упамтила.

Лепи Наци

Аустроугарски војник на стражи

Наполеонов војник

Ћумил

Братиславу називају, с правом, и градом кипова, јер има много кипова који симболизују људске особине или занимања.

Сликала сам Ћумила (фигуру чији је назив још и „ Човек који ради“), Shoner Naci -ja (најпре сам мислила да је то Фред Астер, који као да је тог тренутка подигао шешир да би поздравио присутну публику, а касније сам открила да је тај Лепи Наци заправо био угледан и углађени братиславски господин кога су суграђани овековечили тако углађеног), француског војника наслоњеног на клупу, како будно прати дешавања у центру Братиславе, аустроугарског војника на вечној стражи, као и папараца.

Папарацо у акцији

Поред наведених и виђених и сама сам се сликала јер је изазов био превелик а њихове бронзане фигуре тако инспиративне да сам одлучила да и ја, која не љубим превише себе на сликама, не пропустим прилику да се бар на тренутак „дружим“ са њима и да тај тренутак овековечим.

Такође нисам пропустила прилику да пробам словачки специјалитет који нам је препоручио водич – халушке (халушки) са сланиницом. Халушке су заправо њоки преливени топљеним сиром и сланиницом сецканом на коцкице. О њима ћу рећи само: ммммммм хмхмхмхм мммммм, а ви их пробајте кад вас пут нанесе у Братиславу па ћемо видети хоћете ли имати неки другачији коментар.

Виолета Милићевић

Град са Лавом у Имену (3)

Никад ме ништа није вукло у Словачку, иако признајем да ме је оно „слов“ у њеном имену мало голицало, јер упућује на неке јаке речи као што су : словити, благословити, празнословити, насловити, а то свакако опет указује на потребу за (до)говором, одувек присутном у људима.

Словачка је створена 1. јануара 1993. године, када су се састали тадашњи чехословачки председник, Вацлав Хавел, и још неки политичари и споразумно, без ратова, договорили се о разлазу: 1/3 територије Чехословачке припала је Словачкој, а 2/3 Чешкој. И мирна Бачка!И тачка.:-)

Овом земљом доминирају равнице, иако су на истоку Карпати који се настављају у Ниске и Високе Татре, познате по развијеном зимском туризму.

Подаци говоре и да је 41% словачке територије под шумама, што указује на јаку дрвну индустрију.

Становништво је углавном младо, природни прираштај се увећава (за разлику од ситуације у Мађарској и код нас), а захваљујући високом степену образовања и солидној економској основи, ова земља је једна од земаља са добрим изгледима у Европској унији, чији је члан од 2004. године.

Братислава, највећи град у Словачкој, једини је главни град на свету који се налази нa тромеђи држава: Аустрије, Мађарске и Словачке.

До 1919. године, када је тако названа, Братислава је неколико пута мењала име. Старо име је Пожари, Прешпорок (Пресбурн), као и Претислав , мађарски Poszony, у латинским изворима Bosonium i Posonium, иако се први пут у аналима спомиње 907. године као Brezalauspurch, што, кажу, потиче од имена једног словенског владара. На српском се некада звала Пожун.

Историја тврди да су на простору данашње Братиславе најпре живела келтска племена. После су дошли Римљани, Германи, па Словени, у седмом веку, кад су основали Велику Моравску, нама познату из мисије солунске браће, Ћирила и Методија, који су у тим крајевима проповедали хришћанство на словенском језику, заснованом на говору македонских Словена из околине Солуна.

Историјски извори говоре да је крајем деветог века у близини данашњег дворца постојало словенско утврђење са великом црквом и гробљем.

Дакле, историја је на овим просторима била врло бурна, нарочито од X-XXI века. У петнаестом веку настало је прво утврђење на брду, а после и град.

По једној легенди, владари и витезови нису могли да одлуче како да изгледа утврђење, а у једном тренутку неко од њих је ударио једну столицу која се окренула тако да су јој све четири ноге биле увис, те су то схватили као знак, и саградили утврђење које подсећа на такву столицу, са своје четири куле које га надвисују.

Братислава је најпре била у саставу Аустроугарске монархије (од 1563 до 1746. била је престоница Угарске). После битке на Мохачу, 1526. године, када су Турци потукли Угаре, угарска круна се налазила на територији данашње Словачке, и многи угарски краљеви крунисани су у цркви Светог Мартина (десет краљева, осам њихових жена, краљица, и једна краљица - владарка, Марија Терезија, ујединитељка Хабзбуршке монархије, 1741. године), јер је од 1536. године Братислава била престоница целог царства.

(Црква Светог Мартина у Братислави)

У овој цркви, код олтара, налази се један сребрни ковчег где су похрањени посмртни остаци александријског патријарха светог Јована Елемозинског, као и остаци Емериха фон Естерхазија, естергомског архиепископа.

Црква Светог Мартина је место на коме су се одвијали неки важни музички догађаји: године 1834. овде је изведен Моцартов Реквијем, а 1835. Бетовенова Missa solemnis.Франц Лист је1840. године ту дириговао оркестром, а 1884. године излазио је на бис са својом Мисом компонованом за церемонију крунисања.

Када је 1741. године Марија Терезија дошла у Пресбург да затражи војну помоћ од угарске властеле, сусрет завршио повицима:“Vitam et saguinem pro regina nostra!” (Живот и крв за нашу краљицу)

(Споменик Марији Терезији у Братислави)

Први аустороугарски краљ крунисан је 1563. у Братислави, у Катедрали светог Мартина.Занимљиво је да се од 1765. године на врху звоника ове цркве, на платформи 2х2 м, налази позлаћена круна светог Стефана, тешка око триста килограма, за коју је утрошено око осам килограма злата.

У време Марије Терезије Братислава је доживела процват, јер је она обновила зидине тврђаве, увела обавезно школовање и многе друге реформе, али је Јосиф Други напустио ту тврђаву са својом свитом и преселио се у Будим, па у Беч, где је пренео и краљевску круну.

Братиславу није заобишао ни Наполеон. Наиме, 26. децембра 1805. године, после битке код Аустерлица (данас у Чешкој, у Славкову), закључен је Пресбуршки мир, у Сали огледала у Надбискупској палати .

Једна од париских улица, недалеко од Јелисејских поља, названа је и Пресбуршка улица (Rue de Presburg).

Међутим, Французи нису мировали нити су испоштовали договор о миру – вратили су се 1809. године, запалили град и освојили га.

(Пресбуршки мир, Братислава, Надбискупски двор)

Године 1919, када је град добио садашње име, припојен је новоствореној Чехословачкој држави.

У Википедији пише и ово:„ За време рата Братиславу су бомбардовали савезници, окупирали Немци1944, и на крају ослободили Совјети, 4. априла 1945. године.“ .

Падом комунистичког режима,1989. године, ова земља је ослобођена својих ослободилаца, а Братислава је од 1993. постала престоница Словачке.

Панонски морнари и остали путници (2)

Пут у Бохемију водио је преко Мађарске (чије смо бисере Будимпешту, Естергом и Сент Андреју видели и у њима провели по неколико сати) и био је пријатан, праћен песмом и смехом који су одзвањали аутобусом, и повременом сменом сунца и кише, у зависности од тога ко је када однео превагу на небеским бојиштима.

Пролазили смо путевима којима су некада ходили Келти, Римљани, Авари, Хуни, Германи и Словени...

Најрадије сам себе замишљала као путника кроз Доњу Панонију, јер сам од оних чија чежња за морем изгледа као да је исконска, те се понекад осећају као панонски морнари који пате за морем које их је чекало па пресушило.

Ђоле, пријатељу, има још много панонских морнара (и морнарки) на брдовитом Балкану!

Кроз Будимпешту сам и раније пролазила. Једном сам чак и боравила у њој три дана, кад сам са ондашњим матурантима такође била на екскурзији коју памтим само по лепим догодовштинама, пре свега оним хотелским, али и по дугим шетњама будимпештанским улицама, трговима и парковима.

Интригантан ми је био податак да се туда својевремено врзмала и Клеопатра, која је лудовала за накитом, нарочито за оним начињеним од зелено-жуте смоле зване ћилибар (за којом и сама лудујем, иако од ћилибара имам само један прстен који се већ дуже време не усуђујем да ставим на руку, јер је његово дејство на мене у најмању руку необично), која се у тим пределима могла наћи.

Знала сам и од раније да је Будимпешта састављена из две целине: али сам тек сада сазнала да име дугује Буди, Атилином брату, али и кречу, јер реч „пест“ значи кречана, пошто су први досељеници, на прелазу из старог у нови век, ту подигли насеља налик на кречане.

Стари Будим се још звао Обуда, и постао је престоница у тринаестом веку, што је био све док Турци нису освојили (после Мохачке битке, 1526. године, Угарска је пала под Турску власт, која је трајала 15о година, до краја 17. века) , када је примат преузела Пешта.

Године 1873. Буда и Пест спојили су се у Будапест.

Била ми је занимљива и прича о Атили, Бичу Божјем, нарочито онај део о сахрани, јер кажу да је сахрањен усправно, на коњу, у речном кориту, а са њим је сахрањено и двеста верних жена (колико ли је имао оних других, неверних? – питала сам се), и о робовима који су, након обављене сахране, побијени да не би одали тајну о месту на коме почива хунски вођа.

Занимљива ми је била и прича о племену Међера, које је дошло са простора данашње Русије, под вођством кнеза Арпада, родоначелника династије Арпадхази, чији споменик доминира Тргом хероја (испод анђела, који је изнад свих седам племенских вођа и изван овоземаљског живота, наравно) и гледа право у зграду некадашње југословенске, а сада српске амбасаде коју је наш Дука, кнез песника, добио од мађарске богате грофице, љубавнице, а онда тестаментом одредио да, после његове смрти, припадне његовој домовини.

Зграда српске амбасаде налази се у булевару којим је некада ходала искључиво угарска аристократија, и који носи име националног хероја Андраша.

После распада СФРЈ било је повуци – потегни, али је у тестаменту наглашено да је човек био Србин изнад свега веровао у Бога и у српство, те је зграда ипак припала народу и земљи којима је припадао и власник виле, Јован Дучић.

В. Милићевић

Процес (1)

(Астрономски сат у Прагу)

Постоје места која заволимо много пре него што их сопственим очима видимо; постоје она која заволимо током боравка у њима, али и она која заволимо тек кад одемо из њих.

Кад сам, у мају 2008. године, сазнала да ћу ићи са одељењем на екскурзију у Праг, и кад сам погледала неке слике, ништа се у мени није заталасало. Само сам се обрадовала једном новом путовању, али и застрепела, знајући да ћу први пут водити више од двадесет малолетних лица, трећака, ван земље.

Матуранти су ипак углавном пунолетни, што ме је тада тешило.

То што се на неким језицима Чешка и данас зове Бохемија било ми је, признајем, интригантно, као и чињеница да се радња Кундерине „Неподношљиве лакоће постојања“, култне књиге за моју маленкост, одвијала на прашким улицама, да су и Томаш, и Тереза, и Сабина ту открили ко су, и то тек кад су открили да нису то у шта су целог живота веровали.

Исто тако, била сам свесна да је Кафка управо ту стварао „Процес“.

Теразије су биле у равнотежи.

Златни град сам заволела тек након дводневног боравка у њему, након искреног признања да је све то лепо, али да и даље осећам равнодушност (пошто је Петроград на листи виђених дивота први, па остављам бар пет празних места пре него што се усудим да било који други геогафски појам шапатом споменем), и након искрено постављеног питања („Оли, да ли сам ја, која себе сматрам љубитељем уметности, а равнодушна сам док ово гледам, нормална?“) на које сам, уместо одговора добила само ћутање и слегање рамена.

Неколико пријатеља из мог најужег окружења видело је Праг и сви су се вратили одушевљени, без обзира да ли су га видели у сунчаним, ветровитим, снежним или кишним издањима, а ја сам, и након што сам прошетала његовим најлепшим деловима, и даље сумњала у своја осећања.

Тек кад сам, дан пред повратак, схватила да се ближи час растанка, осетила сам да ми се увукао под кожу и да је узалудан сваки отпор – заволела сам га.

В. Милићевић

Рамзесова палата парфема (9. део)

- Посетићемо и фабрику парфема - рекао нам је водич. - Заправо, реч је о есенцијама које од Египћана купују сви велики светски произвођачи, а онда их продају под разним именима као што су: Шанел, Версаће, Бос, Карера, Шалимар... Од тих есенција се праве, разблаживањем или миксовањем, сви парфеми које купујете по свету. Само реците продавцу који парфем желите, и он ће вам донети његову есенцију.

Пут до мануфактуре парфема у Каиру водио је кроз густо насељени део града, једнако прљав и прометан као и остали делови кроз које смо прошли. Ни трага од ексклузиве.

Зато сам се, ваљда, и изненадила кад сам на натпису видела податке о власнику: Гамал ал Фајед.

- То мора да је рођак оног Ал Фаједа – рекох Зверчици која, кад поменух Додија, одмах направи тужан израз лица јер је осетљива на приче о несрећним принцезама, нарочито на трагичан крај једне од њих, у једном париском тунелу у коме је страдала заједно са својом последњом љубављу, богатим египатским плејбојем (како су тада писале новине).

При уласку у продавницу, ексклузивну али са домаћинском атмосфером, готово да нас је ошамутио пријатан мирис парфема. Каква разлика у односу на „мирисе“ каирских улица!

Дочекали су нас љубазни домаћини: насмејана промотерка и неколико њених помоћника и помоћница.

Најпре нам је понудила каркаде[1] и кафу, након чега су се пред нама створиле насмејане девојке са тим мирисним ужицима на послужавницима.

Рекла нам је да је власник радње веома цењен у свету и да има свој ланац продавница у Лондону и другим европским градовима, а онда је говорила о самој радњи и о квалитету парфема који се ту продају.

Указала нам је на разлику између есенција (које изгледају као уље, али се растварају у води), и уљаних парфема (чије уље остаје на површини воде), а онда је акценат ставила на постојаност тих парфема (могу да трају и по 48 сати).

Пажљиво сам је слушала, али ми је поглед непрестано скакутао од ње до ормара постављених свуда унаоколо, како бих уживала у бојама, облицима и лепоти бочица разних величина, флакончића у које су се парфеми сипали (у зависности од тога који купац жели). Били су тако лепи, крхки, од танушног стакла за које ми се чинило да би га лако здробио мало јачи стисак руке, иако нам је продавачица рекла да је то стакло врло квалитетно и јако.

Узгред, негде сам прочитала да је стакло, када је тек почело да се обрађује у старом Египту, било вредније од драгог камења, те су из тог разлога прављени разни украси од тог тада драгоценог материјала.

Док сам гледала бочице које су ме очаравале својим бојама и чудесним облицима, чинило ми се да разумем зашто је то тако.

Речено нам је да је Клеопатра користила три капи парфема који је стављала на лице и врат формирајући облик пирамиде: једну кап парфема ставила би насред чела, а друге две испод десног и левог ува.

- И то је било довољно да постане и остане неодољива - помислих уз осмех, и обећах себи да ћу првом приликом испробати ту „технику“.

Потом су нам понудили неколико типично египатских парфема: са мирисом лотоса[2], јасмина и сандаловог дрвета, а онда и оне који имају терапеутско дејство – за инхалацију или масажу.

Девојке и младићи су нам прилазили и најпре свима ставили по једну мирисну ноту на исто место (онде где опипавамо пулс, или на прегибу руке или где бисмо након тога пожелели) нудећи нам „ Secret of the desert“, “Sandalwood”, “Frankincense”…

Све је ту било налик на извесни ритуал у славу чула, чула мириса пре свега.

Постојбина парфема пред нас је износила своје мирисно изобиље и мирисом преносила нашим чулима причу о својој прошлости:

„На древним египатским гробницама, хијероглифима је исписана прича о првом облику парфема и његовом значају у животима Египћана.

Познато је да је краљица Хатшепсут, једна од најчувенијих у историји ове цивилизације, слала читаве експедиције у потрази за тамјаном и другим вредним мирисним биљкама. Приче с таквих путовања забележене су на зидовима пирамида њој у част. У њеном храму постојала је ботаничка башта у којој се узгајао тамјан чије су младице доношене с чувених експедиција. Зарезивањем коре тамјана добијала се смола која се такође назива тамјан.

Пре златног доба Египта, парфеми су се користили искључиво у верским обредима, у част богова и фараона. Убрзо су тамјан и остале ароматичне биљке постале доступне многим Египћанима, па је грађанима било наређено да парфем користе у козметичке сврхе, и то једном недељно.

Претече луксузних купатила Грка и Римљана јављају се управо у Египту.

Египћани су тела утапали у воду с ароматичним уљима, што им је помагало да заштите кожу од јаких сунчевих зрака. Купање у мирисној води, некад и до три пута дневно, доносило им је и задовољство па су парфеме свуда носили са собом.

Мириси су се остављали и у гробницама да би покојнику кожа била свиленкаста у загробном животу. Том гесту је покриће поимање Египћана о животу после смрти. Они су, наиме, веровали да је душа везана за небо и да ће преци помоћу мириса моћи да прате њен траг. Парфеми су коришћени и у процесу балсамовања. У Египту су осмишљене мирисне ноте за различите делове тела и прве мирисне креме.

Клеопатра, чувена египатска владарка, веровала је у моћ мириса. Како историја сведочи, на броду Марка Антонија, на којем је била гошћа, једра су била парфемисана.

Просторије у којима је боравила Нефертити, једна од три египатске владарке чувене по својој лепоти (друге две су Хатшепсут и Клеопатра), биле су испуњене мирисом смирне, врсте смоле. Поседовање слатког мирисног биља био је доказ богатства.»

Седели смо као добри ђаци у учионици, мирно и послушно, гледајући пред собом насмејана лица и руке које су држале боце од дебелог стакла испуњене сјајном густом течношћу у разним нијансама жуте. Њихови мирисни чепови додиривали су нам кожу и остављали на њој влажан, сјајан траг који смо осећали и пре него што бисмо сасвим приближили носу тај део руке.

Они који су пробали више од три парфема узимали би са сточића испред нас, сточића начичканих бочицама разних боја и облика, шољицу са зрнима кафе, јер нам је речено да нос има ограничен капацитет за примање мирисних сензација, те се после три различита мириса морају неутралисати претходни, а то се најбоље постиже тако што дубоко удахнемо мирис печених зрна кафе.

На том месту је готово сваки парфем деловао очаравајуће, а глас насмејане продавачице мамио попут гласова сирена.

Не одолех, те понех са собом „Тајну пустиње“, мирис сандаловине и здружене мирисе нане, мирте и још неких мени незнаних састојака. Добих уз плишано паковање краљевскоплаве боје (јер, кажу, нестало им је црвених) и четири лепе бочице, како бих из оригиналних бочица могла да сипам у њих и некоме поклоним ту драгоцену течност.

На излазу из „Ramses perfumes palace- а” сликах се поред једне статуе фараона, за успомену, још једну у низу, али овога пута овијену тајанственим мирисима тог поднебља.

И само спремање парфема налик је на тајанствени ритуал који захтева много вештине пре него што коначни производ доспе до наше коже. У почетку су се спаљивали тамјан, разне мирисне траве и смоле како би се створио мирис који узноси чула приликом верских ритуала.

О томе сведочи и етимологија, јер реч парфем дугујемо латинском изразу„per fumum“, што значи „кроз дим“.

Дакле, како то наш народ мудро каже: „Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреја“ (и парфема не наужива).;-)

Виолета Милићевић

[1] Каркаде – чај од хибискуса, традиционални чај добродошлице у Египту

[2] У једном миту о настанку света, истиче се да је цвет лотоса био прво што је човек извукао из реке Нун. Управо је ова мирисна нота била омиљена лепој Нефертити.(Извор: интернет)

Откривање Тутанкамонове гробнице (8.део)

Тутанкамонова златна маска (Каиро, музеј)
(Слика са интернета)

„Када су Картер и Карнавон најзад ушли у прву гробну комору, обузело их је дубоко узбуђење, јер је протекло преко три хиљаде година откад је ту последњи пут ступила људска нога. Оно што су угледали потпуно их је ошамутило.

Соба је без икаквог реда била претрпана безбројним предметима изузетне лепоте. Чим су им се очи привикле на тај хаос, почели су да разликују редом оне веће примерке.

Поред зида су стајала три позлаћена кревета, чије је оквире резбар украсио обличјима спљоштених животиња с главама лава, краве или фантастичних створова који су подсећали на нилске коње или крокодиле.Поред зидова лежала је гомила растављених делова четирију ратних двоколица, потпуно окованих златним лимом и украшених украсним фигуралним орнаментима. Чак и точкови и осовине имали су златне окове.

Највећи утисак оставиле су ипак две фигуре природне величине, које су стајале као на стражи са обеју страна зазиданог улаза. Дрвене појаве, најочевидније Тутанкамонови ликови, држале су у рукама дуге штапове и биле обучене у ланено одело, златне кецеље и златне сандале. На челу су имале знак краљевског достојанства: змију исковануод тешког злата. Узвишене, несхватљиве у својој отуђености, те су појаве будиле немир и сујеверно поштовање.

У једном од бочних зидова Картер је открио још један скривени улаз. Кад су га отворили, ушли су у цешто мању комору, такође испуњену најразличитијим предметима. Лежали су у таквом нереду да се чинило да их је разбацао неки земљотрес. Несумњиво су ту некад продрли пљачкаши, но ипак су били уплашени или ухваћени на делу.

Само набрајање нађених уметничких дела испунило би целу књигу: довољно је казати да је начињена листа бројала чак седамсто јединица. Стога се ограничимо на кратки опис највреднијих налаза.

Пре свега, налазио се тамо велики број најразноврснијих шкриња, мајсторски израђених од злата, сребра, слоноваче, алабастeра, као и од абоносовог и кедровог дрвета. То су прави бисери златарске и резбарске уметности, богато украшени инкрустацијама, интарзијама и сликама које представљају ловачке и даталистичке сцене. Те шкриње садржале су краљевеку одећу извезену златом и опшивену перлама, златне сандале, дијадеме, украсне лукове, стреле и тобоце, свештеничку одећу од леопардове коже обрубљену златним и сребрним розетама, и мноштво других предмета.

Неизмерну вредност представљали су уз то пехари од алабастера, злата, бронзе, вазе у којима је била храна као, на пример, печене патке, као и свећњаци од злата и бронзе, у којима су се још налазили стењци од плетених ланених влакана. Били су тамо кревети од абоносовине, позлаћени балдахини, капелице са статуетама од ливеног злата, скарабеји инкрустирани бојеном глазуром, безбројна количина накита од злата и фајанса, краљевско жезло од масивног злата обложено камењем лазурита.

Посебну пажњу заслужују многобројне раскошне столице и хоклице на склапање, које представљају права ремек-дела дуборезачког заната, украшене златом, слоновачом и шареним вулканским стаклом, са седиштима од коже с мајсторски утиснутим шарама. Међу тим столицама блистао је раскошношћу Тутанкамонов престо, инкрустиран одозго до доле златом, сребром, вулканским стаклом, фајансом и полудрагим камењем. Стајао је на лављим ногама, а приручје је имао извајано у облику крилате змије.

Засењујуће, ваљда најизворније дело египатске уметности које је икад нађено, јесте ослонац престола. Видимо на њему у злату утиснуту престону дворану са стубовима обавијеним гирландама. На светлости сунчевих зрака који упадају кроз отвор на таваници, Тутанкамон седи слободно и природно на престолу покривеном јастуцима, ослањајући се једном руком о приручје. Пред њим стоји краљица девичанског изгледа и маже супруга уљаним мирисима. То је сцена израђена техником инкрустације, која игра суптилном гамом боја. Тела супружника израђена су од ружичасто-риђе глазуре, украс главе од фајанса боје топлог тиркиза, а одећа од сребра које се од старости превукло племенитом, пригаслом патином. Краљевски накит блиста од злата или се прелива различитим тоновима бојеног фајанса.

Картер је био свестан колики га је огроман, одговоран рад чекао да би се обезбедило ово баснословно благо. Поједине предмете ваљало је најпре фотографисати, прецртати и измерити на месту, испитати њихову издржљивост на додир, изнети с највећом пажњом из гробнице, упаковати и пренети у лабораторију у Каиру да би одмах били подвргнути неодложним хемијским конзерваторским поступцима. Морао је да има поред себе читав штаб научника, египтолога, историчара уметности, хемичара, огромну количину сандука, хемикалија, аутомобила и материјала за паковање. Стога је гробницу затворио и отпутовао у Каиро да организације лабораторију и изабере сараднике за овај велики задатак.

Међутим, вест о открићу муњевито се проширила по свету. Штампа је бучним насловима саопштавала о проналаску Тутанкамонова гроба, распредајући о томе сензационалне домисли и маштарије. У Долину краљева су као скакавци долетели туристи, репортери и археолози који су за Картера постали права напаст.

Радови на пражњењу предсобља и побочне собе трајали су преко седам недеља. Срећом, за време пресељења ниједан предмет није оштећен, што Картер с поносом у извештајима подвлачи као заслугу својих сарадника и арапских радника.

Најзад је дошло на ред да се отвори главна крипта, која је крила највећу тајну гробнице. На тај велики тренутак Картер је позвао најистакнутије научнике из целог света и представнике египатске владе. Док су они у свечаном расположењу седели на столицама, размештеним дуж зидова предсобља, Картер је лично приступио отварању зазиданог улаза.

Када се на улазној прегради указао први отвор, присутне је обузело велико чуђење. На раздаљини мањој од метра заблистао је позлаћени зид, покривен рељефним орнаментом и украсима од плавог фајанса.

После извесног времена отворен је улаз, и тајна овог баснословног зида је објашњена. Била је то огромна шкриња, налик на параван с кровом, и у њој се крио фараонов саркофаг. Картер је опрезно ушао у комору. Показало се да је шкриња толико велика да је између ње и стеновитог зида крипте остао само узак пролаз, кроз који је с тешкоћом могао да се провуче, утолико пре што су тамо били најразличитији погребни поклони: жбанови(?) за вино, свећњаци, вазе, пехари од алабастра и друго ритуално посуђе. Зидови коморе били су покривени фигуралним сликама и хијероглифима. На једној страни шкриње налазила су се двокрилна врата, незапечаћена и затворена засуном од абоносовог дрвета. Картер их је отворио и загледао унутра. Показало се да је унутра стајала друга, слична шкриња. Њена врата била су снабдевена краљевским печатом, чему се Картер неизмерно обрадовао, јер је то значило јемство да пљачкаши нису оштетили краљев саркофаг. Значи, од двадесет и осам фараона сахрањених у Долини краљева једино је Тутанкамонов гроб остао нетакнут током више од тридесет и три столећа.

Картер је поново притворио врата и разгледао уски ходник. У једном зиду приметио је зазидан улаз у другу собу. Кад је прекорачио праг, уверио се да је то ризница, дупке испуњена веома вредним споменицима културе. На супротној страни била је дрвена капелица, сва окована златним лимом и украшена златним светим змијама. Окруживале су је четири богиње-чуварке, са заштитнички раширеним рукама, као да бране светињу од уљеза. Њихова лица била су природно жива, пуна саосећања и нежности. Капелица је - како се уверио - служила за чување срца, мозга и утробе покојног краља, извађених за време балсамовања тела. На позлаћеној лектици снабдевеној салинцима(*) лежао је, као погружен у сан, бог-шакал Анубис, обучен у рухо од ланене тканине. Поред зидова стајало је мноштво шкриња од слоноваче, алабастера и дрвета, инкрустираних златом и плавим фајансом. У њима је, сем многих предмета за свакодневну употребу, било и неколико статуета од чистог злата, које су представљале Тутанкамона; била је ту и лепеза од паунових пера, зачудо добро очувана. У комори су биле још једне двоколице и низ модела једрењака. Насупрот осталим собама, овде није било никаквих трагова пљачке: предмети су стајали на истим местима на којима су их оставили египатски свештеници за време погребних свечаности. Тек после дугих припремних радова приступило се отварању златних гробних шкриња. Одваливши краљевски печат, Картер је отворио прва и друга двокрилна врата. И ту га је чекало ново изненађење: унутра су се криле још две друге, мање шкриње, не мање лепе од двеју претходних. Отворивши их редом, стајао је најзад пред краљевским саркофагом, испуњен дубоким узбуђењем и дивљењем. Саркофаг, исклесан од жутог кварцита, почивао је на дебелој плочи од алабастера и био покривен капком од руменог гранита. На четири угла виделе су се извајане богиње са заштитнички раширеним рукама и крилима.

(Слика са интернета)

Пре отварања саркофага требало је уклонити четири шкриње-паравана. То им је одузело готово три месеца, јер су се шкриње састојале од осамдесет тешких и ломљивих делова, спојених кукама и жљебовима. Да би их могао изнети из гробнице, Картер је морао разрушити цео зид који је делио главну крипту од предсобља. Том приликом откривени су ваљда најстарији трагови фушерског рада у историји човечанства. Иако су поједини делови били нумерисани, египатски радници су их саставили погрешним редом, тако да нису ваљано приањали једни уз друге. Уз то су на неколико места оштетили позлату и орнамент, а поред саркофага су оставили гомилу шушки и комадића дрвета.

Тешка плоча саркофага дигнута је помоћу ужади и чекрка. Мртвачки ковчег је почивао под покровом од ланеног платна, које је од старости добило боју мрке рђе. Чим је скинут, показао се заиста засењујући призор. Мртвачки ковчег, извајан у облику мумије, био је дрвен и обложен златним листићима, док је Тутанкамонову главу и руке древни уметник исковао од дебелог, златног лима. Спокојна лепота главе, загонетно лице пуно замишљености, очи од вулканског стакла и обрве и очни капци од глазуре тиркизне боје стварали су жив и дубоко дирљив утисак. На челу је мозаиком боја светлео краљевски грб - змија и суп - који симболизују Доњи и Горњи Египат.

Картерову пажњу привукла је ипак наизглед ситна појединост. „Оно ипак", пише у успоменама, „што је сред тог засењујућег богатства стварало најјачи утисак, био је венчић од пољског цвећа, који је на ковчег ставила млада удовица; при погледу на тај венчић човеку се срце цепало. Сав краљевски блесак, сва краљевска наочитост, бледели су поред ове скромне увеле прегршти цвећа, које је још сачувало трагове својих некадашњих свежих боја. Оно нас је неодољиво речито подсећало на то како су миленијуми само ништаван тренутак."

После уклањања капка показао се други ковчег који је фараона приказивао у лику бога Озириса. Бокови ковчега просто су вређали очи позлатама и украсима од лазурита и тиркизне глазуре. Било је то дело чудесне резбарске и златарске уметности, дело од непроцењиве уметничке вредности.

Највеће откриће чекало је Картера тек при отварању другог поклопца. Под њим се крио и трећи ковчег у људском облику, цео израђен од дебелог златног лима и тако тежак да је осам радника једва успело да га дигне. Сам метал употребљен за његову израду представљао је колосалну вредност. Ковчег су украшавали полудраги камени, а фараонов лик био је окићен огрлицом од жутих, плавих и златних зрнаца. Није тешко замислити какво се благо морало крити у осталим краљевским гробовима, ако је овако снабдевен млади фараон који није стекао велики значај. Мумија која је почивала у ковчегу била је угљенисана и обливена неком ароматичном масом која је подсећала на смолу. Али главу и рамена мумије покривала је златна маска која је приказивала тужни и замишљени лик младог фараона. Руке, такође извајане од златне руде, биле су скрштене на грудима. Кад је уклоњена маска и развијени завоји, показало се право лице мумије. И тада је постало јасно да су све маске, статуе и слике нађене у гробници показивале несумњиву сличност с фараоновим ликом, што сведочи о томе колико су се египатски уметници трудили да реалистички израде лик умрлог краља.

Анатомист доктор Дери одмах је приступио прегледу краљевских телесних остатака. Током одвијања завоја нађено је у појединим слојевима сто четрдесет и три предмета неоцењиве уметничке вредности: дија деме, бодежи, амајлије, огрлице, нарамници и прстени. Прсти ногу и руку почивали су у златним тобоцима, на којима су сечивом обележени нокти. Највеће узбуђење побудила су ипак два железна предмета, наиме, бодеж и узглавље, јер су они представљали најстарији доказ да је у Египту употребљавано железо. Доктор Дери утврдио је да је Тутанкамон умро у осамнаестој или деветнаестој години, но није ипак могао да утврди узрок његове преране смрти."

(Картеров проналазак, Из књиге Зенона Косидовског "Кад је сунце било Бог")

Староегипатска уметност-лепота пред којом је време немоћно (7.део)

(Каиро, Сфинга испред музеја)

Приближавање центру Каира није ми личило на приближавање центру једне велике престонице, већ на пролазак кроз неко предграђе које су заборавили и градоначелник и Бог. Нека ми опросте они чије су очи виделе нешто друго, али ја то нисам умела.

Успут нам је водич рекао да се због сопствене безбедности нећемо задржавати на главном тргу, где се обично одржавају протести, па и онај кој је део „арапског пролећа“, а чији је резултат свргавање председника Мубарака и постављање Морсија.

На улазу у музеј дато нам је неколико минута како бисмо сликали оно што се налази у дворишту, а након тога су нам одузети фото-апарати јер је унутра строго забрањено сликање. Водич нам је рекао да не покушавамо да било шта сликамо ни мобилним телефонима јер би, у противном, чувари могли да буду врло непријатни.

Помишљам како су то добро смислили они који знају да широм света постоје људи очарани древним Египтом, јер су многа његова блага однета у Париз, Лондон, Берлин и ко зна где све, а оно што је остало потомцима фараона или освајачима њихове земље - не може се тек тако износити, чак ни помоћу апарата или камера.

Поштено! Заслужена казна за потомке и симпатизере бивших освајача, и све потенцијалне освајаче који би приграбили туђе само кад би им се указала прилика.

На разним сајтовима постоје информације о староегипатској уметности, као и бројне фотографије, али пошто смо ми, људи, често оно што видимо својим очима, онда се треба помучити и доћи баш на то место, у Национални музеј, јер то је једино место где се може догодити прави сусрет са прошлошћу.

Испред музеја налазе се статуе сфинги и божанстава, али и омањи базен по коме се, елегантно и поносно, шепуре лотоси. Лотос је, заједно са папирусом, света биљка у Египту.

Марија, наш водич, опремила нас је техничким помагалима, слушалицама и пријемницима, како бисмо могли све време да слушамо њен глас и причу о појединим експонатима. Након обавезног дела оставила нам је извесно време да сами погледамо оно што нас занима.

Најпре смо се зауставили код копије чувеног камена из Розете захваљујући коме је Шамполион, то чудо од детета (са тринаест година, он је већ говорио грчки, латински, арапски, хебрејски, сиријски, халдејски, коптски, старокинески и санскрит), дешифровао хијероглифе. На камену је исти текст исписан на три језика: хијероглифима- на староегипатском, грчким алфабетом - на грчком, и абецедом – на латинском.

Заокружени су картуши који су му помогли приликом дешифровања. Оригинал се налази у Лондону, јер су у то време Енглези успели да га се докопају, иако су се они и Французи утркивали ко ће више националног, непроцењивог блага изнети из Египта, а локална власт била је лако поткупљива.

Потом смо се заустављали код статуа фараона, о којима нам је Марија износила најразличитије податке. Занимљива ми је била и прича о Хатшепсут, фараонки, и митовима везаним за њено порекло, удају, владавину, а статуе на којима је представљена у различитим ситуацијама, а које наглашавају њено божанско порекло - посебно су занимљиве, живописне и лепе (и, наравно, као да су јуче направљене).

Пролазили смо ходницима и улазили у просторије у којима је извршена периодизација уметности, и све врло пажљиво обележено и класификовано: безброј предмета различитих величина, облика, оних који представљају владаре, писаре, свештенике, народ; мноштво оруђа и оружја и предмета за личну употребу; саркофази, шкриње, вазе, кревети, столице, штапови, скарабеји, свећњаци, пехари, и све то од најразличитијег материјала – злата, сребра, дргаог камења, слоноваче, кедровог и абоносовог дрвета, вулканског стакла, коже; одевни предмети и накит, мноштво статуа обојених живим бојама и нашминканих тако да би им данашње генерације могле позавидети. Ту је и мноштво списа и цртежа на папирусима на којима су боје сазреле на лакој грани времена, како би рекао наш Попа, и свићу на ивицама незаборава.

Чудесно је колико су боје старе неколико хиљада година и данас постојане и колико сваки експонат делује живописно и животно!

Постоји и посебан део са мумијама, али тамо нисам залазила (осим што сам видела мумије животиња, за које се не плаћа посебно) страхујући да ћу се изгубити негде или да ћу пропустити да видим многе друге експонате (мумије сам видела једном приликом у франкфуртском музеју, и то ми је било довољно, па сам одлучила да се вратим статуама писара, о којима ћу накнадно писати).

Садржај Тутанкамонове гробнице такође се чува у овом музеју. То пљачкаши нису успели да пронађу и однесу.

Зенон Косидовски у својој књизи „Кад је сунце било бог“ каже да би само набрајање нађених уметничких дела испунило целу књигу: довољно је казати да је начињена листа бројала чак седамсто јединица.

Срећом те је Хауард Картер, енглески археолог, био поштени налазач, одговоран и према прошлим и према будућим генерацијама, те је то благо оставио онима којима припада, али то ни њега ни чланове његове експедиције и многе друге који су на било који начин учествовали у ископавању није спасло необичне смрти, те су новине биле пуне прича о фараоновом проклетству које ће стићи свакога ко узнемири вишемиленијумски сан египатског владара који је умро у деветнаестој години, али је оно што је остало иза њега овијено велом бесмртности.

Наш Дука је, међутим, неким чудом избегао то проклетство, а његово је тело, и много година након погреба, остало целовито, што доводи до само једног закључка – да је знао тајну нетрулежности, односно да је, очигледно, и са његовим телом учињено оно што и са телима фараона како би остало целовито.

Занимљиво ми је и Дучићево сведочанство о посети гробници неколико година након њеног проналаска:

„Био сам једног дана са самим енглеским археологом, мистер Картером, у гробници младог фараона Тутанкамона, коју је сам пре неколико година открио. Изгледало ми је да сам са Колумбом који ме води за руку да ми покаже Америку, сутрадан пошто ју је пронашао. Овај човек срећне звезде први је открио саркофаг од злата, и објавио фараона који непуне четири хиљаде година спаваше свој младићки сан у блеску који засењује као сунце, и чекаше свој повратак међу људе, обучен како није никад био ниједан владар ни Европе ни Азије.

Човек, гледајући златарске и вајарске радове из његове гробнице, постане горд на своје људско порекло, и горд на ово ново сведочанство колико је људство одувек живело у трагању за лепотама и величинама.

Ја сам истински одвећ мало био охол на своје европејство, стојећи поред мумије овог младића у Долини краљева, или поред раскошне посмртне опреме изложене у Каиру.

Зар је било могућно, питао сам се, да је изнад старе Атине било ишта љупкије и отменије, изнад старог Рима ишта поносније, изнад краљевског Париза ишта раскошније?

Међутим, ко није видео Египат у његовој фараонској магији, тај нема целу идеју о животу. И ко није на месту видео египатску уметност, тај није имао целу идеју о људском генију.“

Овај је музеј толико богат да, кажу, кад би се посетилац задржао поред сваког експоната по три минута, морао би да проведе у музеју 33 године, а ја нисам имала толико на располагању у датом тренутку. Но, идеја о људском генију указала ми се у свој својој величини и лепоти, и то је утеха коју сам понела са овог драгоценог места.

В.М, 31. 8. 2012.

Од Каира два путића: "И смрт и живот једнаки су оба" (6.део)

(Каиро, Мухамед - Алијева џамија)

"Египат остаје, пре свега, земља смрти. То је смрт која стварно испуњава сваки део простора, и сваки тренутак пустињског времена. Смрт се овде на сваком кораку испречила између света и човека: смрт тиха, резигнирана, безмерна, осунчана. Зато су стари Египћани имали идеју о смрти огромнију него икакву другу идеју. Човек би рекао да су идеју о смрти уопште измислили Египћани. Таква идеја је постала затим обожавање сасвим природно: јер је смрт одиста једино што је ненадмашно, једино апсолутно, једино коначно, једино решено...“[1]

Сама помисао на „Египатску књигу мртвих“, на те безбројне свитке папруса који су се стављали у саркофаге покојника, били они фараони, краљеви, градитељи или обични људи, помисао на натписе на зидовима пирамида и других староегипатских грађевина, одувек је у мени изазивала страхопоштовање.

Указивала је на непоколебљиву веру у загробни живот, у богове, у важност и моћ ритуала.

Читав овај живот заправо је припрема за вечни живот, тј. постојање, или за вечну смрт, непостојање – поручују нам стари Египћани, они који су веровали како су њихови представници миљеници или потомци богова, те су своје животе свесно и радосно приносили божанству, величајући владаре и у зноју тела свога градећи дела непролазне лепоте.

Зар није оваква несебичност обичног човека заправо доказ његове неуништиве вере у Бога (или, у овом случају, богове)?

Кад сам први пут прочитала Дучићеве реченице : „Мојих десет година проведених у Атини и Египту, то је златни век моје мисли. Отад сам најдубље поверовао да Бог постоји“[2], помислила сам како су оне још један апсурд у низу оних које Египат ствара кад размишљамо о његовим тајнама.

Како би захваљујући једној многобожачкој религији, која се служи чак и магијом и чинима, неко могао да дубље верује у једног Бога? Зар није природно да се то догоди негде где је монотеизам већ присутан, и где је религија строго одвојена од магије, врачања, сујеверја?

Логика није увек у спрези са стварношћу. Важно је само спознати сопствену, људску ништавност пред временом и Оним Који Свиме Управља, и потом чинити оно што је у људској моћи, бити зрно песка у пустињи времена, али зрно песка које је ту с рзлогом, и бити захвалан на томе.

Египћани су, верујући у вечни живот, веровали и у моћ знања. Зато су умрлима стављали у саркофаге свитке са упутствима за савладавање препрека на путу ка вечном животу. Уколико поседују потребна знања о свету мртвих, постићи ће циљ. У супротном, незнање ће их одвести у ништавило, у тмину подземни свет. А ко би то себи пожелео?

Но, док се не превали пут до вечног живота, ваља открити шта нам то још нуди овај овоземаљски, који вијуга кроз Каиро.

Стресох се приликом уласка у тај град. После импозантне Мухамед-Алијеве џамије, грађене по угледу на цариградску Аја Софију, кроз прозоре аутобуса на супротној страни улице угледах дугачки зид.

-Зна ли неко шта би ово могло бити? – упита нас водич.

Неко из позадине самоуверено, али и некако сабласно, добаци:

- Град мртвих.

- Мртвих?-прође ми кроз главу. - Зар у двадесетомилионском граду може постојати нешто што се тако зове? Зар тај број становника не подразумева жагор, цику, вриску, једно стално врење и превирање свега и свачега?

- Тако је - одговори водич, након чега нам објасни да на том месту језивог назива живи, по неким претпоставкама, око два милиона људи који ту проведу цео свој животни век и не мешају се са остатком света. Ти људи живе у остацима старих гробница.

Наиме, некада су на том гробљу сахрањивани они који су погинули далеко од својих домова, бранећи своју земљу од страних завојевача, а родбина би, кад би већ превалила дуг пут, ту градила трошне кућице како би провела неколико дана крај гроба покојника. Временом је та градња узела маха, те су и врло сиромашни људи, бескућници нарочито, почели да се досељавају у тај део града, стварајући поред гробница картонске кућице или станишта од приручних материјала.

У Град мртвих не долази ни полиција, а прича се да су пре десетак година његови становници појели двоје туриста који се нису плашили да зађу у тај део Каира.

Да иронија буде већа, на само неколико десетина или стотина метара одатле налазе се резиденцијални делови Каира (они које ја не видех, било да је реч о онима прожетим француским духом, било о оним енглеским).

Све што видех беше уједначених боја, у неколико нијанси пустињског песка, и уједначеног изгледа, и све је указивало на неминовно, брзо и незаустављиво пропадање: и кућице сиротиње, и виле богаташа, и огромни (углавном недовршени) солитери, и џамије и минарети.

Куће без фасада, палме којима недостаје лишће а које нико не уклања већ штрче као осакаћени прсти уперени ка небу, градске четврти без воде, друге без канализације, издувни гасови који чине Каиро једним од најзагађенијих градова на свету, прашином засути покварени аутомобили остављени на милост и немилост времену, избачени ормари који стоје испред зграда, мириси ужеглог уља, сумпора, бензина, прашине – то је слика данашњег Каира који је доступан просечном туристи.

Застрашујући ми је и градски саобраћај у престоници у којој, како нам рече водич, постоји само један семафор (а ни он углавном не ради). Све и да ради, никакве вајде од њега, јер нико не поштује прописе: на свим улицама возила су начичкана једна до других, сви се истовремено крећу, претичу једни друге, престројавају се по принципу: „Ко пре другом ауту-тај се успешно престројио“, свирају, машу рукама кроз прозор, довикују се.

„Мали број аутомобила је без огреботина или удубљења од судара“, рече нам водич, „ а за те ситније прекршаје нико и не зове полицију. Све је то нормално.“.

Пешаци се такође боре да остваре своје пешачко право. Не знам да ли је шала или истина да на семафору пешак не стоји као на нашем семафору, већ трчи, али се не бих зачудила да је истина, јер нема другог начина да се пређе улица.

„Само да се вратим у Србију! Нема тог возача коме ћу, кроз прозор аутомобила, добацити:“Ко ти даде дозволу, коњу један?!?“ нити помињати списак имена чланова његове породице. Србија је мајка!“- дође ми да викнем и да замолим Каироса да ме на тренутак пребаци у моју отаџбиницу, док ме још држи одушевљење.

(Лотоси испред Националног музеја у Каиру)

Каиро, дакле, врви од живота, и као такав је умањена слика целе своје земље.

Зато ћу овај запис о њему завршити још једним Дучићевим цитатом:

„За Европљане, пресићене својим безбројним лепотама грчког хришћанског света, Египат најпосле постане земљом самих парадокса и апсурдума, најбогатије тло, а најсиромашнији народ! Најстарија култура, а најнекултурније људство!Најбоља клима, а сви људи болесни! Земља са највише воде – пошто цео свет живи поред Нила- а најпрљавија чељад! Највише сунца, а највише прозеблих и реуматичних! Сви побожни, а сви зулумћари! И, најзад, свуда пустиња а нигде самоће!

Јер где год има пута, не можете се пробити од навале људи, бивола, кола, камила, магаради. Ова зелена трака, бачена на жуту пустињу, а што се зове Египтом, то је најужурбанија земља на свету. А све ово изгледа да траје одувек, и да траје вечито. Све у праисконској граји и збрци, у дрању људи и крику животиња.[3]“

Некада су, дакле, од Каира водила два путића: један у живот, други у смрт.

Данас, како ми се чини, живот је однео победу, упркос томе што га Црна Госпа у стопу прати; граја је однела превагу над тишином, а садашњи тренутак над вечношћу.

С`est la vie, my friend!

В. М, 31. 8. 2012.

("И смрт и живот једнаки су оба" - стихови из Петраркиног"Канцонијера")

[1] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

[2] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

[3] Јован Дучић, Градови и химере, Писмо из Египта

Ни трага од Каироса, Марс је закон (5.део)

(Каиро, музеј)

Кад год се срећем са нечим новим, за шта знам да је значајно и велико, волим да сазнам што више о његовом настанку, али и о настанку његовог имена.

Оно латинско „Omen - nomen[1]“ увек ме подстакне на разна истраживања.

Занимало ме је откуд египатској престоници то име, да ли оно има везе са Каиросом[2], грчким богом срећног тренутка, или са нечим другим.

Навијала сам свим силама за тог младог бога који хода на врховима прстију и никуда не жури, а све престиже, и који има на ногама крила, како би летео са ветром.

Питала сам се колико је пута прошао поред мене, и колико пута сам пружала руке ка његовом несташном чуперку на челу, понекад успевајући да га бар додирнем, ако не и шчепам, а понекад ништа од тога: тужна, гледах му само леђа и голу главу, јер од срећног тренутка, кад прође поред нас, остане само љуштура чија нас празнина погађа.

У „Кармини бурани“ налази се можда најлепша химна Каиросу као срећном тренутку: "Verum est quod legitur, fronte capillata, sed plerumque sequitur occasio calvata“ (Истина је оно што кажу: Срећа има чуперак на челу, али када прође поред нас, постаје ћелава.“

То је јасна алузија на чињеницу да, у часу када се срећни тренутак приближи, можемо да га зграбимо за чуперак косе који му се налази на челу, али у тренутку кад се удаљи – он покаже своју голу главу, што значи да је губитак неминован, тј. да се срећа не може задржати“.

Каиро је, међутим, добио име по планети Марс, како тврди етимологија. Легенда каже да је та планета била у зениту у тренутку када је генерал Jawhar ту почео да подиже град, 969. године, у име калифа фатимида, који су градом владали од 973. до његовог пада 1171. године. Пошто је Марс (арапски: Al- Qahira) планета која управља ратовима, име би, према томе, значило: ратнички, ратоборни, онај који припада Марсу.

Можда је тиме била одређена судбина овог града у свим временима: да много и често ратује и да, чак и кад у њему званично завлада мир, његови становници, потомци славних фараона, буду принуђени да живе на ивици сиромаштва, да се стално боре за голи опстанак, док странци профитирају од њихове муке и блага које им је остало од давнина.

„Каиро, иако највећа престоница у Африци, сасвим је споредна ствар у Египту. Чаробни град на Нилу, између две жуте пустиње, Либијске, и Арабијске, то је звоно живота у једном пределу смрти...//

Овде је сусрет Истока и Запада, значи онај апсурдум који увек у нашој памети и пред нашим очима направи збрку какву ништа друго није у стању направити.

Постоји половина Каира са познaтим муслиманским компонентама: џамијама, безистанима, текијама, чесмама, небројеним широким гробљима...Али постоји и европска половина Каира која се састоји од енглеских компонената: клубова, тениса, дансинга, вискија, викенда, и затим презирања свакога ко није Енглез. Додајте још и да овде живи двадесетина разних других народа, и толико исто раса, са свима нијансама њихове епидерме...

Каиро данашњи није стога град као други градови, него једно случајно људско насеље. Стари Каиро, у коме је некада живео и умро филозоф јеврејски Маимонид, и у који је чак и Наполеон ушао, налази се, запуштен и безначајан, на истој обали Нила, неколико километара удаљен, где још Грци и Копти имају своје цркве и нарочито своја гробља...“

У Каиро смо из Хургаде кренули у 2.00 ујутру, неколико сати након што нам је агенција понудила излете. Рекоше нам да се путује шест-седам сати у једном правцу.

Тада сам први пут видела пустињу, кроз коју смо пролазили сатима пре него што смо угледали јутарњим сунцем окупану египатску престоницу. Разређено растиње, налик на мало жбуње, искрсавало је и нестајало из нашег видокруга. (слика ветрењача)

Велико изненађење усред пустиње биле су ми и ветрењаче, оне које производе струју. Стотине хектара пустињске површине прекривено је ветрењачама које машу својим белим дугачким рукама, разбијајући монотонију пустињског предела. То је један контраст више у овој земљи контраста - спој тековина новог доба, и старог, вишемиленијумског наслеђа: модерне, витке ветрењаче налик су на пушке уперене у небо и забодене у бескрајна таласаста пространства пустињског песка.

Видели смо успут још неколико приморских градова и њихових плажа; много довршених, а још више недовршених кућа (јер Египат је, као што већ рекох у једном од претходних записа, једно велико градилиште), а сви виђени призори су ме уверавали да је Хургада дефинитивно била најбољи избор.

Због високих температура, туристички аутобуси су климатизовани а клима појачана максимално, што свакако утиче и на здравствено стање појединих путника. Неудобан, а крцат аутобус, клима и непријатни мириси (за које смо најпре мислили да су последица ознојених ногу изувеног младића, а после смо се уверили да нису) били су наша стварност на путу ка Каиру. Но, били смо убеђени да све то треба издржати јер ће оно што ћемо видети бити вредно претрпљених мука: музеј, аутентична мануфактура парфема, вожња Нилом, пирамиде...

Ибн Халдун, арапски средњовековни филозоф, историчар и социолог, који је умро у овом граду, рекао је:“ Оно што човек може да замисли обично превазилази оно што види, будући да машта превазилази стварност, осим када је у питању Каиро, где човек види оно што не може да замисли.“

Истина је, у Каиру сам видела оно што нисам могла да замислим.

Оно што се налази у Националном музеју превазишло је сва моја очекивања - обасјало ми је очи својим сјајем и лепотом, а оно што сам видела као свакодневницу тог града, такође је превазишло моја очекивања, бацивши тамну сенку на моју веру у бољу будућност света, нарочито земаља Трећег света, а то значи и тамну сенку на веру у човека као круну Божјег стварања.

Човек- како то гордо и истовремено понижено звучи!

30. 8.2012.

[1] Име је знамење.

[2] Каирос (grč. καιρός, Kairós) је најмлађи Зевсов син, бог срећнога тренутка. Представљен је као младић који на глави има само један чуперак косе.

Кад се нађе у нашој близини, постоје три могућности: 1) да га и не приметимо ; 2) да га приметимо, а не учинимо ништа ; 3) у тренутку у коме пролази пружимо руку да га ухватимо за чуперак, што значи да ћемо зграбити прилику, тј. срећу.