Pozdrav, Ja sam Ljilja, imam 43 godine, od kada znam za sebe imam želju da pomažem drugim ljudima kada mi kažu da im je potrebna pomoć u vidu saveta, podrške, razgovora i slično. Do sada sam po malo pisala, objavljivala kod nas i u svetu, ali ne na ovu temu o kojoj želim pisati ovde. Po malo sam i urednik u jednoj izdavačkoj kući, neko ko voli da čita i da sakuplja znanja. Do pisanja na ovu temu verovatno nebi došlo da mi se nije dogodio potpuni krah posla kojim sam se bavila, i to me je stavilo u jednu veoma tešku i izazovnu situaciju u više sfera. Želim da dam akcenat emotivnoj sferi, jer sam se osetiča zaledjeno, nesposobno da išta preduzmem, nokautirano! Trebalo mi je vremena i mnogo strpljenja ljudi koji me vole, da mi pomognu, da se pomerim iz tog neopisivo ružnog stanja. Tada sam krenula u jedno veoma duboko istraživanje na temu nas samih, naših života, svrhe i smisla, i posle nebrojeno sati čitanja, gledanja, slušanja, shvatila sam šta se dogodilo, ili još bitnije zašto se dogodilo šta u svom životu treba da promenim i još važnije kako da promenim. Primenila, videla odlične rezultate i sada pišem da i drugi ljudi koji to žele i osećaju upotrebe i da poprave svoje živote. Istovremeno pišem knjigu na ovu temu, usavršavam se u svetu kochinga i želim da svoju snagu i energiju usmerim na tu stranu jer znam da je ona upravo ono što treba da bude jedna od krucijalnih tačaka u mom životu.

Studiram književnost, čitam, malo i pišem. Moj blog nosi taj naziv baš iz razloga što sam previše samokritična. Kažu mi da su moje pesme morbidne. Možda...