Uvek sam protiv svih,na kraju cu I protiv sebe.....

Književnost je lepša od stvarnosti– govorio je neko pametan. Svestan ove mudre izreke još od ranih školskih dana, književnost je moj stalni pratilac. Volim da čitam, ali i da pišem. Kako književnost ne spada u krug moje stručne oblasti, nisam nalazio za shodno da probam nešto više od osmišljavanja pesama i priča ,,za svoju dušu'' i možda poneku devojčicu, devojku, dete iz komšiluka. Smatram da je ovo dobra prilika da podelim svoje stvaralaštvo. Zbog afiniteta prema književnosti, ali i zbog želje da postanem pisac u ranijem uzrastu, želeo sam da upišem Filološki fakultet, što i danas smatram svojom neostvarenom željom. Pisanje je, nažalost, postalo samo hobi, a objavljivanje zbirke pesama- za sada, samo san. Zainteresovan sam za pisanje još od kasnijih razreda osnovne škole. Naravno, stil se s godinama modifikovao, te se mom opusu, ako smem da upotrebim taj naziv budući da nisam afirmisani pesnik, mogu naći najrazličitije pesme: o detinjstvu, prvim ljubavima, ozbiljnim i neozbiljnim vezama, porodici, životu i slično. Sva lična iskustva, prijatna ili neprijatna, imao sam potrebu da pretočim u stih. Po mišljenju mojih najbližih, od ruke mi najbolje idu dečije pesme, pogotovo skorašnje. Ruku na srce, i meni su drage. Moje opravdanje po tom pitanju se opet oslanja na citiranu misao. Koliko god da je detinjstvo lepo, u književnosti je još lepše.